Прєдслово

Драгы Слушатељу, уже недолго ты будеш слушати аудиодраму на меджусловјанском језыку. Једнако, прєдже јест нєколико вєчиј, кторе ја бых хтєл, да быс ты познал. Итак, прошу ја о твоје чуванје. То јест првократно, когда ја јесм прєложил до меджусловјанского нєчто, что јест тако велико. Тут увєрјено Ты будеш могти много се научити односно језыка, но такоже ја прєпоручају Тобє користати словник в моменту, в ктором Ты не будеш нєчто добро разумєти. Словник јест безплатно доступны под линком https://interslavic-dictionary.com/ и јест он цєнным орудјем тако за мене в час прєклада, како и за Тебе в час читанја. Всаке линкы, кторе ја тут подавају, ты можеш најдти в описанју. Важно јест такоже, да быс ты знал, же јест можливо, же ты не будеш могти најдти слова в словнику. Тогда сут три варианты: 1. Слово јест конструовано подолг правил слово-творјенја. Напримєр слово крчма јест в словнику, але крчмар (работник из крчмы) не јест. 2. Слово не јествује, але имаје потенцијал разумливости. Тогда то означаје, же ја јесм је измыслил и имєл јесм надєју, же оно буде за Тебе разумливо. В таком случају ты можеш најдти краткы словник, кторы ја јесм написал: https://melacpise.wordpress.com/slovnik-neoficijalnyh-slov-iz-poved ky-nehaj-nesut-nas-bele-oblaky/. В словнику јест можно најдти измысљено слово и јего објасњенје. Во всакы час ты можеш написати до мене приватно сугестију односно разумливости слов.

Слово не јествује и ја јесм је написал интуитивно без погледанја до словника. Ако ли јест тако, тогда то јест моја погрєшка, и ја прошу Твоје помиловање. Паметај такоже, же персонаже в мојеј повєдкє понєкогда користајут слова, кторе сут из јих језыков, нарєчиј и идиолектов. Итак можеш понєкогда најдти слова, кторе Ты не будеш смєста разумєти и оне не будут в словнику, но не трвожи се - хероје внутри повєдкы такоже не будут јих разумєти, заједно с Тобоју. Или они будут прєкладати туте слова. В електроничној книгє ја означају туте рєченја курсивным фонтом, итак ако ли ты слушајеш туту книгу в формє филма, тогда в такы способ ты туто увидиш. В тексту всаке числа, номеры сут означене тако, како јест потрєбно јих читати, а послє њих в (затворках) можно најдти числову репрезентацију. Напримєр: “тысеч сто двадесет и седм (1127)”. В случајах, когда то јест тривиално (напримєр: “прво, второ, третје”) ја не дєлају затворок и не пишу номер. Понєкогда јест можливо, что не јествује најдобро слово, кторо можно изкористати в тутом прєкладу. Тогда в тексту ја покушају дєлати синонимично различенје. То означаје, что ты можеш најдти једночасно нєколико слов, из кторых једне будут разумливе за једных Словјанов, а друге за другых Словјанов. Ако ли јест такова ситуација и ја хчу, да быс ты то увидєл, тогда ја дєлају конструкцију со знаком “/”. Напримєр: трајати / трвати. Понєкогда ја не користају највыше разумливо слово, даже когда оно јествује. Јест то зато, что напримєр туто слово было уже користано недавно и ја не хчу јего повтарјати. То јест сдєлано такоже зато, что ја бых хтєл, да бы тута книга имєла едукацијны влив на Твоје разумєнје меджусловјанского језыка. Ако ли иде о назвы мєсецев: хероји в повєдкє понєкогда користајут измысљене назвы мєсецев (напримєр “мєсец цвєтов, мєсец вина” и тому подобне), але ја јесм покушал во всакы момент описати туте мєсеце с помочју номеров (напримєр “четврты мєсец, шесты мєсец” и тому подобне). Ја не јесм давал латинске назвы мєсецев (децембр, новембр в тој повєдкє не јествујут). Повєдка в првој версији је была написана на пољском језыку. Ја јесм ју прєводил до етимологичного меджусловјанского, дабы выше просто было ју авто-флаворизовати до другых словјанскых писм. Благодарју ја всим коректорам и читатељам, ктори помогли в том прєкладу. Дєкују всим илустраторам за окрашенје тутој повєдкы вашеју графикоју. Хвала Неудржимој Машинє Добра за велику помоч в логичној анализє повєдкы и за помоч в творјенју новых литерачскых стандардов за наш млады меджусловјанскы језык. Хвала Матије Ћутићу за суработу, всаку менталну помоч, а такоже за трпєливо слушанје мојих различных пытаниј и одговарјанје. На основє тутој повєдкы јест изтворјена аудиодрама. Выше информациј јест можно најдти в https://linktr.ee/melacinterslavic в секцији “Projekt Parafraza”. Ја дедикују туту повєдку цєлој меджусловјанској дружбє, Нехај меджусловјанска сила буде с вами!

Пролог

Људи говорет, же в тамтој дењ было је велико спокојно. Чисто небо было јасно, а облакы шли помало, несене легкым вєтром. Птице, кторено сут јешче не полетєли до Раја, пєвали красно посрєд жолто-оранжевых дрєв. Јесењ је разливала се в свєту, и помало, помало, приносила је она на Земју хлад и првы зимовы мраз. Људи говорет, же в такы дењ је пришла Чрвена Искра. Ја незамного добро паметају тутој дењ, але знају ја, же то, что говорет људи не јест точно правда. Але такоже, ја разумєју зачто они јего тако паметајут. В тамтој дењ вєтр је был силны, а снєг танцевал је свој мразны танец. Всекде лежал је бєлы снєг, бєлы како облакы, а сиво небо помало ставало выше темно и мрачно. В тамтој точно дењ, посрєд хлада и мраза, на Земју је пришла Чрвена Искра. Моја Искра, а свезал је нас снєг. “Утрачена Крајина”, пролог

Раздєл 1. Вєчна Зима

То уже једно и половина (1,5) лєта? Како то вообче јест можливо?! - туто пытанје звучи в крчмє “Под Орлјим Пером” немного выше гласно. Чловєк, кторы пытаје мимовољно воздвигаје главу и быстро гледаје по цєлој коморє. Внутри крчмы јест достаточно гласно, да бы никто того не увидєл. Различне бесєды и дискусије сут тут дост шумне, но такоже спокојне. Час јест јешче млады, хот мрак пришел уже нєкаку једну часину назад. Пытајучи чловєк гледаје обратно на својего субесєдника: младца, кторы имаје каштанове, свезане без поредка власы и очи в колору пива. Хлапец пије немного пшеничного пива из глинєној чашкы, а когда кончаје, починаје забавјати се малым, металичным кључем. Прєдмет блєскаје в свєтлу горєјучих свєч. Ја... не знам, заисто не знам, Брит - намысљаје се и рєче - зато јесм пријехал до града, да бы се видєти с тобоју. Ну, да, ја јесм слышал од знајемых трговцев, что в Бєлозорјах јест уже од давна зима. Но ја јесм мыслил, что вы просто имєли јесте нєкакы неуроджај, или нєчто. Хмм, итак говориш... что то уже једно и половина (1,5) лєта, одкогда у вас јест строгы мраз? - Бритомир глади своју кратку, сиву браду. Јего власы стали сивыми быстро, когда был велико млады. Чловєк, кторы имаје тутчас тридесет лєт изгледаје дост забавно, имаје пол-сиву, пол-каштанову браду и кратке власы на главє. Он кладе своје толсте прсты на глинєну чашку. Пиво имаје колор јего очиј. Ако ли бы точно говорити: једно и пол (1,5) лєта, одкогда у нас безпрєрывно јест снєг. Разтопјење снєга в јар / во весну? Забуди, не је было ничто тако! Аж выше, в петом мєсецу: Мєсецу Трав, в срєдинє весны, когда всечто трєбовало бы разцвєтати, тогда мы јесмо имєли велико снєженје! Ну, потом в шестом: Мєсецу Чрвов и седмом: Мєсецу Лип равнако! А снєг стоји, стоји и разтопити се не хче... - младец пије пиво и позираје внє, за окно. Ноч размазываје се в малом дожду, кторы починаје легко ударјати в оконно стекло.

То звучи велико чудно, Нашек - одговарјаје Брит - а како сут ваше запасы, резервы? Како сут ваше гроше? Имајете ли вы јешче нєчто? Мы имајемо јешче запас пшенице. Мы опраздњајемо складишче, зато да бы нам пшеница не измрзнула, и давајемо ју људам до домов. Сељани сут силни и могут много изтрпєти, но долго тако не сможемо жити. Нам јест достаток грошев, но прєвезти товары из близкых сел то јест нєкака мора! Велико тежко! Ако ли мы ничто не будемо сдєлати, тогда нам буде потрєба убєгати. А то такоже не јест тако просто то плановати и сдєлати. Нашек поновно позираје в окно. Дожд падаје из неба и в нєкакы чаровны способ успокајаје јего. Можно то јест заисто зато, что просто погода внє јест дожд, а не снєг, кторы тако често он гледал во својем селу? То уже једно и половина (1,5) лєта, одкогда в јего родимых странах неустало снєжи. То је се начело дост обычајно. В Мєсецу Вина - десетом мєсецу лєта је была послєдна бурја и послєдне громы. Потом спадл је првы снєг. То не је было ничто чудно, итак никто је тогда се не трвожил. Људи сут говорили, что пришла “строга зима”. Сељани сут увидєли проблем, когда пришел петы и шесты мєсец - Мєсец Трав и Чрвов. Допрва тогда људи сут почели думати, же нєчто не јест добро, а цєла зима то јест нєкако чудно јавјење. Најпрво сељани сут говорили о злој магији, потом о божској казњи. Туту клетву они сут почели именовати “Вєчна Зима”, а цєло прошло лєто мыслили како можно ју оддалити. Допрва људи из другых сел сут сказали јим, что снєг не јест на цєлом свєту, како они сут мыслили, но једино нєколико-надсет километров вокруг Бєлозорјеј. Даље всечто јест нормално, снєг не јест, а сезоны лєта измєњајут се природно, нормално. Сељани начели сут организовати једанје и всако добро, кторо јест потрєбно, да бы прєжити в тутој тежкој добє. Једнако допрва тутчас, в једно и пол (1,5) лєта од почетка Вєчној Зимы људи сут сразумєли, же не можно чекати и чекати на помоч, зато что изгледаје, же Зима заисто јест Вєчна и буде зајмати јешче велико, велико много часа. Јест потрєба, да бы нєчто сдєлати. Нахослав је рєкл тогда, что он појде на изток, до Каменограда, да бы најдти давного пријатеља, Бритомира, и просити јего помоч. Трговец знаје људи, знаје мєста, имаје много зналости - можно нєкако поможе? - Мыслиш ли, что јест нєкаковы способ, да бы одчаровати злу магију? - запытываје Нахослав товариша. В крчмє јест гласно од различных бесєд, људи заполњајут всакы стол, всако мєсто. Гости идут од мєста до мєста, нєкто иде од једного стола до другого, нєкто кричи ко крчмовым работницам. Бесєдовање, кричанје, споры - Нашку тута атмосфера припоминаје Бєлозорје и стрєшења в највеликом дому в центру села. Даже Вєчна Зима не је смогла унишчити срдечности и добромысљности житељев јего села.

Имам ја нєколико мысљи но... момент... чи не имајете ли там у вас жрице? Можно она могла бы помогти?

Ахх, да... стара Доброслава. Она јест... дост чудна жена... нєчто је говорила о жртвах ко Моранє и Велесу, људи сут пробовали дєлати нєкакове ритуалы, но правдиво ничто не помагаје... - Нашек бере чашку с пивом.

Ја такоже јесм о том мыслил. Жртвы. Ако ли уже хчемо просити о помоч, тогда најлєпје...

ЈА ЈЕСМ ИМЄЛА КРИЛА! ХАА! - неочекывано нєкто кричи в крчмє. Нахослав без малого изпљуваје своје пиво. Одврачаје главу, да бы позрити кто тако гласно кричи. Брит једино легко двигаје брви, даже очами не погледаје на туту ситуацију. Нєкака дєвчина стоји при бару, држи чашу с пивом и махаје руками. Тој муж, кторы с њеју бесєдује, начинаје се смєјати и шептати нєчто к њеј. Крчмар спокојно чисти чашкы и позираје на њих. Кратка тишина изнова измєњаје се в гласны, бесєдовы шум.

Правдиво, зајмливо мєсто, Брит - Нахослав усмєхаје се к товаришу.

Ој, в том граду ничто уже мене не удивјаје... - рєче сиво-власы младец и кончаје пити пиво. Тогда говори ко работници, ктора тутчас прєходи при њих.

Извините, мила господжо, могу ли ја просити вас о једно пшенично пиво?

Саморазумно, господине! - одговарјаје она и быстро иде, да бы принести новы напиток.

Ја заплачу за пиво - каже Нашек до Брита.

Ох, не, не јест потрєбно, ты и тако и иначе имаш дост ограничене резервы.

Хвала тобє, брате, что ты ми помагајеш - говори тогда јему Нахослав.

Не јест никакы проблем, брате. Ты знајеш, же можеш очекывати од мене помоч. Ја не могу ничто увєрјено сказати, але буду покушати пытати знајемых људиј, можно они будут знати нєчто о таком чудном случају... не јест потрєба, да бы прєставати чинити ритуалы. Давајте вы даље жртвы богам. Покорным људам прємного божској милости јест давано.

Одкуд је могла пријдти Вєчна Зима?

Ох! Може јествовати прємного поводов. Можно нєкто там у вас нєчто сдєлал против богам и тутчас они сут гнєвни? Нахослав начинаје мыслити. Он не припоминаје собє ничто, мысли, что никакы сељанин никогда не был бы способны, да бы погнєвати богов. Људи мыслет позитивно о цєлој ситуацији, не имајут никаковых злых мысљиј. То јест велико странно за Нахослава. Они не бојет се.

Ја знају, знају, тежко јест туто оцєнити... - рєче Брит - хмм, а можно... а можно туто имаје нєкаковы свез с Дњем Прємєны?

Хмм, мыслиш ли ты тако? То было уже выше, неж тысеч и петсто (1500) лєт тому - Нахослав удивјаје се - имєло ли бы то нєкаковы влив?

Туто было бы велико чудно и дивно, можливо даже, что против правилам природы... але Бєлозорје сут близко границе, да? Дењ Прємєны је јавил се точно тысеч петсто и седм (1507) лєт тому. Ледовы Дракон, кторого размєр јест выше великы, неж највелике крајины, је возлетєл из својего укрытја и је стрєлил в воздух мразны, ледовы чар. Он тогда замразил је половину Всесвєта. То је был смутны конец Великој Војны Богов.

Наше село јест около тридесет четыри (34) километры од гор крајины Изрвы.

Итак можно одтамтуд мраз је пришел к вам?

О том такоже јесмо мыслили. Проблем јест таковы: да бы туто потврдити, потрєбно бы организовати долго и грозно путованје на сєвер, на полноч, до Ледовој Границе. Никто не је был там в послєдне два лєта. То јест нєколико дњев путованја, ако ли погледати на некомфортну погоду. Ако ли мы быхмо познали, что ледова граница пришла ближе к нам, на југ, на полдењ, тогда...

...тогда вы бысте познали, же то јест најдобры час, да бы спаковати своје резервы и одојдти из села...

Да... - одговарјаје Нахослав смутно.

То јест остаточна опција, брате! Нехај наша надєја не јест јешче изгубјена! Мы имајемо јешче прємного...

Заправду! Ик, и ја тогда, ик... ја тогда јесм погледала в дол... ик... а там! ЛИВАДЫ! И ЛЄСЫ! Ја... ик... спадла из облаков! - чудна дєвчина указываје својеју длању таково движенје, кторо изгледаје како нырјанје в дол. Она близ изливаје пиво из чашкы. Нахослав погледаје на пријатеља. Он једино махаје главоју. - Јест ли то из крчмы? - пытаје он и показываје гестом главы кључ, кторы младец држи в рукє.

Хм, да. Он привидно имаје магичну силу - младец склањаје се к Бриту и утишаје глас тако, какобы он хтєл начети нєкакову фантастичну хисторију.

Ано, да, ја знају - быстро одрєкаје Брит.

Како ли то...? - Нахослав јест јасно разочарованы одговором. В том самом часу работница приходи и быстро, близ непримєтно кладе чашку с пивом на столу. Забираје пусту и безшумно изходи даље.

Ја и други трговци привезли јесмо те кључе в прошлој седмици до Каменограда.

Једну седмицу тому јесте были јих привезли а они уже сут успєли употрєбити јих в крчмє? Быстра работа. Одкуд оне сут?

Хмм... нєкде из източных крајин, но одкуд оне там сут были то ја не знају заисто. Најправдоподобно од Ританцев.

Од Ританцев?! - тутчас Нахослав говори выше гласно, а јего глас лети понад бесєдами в крчмє. Погледаје он на Брита с огромными емоцијами в очах - од Ританцев из Ритоврха?!

Нашек говори о далекој крајинє, ктора јест внє људској земји. Он је прємного о њеј слышал, најмного од чловєка, кторы тутчас сєди прєд њим. Чекаје он выше детаљев.

Да, хм, тако ја мысљу. Ако ты скажеш магичну клетву тогда... ...тогда он врати се до властника - Нахослав вмєшиваје се в јего слова - так ми је сказал господар. Мимоходом велико милы чловєк. И даже когда ја јесм јему сказал, же јесм тут првократно, тогда он је рєкл, же ја могу јему платити мење грошев. Ну, але что јест с тутым Ритоврхом?! - младец велико љуби повєдкы о далекых крајинах. Трєск! Неочекывано комора крчмы изполњаје се звуком разбитој пивној чашкы. Нахослав уже наслєдно-кратно обрачаје се к бару. Дєвчина стоји стопами в пиву. Хвєјаје се она налєво и направо, а једва сможе држити баланс, а јејны смєх мєшаје се с гласным иканјем. Обычајно тут јест спокојно - рєче Брит горкым гласом. Ја прошу, драга госоподицо, идите вы одтуд - крчмар, кторы до того момента је стал тихо тутчас каже до дєвчины. Иди вон, глупа дєвко! - кричи нєкто из центра крчмы. Тако јест! Иди ты вон! - нєкто другы прикључаје се. Вы... јешшшше увидите! Вы вссси! В моменту, в ктором моје крила... ик... будут се вратити! - јеј смєх одступаје и прємєњаје се в нєчто, что звучи выше како плаканје. Она иде, а јеј ногы мєшајут се јеј. В једном моменту дєвчина губи баланс и, да бы не упасти, подпираје се о стол Нахослава и Бритомира. Оп... помилујте - говори и погледаје на Нашка пијаным зрєнјем, а јеј очи блєскајут чрвеным колором. Смркаје она носом и иде даље. Имаје она бежеву, нечисту сукњу. Ах, кака чудна дєвоја - рєче Брит спокојно. Он, како житељ Каменограда, видєл привидно уже прємного вєчиј. Тутчас сєди без удивјења. Дєвка забираје стары, уже не дост чрны плашч из вєшалкы, ктора стоји при дверах, облєкаје, веже јего при шији, скрываје главу в капуци. Јеј долге, јасне власы изходет из-под материала и можно бы помыслити, же оне кричет: “просимо мы вас, дозволите нам видєти мыло и гребењ!”.

Не врачај се тут никогда выше! - кричи тамтој чловєк, кторы је кричал прєдже. Она дєлаје лице ураженого дєтета и изходи. Даже не гледаје за себе. Каке чрвене очи она је имєла! - говори Нашек, заинтересованы тутым малым детаљем. Можно од многости алкохола? Цєле зєнице! Хм, тогда ја мысљу, что она прємного уже изпила - трговец разпростираје рукы. Тепла, домашна атмосфера крчмы “Под Орлјим Пером” је была тутдењ введена на покушенје. Помимо шумного госта она је была силна и уже в нєколико моментов наново јест стабилна. Мир разливаје се внутри. Блєск свєч повышаје чутје домашного, спокојного огнишча, а гласне бесєды и смєх припоминајут сватбену забаву. При столах јест јешче дост многољудно, помимо поздној добы. Мєшанина бесєд, кричања и смєха не јест хомогенна. В једин момент јест выше силна и гласна, а в другы выше тиха, тако тиха, что уступаје деликатному шуму дожда. Вода стукаје легко в окна и можно бы помыслити, что она хче повратити људску позорност на себе. Туто јест једнако велико тежко, зато что всакы чловєк зајмаје се тут својими вєчами. При столу близко бара нєкакы млады чловєк вставаје и начинаје быстро махати руками. Хисторија, ктору он говори, увєрјено јест велико интересна, зато что јего три пријатељи погледајут на њего с великым удивјењем. На другој странє коморы нєкто начинаје кричати пијаным гласом, кторы быстро изтишаје се, какобы он бојал се, же нєкто јего буде услышати. Два мужи оживјено дискутујут о нєчем, хот правдоподобно то не јест спор. Они радостно пијут пиво, гестыкулујут, смєјут се. Можно они говорет о тамтој куриозној дєвчинє, ктора је пришла, опила се пивом и огласила људам, же она давно је имєла крила, а послє того разбила чашку с вкусным пивом и пошла вон? Можно они имајут жаљ, же напиток је разлил се, а тутчас нєкакы нечисты утирак, кторы работница је метнула быстро на подлогу, лежи и пије остаткы? Хот из другој страны туто не јест ничто надобычајно, когда чловєк приходи в крчму послє дња полного работы и ишче способности, да бы оддыхнути немного, правда ли? А тамтој добропогледны муж, кторы сєди в куту / вуглу крчмы? Јего рука тутчас тыче колєно равнако добропогледној жены. Говори он нєчто до њеј, какобы просто в ухо, хот једночасно дост гласно, тако, да бы она јего добро услышала, и никто кромє њеј. Она позираје својими чрными очами нєкде, можно в окно, можно в свєче, кторе блєскајут жолтым свєтлом. В том самом часу двє граджанкы несмєло погледајут того мужа издалека. Оне сєдет при столу Нахослава и Бритомира. Шепчут оне, тихо дєлет се мысљами једна с другоју, легко смєјут се. Нашек и Брит говорет јешче немного. Они сут не видєли се дост долго, итак имєли прємного до обговорјенја. Јест уже дост поздна ноч, а чим позднєје, тым мење људи јест в крчмє. Наконец приходи час и за њих. Потрєбно идти.

Тако, како ја јесм тобє сказал: зајутра на трговишчу ја поговорју с другами, можно нєкто знаје нєчто выше, можно нєкто може помогти? Попробују ја такоже најдти нєкаково једанје за твојих братов и сестры из Бєлозорјеј.

Хвала, Бриток, хвала заисто! Ја уже јесм тутдењ был на трговишчу и уже јесм поговорил с купцем односно того. Зајутра ми јест потрєбно договорити выше детаљев.

Ах, прєкрасно! Итак, мы можемо увидєти се зајутра на трговишчу! Ја буду там уже когда Солнце буде возходити, буду готовити стојишче. Поговоримо мы с њим заједно. Имаш ли коња?

Да, имам, јест в стаји - Нахослав указываје прст за себе.

Транспортово возило?

Такоже имам! Јест недалеко крчмы.

Красно, красно! Тогда пријди до центра града зајутра рано! - Брит тыче нахославового рамена својеју рукоју, а когда види, что работница крчмы јест при њих, он плати за пиво. Потом обимаје пријатеља, бере висечи плашч и изходи из крчмы. Нахослав усмєхаје се к њему, потом крути кључем малы круг в воздуху и одврачаје се, да бы идти на гору дома, кде сут различне коморы дља крчмовых гостев. Он дєлаје нєколико кроков и... одврачаје се поновно. “Когда внє дожди, ја потрєбују идти в походку в Каменоград” - мысли он. Дождевы шум успокајаје јего. Он облєкаје се в свој граджанскы, каштановы плашч, кторы давнєје је купил в Каменограду, и изходи.

Раздєл 2. Бизнесы града

Домы в Каменограду покрываје дожд. Помимо того, что темност овєнчаје всаку најмалу чест града, то понєкде из окон блєскаје деликатно свєтло свєч и олејных ламп. В тутом оранжевом свєтлу блєскајут улице, мокре од дождевој воды. Јест достаточно свєтла, да бы идти напрєд. В воздуху јест аромат и шум водных капеј, кторе падајут из неба. Јест спокојно. Јешче дост хладно, хот увєрјено выше тепло, неж тутчас в Бєлозорјах. Нахослав радује се тутым моментом. То заисто јест прва оказија, одкуд Вєчна Зима је почела се, когда он је смогл изојдти из села и идти далеко. Прєдже потрєба је была возити материалы, товары и резервы из другых сел в околинє, помагати при организацији запасов, а такоже уловити нєкакове звєри / животины. Хот... то је было можливо једино из почетка, зато что всакы јелењ и всака дика свиња уже давно сут убєгли из бєлозорјанскых, зимовых лєсов. Оне не сут тако привезане до мєста како људи. Можно оне даже не имајут великој надєје, же нєчто измєни се? Туто изгледаје выше просто: не имајеш шансы на прєжитје - измєњајеш дом. Давнєје тако жили сут номади, први људи, ктори жили в Срєдограду - в људској крајинє. Тутчас једнако час јест другы. Људи живут в невеликых селах, сєјут зрна и зеленину, имајут животины - кравы, коњев, свиње, птице. Принајменје тако јест тут, на западу. Тако јест выше просто, выше комфортно. Но... то приноси со собоју тој недобры фактор, кторы тутчас не јест потрєбны в Бєлозорјах - привезанје до мєста. Једнако Нахослав не сможе спорити се с тутым. Он такоже чује се привезаны до земје и свезаны с људами, ктори там живут. И зато он не може уступити, он не може поддати се. Трєбује он најдти одговор, способ.

Каменоградске улице, сдаваје се, сут полне људского привезанја. Всакы избудованы камењ, всака цегла, всакы вугол, всака крытина стрєхы. Људско дружство расте и со всакым лєтом выше и выше ставаје се свезано с земјеју, с крајиноју, с регионом... Нахослав чрєз материал кошуље хватаје пурпурны камењ, кторы виси на јего шији. Велика жалост, что он забыл је запытати Бритомира односно того, что може быти тој камењ. Когда он је изходил до Каменограда из Бєлозорјеј, стара жрица јему дала је јего и сказала, что “тутој камењ приведе тебе до цєља”. Он никогда не разумєје туту стару жену. Она всегда говори нєкакове глупости, или мудрости, кторе тежко јест појети разумом. Нахослав не знаје, кторо из тутых двох сут были туте слова: глупост ли или мудрост. Он утрачаје разумєнје јешче выше, когда мысли о том, же стара Доброслава послє тутых слов сказала је јешче нєчто подобно к: “нехај пољаны указывајут тобє широкы свєт”. “Пољаны” или нєчто друго...? Там вєројетно было нєкако друго слово. Иде ли о то, что до цєлого свєта приходи весна, јар? И тогда будут ли разцвєтати цвєты? Але Нахослав потрєбује вратити се до села јешче прєд четвртым мєсецем - Мєсецем Цвєтов. Доброслава наконец је сказала, что Нашек трєбује јеј одговорити нєчто, але... он не паметаје что. Чудна жена, заисто чудна. Она такоже, сдаваје се, не је разумєла каке слова сказала. Јест ли то нєкаковы прєдзнак / прєдсказанје / прєдвєстје? Но она јест жрица, вси имајут к њеј респект, она не јест зла. Јест мила, добра, пријемна за гостев. Она всегда охотно даваје својим гостам тој дивны горкы чај, изтворјены из чудных былин из лєса. Или даваје сладкы компот из овочев. Нахослав мысли, что он никогда ју не разумєје. Јест ли можливо, же вси

Бєлозорјани сут замного глупи, да бы сразумєти Доброславу и јеј мудрост? Или можливо, же они сут замного глупи, да бы сразумєти, же она смєјаје се из њих и генерално заисто не јест мудра, а једино притварјаје се, омамјаје јих? Дожд во младу весну обчишчаје мысљи. Нахослав набираје воздух чрєз нос и чује, же једнако јест уморјены долгыми дњами путованја до града. Најдобры час, да бы идти обратно до крчмы и спати. Итак заврачаје се он, помало обходи темне улице. Мрак јест густы, а дожд ставаје выше силны. Бєлозорјанин начинаје идти выше быстро. В тој час прєз дождевы шум иде једин краткы звук. По кратком моменту наслєдны звук. И третји. Нахослав содржаје се на момент и слушаје. Једнако он быстро припоминаје слова матере, ктора је сказала јему, да бы он не входил в бизнесы того града. То сут были слова Бритомира, кторе Нахослав услышал нєколико лєт тому, когда Брит је был пријехал до села. “Никогда не входити в бизнесы града”. Излгедаје, что то јест нєкако мудро, тајемно правило. Итак Нашек дєлаје крок в страну крчмы. И увєрјено он сдєлал бы јешче једин крок, и јешче једин, и шел бы просто до теплој коморы, ако бы он не знал того звука. Але он знаје јего, он уже је слышал јего. Глас иде тутчас од једној из бочных, мрачных улиц. Нахослав стоји при входу алеје и слушаје. То јест... смрканје... смрканје носом. Деликатно, легко смрканје. Дєлаје он једин крок, а вода в калужи брызгаје тихо под јего стопоју. В темности под невеликоју стрєхоју, правдоподобно од нєкакого магазина, лежи мєшек. Великы, чрны, полны мєшек. Нєкде из окон падаје на њего легко свєтло. Нахослав приходи ближе и из внутри мєшка слыши... плач. Нєкто плаче.

Хеј... јест ли тут... нєкто? - пытаје. И тутчас мєшек двигаје се. Младец допрва в том моменту туто разумєје: то не јест стары мєшек. То јест скрыты чловєк. Тајемны персонаж деликатно тресе се и двигаје скрыту в капуци главу. Ты... јеси была в крчмє... - рєче Нахослав. Она двигаје главу јешче выше, а из внутри капуци / капјушона непоредно изпадајут јеј власы. Погледаје она кратко, а в наслєдном моменту јеј очи ставајут мокре од солз: Ааааааа! - и тутчас уже плаче с полноју силоју. Јеј жалостно кричанје иде с ехом в воздух. Могу ли ја нєкако помогти тобє? - запытываје тревожно Нахослав. Ааааааа! - јеј плач выше и выше начинаје припоминати нетрєзво, пијано кричанје. Буди ты спокојна, ја помогу тобє! Јест ли у тебе всечто в поредку? Је ли нєчто случило се? - он пытаје и мысли, же можно дєвчина скривила је своју ногу и тутчас из повода боља не може идти до дома. Она једнако цєлы час плаче. Укрываје лице в плашч и глуши свој плач. Ахх, чудна ствар... - он шепче к собє, подпираје се о противну, каменну стєну и сєдаје на уличном праху. Всекде јест вода. Кладе он длањи на колєна, игнорује дожд и покушаје говорити даље: Ако ли ты будеш тако кричати, тогда нєкто пријде и каже тобє идти одтуд вон. Тутчас Нахослав увидєл, что у дєвчины не сут никакове обувкы. Чи је ли она је изгубила? А можно в крчмє такоже јих не имєла? То бы было дост странно, ако бы в граду не имати обувок. Можно ли тута дєвка јест из нєкакового близкого села? Момент, момент... она говорила је нєчто в крчмє... В том моменту младец возпомнєл нєчто:

Одкуд ты јеси? - запытываје, а потом пытаје выше конкретно - значи... из какового свєта? Плач устаје. Јест тишина. Очи колору крви погледајут смутно из внутри мокрој капуци. И тако и иначе ты не увєриш... - рєче она пијаным гласом. Потом додаваје шепотом: глупец. Нахослав уже не паметаје, что он дєлал је прєд моментом. Он је забыл зачто тут пришел. Јест невеликы шанс, что он може услышати интересну хисторију из далекых крајин. Он не може того пропустити. Ты јеси сказала, же јеси спадла из облаков. Далеко одтуд је туто было? - говори љубопытно. Она гледаје на њего глубокым, интенсивным зрєнјем. Позираје долго, потом јеј лице ставаје удивјено. Что ты хчеш? Смєјати се из мене? Смєјати се како тамти други људи? Изкористати мене и оставити? - пытаје она, а јеј глас ставаје нормалны. Уже не звучи како пијана. Јест сериозна. Нахослав допрва тутчас примєчаје, что јеј језык јест... невелико другы. Звучи немного друго, иначе, неж језык, кторым он говори с другыми људами. Он је слышал давнєје, что живе јестества из другых свєтов говорет друго, неж људи из јего свєта. Даже выше! Слышал је он, же људи из Срєдограда, из јего крајины такоже имајут невелико друге језыкы. Ты јеси из другој крајины. Одкуд точно, ако ли могу ја запытати? Тутчас дєвчина изгледаје максимално удивєно. Она ничто не рєче, погледаје к Нахославу. Он погледаје к њеј. Туто ставаје непријетно, и Нашек одврачаје очи. Позираје на јеј голе стопы. Види он кров. Итак дєвчина не је имєла обувок в крчмє. Најправоподобно она је ранила се фрагментом разбитој чашкы. Дєвчина быстро види, что младец пригледаје се јеј босым ногам, и укрываје она порањенје под плашч.

Ако ли ты не завинеш того в бандаж, тогда в рану може пријдти нєкакова зараза... Наново јест тишина. Дєвчина мысли и ничто не говори. Тута бесєда јест велико дивна за Нахослава. То јест најдобры момент, да бы давати младици нєкаковы грош, нєкакову монету и одојдти. Мати је говорила, да бы не входити в бизнесы того града. Подпираје се он, да бы двигнути се и повстати. Зачто... ты... довєрјајеш мнє...? - наконец она запытываје. Нахослав задржаје се в некомфортној позицији. Врачаје се он назад на своје мєсто. Сєди. Можно тутчас услыши емоцијну хисторију из далекого свєта...? Ты лжеш! Вы всегда лжете! Како гнусно! Како мрзко...! - рєче. Але то смєста јест можно познати, что ты јеси издалека. Говориш невелико друго, изгледајеш... такоже друго... Чрвено-кровне очи дєвчины блєскајут. Она шепче нєчто, але Нашек не слыши. Склањаје се к њеј ближе. Како? - пытаје. Раздражњена дєвчина воздыхаје тежко. Облєчене Долины! - каже выше гласно - јеси ли ты глухы?! Облєчене... Долины...? - младец изговарјаје точно всако слово, какобы он хтєл детаљно сразумєти. Он никогда јешче не је слышал такого имена - интересно. Јест ли то нєкде в Коронє Прадавној Оси Свєта? Малдец говори “ос свєта”, а мысли он о прадавном дрєву. Стародавни људи в прајезыку именовали туто дрєво како Аси Сўе:та, что означаје точно “Ос Свєта”.

Тако... какобы... - дєвчина јест удивєна, же нєкто тако детаљно пытаје.

То означаје, же давнєје бог Перун могл је гостити в вашеј крајинє в часу својего путованја! Правда ли то?

Тако... какобы... - говори она. А он... правдоподобно довєрјаје јеј. Але никто не је довєрјал! Вси сут говорили, что она јест глупа, вси сут смєјали се, никто не је вєрил! Вси сут говорили, что она...

...что ја јесм утратила разум... - дєвчина говори, скрываје главу меджу руками и држаје силно своје власы - вси сут говорили, что то не може быти правда, но... но ја знају, одкуд ја јесм... одкуд ја јесм пришла... зачто... никто ми не довєрјаје... зачто ты... тако просто довєрјајеш? Але Нашек не знаје одговор на туто пытанје. Он мысли, что туто јест нормално, обычајно, саморазумно. Всесвєт јест великы и до тутдењ никто не знаје колико много различных крајин укрываје се в великом Прадавном Дрєву, кторого Корона разпростираје се высоко понад највысокыми врхами, а кторого Корење растут выше глубоко, неж најглубоко морско дно.

Итак Облєчене Долины сут свєт Короны Дрєва, да? - Нашек рєче даље, даже не одговарјаје на запытанје дєвчины, просто говори - а зачто јеси ты тут пришла? Путованје? Посланје?

Хм... точно... ми јест потрєбно помогти мојим братам и сестрам... зато что моја крајина, она... она... - јеј очи наполњајут се мокрыми солзами. Једнако моментално она отресаје се и позираје на својего субесєдника без никакового ентузиазма:

Ја имам заданје! Мисију! - рєче она - и то јест велико тајно! Никакы чловєк не може ми помогти. Ја потрєбују... сама-једна... - она грызаје своје уста. Можно тутчас тој чудны чловєк одојде ли од њеј? Дожд ставаје выше силны. Шум выше и выше заглушаје јих бесєду.

Ако ли ты потрєбујеш “сама-једна”, тогда... зачто тобє јест тако потрєбно, да бы кто-небуд тобє довєрјал? - говори Нахослав правилно.

Кх... - дєвчина дыхаје грозно и погледаје гнєвно. Најправдоподобно туто пытанје указываје замного јеј правдивого замысла и доказује како мало она јему јест благосклонна. Туто јеј зрєнје јест за Нахослава достаточно, а слова “не входи ты в бизнесы града” сут тутчас особливо силне. Всаке јего приорытеты врачајут се в правилне мєста. То уже час, да бы двигнути се и идти до крчмы. Он јест уже прємного мокры од дожда. Но... из другој страны... јест ли то правилно, да бы оставити туту дєву тут, в том мєсту? В дожду? Бєлозорјанска добродушност и добромысљност приходи в најмало очекываном моменту. В Нахославу јест прємного емоциј.

Ехх, добро, тако или инако то јест твоја вєч - двигаје се и даваје руку до кєшењи плашча, од-тамтуд бере срєбрну монету и погледаје на њу. А ако ли дєвка купи алкохол? Ах, како то јест досадно, како то раздражњаје! Но, можно она не буде глупа и буде појдти до лєкара, или жреца или до здравотници, ктора имаје лєкарску зеленину из лєса? Тута рана на јеј ногє... изгледаје зло... Какы чудны персонаж... Нахослав двигаје руку к њеј и даваје монету. Она двигаје своју длањ.

Иди до лєкара или нєкого, кто буде дати тобє нєкакову медицину - рєче он. Дєвчина бере грош и обимаје јего двєма руками. Тревожно притискаје до својего тєла.

Ако ли ты потрєбујеш помоч - говори даље Нашек - тогда ја буду зајутра на трговишчу, имам ја пријатеља, кторы може тобє помогти, можно он најде тобє нєкакову работу. Тутчас младец чује, же сказал је то, что је потрєбовал сказати. Хвала тому он оставјаје јеј простор, шанс, да бы она могла дозволити собє помогти.

Х... хвала...

Хм, да, не јест проблем - рєче Нахослав. Он јест невелико смутны, что не је могл познати хисторију о далекој крајинє. Он силује се со собоју, але конєчно иде на конец алеје и одврачаје се там, кде јест крчма.

Ако ли ты заправду потрєбујеш помоч... - говори он, хот не јест увєрјены. Једнако вєројетно туто јест цєнно договорити. Тутчас тако силно дожди... - ...ако ли заправду потрєбујеш помоч, тогда иди назад до крчмы. Ја скажу туто властнику. Запытај о Нахослава из Бєлозорјеј - рєче быстро и одходи вон. Јего каштановы плашч овиваје се в воздуху и иде за њим. Тутчас младец примєчаје, что он даже не је пытал каково јест име дєвчины. Такоже не је он прєдставил себе в джентелменскы способ. Ах, како неправилно! Он имаје прємного пытаниј без одговора. Незнајема јему дєвчина јест интригујуча, зајмлива. Она јест нєкто “не-из-того” свєта. А он вєри, что то јест правда. Но, то не јест важно. Она потрєбује помоч. Увєрјено потрєбује. Наконец то јест јеј избор, буде ли она взети туту помоч од њего или не. Але Нашек је сдєлал всечто, да бы не оставити бєдного чловєка без помочи. Сдєлал је всечто, правда ли то? Починаје он идти быстро.

Дєвчина јешче долго погледаје на улицу, в мєсто, кде прєд моментом је стал младец. Зачто? Зачто она тако је с њим поступила? Жаљ стискаје јеј грло. Но он је могл ју омамити, лгати јеј! Тако како други људи сут сдєлали туто прємного-кратно! Что тогда она бы могла сдєлати? Хот он јеј дал је тутој грош, туту монету. В краткы момент он дал јеј почутје безгрозности / безпечности / безопасности. Зачто тутчас јест тако тежко поддвигнути се и идти к њему? Стопа слегка боли, але не тако велико, да бы не могти идти даље свободно. То јест једино легкы бољ. Не! Дєвчина јест одлична! Она јест красно јестество из другого свєта, људи не сут јеј потрєбни! Ахх, кого она покушаје тутчас омамити? Правдиво јест много људиј, ктори тутчас живут лєпје, неж она. Итак можно јест добро, да бы идти на тамто трговишче? Просити, унизити се? Чи јест ли то добро идти до центра, кде буде прємного граджанов и станути прєд њими всими в изнишченом, старом плашчу? В нечистом облєченју? Позрєти в очи тамтому чловєку и... Ну точно... и что? Погледаје она в гору. Дожд силно бије в окна и стрєхы. Дєва уже мрзне, јест цєла мокра од воды. Можно ли добро буде вратити се до крчмы? Але тој властник... тамти људи... кака срамота! В краткы момент она колєбаје се, не знаје что почети. Једнако потом јест уже једино обычајна охота, да бы разгрєти се в теплој крчмє. Тута охота изиграје с чутјем срамоты / стыда. Домашна атмосфера. Точно того јест јеј недостаток од долгого

часа. Правдиво она... она потрєбује помоч. Прєвелико потрєбује помоч. Од долгых мєсецев она без конца потрєбује помоч! Двигаје се она силно и увєрјено. Из внутри капуци, из-под плашча изходет јеј мокре од дожда власы. Она силно стискаје длањи. Потрєбно идти, потрєбно просити о помоч, о једанје. Можливо наконец јеј житје буде выше шчестливо и успєшно! Она дєлаје крок својеју босоју стопоју. Вода брызгаје деликатно. Хладно. Дождливо. Мокро.

А вы кде идете, господжо? - запытываје тежкы, желєзны глас, кторы приходи од страны главној улице. Чрны персонаж заслањаје изход, не јест можно пројдти. Дєвчина прєстрашаје се, одврачаје се назад и начинаје бєгти в другу страну. Једнако там уже сут два наслєдни људи. Они имајут дрєвєне палкы, а тамтој првы чловєк држи бич. Ты јеси не платила свој долг. Тобє јест потрєбно платити в другы способ! - говори великы муж, кторы изходи из темности. Чрвене очи тајемној дєвчины уменшајут се од јеј страха. Еј, Ного! Свежите вы ју везалом! - говори он товаришам. Дєвчина чује великы страх, кторы вплываје јеј просто в главу заједно с кровју. Кде можно јест избєгти? Стоји она без никакового движенја. Како можно охранити се / стрєгти се? Мрак напираје к њеј со всакој страны. Дожд шуми с великоју силоју. Никде не јест можност, да бы избєгати, никде не јест можност да бы изојдти. Једин из злочинцев хватаје дєвчину за руку. Он јест силны и дєвка ничто не може сдєлати. Он криви јеј руку. В том часу другы чловєк хватаје јеј ногы. И уже не може она двигати се. Она пробује тргати се, силити се, да бы освободити се, але всако движенје удаљаје много енергије. Дожд силно бије в окна. Крик, глас! Зачто она јешче не кричи? Покушаје она тутчас, пробује, стараје се. Ничто. Пробује поменшити свој страх. Ничто. Јеј глас не изходи из јеј грла, не проходи чрєз јеј уста. Јеј крик јест какобы стары, мокры папир, кторы дере се на мале фрагменты. Јест тихы, слабы. Једин из мужев, тој, кторого прєдже другы чловєк је прєзвал “Нога”, хче утишити дєвчину фрагментом везала. Он даваје длањ до јеј уст. Она в том моменту покушаје изкористати тутој шанс и кусаје злочинца в руку тако силно, како то јест можно. Хвала тому она може освободити се из везала. Упадаје она на земју. Ааа!!! - Нога кричи гласно - глупа жена! Он хватаје јеј плашч и ударјаје в лице. Великы бољ одимаје јеј всаку силу. Она је пробовала. Принајменје пробовала. Упадаје на земју и двигаје руку в страну главној улице. Срєбрны грош, кторы она је достала од тајемного младца лежи там. Третји злочинец, кторы јест најблизко, бере туту монету и говори:

Лєпје не дєлај ничто против нам... И в том моменту можно услышати гласны трєск бича. Цєлы хребет, цєла задња чест тєла начинаје силно болєти, горєти како огоњ. Уста наполњајут се желєзным вкусом крви. Они ју нашли, побєдили, она тутчас проиграла. Катастрофа. Тајемна дєвчина не види тутчас уже ничто выше, кромє темној улице и дожда, кторы лије се великыми струјами.

Раздєл 3. Посрєд дожда

Нахослав уже види свєтло из внутри крчмы “Под Орлјим Пером”. Улица тут немного возвышаје се, итак младец иде мење быстро. Он размысљаје о тој чудној ситуацији, ктора је прєд моментом случила се. Нахослав такоже имаје мисију, подобно како тамта дєвчина, он такоже имаје заданје, кторо јему јест потрєбно сдєлати. Ако ли он того не сдєлаје, тогда јего родно село буде умрєти под снєгом. Зајмливо јест, каке вєчи сут случили се тамтој дєвкє. Зачто она је имєла таковы проблем, да бы довєрјати Нахославу, да бы быти јему благосклонна? Други људи сут смєјали се из њеј? Јест ли то правда, что точно никто јеј не је вєрил? Она заисто је имєла велико нешчестје. Каменоград јест заправду чудно мєсто. Он уже имаје выше, неж сто годов. Давнєје он је был једна из првых људскых колониј в тутом региону. В давном часу все људске племена и роды жили како номади / кочевники. Агрикултура не је была људам знајема, зато Каменоград је был нєчто полно ново, нєчто безприкладно. Дружство из западных стран је смогло быстро организовати се, устројити свој способ житја на тутој територији. Јест то великы сукцес, великы успєх. А они сут починали без ничего, од цєлого почетка, всечто будовали и творили од нула. Најпрво до тутого региона пришли сут номади. Људи сут поставили прве села / посељенја. Они там сут начинали жити со својими родинами и уже выше не сут были кочевники. Они сут опушчали свој живот, кторы сут ведли и начинали сєјати зрна и зеленину. Начинали сут они хватати звєри и држати јих в оборах. Нєколико столєтиј позднєје тут было уже нєколико-надсет сел и невеликых колониј. Јих хисторија је была дружна, они всегда сут

жили близко себе, итак они остали сут в близком контакту. Једно из тутых сел начело расти выше быстро, неж друге. Туто село је было в географично користном пункту, зато в њем је начинало жити выше и выше људиј. Туто село быстро стало градом. Тој град јест како врата, како двери до източного свєта, хот в тамтом часу тој свєт не је был велико богаты. Източне крајины сут имєли много праздној територије, ктора аж призиваје, аж проси, да бы ју колонизовати, да бы ју зајмати. В том часу град је растл выше и выше, даље и даље. Тогда људи сут помыслили, же јест потрєбно изтворити право и сдєлати сојуз. Они сут сјединили се под једну заставу / хоругву. И туто јест правдоподобно прва хоругва људској расы. Људи начели именовати ту унију “Западноје Волдјство”, что на јихном језыку означаје “Западно Владство”. В тамтом часу тој највеликы източны град људи сут почели называти Каменоград. Вокруг града израстл је дрєвєны охранны плот. Хоругвы, кторе имајут колор неба начели висєти на највысокых вєжах и баштах. Тутдењ в Каменограду живе около четыри тысечи (4000) људи. Тутој град јест глобалны феномен, он јест прва тако компликована социјална структура. А принајменје тако о њеј мыслет граджани, ктори тут живут. Одкогда је начел се развој, одтогда такоже сут пришли проблемы. До града сут начели приходити различни људи, ктори не имєли добре замыслы. И зато вси говорет: “не дискутуј со странными људами, не интересуј се, не входи в бизнесы града”. В главном граду Западного Владства начинаје быти много злочинцев, много људи, ктори крадут и дєлајут кривду другым људам. Одкогда људи сут начели жити в великом дружству, одтогда не је было тако саморазумно кто јест кто, не было тако

очевидно, что људи сут собє знајеми, что знајут једин другого. Тут јест направду прємного људиј. Нахослав помыслил је туто всечто и тутчас тыче дверној ручкы од главных двери крчмы. Оне скрипет тихо. В тој час, когда оне отварјајут се, из внутри изходи пријетно, домашно тепло. Крчма не јест закључена и изгледаје, что јешче долго не буде. Нєколико људиј јест во внутри. Конверсације сут уже дост тихе. То јест правдоподобно добро, зато что ако ли тут было бы выше шума, тако Нашек не смогл бы услышати тихого, краткого трєска, кторы тутчас впадаје до јего уха. Одврачаје се он и погледаје в тамту страну, из кторој је пришел прєд моментом. Але тутчас слыши једино шум дожда. Чудно. Улица јест тако чрна, а воздух тако хладны, же Нахослав моментално чује, что он не хче изходити из крчмы. Наново. Наново слыши тихы трєск. А послє того трєска краткы крик. В наслєдном моменту Нашек уже не мысли должеје, он бєжи в дол, назад в страну из кторој он је пришел. “Меч! Лук!” - припоминаје собє. Он јест дост далеко од крчмы, итак он не врачаје се, да бы взети оружје. Можливо то буде јего погрєшка... он бєжи најбыстро како може, в страну тамтој улице. Вода брызгаје јему под стопами. Звук јего бєга мєшаје се со звуком дождливого шума. Вторы удар јест јешче выше болєсны. Дєвчина затискаје очи. Јеј уста тресут се быстро, она в паникє пробује набирати воздух, поступаје како изјета из воды рыба. Всакы дых причињаје се до великого боља. Зачто она јест така глупа! Јасны

гром! Зачто она јест тутчас в тој ситуацији? Проклеты град, проклеты људскы свєт! Тутчас уже не јест никакы шанс, что она сможе изполнити своју мисију. Тута мысљ причињаје се до јеј плача. Склањаје се она, голтаје своје слане солзы и чекаје на третје ударјенје бича. Але оно не приходи. Вмєсто того нєкто свезываје јеј ногы и рукы. Дєвчина поддаваје се, уступаје, губи надєју. Они тутчас будут ју забрати со собоју. Будут они сдєлати јеј нєчто зло. Или будут ју просто убити. Уже не јест можна никака помоч. Дождеве струје воды шумет гласно, како армија бојевников, ктора марширује улицеју, или како великы дракон, кторы из нєкакового незнајемого повода был бы в центру града. Дождевы шум, кторы тежко јест изтрпєти, јест једины звук, кторы дєвка тутчас слыши. И она концентрује се на том безнадєјном звуку. Она слыши, какобы вода воздыхала од боља. Она слыши, какобы дожд... воздыхал. Она слыши брызганје воды. Допрва в нєколико моментов она начинаје разумєти, что то не јест дожд. Одкрываје она своје очи и погледаје. Допрва тутчас она види, что злочинци уже не зајмајут се њеју. Види она тутчас једино нєколико персонажев в ночном мраку. Види она, что једин из разбојников утрачаје баланс и опираје се о каменну стєну. Потом он воздвигаје се и начинаје дєлати нєкаковы чудны... танец. Нахослав не је очекывал, что он увиди аж трєх бандитов. И то јест јего погрєшка, подобно како то, что он не имаје тутчас со собоју меча и лука. Прєд моментом Нахослав је смогл атаковати

једного чловєка, але он моментално врачаје се до битвы. Јест силны. Ако ли Нашек не одскочил бы, тогда велика дрєвєна палка ударила бы јего просто в лице. Једнако он имаје шчестје, хватаје он непријатељско оружје и држи јего силно. Он знаје како бојевати, он је треновал се в Бєлозорјах у војеводы. Противник не очекываје того, а Нахослав забираје јему дрєвєно оружје просто из рукы. В послєдном моменту. Ако ли он чекал бы выше долго, тогда не смогл бы заблоковати ударјенје другого злочинца. Звук дрєвєного ударјенја несе се в воздуху. Они начинајут серију быстрых ударов. Тој чловєк не бојује велико добро, Нашек чује, что он не јест увєрјены в том, что дєлаје. Једнако разбојники имајут прєдност, зато что они сут три, а Нахослав јест једин. Непријатељ ударјаје слєпо, без погледанја, он често не достигаје цєљ, но имаје он велику силу. Једин удар, другы, третји, потом јешче три быстре звукы дрєвєној палкы, послєдны из њих звучи выше како трєск. Како ламана вєтва / галуз. Исто, то јест звук ламаного дрєва - злочинец је изнишчил своју палку.

Ааа! Јасны Перуне! Тфу - он пљуваје напрєд. Нахослав примєчаје, что тој разбојник дыхаје велико тежко. Но он не јест уморјены бојеванјем. То јест јего својство. Он дыхаје, какобы курил прємного цигарет. Јего глас звучи металично, желєзно. В том часу другы злочинец подходи ближе к Нахославу. Третји јест взаду и држи бич. С тутым чловєком битва буде најтежка, бич јест дост долгы. Младец одскакаје. Разбојник, кторому Нашек је украдл дрєвєну палку, не имаје никако друго оружје, једино голе длањи. Он быстро бєжи к Нахославу и покушаје јего ударјати. Але јунак избєгаје. И тутчас наново можно услышати дрєвєны трєск. Тамтој злочинец, кторы је ламал своју палку, тутчас докончаје туто и моментално имаје двє, кратше палкы. Буде ли он је тутчас оддалити? Буде ли он бојевати с голыми руками подобно како тамтој другы? Не... он држи тутчас двє кратке, остре, дрєвєне палкы. Не јест једнако никакы час, да бы даље обсервовати, что дєје се. Тамтој првы чловєк јест тврды. Он је был ударјены палкоју в брјухо, але стоји просто, не упадаје. Он не имаје панцыр, једино граджанско облєченје. Једнако, како тамти други људи. Можно јего кошуља из коже заглушила силу нахославового удара? Јему сдаваје се, что он је ударил много силно. Тој чловєк с двома палками бєжи на њего. Нахослав имаје проблем! Не јест за њего можливо обојдти се с двома злочинцами једночасно! Но разбојник јест уже при њем. Он быстро блокује ударјенје Нахослава. Младец даже не је увидєл, же взаду, за собоју имаје стєну нєкакового дома. Он опираје се о њу, тамти напирајут на њего. Јест поважно, јест грозно. Једин злочинец украчаје дистанцију меджу њим, а Нашком. Он покушаје хранити се, але другы бандит уже сможе взети нахославову палку. Нашек, да бы освободити се, пушчаје оружје из длањи. Быстро ударјаје ногоју и хвала тому одпхаје злочинца од себе. В том моменту ситуација изгледаје тако: взаду младец имаје стєну, влєво јест главна улица, вправо јест разбојник, кторы је забрал јему оружје. Спрєду јест другы, кторы јест уже готовы, да бы бити јего голыми руками. Там даље вправо правдоподобно јест јешче тамтој чловєк с бичем. Јест ли он там? Или не јест? Нахослав не може увидєти. Не јест час, да бы мыслити, потрєбно бранити се, скрыти се прєд ударами. Тутчас дрєвєна палка близ ударјаје јего в брјухо / трбух. На шчестје Нашек сможе

заслонити се. Он дєлаје вертикалны обрат при стєнє. Палка једино легко јего тыче. “Нехај то гром бије! Кде јест тој третји?” - мысљи младец. Капуца излетаје из јего главы и опадаје на рамена. Свезане без поредка власы разрушајут се. Позираје он и пробује помыслити о всем. Тути два разбојники тутчас имајут прєдност, сут они в лєпшеј ситуацији. Како јест можно јих покорити / побєдити? Потрєбно јест избєгати? Нахослав в том моменту за собоју имаје главну улицу. Тутчас јест можливо, да бы избєгти и избавити се. Але что тогда буде с дєвчиноју? Она лежи и не двигаје се. Јест несвєдома, непритомна. И она лежи за злочинцами, на хладној, каменној улици. Не јест можливо обојдти јих, не јест никакы шанс. Але... кде јест тутчас тој третји чловєк? Он је нєкде пропадл. Је ли он избєгл в туту темну алеју? Зачто? Но тако заисто јест, не јествује никака друга опција. То не јест можливо, да бы он избєгл на главну улицу, зато что Нахослав увидєл бы јего тогда. Ох, великы Перуне! Что дєлати? Можно потрєбно јест измєнити стратегију? Можно потрєбно јест покушати избєгти и привабити јих до себе а потом бєгати тако долго, что он јих изгуби? А потом могл бы вратити се тут и забрати дєвчину. Але... кде јест тој третји злочинец? Когда Нахослав избєгл бы од тутых двох, тогда тамтој могл бы вратити се и похытити дєвку. Нахослав сможе сдєлати једин крок, а једин момент позднєје он чује силно ударјенје в хребет. То јест третји разбојник. Он је зашел Нахослава из зада, од страны главној улици и ударил је бичем. Они сут побєдили јего. Тутчас два мужи хватајут јего длањи, а третји поновно ударјаје. Нашек чује великы бољ в тєлу. Он никогда бы не помыслил, что рєченје “не входи ты в бизнесы града” може быти тако болєсно. В том

моменту он не може уже учинити ничто, не може ничто сдєлати. Саморазумно он пробује изтргнути се од непријатељев, но уже јест замного слабы. Нєкто ударјаје јего в главу. Сила того ударјенја привидно јест од тој ламаној дрєвєној палкы. Он сможе једино помыслити о тутом, а потом утрачаје свєдомост. Послєдна вєч, ктору он је смогл услышати јест шум дожда. Тој шум уже не јест тако спокојны, како је был јешче нєколико-надсет минут тому. Дождливы шум, кторы тежко јест изтрпєти.

Летечи Трамвај

Раздєл 4. Ты јеси ми спадла из неба!

Понєкогда сны сут странне. Оне сут најстранне, когда чловєк иде спати в необычајны способ. Можно тогда услышати различне гласы. Туте гласы говорет нєчто до нас, понєкогда видимо нєкакове криве образы / погледы. Јест тогда можливост, же туте фантастичне халуцинације могут нам припоминати нєчто логично и знајемо. То може быти крајобраз, јавјенје, случај или рєченје, или даже једно слово. Туто слово може быти напримєр “ливады”, что означаје “пољаны”. А во сну мы можемо мыслити, что туто слово ничто не означаје. Точно тако тутчас чује се Нахослав, когда отварјаје очи. Слово “ливады” одбиваје се ехом внутри јего главы, а потом изчезаје / пропадаје. Он не види ничто. Тут јест без малого никако свєтло. Он ничто не види, але он чује, что лежи на хладној, тврдој земји. Моментално он начинаје чути бољ в брјуху и над грстами / над пестами / в запестју.

Кх! - он криви се. Рукы болет, бок тєла такоже. Итак лежи он тутчас статично, без двиганја се. Наслєдна ствар, ктору он чује, јест хлад. Мимовољно до главы врачајут се јему возпомнєнја, образы из недавного часа. Ах, ну да. Послєдне моменты он не је был в “Орлјем Перу”. Он је был в хладном дожду. Сут ли тамти злочинци побили јего и оставили на улици? Он того не знаје. Бере глубокы дых до внутри тєла и изпушчаје јего. Цєлы час он лежи в једној позицији. Тєло боли. Наслєдно до јего ушиј впадаје тихы шум. Тој шум јест дожд. Але јест какобы нєкде далеко. Вода падаје из неба, але не тут. Тут јест сухо. Итак Нахослав јест в мєсту, кде дожд не може дојдти, да? Он помало двигаје длањ напрєд. Он хче подпорити се и воздвигнути се. Једнако он быстро сможе дотыкати стєну. Он тыче ју в темности. Стєна јест хладна. Он може тутчас угледєти јеј сиво-жолты колор. Камењ јест видимы в нєкаком блєску. Одкуд јест туто свєтло? Потрєбно јест воздвигнути се и провєрити туто. Тутчас Нахослав разумєје, же јего рукы сут свезане. Покушаје двигати ногы. Оне такоже сут свезане. То може быти тежко, але јест можливо, что он сможе сести на земји и подпорити се о тамту каменну стєну. Он пробује тако сдєлати. То јест тежко, наскроз јего тєла изнова прєходи бољ. Краткы момент позднєје он уже сєди. Јест он в нєкаковој коморє. До тутој коморы впадаје свєтло. Олејна лампа стоји на столу. Меджу Нахославом а тутоју лампоју сут... желєзне штангы... “Ну да...” - мысли Нахослав - “проклето везенје, дурна тјурма!”. Младец усмєхаје се иронично. Они сут закључили јего в нєкаковој темници. Не јест вєројетно можливо, да бы было јешче выше зло! Что тутчас? Он гледаје вокруг. Види каменне стєны. Никаково окно. Вмєсто двери сут тамте желєзне штангы. Јасны гром, там нормално могли быти двери. Зачто штангы? Можливо јест, что људи, ктори сут јего тут привлєкли, приспособили туту комору до такового цєља. Штангова конструкција имаје нормално закљученје. Тако како обычајне двери. Јест потрєбно имєти кључ, да бы је разкључити. Нахослав ползе ближе ко входу, да бы увидєти нєчто выше, неж тамтој стол и лампу.

Нога! Ја иду, да бы зајети се тутым прєвозом. Људи од Навосуда увєрјено будут интересовани нашим добытјем, кторо мы јесмо уловили. Итак, тобє јест потрєбно чувати! - говори нєкто налєво од штанг. Глас иде из коридора. Звук влетаје до темнице, а такоже лети вправо, далеко, а потом врачаје се с одгласом. Нахослав задрживаје се и чекаје.

Дааа, јасно - другы глас говори выше близко, при желєзных штангах - то не јест проблем, да бы чувати без малого мртвых људиј. Глас того другого чловєка такоже иде заједно с великым ехом. И уже наново јест глубока тишина. “Коридор јест налєво и направо. Он јест дост долгы” - мысли Нахослав. Не јест ли то једина темница? Можливо, что јест јих там выше. Младец пробује услышати все можливе звукы. Мысли, что може он буде смогти услышати нєчто выше из глубины коридора. И допрва тутчас слышаје легкы звук дыханја. Близ при њем. То дєвчина спи на подлогє. Нахослав види ју и ставаје выше спокојны. Она јест жива, спи. “Јест потрєбно нєкако изојдти одтуд” - мысли он и покушаје одгадати кака чест дња тутчас јест. Колико часа они уже тут сут? Нєколико часин? Можно нєколико дњев? Облєченје младца јест слегка мокро од воды, итак, можливо, что минуло је једино немного часин. Јего сон је был тежкы и тврды, и он не знаје колико часа он је спал. Ако ли је прошло нєколико-надсет часин тогда, Бритомир увєрјено обмысљаје, кде јест јего пријатељ. Ах, Велесе! Нахослав потрєбује быти на трговишчу! Јего брати и сестры в Бєлозорјах... они не будут чекати вєчност, потрєбно јест нєчто измыслити. Бољ не дозваљаје јему свободно мыслити. Он сєди без никакового движенја и позираје в лампу. Слыши он понєкогда, что Нога двигаје се. Он јест налєво, близко входа до темнице. Нахослав мысли, что тутчас најдобро буде быти тихым. Меджучасово он пробује освободити се. Можно буде можливо ослабити свезанје. Но что сдєлати потом? Дєвчина тресе се легко и воздыхаје тихо. Она јест бита выше силно. Кров на ногє је уже усохнула. Плашч на хребету јест раздреты и одкрываје он сукњу, ктора увєрјено је давнєје была бєла. Тутчас облєченје имаје колор крви и уличного праха. Увєрјено то не може быти конец! Что злочинци хчут тутчас с њими сдєлати? Будут ли они мучити јих до смрти? Ах, кака жалост, что Нахослав не је взел со собоју тогда свој меч, или хот бы свој ловитељскы лук. Он могл бы јих сєкти мечем, застрєлити луком и не был бы никакы проблем. Глупы град! Младец припоминаје собє о пурпурном камењу. Тыче он тєла и угледаје, что у њего на шији не јест камењ! Они сут украдли јего! Нехај Перун туто все порази! Глупци сут украдли јего камењ! А что с грошами? Такоже јих немаје! Они сут украдли всечто! Злочинци! Крадци! Даже обувкы они сут јему избрали! Даже дурно везало за власы! Принајменје они сут оставили плашч и облєченје. На жалост јего ногавице и кошуља сут прємного унишчене. Сут ли они је изнишчили когда он је спал? Или что? Можно туто је случило се, когда Нахослав је бил се с тамтыми? Он нервозно стискаје длањи. В том моменту прєстрашаје се, зато что Нога дєлаје велико страшны звук. Правдоподобно он зєваје, але то звучи тако, како бы на коридору было стадо волков. Потом разбојник воздвигаје се. Нахослав јест прєстрашены. Не дєлаје он даже најменше движенје. Нога ставаје при желєзных штангах и закрываје свєтло из лампы својим великым тєлом. Он дєлаје нєкакы чудны, грозны звук, а у јего шије блєскаје пурпурна искра. То... пурпурны камењ! Тој проклеты идиот имаје нахославовы камењ!

Нога стоји. Вєројетно он погледаје, чи сут ли људи в тјурмє достаточно увезани. На шчестје Нахослав не је покушал маршировати наскроз цєлој коморы, да бы развєдати, кде они сут јего закључили. Тутчас он изгледаје, како бы сєдєл в куту коморы и спал. Најправдоподобно злочинец мысли, же туто јест обычајно, зато что он ничто не дєлаје. В једном моменту он просто иде од штанг налєво в коридор и изчезаје. Привидно он буде вратити се. То јест потрєбно евентуално очекывати. Потрєбно чувати. Нахослав пробује ползати ближе до штанг. Он не види ничто выше. Там јест једино стол, на њем лежи немного прєдметов и тамта лампа. До коморы приходи выше блєска, итак там увєрјено јест јешче выше ламп или свєч. Он једнако не сможе јих угледати. Он не види ничто конкретно, ничто надобычајно, ничто помочно. Послє једној или двох минут до јего носа приходи воњ курјеној цигареты. Итак Нога је пошел пушити цигарету, да? Зачто он не дєлаје того тут в коридору...? Нахослав одврачаје се и наново ползе до мєста, в ктором је се пробудил. Он види, что дєвчина позираје на њего.

Јеси ты пробудила се - говори он и покушаје ползти к њеј, хот цєлы час јест свезаны везалом - јест ли всечто в поредку?

Д... да - одговарјаје она. Једнако она криви се. Ничто не јест в поредку. Јеј тєло прєполњаје бољ. Великы бољ. Бєдно дєвче лежи в затворјеној позицији, не сможе одгнути се, не може лежати просто. Јеј очи даже в темности издавајут се блєскати чрвеным свєтлом. Помимо того тој блєск изгледаје слабо, безсилно. Она јест дробна / мала, а тутчас, когда лежи, она изгледаје јешче выше мало, дробно, деликатно. Закрываје се она плашчем и тресе се по причинє хлада. Долге власы падајут на јеј лице. Длањи сут чрвене од везала.

Почекај - Нашек говори и пробује помогти јеј ослабити шнур / повраз. Зачто злочинци сут јих кыднули до једној коморы? Тутчас они могут просто развезати се и освободити. Чудно.

Ај! - воздыхаје дєвчина. Всако движенје причињаје се до боља в хребету, кторы пали како огоњ. Недалеко јест можно услышати закашљенје. И потом поновно јест тишина. Разбојник-чуватељ не врачаје се, але он там јест. Нахослав знаје туто. Везало не јест тако просто, да бы јего развезати. Послє нєколико минут Нахослав сможе невелико ослабити повраз, да бы легко освободити рукы дєвчины.

Каково јест твоје име? - пытаје он на почеток. Прєдже он је забыл о том, да бы запытати.

Ф... Фиаломира - дєвче шепче тихо. “Хмм, Фиаломира звучи дост природно, нормално” - помысљаје младец. Он је был увєрјены, что јеј име буде фантастично, како из бајкы.

Ја... ја јесм Нахослав из Бєлозорјеј - рєче он јеј поновно - покушај, прошу, тутчас мамити, что ты даље јеси силно увезана, добро? Нехај злочинци тако мыслет. Ја буду помыслити о том, како мы можемо избєгти одтуд... Она кываје главоју и поновно криви се од боља.

Јест ли то силны бољ? - Нашек запытываје, а в јего главє вкључаје се рєжим “бєлозорјанској добродушности".

Хребет... - одговарјаје дєвчина - и глава... “Заисто глава?” - мысли Нахослав. Он не припоминаје собє, да бы она имєла нєкакову рану на главє или нєчто тако. Сут ли тамти људи ударили ју в главу? Можно когда он јешче не је там был? Или...

Ах, ну да... похмелје. Бољ главы од алкохола. Нахослав начинаје туто разумєти и чује, что тута информација јест за њего дост забавна. Меджучасово он ослабјаје шнур на јеј ногах.

Хвала... - говори она, а в јеј гласу јест можно услышати тој необычајны језычны изговор. Потом она хче помогти Нахославу развезати јего, но когда она двигаје се, тогда бољ прєходи наскроз јеј тєла. Спокојно - он говори јеј. Он покушаје ослабити везало при длањах, але то јест замного тежко за њего. Давај... тут... - говори Фиаломира тихо. Он подаваје своје длањи ко јеј длањам. Деликатно и помало она одвезываје оковы. Јеј мале прсты у рук выше добро обходет се с везалом. Она остражно погледаје на шнур и концентрује се, да бы развезати туту загадку. Помилуј... за всечто... - говори она послє долгого момента и набираје дых носом. Не јест за что, Фиаломиро - Нахослав одговарјаје јеј - то не јест твоја вина. Фиалка - она погледаје на њего. Младец ничто не одрєкаје, але погледаје он на њу тако, како он бы хтєл запытати, о чем она говори. Пријатељи именујут мене Фиалка - она поправјаје се и говори выше точно. На јеј лицу јест тутчас румєнец, она не позираје јему в очи. Или Фиала - додаваје моментално. Ја разумєју - говори Нахослав - ...Фиалко. Тутчас она ставаје цєло чрвена од срамоты. Говорју ја тобє зато, что ты јеси ми повєрил! И јеси ми помогл! Ну и такоже зато, что ја јесм причинила се до того, что ты јеси тут в тој темници! И не чују се с тутым добро! - рєче она гласно и нервозно стискаје длањи. Она чује се некомфортно в тутчасној ситуацији. Изгледаје то тако, како бы она једночасно хтєла и не хтєла сказати јему своје име.

Ыыыы, да... саморазумно - младец удивјаје се по причиње јеј различных емоциј.

Нашек... или Нашко - говори он какобы интуитивно, какобы то было нєчто формално, что јест потрєбно сказати.

Хмп! - Фиаломира изгледаје тутчас тако, како бы была уражена, а јеј лице тако, како в моменту, когда крчмар је приказал јеј идти вон из крчмы “Под Орлјим Пером”. Она поврачаје се до развезыванја оковов Нахослава и концентрује се једино на тутом дєланју.

Ајј! Јасны гром! - криви се она по поводу порањенја тєла. Она изгледаје тако, како бы была гнєвна на бољ, что он је смєл војдти в јеј тєло и гостити в њем. В краткы час они ничто не говорет. Потом Фиаломира начинаје:

Ја полно не разумєју зачто ја тут јесм - рєче она. - Тут? В темници? - пытаје он.

Не - дєвчина воздыхаје тежко - тут, в тутом свєту. Туто рєченје правдиво звучи велико тајемно. Нашко моментално хче познати выше детаљев. Тутчас, једнако, он не потрєбује пытати, зато что дєвчина начинаје смєста говорити:

Ја... значи... туто было... нєкако... направду ја не знају... Не знају когда. Тутчас кончаје се зима и јест млада весна. Она пробује числити нєчто на прстах у длањи.

Ја не знају - продолжаје она говорити - можливо нєколико-надсет мєсецев? Или може должеје? Заисто! Она јест разчуљена тым, что тутчас говори.

Ја јесм се пробудила в тутој крајинє без никакового сразумєнја зачто ја тут јесм. Але... ја јесм спадла из облаков, из мојего свєта, из неба. Тако ја мысљу, тако је трєбовало быти...

Јеси ли спадла? Из Короны Прадрєва? - запытываје Нашек. Корона Аси Сўе:та јест направду, направду высоко. Она јест выше, неж највысоке врхы. Даже никакы дракон увєрјено не смогл бы летати тако высоко. Никто не смогл бы прєжити, ако он бы спадл из таковој высокости. Хот... Фиаломира говори, что она је имєла крила, како птица. Тогда можливо, же она прєжила бы... - Облєчене Долины, моја крајина. Она је одрвала се, одтргала од Короны Дрєва в Дењ Прємєны, когда Ледовы Змиј је разил половину свєта својим мразом. Але она не је упадла в дол. Из нєкаковој причины она је задржала се в воздуху, на небу. И она тутчас летаје меджу облаками.

Туто звучи... велико очароватељно... и страшно! - одговарјаје Нахослав. Он јешче никогда не је слышал о крајинє, ктора летаје меджу облаками на небу.

Но моју крајину не је можно увидєти тако просто. Моји брати и сестры, житељи Облєченых Долин, они сут смогли изкористати доступну магију да бы магично укрыти наш свєт. Да бы војдти до Долин, јест потрєбно какобы разкључити магичну бариеру, итак даже дракони не могут там прилетєти - Фиаломира говори, а в јеј гласу јест гордост. Меджучасово она воздвигаје се и сєдаје при њем. Тутчас они обадва позирајут на блєскајучу лампу. Фиаломирино тєло понєкогда прєходи бољ, но в тој час она како бы того не чује. Она је смогла најдти субесєдника, в концу. Нахослав слушаје ју с великым интересом. В темници јест уже немного выше тепло. Они сут могли даже немного обсохнути од воды.

Јест ли нєчто зло с тамтым свєтом тутчас? - пытаје Нашек.

Она молчи, мысли.

Јему огражаје цєлковито, комплетно замраженје... - одговарјаје дєвчина велико тихо, а младец чује бојазњ. Он не допытываје даље. Једнако она говори: В Дењ Прємєны Облєчене Долины сут были в таком мєсту, же когда Ледовы Дракон поразил је свєт својим мразным громом, они сут были једино немного доткнуте. Од тамтого момента мој свєт помало, помало ставаје выше мразны и выше зимовы. Но... моји родитељи знајут магичны обред, хвала кторому можно јест оддалити снєг и мраз. Мимоходом... моји родитељи сут цар и царица Облєченых Долин. Фиала наново звучи, како бы хтєла побудити в Нахославу обдивјенје. Јунак слушаје и мимовољно игнорује послєдно рєченје. Он је услышал, что јеј род знаје магију, јеј родитељи могут дєлати ритуал, кторы може оддалити снєг... то звучи идеално како разрєшенје јеговых проблемов! Могут ли они одстранити Вєчну Зиму од Бєлозорјеј? Фиало! Ты јеси ми спадла из неба! Ты јеси разрєшенје проблема! - одговарјаје Нахослав радостно. Еее... - дєвчина јест удивјена - да, ну да... ја јесм... спадла из неба. Зачто ты...? Момент! Слушал ли ты, что ја до тебе говорју?! - пытаје нервозно. Твоји родитељи могут оддалити зиму, да? - пытаје он моментално. Хмм, да. Ну да. Они дєлајут то од давна. Мы тако обходимо се с Мразом, кторы абсорбује наш свєт - одговарјаје она. Слушај... мыслиш, же ако ли ја бых помогл тобє најдти Облєчене Долины и пријдти там, тогда твоји родитељи могли бы помогти мојему селу? Мы там уже једно и пол года имајемо зиму. “Најдти Облєчене Долины”. Фиаломира чекала је на туто одкогда она паметаје. Тутчас она мимовољно игнорује послєдно рєченје. Неконтролована радост и веселје растут в њеј. Из почетка она не је довєрјала Нахославу, тутчас једнако начинаје она чути вєру в то, что јеј сон може стати реалны. Јест ли то легковєрност? Или желанје? Јеј очи блєскајут кровноју чрвеностју. В наслєдном моменту туте все емоције пропадајут, а она покушаје имєти невтрално лице. Изгледаје то дост неприродно.

Ну... знајеш... то сут цар и царица, ја не знају могут ли они најдти час на такове глупости - одговарјаје она, и јест велико добро слышно, что она рєче туто иронично. Нахослав јест удивјены како проста јест Фиаломира и како просто она дозваљаје, да бы емоције њу владали. Он погледаје на њу и перфектно знаје, что она внутри себе правдиво је сказала: “Да, да! Ја буду привести тебе до њих. Прошу ја, поможи ми најдти моју крајину!”. Јест можливо, что Нахослав уже разумєје туту чест характера дєвчины. Он покушаје играти в јеј игру, пријмаје невтрално лице и начинаје говорити иронично: А, ну да. Тогда ја тобє не буду помог... Аааааааа!!! - в једном моменту Фиаломира начинаје кричати с великоју, автентичноју, правдивоју бојазњу. Что јест?! - Нашек такоже прєстрашаје се. Т...т...т...т...там! - она двигаје руку и указываје напрєд. На земји иде невеликы павук. Он иде помало и зајмаје се својими павучими вєчами. Он увєрјено јест прєстрашены Нахославом тако, како Нахослав јест прєстрашены кричанјем Фиаломиры. Младец позираје на њу. Она изгледаје тако, како бы замрзла. Јеј зєнице в очах поменшајут се, а своје зрєнје концентрује она на малом инсекту. Она погледаје на њего тако, како бы он был Ледовы Дракон, кторы, ако ли бы хтєл, могл бы замразити такоже и втору половину всесвєта. Тој страх јест правдивы. Не јест ироничны. Јест велико, велико поважны. Нашко једным движенјем длањи убијаје нешчестного павука. Монстр умираје. Не имаје он никакы шанс с тако добрым војевником, како бєлозорјанскы ловитељ.

Принајменје тутчас ја јесм смогл тебе охранити од злого... - говори он и легко усмєхаје се. Фиала сєди статично и безпрєрывно својеју рукоју указываје мєсто, кде јест мртвы павук. Имаје блєдо лице. Наскроз коридора смєста двигаје се звук чловєка, кторы быстро бєжи. Ну да... Нога тако или иначе наконец порватил бы се. Тутчас принајменје они могут чувати при њем. Или скорєје он при њих.

Нехај то јасны гром! Вы глупе змије! Что вы тут дєлајете?! - кричи разбојник. Ехо несе звук в цєлој тјурмє. Они саморазумно не одговарјајут. Пурпурны камењ поновно блєскаје у шији злочинца. Нахослав јест нервозны.

Не пробујте вы дєлати ничто глупо! - он грози јим - а ты, дурна идиотко... ты... будеш ми заплатити за туто! Ја буду мстити се! Нога указываје јеј чрвены одтиск на својеј длањи. Туто јест слєд од јеј зубов, кторы она је сдєлала, когда јего је грызла в тамтој улици. Страж пропадаје за стєноју. Они не видет јего, але такоже не слышет звуков од кроков, итак туто означаје, что он сєди при стєнє, близ при штангах. Добро было бы, когда он бы изјаснил, зачто они сут јих тут закључили...

Послє нєкакого долгого часа Нога поновно нєкде иде, а субтилна воњ цигареты несе се в темници. Јест можливо, что разбојник изходи внє дома. Можно нєкто јему не дозваљаје курити внутри. Или то јест нєкаковы странны обычај. Јест абсолутна тишина.

Итак говориш ты, что из нєкакој причины твоји земјаки послали сут тебе тут, до тутој крајины, но ты не паметајеш зачто? - Нашек говори шепотом, кторы тако и иначе несе се по цєлој тјурмє. Нога уже знаје, что они могут сдєлати много шума, але помимо того младец јест остражны.

Да... когда ја јесм спадла из неба, тогда ја јесм... атокрылыло... се...

Атокры... что? Что то означаје?

То буде... ја јесм одкрылила се... какобы. То јест момент, когда ты губиш своју магичну силу. В другом случају ја бых тако тутчас не изгледала - рєче Фиаломира како бы была уражена. Всакы чловєк трєбује то знати. Привидно...

Но зачто ты јеси изгубила своју силу...?

Ја не јесм то сдєлала по мојеј мысљи! Јеси ли ты одперал?! То је тако просто случило се, але ја не знају зачто!

Итак... ты јеси спадла из облаков и потом была тут, на земји... и...

И од тамтого дња ја ходжу и ишчу можност и помоч, да бых ја могла вратити се.

Хмм, правдиво то јест проблематично, зато что људи не знајут магију. И јешче выше проблематично, ако ли они мыслет, что ты јеси безумник...

Кого ты именујеш “безумник”?! - Фиаломира нервозно затискаје длањи.

О, виджу ја, же тобє јест уже лєпје - говори Нахослав спокојно и равнодушно. Он цєлы час мысли о том, како избєгти из темнице. Позираје он на спокојну лампу, ктора од почетка јест јих свєтлны товариш. В том самом часу Фиалка говори сама до себе:

Ну да! Ох, Стрыбаг’е! Зачто ја јесм така глупа?! Ја даже не могу смогти сама прєжити в тутој крајинє... ја јесм сама-једна на тутом свєту... тако долго... а они там... ја даже не знају что там тутчас дєје се, како изгледаје ситуација... - јеј очи наполњајут се солзами и ставајут мокре - они сут мене тут послали, а ја из нєкакој причины не паметају за что. Ја јесм изгубила своју магију, људи мене нєколико-кратно омамјали, нєколико-кратно ја јесм умрла, ја јесм трєбовала красти, просити о хлєб... ја... “Привидно ты јеси трєбовала просити о гроше на пиво...” - тута мысљ јави се Нахославу в главє. Лампа свєти радостно и на једин момент пламењ јест выше силны. Нашек погледаје на њу поновно.

... а јешче потом нєкаки злочинци сут мене нападли, побили, похытили, закључили в везенју и ја јесм вплетла невиноватого чловєка в своје дєла...! Зачто ја јесм така глупа?! Зачто јесм така неодговорна, така неостражна, така... - она затискаје уста и плаче како мало дєте. Солзы падајут на подлогу. Држи она силно своје длањи и воздыхаје од боља, кторы безконєчно припоминаје јеј о собє.

Они... будут нас убити... мучити до смрти... - Фиаломира неустало говори. Паникује. Јеј дых ставаје выше быстры. В сравњенју с њеју Нахослав јест статична, недвижима, каменна

статуја, ктора стабилно погледаје в једно мєсто и покушаје измыслити нєкаковы план. Он одврачаје се к њеј:

Хеј... - говори спокојно. Она погледаје на њего заплакаными очами - мы будемо најдти способ, да бы пријдти до твојеј крајины. Фиаломира моментално успокајаје се и начинаје дыхати спокојно. Каку силу имаје тој чловєк, кторы тутчас при њеј сєди? Она чује какобы легко тыченје, кторо тыче просто в јеј каменну, хладну душу. В јеј срдцу, в абсолутној темоности разсвєтљаје се блєск надєје. Але то јест абсурдно! Они даже не знајут, како можно најдти Облєчене Долины, а јешче заисто јест потрєбно познати, что јест потрєбно јеј братам и сестрам там на горє, меджу облаками. Але слова “мы будемо најдти способ” сут достаточне за Фиаломиру. Туте просте слова сут жалостно забавне. Јих нереална форма и крајна позитивност творет комичну мєшанину. Помимо того парадокса туте просте слова могли војдти глубоко в болєсно срдце дєвчины. Глупост, смєшка. Неможливост. Помимо того туте просте слова изполњајут тутчас туту праздност, ктору она имаје в срдцу. Можливо јест, же то он пришел до њеј просто из неба, а не она до њего. В тутом једном, кратком моменту она могла бы забыти всечто, воздвигнути се и бєгти за Нахославом, да бы он взел ју там, кде она је хтєла быти уже тако давно. Јест ли то легковєрност? Глупост, абсурд... Јеј очи моментално начинајут блєскати. Искра танцује, танцује и пропадаје, а Фиаломира изгледаје тутчас спокојно.

Не плачи ты. Заисто најдемо нєкаковы способ, да бы избєгти одтуд. А јеј очи изнова наполњајут се солзами. Она усмєхаје се легко.

Да...! Прошу, да...! - шепче, а солзова струја тече јеј по лицу. Јеј чрвене зєнице наново блєскајут. Погледаје она в дол, какобы со срамотоју односно того, что она не сможе овладнути своје емоције. Нахослав усмєхаје се взајемно к њеј. Он такоже чује спокој, когда види, что она јест выше спокојна. Искра в јеј очах поновно разсвєтљаје се. Младец ставаје интересованы тутым јавјењем. Приближаје се к Фиаломирє. И поновно види он кровно-чрвены блєск.

Хеј... Нашек... что дєлајеш? - она чује некомфортност и оддаљаје се од њего. Поновно нєчто блєскаје. Она мигаје очами нєколико-кратно. Туто свєтло... одбијаје се в јеј очах... Свєтло од лампы... а там нєчто... блєскаје... Нахослав воздвигаје се тихо. Фиаломира јест удивјена, але разумєје, же нєчто је случило се. Он је нєчто увидєл. Погледаје она на њего и јест полна надєје. Младец воздвигаје стопы, да бы позрєти на стол и на лампу, ктора на њем стоји. Дєлаје он једин крок впрєд. На столу јест нєколико прєдметов. Он позираје детаљно: кромє лампы на столу лежи пас в каштановом колору, при њем лежи повлака из коже и привидно овинуто куриво за цигареты. Потом Нахослав види нєколико грошев и јешче једин прєдмет. Тој, кторы блєскаје. Тутчас он гледаје, же туто јест свезок кључев. Једин из њих јест немного выше богаты, детаљно украшены нєкакыми орнаментами, кторе блєскајут в свєтлу олејној лампы.

Туто јест кључ из крчмы! - Нашек приближаје се к земје и шепче к Фиаломирє - тути глупи разбојники сут присједнили кључ од коморы в крчмє до својих кључиј! Фиаломира не разумєје абсолутно ничто. - Мы будемо избєгти! - шепче он с радостју.

Але како?! - пытаје она - а стражи? Нашек сєдаје при њеј.

Јест једино једин чуватељ.

А одкуд ты знајеш?

Когда ты јеси спала тогда једин је пошел. А другы је остал тут и чуваје нас - он говори најтихо како може.

А третји? А можно јих јест јешче выше? Увєрјено јест јих јешче выше!

Не, никто тут не јест. Всакы звук иде наскроз тутых коридоров велико гласно. А једин из чуватељев је дыхал гласно како дракон. Ја бых јего увєрјено услышал. Ја јесм увєрјены, же кромє нас и Ногы никто тут не јест - Нахослав указываје длању в мєсто, кде за стєноју обычајно сєди злочинец, кторы недавно је изшел - да бы изојдти одтуд, јест потрєбно идти налєво, около тридесет кроков. Направо јест велико долгы коридор, а там јест јешче выше комор. Или оне сут цєлком пусте или закључени људи сут прємного, прємного тихо. Фиаломира јест удивјена, како много информациј он је познал без изходженја из јих коморы.

Але... како мы сможемо разтворити туте желєзне штангы?

Погледи ты там - рєче Нахослав и воздвигаје се - видиш ли ты тамтој кључ? Знајеш, что јест тој кључ?

Раздєл 5. В тамту страну

Како то јест потрєбно изрєкти? Нахослав је говорил тогда с крчмарем! Крчмар јему је сказал... ах! Потрєбно прво слово...! Послє того уже буде просто, једно рєченје, потом друго! Нахослав стоји в срєдинє коморы и воздвигаје своју руку. Изгледаје дост забавно. Бежевы плашч облєкаје јего проникливо. Нашек изгледаје како жрец, кторы дєлаје чудне магичне обреды. Он концентрује своје чување на крчмовом кључу, кторы лежи по другој странє тјурмы, за штангами. В моменту, когда он је был максимално увєрјены, что Нога јест далеко, начел он дєлати свој амбициозны план. Они сут разплетли везала. Тутчас Нахослав стоји в чудној позє и покушаје магично привлєкти кључ до себе. Тој блєскајучи кључ привидно је изгледал интересно за разбојников, и они хтєли бы јего нєкде продати. Најправдоподобно они не знајут того, же прєдмет имаје магично својство: он врачаје се к својему властнику. Једины недостаток в тутом гениалном плану може быти малы детаљ, о ктором Нахослав не хче тутчас говорити. То јест какобы дост глупо и срамотно за њего...

Ты не паметајеш магичној клетвы, правда ли? - Фиаломира быстро познаје тој детаљ - пффф, кака срамооооота! - коментује она јего слабост до паметанја слов и рєчениј. Буд ты тиха! Ја пробују концентровати се! Ах, помилујте, драгы господине, что ја вас разстрајају - одговарјаје она и субтилно изсмєјаје се из њего. Подходи она ближе к њему. Туто изгледаје тако, како бы јеј порањено тєло регенеровало се, когда она јего уражаје / обиджаје. Глава Нахослава ври од мысљенја. Он ишче магичну формулу в цєлом мозгу. Јасны гром! Нога може вратити се во всаком моменту. То уже не јест смєшно!

“Вот јест чаровник без наукы... Пријди кључу до мојеј рукы!“ Свезок кључев свистаје и лєтаје из једного краја темнице до другого. Фиала затискаје длањ. Она имаје все кључе. Стоји она при Нахославу, кторы јешче не може сразумєти, что тутчас је случило се. Радостны металичны кључ из крчмы “Под Орлјим Пером” блєскаје тако, какобы он смєјал се из Нашка. Зачто туто дурно рымованје работаје? Је ли то была магична клетва? Она увєрјено тако не звучи! То потрєбује быти нєчто друго! Фиаломира тихо покушаје разтворити висечи при желєзных штангах замок. То јест магија. То не јест како работа в пољу, ловјенје звєрев или будованје домов. Чаровне формулы не потрєбујут быти точне - информује она. Заисто? Но зачто...? Тој кључ имаје врачати се до властника. А ја јесм властник! Ну да, але то јест проста магија. Тако проста, что без проблема јест можно ју обмамити. Что... - Нахослав не довєрјаје в то, что је увидєл - але... ты привидно јеси утратила своју магичну силу! Да, но одкрылјенје не избираје тобє цєлој силы. Ја могу користати магију. Але... - Нахослав даље того не разумєје. Како могутно јестество је была дєвчина прєд тым, како она је утратила своју моч? Она говори, же јест слаба, але смогла привлєкти до себе тој кључ. То јест абсурдно! Что јест магија, кторој људи тако не разумєјут? Људско дружство уживаје једино нєкакове просте магичне прєдметы, кторе сут изтворјене выше магичными расами из далекых крајин. Јест ли можливо нєкде научити се магију? Замок при штангах трєскаје тихо. Једин из кључев шчестливо је догодил. Фиаломира подаваје кључе Нашку.

Не јест важно, что ты говориш, але то, что ты чујеш в срєдинє, в собє. И важно јест, какы јест твој цєљ. Рымованје додаваје силу до магије. Выше просто јест чаровати с поезијеју на устах. Не забуди того, можно нєкогда туто буде за тебе помочно. Добро - удивјены Нахослав говори и бере од њеј кључе. Они помало изходет из коморы. Нашек је имєл правду: налєво јест краткы коридор, а направо долгы. Там такоже јест нєколико-надсет другых комор. Он иде налєво и рукоју призываје дєвчину к собє. Не одврачаје се он и небыстро иде в коридор. Једнако когда он постанавјаје погледати назад он види, что Фиаломира... стоји при столу с лампоју. Она огледаје срєбрне монеты. “Дурна!” - Нашек не говори, а једно безшумно двигаје уста и силно показываје руками, да бы она пришла до њего. Приходи она быстро и једночасно схрањаје гроше в кєшењи плашча. При стєнах блєскајут свєче, кторе стојет в на-стєнных држаках. Налєво, близ при желєзных штангах стоји сєдишче / крєсло, кторо тутчас јест пусто. Јим не јест знајемо, кде јест тутчас Нога, але они увєрјено будут јего увидєти в недалекы момент. Јест потрєбно удивити јего прєдже, прєд тым како он удиви јих. В безшумном избєженју Нахославу и Фиаломирє помагајут босе стопы. Они не имајут обувок и хвала тому не дєлајут они никакового звука. Земја в темници јест дост хладна, но јих душе сут жарке од тој мысљи, же они будут избєгти. Они уже сут в половинє коридора, кторы даље иде вправо. В тој час ситуација јест выше компликована, зато что в около пет кроков в правој стєнє јест пауза. То јест нєкакы вход до коморы, без двериј. Свєтло од свєч падаје избєжатељам на ногы. Тути разбојники привидно велико не љубет двери. Ако ли там јест Нога, тогда они могут јего прєстрашити. Једнако како они могут безшумно војдти до внутри коморы? Тутчас нехај буде једин неостражны крок и злочинец јих увиди. Нахослав двигаје руку и зауставјаје Фиаломиру. Она чекаје. Он иде напрєд. Јест потрєбно нєкако пројдти даље. Младец дєлаје једин крок. Он уже дост много знаје односно того мєста, итак он може немного ризиковати. Слушаје он, слушаје... и слыши: долгы дых и легко смрканје носом. Але оно не јест тут. Оно јест даље, в глубинє коридора. То најправдоподобно јест Нога! Итак он не јест в тутој коморє! Он дєлаје увєрјены, быстры скок. Тут јест праздно. Комора јест мала. Јест в њеј једино малы стол, а на њем наслєдна олејна лампа. В тутом моменту Нашек уже имаје смєлы и ризиковны план. Он указываје пусты кут коморы и говори тихо:

О... павук... На одговор Фиаломиры не јест потрєбно долго чекати. Великы, гласны крик изполњаје цєлу темницу. Нашек даже затискаје своје уши. Она стоји без никакого движенја, држи длањи при главє и цєлы час кричи. Јеј лице указываје највеликы можливы страх. Нагло младец хватаје јеј руку и привлєкаје к собє до внутри коморы. Он одврачаје ју, обимаје силно, кладе длањ на јеј уста и шепче в ухо: Помилуј, Фиаломиро, тысеч-кратно помилуј! Тут не јест никакы павук, помилуј! Ја јесм лгал тобє, ничто страшно тут не јест! Але тутчас прєвелико тебе прошу, не кричи тутчас, уже не кричи, велико прошу! Ја извињају се најсилно како могу! Помилуј! Когда он извињаје себе најсилно како може, она најсилно како може грызе јего длањ. Он држи ју тако силно, абсолутно игнорује јеј болєсне раны на тєлу! Дурењ! Глупец! Туто боли! Нехај он тутчас трпи заједно с њеју! До темнице помало приходи Нога. Злочинец уже не спєши се. Привидно он је смогл уже привыкнути до бурливого характера јеговој закључилнице.

Младче! Ако ли ты хчеш, ја могу оставити вас и не безпокојити вас, скажи ми ты једино једно слово, хехе - говори Нога гласом пијаного уја на сватбеној забавє. Он обходи комору, в кторој Фиаломира и Нахослав скрывајут се тутчас в абсолутној тишинє. Кров тече јунаку из длањи, ктору он држи на устах безшумно гнєвној дєвкы. Она направду силно сможе грызти. Он не јест удивјены, же Нога имаје таковы слєд на рукє. На жалост, что рањены Нашек буде трєбовати бити се с великым разбојником. Нога јест силны, имаје велико тєло. Нахослав не паметаје уже, кторого из злочинцев он је ударил в брјухо, але паметаје, что тамтој даже не двигал се, једино он је стал в једном мєсту. То повышаје страх в младцу. Нога јест уже близ коморы, в кторој они сут были закључени. Он држи цигарету, ктора гори спокојно. Тутчас. То јест најдобры час. Злочинец удивјено погледаје в тјурму и починаје разумєти, что је се случило. Он види разкључене штангы, а во внутри коморы никто не јест.

Бєжи! Быстро! - Нахослав кричи до Фиаломиры, а сам такоже бєжи з великоју быстростју. Јест он нєколико кроков даље, когда слыши трєск ламаного дрєва. Он прєстрашаје се и гледаје назад. Дєвчина стоји за њим, а своју ногу држи в горє. При њеј лежи изнишчены стол. Олеј из лампы је уже разлил се на подлогє и всечто начинаје горєти.

Ты јеси дурна! Всечто спалиш в огњу!

То јест Каменоград, всечто тут јест из камењев! Ничто тут не може горєти! Хахаха! - говори она прву глупост, ктора јеј приходи до главы и силно ламаје једну доску од масакрованого стола. Колико силы имаје тута побита и јешче немного пијана дєвчина? Всечто зајмаје једино нєколико краткых моментов. Нога јест уже в половинє трасы до Нахослава, когда Фиаломира скаче на њего из коморы. Она држи доску од стола. Дєвчина быстро прибєжаје до бандита и без никакового мысљења начинаје она бити јего тутым импровизованым оружјем. Нахослав даже не је имєл смєлости, да бы мыслити о тако доброј ситуацији. Нога утрачаје баланс и упадаје прєд Фиалоју. Она бије јего јешче једно-кратно. Он охрањаје се руками.

Ты смрдливы гноју! Одкуд ты јеси имєл смєлост, да бы мене схватати и закључити?! Зачто... јеси... мене... свезал...!!! Послєдне четыри слова она говори равнобєжно с ударјенјами доскы. В четврто ударјенје Нога хватаје дрєвно, позираје на Фиаломиру и усмєхаје се глупо. Она прєстрашаје се. В том самом моменту Нахослав уже ударјаје злочинца босоју стопоју над брјухом тако, что Нога изнова упадаје и лежи на хребету. Младец доскакаје до њего и изтргаје пурпурны камењ из јего шије. Изнишчены стол начинаје велико горєти и во внутри темнице јест уже прємного сивого дыма.

Вы... лихе гниды!!! - Нога воздвигаје се, да бы даље бити се. Он бєжи до стола с лампоју в глубинє коридора, до того на ктором закључени сут нашли магичны кључ. В том часу Нашек одврачаје се в страну изхода из темнице и начинаје бєгти. Разбојник начинаје нєчто искати на столу. Он види, же јест нєкакы недостаток. Ишче он посрєд всих прєдметов. Нєколико метров

даље стоји Фиаломира, ктора цєли в њего блєскајучим, чрным ножем. В другој рукє она држи кожену ножницу, кторој размєр годи се с размєром ножа.

Того ли ишчеш? Ты... - Нога говори и затискаје зубы. Да, увєрјено он того ишче. Нахослав, кторы гледаје цєлу ситуацију из недалекости, допрва тутчас разумєје, что Фиаломира украдла не једино гроше, но такоже туто оружје. Нога привидно начинаје разумєти, же не имаје много шансов в тутој битвє. Они сут јего омамили како дєте, он јих не респектовал и замного уменшал јих силу. Он привидно мысли тутчас једино о том, како они сут смогли изојдти из тјурмы. Фиаломира одврачаје се триумфално и добєгаје до Нахослава. Нога уже даже јих не гони. Младец послєдно-кратно позираје на разбојника. Одкуд ты јеси имєл смєлост, да бы мене обкрасти... гноју? - говори он с увєрјеностју в гласу, зато да бы чути се лєпје и такоже да бы спустити из себе немного жаркых емоциј. Фиала и Нашек быстро избєгајут на ступенишче и од-тамтуд до горы, до изхода из дома. Нахослав знаје, что Нога не буде јих гонити. Ако ли тамто јест јих важна бандитска централа, тогда он буде покушати схранити ју од пожара. Незнајема улица, незнајемы дом, срєдина ночи. То јест всечто, что Нахослав знаје односно јих географичного положенја. Дожд поздравјаје јих радостно, когда они избєгајут внє. Они идут влєво, тамо, кде они мыслет, же јест градскы центр. Они бєжет быстро, тако быстро на колико они могут, зато что они не имајут обувок. Они не чујут тутчас бољ в јих тєлах, хчут они најбыстро избєгти од тутого мєста. Бежевы плашч Нахослава јест в немного выше добром станју, неж облєченје Фиаломиры. Дєвчина једнако држи је најсилно како може, да бы охранити се од хладного дожда. Тако и иначе уже пет минут позднєје они цєли сут мокри од воды. Они приставајут нєкде при нєкакој темној улици и пробујут быстро хватати дых.

Ты јеси... добро војевала... тутым столом - рєче Нахослав и дыхаје тежко - и тута акција... с тутым ножем... ја не јесм очекывал... же в тобє јест тако много... живости... уфф... Хвала... а ты јеси... јему добро... договорил наконец...! - Фиаломира смєјаје се и једночасно покушаје свободно дыхати. Јеј смєх јест нервозны. Јест видно, что со всакым дыхом од њеј одходи стрес и всака немила емоција - “Одкуд ты јеси имєл смєлост, да бы мене обкрасти”, хаха, хахаха, хахахахахааајјааај! - она смєјаје се и криви од боља. Дожд помало кончаје се. Јест абсолутна темност и јим јест велико тежко, да бы навиговати в тутом граду. Можливо, что в ноч, в ктору свєти Мєсец, јест можно нєчто увидєти, але тутчас Каменоград јест в комплетном мраку. Град спи. Једино ночни стражи понєкогда ходет нєкде в далекости, а в јих руках они држет блєскајуче лампы. Тако и иначе Фиаломира и Нахослав пробујут не ходити в главне улице. Тутчас они стојет при нєкаком дому, нєкде в малој улици. Дєвчина бере глубокы дых. До центра туды... - одговарјаје она послє краткого мысљенја. Младец јест немного удивјены, что Фиала знаје, кде они сут. Але из другој страны она правдоподобно живе в тутом граду уже дост долго. Води ты мене... - рєче он. Град не јест великы. Послє десети минут они сут уже в центру. Ако ли то был бы дењ, тогда то было бы јешче выше просто. Дєвчина иде увєрјеным кроком и тихо пєваје под носом нєкакову радостну мелодију. Тута мелодија даваје јеј неустрашеност. Можливо, что она јест нєкака пєсња из Облєченых Долин. Фиаломира того не паметаје. Можливо такоже, что дєвчина је измыслила туту мелодију и она хче вєрити, что в тутых веселых нотах јест нєкакы глубокы смысл. Глупа мелодија јест за њу како медичны лєк на всако зло, лєк на емоције, лєк на стрес. Једнако во внутри срдца Фиала трпи. Трпи она из боља, трпи од всего, что је случило се јеј. Она чује такоже много трпєнја од момента, кторы допрва буде пријдти, од того, что потрєбује случити се недолго. И Фиаломира потрєбује соочити се с тутым моментом, погодити се с тутым случајем. А тутој момент приходи тутчас. Когда они ставајут в центру града тогда дєвчина обрачаје се до Нахослава и говори:

До крчмы јест потрєбно идти в тамту страну. Она потрєбује разојдти се с њим. Он је освободил ју, а тутчас она не може просити јего ничто выше. Когда она је паниковала там на долу, в темници, тогда он је успокајал ју, увєрјал, же они будут најдти способ, же будут најдти... јеј крајину. Она хче плакати. Але јест потрєбно најдти силу. Она буде избєгти из Каменограда, она буде искати и наконец она буде најдти скрыте в облаках Облєчене Долины. Она позираје на својего избавитеља. Ако ли он бы јеј не помогл, тогда она никогда бы не избєгла од тутој темној тјурмы. Можливо јест, что они бы ју мучили до смрти. Фиаломира јест благодарна Нахославу. Она знаје, что тој просты чловєк уже навєкы остане записаны в јеј души. Он јест тако милы и добры, даже когда она јест недовєрна и вулгарна односно њего. Нашек стоји тутчас в изнишченом плашчу в центру, близ при њеј. Јего очи в колору пива тутчас сут цєлком чрне од мрака. В темности цєлы он јест чрны. Јего власы сут в непоредку. Јего лице јест худо, јего возраст - обычајны. По јего изгледу тежко бы было познати правдиву натуру того чловєка. Он изгледаје тако, какобы не могл покорити / надиграти даже најпростого противника, а једночасно он је смогл измыслити компликованы план бєгства, потом изполнити јего, и даже не је указал никакы страх! То јест надобычајно. Фиаломира указываје једну из улиц, ктора иде нєкде в гору. Иде ли она нєкде вправо или влево или можно иде просто? В темности ничто не јест можно увидєти. Мрак јест тако глубокы, чрны и густы, что дєвчина чује, какобы он входил до јеј смутного срдца.

Хвала тобє за освободженје... помилуј за то, что ја јесм тебе грызла в руку... - рєче она, а јеј очи ставајут мокре од солз - ја јесм тобє хтєла дати тамте гроше, кторе ја јесм украдла, але... ја имам диру в плашчу... и... Жаљ не дозваљаје јеј говорити даље. Она је изгубила монеты. Једино туто могла бы јему дати. Але, момент! Она имаје тој нож. Изимаје она јего из другој кєшењи. Але ја имам туто! - говори она и даваје јему ножницу из кожи, в кторој јест нож - Ја... Дєвка затискаје уста и затварјаје заплакане очи. Опушчаје она главу безнадєјно. Она мысли уже једино о том, кде јест можно најдти схрањенје в туту ноч. Она је уже прєжила тут нєколико мразных зим, итак такова рања весна не јест за њу страшна... Нахослав хватаје нож, кторы Фиаломира држи прєд њим. Неочекывано он двигаје руку дєвчины легко налєво. И ничто выше. Он не пушчаје јеј руку, цєлы час држи ју, а Фиаломира цєлы час двигаје туту ножницу. Дєвка отварјаје очи. Он тутчас стоји при њеј, тако, же они погледајут в једну страну. Оружје мєри в тамту улицу, ктору она је указала јему.

Там, в приграду живе мој пријатељ. Нам јест потрєбно идти јешче нєколико-надсет минут. Буде ли то за тебе тежко или не? “Нам”? Туто слово звучи в фиаломириној главє.

Але... како...? Але...

Але ја јесм тобє сказал, что мы будемо најдти способ, да бы пријдти до твојеј краијны - рєче он, усмєхаје се, пушчаје јеј длањ и иде напрєд - давај! Нам јест потрєбно пријдти там прєд тым, како Солнце изојде.

Зачекај! Момент! - она говори удивјена - зачто ты ми хчеш помогти? Ты јеси близ умрл по причинє тој ситуације, в ктору ја јесм тебе вплетла! Она јего не разумєје.

Твоји родитељи могут оддалити магију Вєчној Зимы, правда ли? - Д... да. Вєројетно да. Момент, Вєчна Зима јест Клетва Мраза?

Ч... что? Ја не знају. Але ја мысљу, что наше крајины имајут једин, тојже проблем. Моје село од долгого часа бори се с зимоју, ктора не може се укончити. Ја јесм тобє говорил. Ја бых хтєл просити твојих родитељев о помоч.

Но... но то јест скрыта крајина - каже она и потом повтарјаје гласно - СКРЫТА!

Итак... то буде интересно ју искати, не? - одврачаје се он и усмєхаје к њеј.

Ты не знајеш, что ты хчеш сдєлати... ја... - Итак ты ми скажеш, да? Фиаломира јест гнєвна на њего. Она чује, какобы он дєлал туто всечто из жалости и јеј се туто не подобаје.

Ах! Ты ничто не слушајеш что ја до тебе говорју!

Фиала! - он хватаје јеј рукы. То јест дост некомфортно за њу итак она чује се дост странно - хчеш ли ты вратити се до дома? До својих братов?

Д... да... - одврачаје она главу од Нахослава и одговарјаје по кратком моменту.

Хчеш ли ты помоч? - он пытаје велико конкретно - или лєпје јест за тебе врачати се до тамтој темној улици или Перун знаје кде јешче? Јест долга тишина. Фиаломира имаје тутчас прємного емоциј и пытаниј. Она бојује сама со собоју. Од долгого часа она је уже бојала се просити помоч. Она чује, же туто јест за њу пониженје. Једночасно она чује велику благодарност, же нєкто хче јеј помогти. Мысли она о тутых всих мразных ночах, кторе она је жила на улици или в нєкакых пивничных коморах, кде тресла се од хлада. Она чује, же не може уже выше лгати, же она не потрєбује помоч. Једнако она чује такоже, же јест замного рано, да бы на пытанје Нахослава увєрјено одговорити: “да”. Он тутчас велико одважно је вшел в глубину јеј душе. Але... из другој страны... Туто јест тргованје. То јест измєна, јего услуга за јеј услугу. Јест ли тако, правда? Она начинаје тако о том мыслити. Он хче најдти Облєчене Долины, да бы најдти рєшенје јего проблема, он хче просити цара и царицу о помоч. Да, туто јест тргованје.

Услуга за услугу. Ако ли мыслити о том тако, тогда туто јест выше пријемливо, туто јест можно акцептовати... Она тресе се легко и освобаджаје се из јего објетја. Начинаје она идти напрєд.

Нєколико-надсет минут пєхотоју...? Ја смогу нормално идти... - говори увєрјено, како бы она была аристократична кнежна, ктора имаје пет лєт и ктора уже выше не сможе нормално идти. Она недолго буде трєбовати сдєлати всечто, что јест можно, да бы јеј мати и отец сут помогли Нахославу оддалити вон туту Вєчну Зиму. Нахослав иде за дєвчиноју. Тутчас он пєваје тихо нєкакову измысљену мелодију. “Зачто ты ми хчеш помогти?” - туто пытанје звучи в јего главє какобы выше гласно. Он не знаје одговор. “Јест ли то из жалости?” - он мысли. Того такоже он не јест увєрјены. Чује он, что јему не иде једино о Бєлозорје. Помагаје ли он јеј зато, что он јеј туто је обєчал в темници? Не... то такоже не јест правда. Једина емоција, ктору он тутчас имаје јест спокој, помимо того, что је случило се мење, неж једну часину назад. Он даже јест в нєкакы способ шчестливы, что он је изшел тогда на туту походку из крчмы. Хвала тому он је могл помогти другому чловєку. Нєколико-надсет минут позднєје они стукајут в старе, дрєвєне двери. Justyna Orlikowska

Раздєл 6. Срасты

Нешчестје никогда не јест једно. Всегда сут принајменје два. Можливо, что Бритомир точно тако је помыслил, когда он је увидєл двох људиј прєд дверами својего дома. Когда они сут застукали, он је прибєгл до двери со страхом, и мыслил, кого јему Лихо је принесло, и зачто. Он стоји прєд њими в ночној кошуље и држи малу олејну лампу, ктора разсвєтљаје јих фигуры. Он види двох људи, ктори изгледајут, како бы прєжили нєкакову катастрофу. Допрва в тој час Нахослав разумєје, что они сут были в везенју једино нєколико часин, и что јест тута ноч, в ктору он је говорил с Бритомиром во крчмє. Туто успокајаје јего немного. Он јест цєлы нечисты, како бы он купал се в блатє. Имаје он мале раны, јест драпаны на цєлом тєлу, а јегово облєченје јест раздрето и изнишчено. Бритомир смєста познаваје, же при Нашку стоји тамта чудна дєвка из крчмы. Не јест тежко ју познати чрєз то, что она је там сдєлала. Правдиво, јеј очи блєскајут кровно-чрвеным колором. Она јест в јешче выше злом станју, неж Нахослав. Јеј плашч ледва држи се на њеј, а сукња јест цєлком изнишчена. На јеј лице јест можно увидєти великы бољ.

Мати Земјо! - кричи Бритомир - Нашек, что тут је случило се?! Је ли Велес разлил на вас свој гнєв?! Он призываје јих до дома и проси детаљно изјасњенје ситуације. Он веде јих чрєз краткы коридор и указываје јим комору направо, кухњу. Они сєдајут при дрєвєном столу, а Брит дєлаје чај из сушеној меты. Потом он изходи из кухње на дост долгы час. Нашко и Фиала ничто не говорет. Они једино грєјут своје длањи жаркыми чашками с чајем. Тутчас они заисто изгледајут како два нешчестја. Нахослав јест уморјены. Он мечтаје једино о купанју в теплој водє, и о спанју. Рукы Фиаломиры тресут се. Возпомнєнја тутој ночи сут свєже, болєсне, тежке. Они обыдва проживајут туто всечто в својих главах, јешче једнократно, и јешче, и јешче, мимовољно. Јихно уморјенје јест тутчас велико, а теплост бритомирового дома гости в јих тєлах. Они хчут, да бы туто тепло уже никогда не одшло. В тој час јест тако пријетно, тако мило... Послє нєкакого часа Брит врачаје се с колбасоју и темным хлєбом из жита. Он сєдаје напротив јих, а они једајут, пијут и грєјут се. Меджучасово Нахослав разказываје цєлу хисторију. Кухња јест невелика, а вокруг стола лежи прємного различных прєдметов. Брит живе сам-једин, а јего дом јест тако и мєсто за житје, како и складишче за различне тргове товары из четырєх стран свєта. Нахослав је тут бывал нєколико-кратно и всегда мыслил је о том, чи домы трговцев изгледајут једнаково / равнако. Бритомир имаје тут много вєчи, а во всакы час тута “многост” ставаје се цєлком другоју “многостју”. Тој дом јест без малого како правдивы трг, во всакы момент нєчто тут измєњаје се. Ничто надобычајно, зато что туте все прєдметы правдиво сут товары, кторыми Бритомир тргује в цєлом Западном Владству. При окнах стојет глинєне грны с различными цвєтами. Половину из њих Нахослав не знаје како звати, другу половину он никогда в житју не је видєл. Нєкде на подлогє под окном лежи нєкакы војенны желєзны шлєм, кторы можно јест изтворјены нєкде в далекых крајинах, а можно даже в другых свєтах. Хот ако погледєти на то, что тој шлєм лежи на земји, тако можливо он не имаје велику цєну. Близ при шлєму стоји крєсло, а на њем лежи нєколико дрєвєных фигур, все оне изгледајут како животины - лисице, пси, орли, јелени.

Даже каменно, кухонно огнишче изгледаје како бы оно было не из того свєта. Подобно грнец, в ктором Брит је сдєлал метовы чај. Глинєне талиркы с једанјем и чашкы с напитком изгледајут дост обычајно, можно бы помыслити, же оне не годет се с другыми прєдметами, кторе сут в кухњи. На подлогє такоже лежи прємного ствариј. Тут сут нєкакове бежеве кружкы, кторе сут привидно елементы аграрных орудиј, при њих сут дивне, чрне кыје / пруты, даље лежи мала книга, нєкако везало и јешче нєколико другых малых прєдметов, кторе даже тежко јест счислити. Тут јест даже људскы череп, кторы погледаје на всечто својим мртвым, костјаным зрєнјем. Он могл бы быти дост страшны, но на горє имаје он диру, ктора јест мєсто на свєчу. Тој череп / лобања јест једина вєч, кромє чашек и талирек, ктора лежи на чистом, дрєвєном столу. Стол јест чисты, сдєланы из нєколико досок. Он не јест лихы, але ако ли пијана Фиаломира хтєла бы обтестовати на њем свој бојевы стил и гнєвны удар ногоју, тако стол увєрјено умрл бы и пошел бы до столного раја, кде могл бы увидєти својего мртвого брата из темници. Рука дєвчины ударјаје тутчас в тој стол. Он тресе се тревожно, како бы он правдиво прєстрашил се од визије быстрој смрти. Жаркы, метовы чај вибрује в чашках.

И тогда ја ударјају тој стол ногоју! Зачто не! - рєче Фиаломира и уже не прво-кратно входи Нахославу в јегове слова. Ох, Перуне! То јест страшно! - Бритомир одговарјаје. Он слушаје јих со страхом и немалым интересом. Мы јесмо смогли освободити се, але они сут нам украдли всечто, даже обувкы - додаваје Нашко. А ми они ничто не забрали, но ја такоже ничто не јесм имєла... - одговарјаје правдиво Фиаломира. Когда познавајемо нового чловєка и мы јесмо в јего дому, тогда у нас јест срамота и мы чујемо тој особливы румєнец. В том моменту Фиаломира уже близ јего не чује. Она чује выше и выше свободно. Когда она говори о самој собє и о својих надобычајных дєлах, тогда она быстро регенерује силы.

Але! Ја јесм од њих забрала туто! Она изимаје из кєшењи ножницу и подаваје Бриту. Дєвка уже знаје, что трговец јест прєдметовы експерт, зналец, кторы буде цєнити јеј трофеј. И она не је погрєшила: Брит остражно бере ствар в руку и изимаје нож. Пригледаје се он јему долго. Јесте ли вы дотуд возили се коњем? - запытываје он и једночасно глади своју браду. Не, ја јесм преферовал идти просто тут, и не заходити в крчмову стају. Прво, ја не знају, нашел ли ја бых там стајара, кторы могл бы ми оддати мојего коња. Друго, тежко јест возити се коњем в темном граду. Третје, лєпје јест не провоковати Дољу и не ходити в граду, когда потенциално разбојники гонет за тобоју - говори Нахослав. Ну... да... - одказываје трговец - але вы не приведли јесте тут товаришев-злочинцев, правда ли? Брит, брате, ты знајеш мене. Знајеш ты, что ја јесм остражны и чујны - одговарјаје Нашко. Он јему не лже. Ако ли Бєлозорјанин бы не был увєрјены, чи идут ли злочинци за њими, тогда не пришел бы тут по простој трасє. Покушал бы он јих изпрва изгубити. Ну да, ну да - Бритомир слушаје и једночасно гледаје нож - правдиво добра работа - говори он об оружју и оддаваје јего Фиаломирє - он привидно јест изтворјены в ритовршскых коваљњах, в подземных крајинах. Острје ножа имаје долгост около тридесет центиметров и изгледаје близ како бы было ново. На њем јест видно једино немного слєдов јего разбојничского живота. Острје јест невелико криво на концу, а в свєтлу свєч оно блєскаје чрно-срєбрно-модрым колором. Оружје јест мало и добро лежи в длањи. Имаје оно дрєвєно, полаковано држало, кторо комфортно можно држати в рукє. Тута рукојет јест декорована малыми, темными, блєскајучими камењами и изгледаје она просто одлично. Можно бы помыслити, же она јешче прєд моментом лежала је при тутых различных прєдметах из дома Бритомира.

Туто сут чрне диаманты, драгоцєнне камење из тамтых крајин. Јест јасно видно, же туто јест ритовршскы способ кованја. Красны, правда ли?! - пытаје Фиаломира со очарованјем в гласу и проникливо погледаје на нож - туто давнєје је был мој но... значи... ммм... то давнєје је было моје мечтанје, мој сон, да бы имєти таково оружје! - смєје се она нервозно. Около једно лєто тому, на трговој трасє... мы уже јесмо были в територији Западного Владства... мы јесмо врачали се од централных крајин... - Брит припоминаје собє нєкакову хисторију - мы јесмо везли различне товары точно из Ритоврха. И тогда банда разбојников је нас нападла... Очи Фиаломиры разблєскајут легко. Нахослав примєчаје туто, а Бритомир говори даље. Мы не имали јесмо никаковых шансов... мысљу ја, что нож јест точно из тамтого транспорта... јест добро, что никто из наших људиј је не был рањены. Цєла тамта ситуација је была... чудна... Он позираје нєкде в прєд себе. Ну да... таково тут јест житје. Не всегда јест успєх, правда? - усмєхаје се - и вы такоже јесте имєли заисто шчестје, что вы јесте цєли и здрави. Фиалка сєди и погледаје в блєск свєчи, ктора пали се в черепу на столу.

Ја подгрєвају воду в лазњи. Мысљу, что она јест уже достаточно тепла - Брит обрачаје се к младици - иди ты, обкупај се. То буде за тебе добро... Послєдно рєченје Бритомир каже и једночасно погледаје на Нахослава. Јунак знаје, что слова: “то буде за тебе добро” тако направду означајут, что то буде добро за Нашка и трговца. Они обадва чујут, что дєвчина заправду давно не је имєла никаковы шанс, да бы могти изкупати се. Она позираје на Брита со румєнцем. Трговец имаје почутје, что јеј разбурјене, непоредне власы хтєли бы велико гласно кричати: “благодаримо!!!”. Ај... хвала - говори Фиаломира тихо. По кратком, некомфортном моменту она воздвигаје се и иде до купаљње, ктору јеј указываје Брит. Комора јест на првом етажу дома, итак когда изходи се од кухње, тогда јест потрєбно идти направо, а потом ступенишчем на гору. Ступенишче туто двакратно поврачаје се вправо, а на првом етажу јест краткы коридор. На концу коридора сут једне двери, направо сут друге. Туте прве сут вход до лазње. Вот и тут, прошу, ты можеш изкористати туто, и туто, и... туто... и туто такоже... - Брит указываје јеј различне фљашкы, в кторых сут колорове густе текутины, нєкакове шампоны и мыла. Оне привидно сут нєкакове иноземне продукты из далекых крајин. Увєрјено сут оне велико коштовне. Всечто стоји на малом столу. Комора не јест велика, в срєдинє стоји ванна, полна од теплој воды. При ваннє стоји зрцало, кторо половично јест покрыто водноју пароју. Зрцало имаје богато декоровану оправу. А там... там јест ручник, ты можеш обтрети се, а туто... туто можеш облєкти позднєје... - говори трговец и указываје наслєдне вєчи. Он привидно имаје тут всечто, что јест потрєбно. Фиаломира јешче долго стоји в срєдинє купалње послє того, како Бритомир је изшел. Мило тепло разходи се по подлогє и по јеј стопах.

Велико, велико дивна хисторија... мыслиш ли ты, же она може тобє помогти? - запытываје Бритомир Нахослава и наливаје собє метовы чај.

Туто изгледаје тако, же привидно цар јејној крајины имаје магичну силу, ктора може одогнати вон Вєчну Зиму.

Кто бы помыслил, же она јест из цєлком другого свєта... - трговец стишаје свој глас и указываје длању в страну купалње - на почетку то је звучало дост чудно. Ја не јесм никогда слышал о тутых... Облєченых Крајинах, тако?

Облєченых Долинах - Нахослав јего корыгује.

Точно - Бритомир цєлы час говори шепотом - но тој... из-звук, изговор... јеј способ говорјења јест... јест немного другы.

Правда ли? Ја такоже јесм туто примєтил.

То, что она говори, заисто имаје смысл. Друге јестества, кторе имајут контакт с људами, такоже користајут друге језыкы, неж наш, кторы мы имајемо. Хот оне сут нєкако подобне к нашему. Језыкы вијут и плетут се в чудны способ... особливо в сључају људи, или другых јестестов, кторе живут в закљученых дружствах, в изолацији. В тутых групах највыше често можно услышати туту... деформацију...

Ја јесм цєлком увєрјены в тутом - рєче Нахослав.

Дєва, ктора давнєје је имєла крила, без малого како орел, потом она спадла из неба... Але како? Она тогда уже не имєла тутых крил? Или потом она јих је утратила?

Ја туто разумєју тако, же она јих утратила потом. Хот она сама не јест увєрјена. Тако или иначе... она не смогла бы прєжити упад из такој вышины. То јест тако высоко... просто логично не јест можливо туто прєжити...

Потом она чрєз незнајемы час ходила по Западному Владству... - мысли Брит.

Мы не знајемо точно, кде она је упадла... јеј крајина је могла тогда быти в нєкаком другом мєсту...

Ах, да. Ну наконец она једнако јест тут. И ако на њу позрити... она не жила је тут велико богато...

Да... - Нашек говори и погледаје на чашку с чајем.

Познај ты од њеј выше. Туто изгледаје тако, что она јест из магичној расы, и она може имати велике чаровне ресурсы. Туто заправду звучи како помоч за Бєлозорје.

Ну... имају ја надєју, что цар и царица будут согласити се со мноју и будут нам дати туту помоч.

Не може ли дєвчина сама-једна изгнати вон Вєчну Зиму?

Хмм... - ловитељ обмысљаје - привидно не, зато что она је говорила, что утратила она своју силу. Она је смогла употрєбити магију, да бы привлєкти до себе кључ, але... унишчити тако много снєга? Ја мысљу, что туто не јест можливо тутчас за Фиаломиру...

Ну да... итак цар и царица могут быти остаточны шанс... Они замолкнули. Бритомир разумєје, како Нахослав се чује. Он воздвигаје се и изходи до другој коморы, напротив кухње. Он полно вєри, что дєвчина говори правду. Слышал је он и видєл уже прємного во свєту, итак за њего то јест правда. Хисторија

Фиалы имаје смысл, хот јест в њеј јешче много незнајемости. Але ако ли тута тајемна дєвка је смогла привлєкти тамтој кључ, тогда она заисто јест магично јестество. Привидно можно ризиковати и покусити сдєлати тако, да бы јеј чаровна сила вратила се. Привидно буде цєнно јеј помогти најдти јеј небесну крајину. Трговец приноси до кухње малу скрињу и отварјаје ју. Начинаје он искати. Нахослав јест уже уморјены, не погледаје на туто, что дєлаје Бритомир. Он размысљаје о всем и позираје в свој чај. Сиво-брады муж даваје јему двє мале фљашкы, кторе сут овинуте в нєкаку чисту тканину.

Тута фљашка иде прва. То јест дезинфекцијны лєк. Потом тута втора. Она јест магичны еликсир. Иди до дєвчины и поможи јеј с тутыми ранами. Јеј порањенје на хребету јест заправду нешчестливо и безнадєјно... Ты, како виджу, јеси имєл шчестје в тутој битвє... Ну, они сут мене невелико побили, але не имам никакых отвројеных ран. Хот удар од того бича је здвал ми се велико силны. Ако ли трєбно, ја имам медичне лєкарства. Не, спокојно, јест в поредку. Разумєју, иди тогда до дєвчины... Фиаломира јест прєогромно уморјена. Она стоји в праздној лазњи, в кторој јест прємного водној пары. Уморјенје дєвчины изходи из њеј. Она гледаје вокруг себе. Допрва тутчас она види, что под стєноју, в куту коморы стоји мала талирка, а на њеј фрагмент сладкого колача. Туто јест једанје за домовиков, ктори живут в Људској Крајинє. Они често скрывајут се в теплых избах, в кторых живут људи. Домовики сут за њих велико помочни. Когда људи давајут јим једанје, тогда они помагајут в работє, в дому и в господарству, а когда никако једанје за њих не оставаје, тогда они мстет се на својих господарах и безпокојет јих - они нишчет талиркы, страшет људи, бијут дєти, а даже могут призывати зле упыри, духы или вампири. Итак, лєпје јест жити с њими заједно в пријазњи. Они тогда одплачајут и помагајут господарам. Домовики, с кторыми људи добро обходет се, творет добро устројене дружины. Всакы домовик може дєлати различне вєчи: једни шијут тканины, други дојет кравы, јешче други ремонтујут дом, стрєгут кухњу, а понєкогда они помагајут в выше компликованых бизнесах. Јест велико можливо, что нєколико домовиков работаје с Бритомиром в секрету. Најважны из њих јест водж, кторого име јест Домовик, Домовы или Хранитељ Дома. Јествује такоже домовик, кторы служи в лазњи. Он јешче прєд моментом је тутај привидно был. Он гледал је огоњ под ванноју, заметал он подлогу и размєшчал ароматичне косметикы равно на столу. Он привидно позираје тутчас укрыты нєкде в нєкакој дирє, можно за зрцалом, и чуваје. Ако ли он там јест, тогда увєрјено погледаје он охотно на глинєну талирку со сладкым колачем. Фиаломира зри в зрцало и замысљаје се. Она чује нєчто какобы благодарност за малого гнома, кторы исто је усиловал сдєлати, да бы тут, в тутој купалњи дєвчина чула се добро, тепло, комфортно. Зрцало, кторо стоји налєво од двери, јест слегка нечисто, хот не тако нечисто како она. Допрва тутчас дєва пригледаје се собє в свој одблєск в срєбрном стеклу.

В ктором моменту ја јесм стала така... - шепче она туто пытанје. Она стоји в бежевој сукњи, ктора изгледаје како великы мєшек. Облєченје јест раздрето и изнишчено, нечисто од крви и блата. Она склањаје се и тутчас чује то, что она је игноровала од нєколико часин. Вот кров на јеј хребету усохнула је и прилєпила се до јеј долного облєченја. Туто означаје, что тутдењ јешче не јест конец боља. Она быстро обнажаје сукњу и наново погледаје в свој одблєск. Долга кошуља од јеј долного облєченја такоже јест изнишчена. Она јест немного выше бєла, неж бежева сукња, але даље она јест раздрета, нечиста, мокра. Даље она имаје слєды крви и блата. Фиаломира стоји долго и гледи. Јеј јасне власы разходет се на все страны и тутчас она выше и выше изгледаје како стара метла. Воздвигаје она своје рукы и хватаје облєченје нєкде на хребету... Како туто сдєлати? Како одлєпити облєченје од раны? Она чује бољ и воздыхаје. Можно на “три”? Једин... два... Не. Момент. До тутого јест потрєбно приготовити се. Она изнова воздыхаје. Ако ли она уже урве, тргне туту кошуљу, тогда она буде чути бољ. Але послє того уже буде добро.

Фиала? - она слыши глас Нахослава из-за себе.

Да? - рєче она и не одврачаје се, а руками нервозно затискаје тканину.

Ја имају лєкы. Помогу ја тобє помазати твоје раны. - Что? Не! Не входи! - каже она тврдо. Он не може јеј тутчас увидєти! Не в тутом стању! - Але...

Ја смогу сама-једна! - говори она замотаным гласом - остави ми ты туту медицину... прєд дверами, ја... да... ја смогу сама-једна.

Ты сможеш сама-једна, зато что ты силно тргнеш туту кошуљу, а потом будеш кричати, да? Момент. Одкуд он знаје, что она не јест облєчена в сукњу? - Одкуд ты...?

Ты јеси оставила разтворјене двери... - говори Нашек спокојно. Он стоји прєд лазњу.

Ааа! - кричи Фиаломира и одврачаје се к њему. Она быстро бере нєкакову фљашку с косметиком и кыдаје в њего. Јест она чрвена од срамоты. Нахослав спокојно хватаје летајучи прєдмет, а јего лице изгледаје прємного равнодушно. Он не јест удивјены, что Фиаломира поновно добываје своју енергију, когда јест потрєбно уражати нєкого или показати, что она јест најлєпша. Он гледаје на њу со скрупулозным спокојем и воздвигаје втору руку, в кторој имаје лєк и бандаж. Дєвчина изгледаје тутчас тако, како бы она разумєла, что помимо нахославового спокоја, јего реална емоција говори, что он буде изтргнути туто облєченје из њеј, даже ако ли он буде трєбовати изтргнути фиаломирину кожу.

Еееееехххх - воздыхаје она безнадєјно - добро, нехај и буде... - каже она, а потом говори тихо - дурењ...

Но остражно!!! - кричи она јешче.

Даа, дааа... ја буду остражны... - он говори и приходи к њеј. Он јест уморјены, то јест видно. Видно јест такоже, что он приготовил се до тој компликованој, лєкарској операције, в кторој гнєвна Фиаломира могла бы оддалити все јего зубы.

И ЗАКЉУЧИ ОЧИ! - додаваје дєвчина. Нахослав заисто не може увидєти јеј, когда она јест ГОЛА! То јест прєступанје всих границ! То јест нечестигодно, непристојно!!!

Дааа...

Ја тобє дозваљају једино зато, что ты... - ...зато, что ја сама боју се...

Что? Не!

Јеси ли ты готова? - пытаје он и хватаје јеј кошуљу нєкде на хребету. Она чује туто и прєстаје двигати се.

Ч... что? Н... н... не...!

То буде болєсно... - Нахослав шепче.

Ја з... знам... - Фиаломира затискаје уста.

Три...

Сдєлај ты туто... быстро.... п... прошу ја...

Два... Она затварјаје очи... - Једин... Он тргаје силно а Фиаломира чује огромны бољ. Она воздыхаје легко, але увєрјено тако великы бољ заслуживаје на нєколико минут кричанја и плаканја. Она силно стискаје зубы и цєлы час имаје затворјене очи.

Јест добро! Највыше зла чест је уже минула. Он лже. Он знаје, что дезинфекција тутој раны то буде трагедија.

Н...н..н..не... гледај... - говори дєвчина и тресе се од страха, уморјења, боља, безнадєје и трпєнја. Допрва тутчас она начинаје плакати. Она хватаје кошуљу и начинаје небыстро оцбнажати ју. - Ја не смогу видєти, кде потрєбно дезинфектовати рану... не буд ты глупа...

Кх... - цвили она тихо. -Добро, добро. Ја не буду гледати, да? Једино рану и ничто друго... добро ли? Операција не иде зло. Најсилны бољ уже је минул. Она цєла обнажаје се. Јеј тєло гори од боља и срамоты.

О... стражно... - каже она.

Нахослав орашаје чисты утирак текутиноју из првој фљашкы. Еликсир имаје воњ различных лєкарскых растлин и алкохола. Младец знаје, что означаје тута воњ. Он знаје что буде, когда он дода алкохол до раны. Приближаје он велжну тканину до хребета дєвчины. Потом завршаје се на момент. Туто заисто зада јеј прємного боља. Он... не хче того дєлати. Но јест потрєбно. Нашек могл бы счислити все кости Фиаломиры. Јеј хребет јест малы, слабы. Јунак обмысљаје, каково брєме несут јеј слабе, деликатне рамена. Од дола до горы на јеј тєлу јест велика рана од бича. Јеј лопаткы стрчет высоко понад хребет. Немного ближе, од лопаток до срєдины сут два срасты. Оне не сут обычајне, изгледајут специјално, нетипично. На лєвом рамену она такоже имаје нєкаковы сраст, хот тој јест нормалны, од дост глубокој раны. Какова јест минулост тутој дєвчины? Что в јеј житју је случило се?

Тутчас, остражно! - шепче Нашек. Она стоји како је стала и затискаје длањи. Јешче выше силно затискаје она уста и зубы. Јешче выше силно она покушаје затворити очи. Надармо. Непотрєбно. Зато что когда ловитељ тыче раны утираком, тогда Фиала начинаје бучати, выти, плакати. Она не може душити и глушити тутој крик. Бољ јест најсилны. Он пали, гори, жже, жари. Дєвчина хтєла бы запасти се под земјеју, избєгти одтуд и никогда не врачати се. Помимо того она стоји храбро, како најодважны муж. Мочно, силно. Проклеты бољ јест в њеј како нєкакы демон, кторы имаје тєло, изтворјено из чрвеного, жаркого желєза. Фиаломира кричи, плаче, клне всих богов, да бы и немного поменшити тутој бољ. Ехо иде по цєлој коморє и по цєлому дому. Бритомир сєди в кухњи и кончаје пити свој метовы чај. Позираје он спокојно в чашку и беземоцијно слушаје сымфонију кричанја и писканја. За окном јест темно, але недолго буде днити се. Потрєбно јест идти в трговишче. Втора фљашка јест магичны еликсир. Тако је сказал Бритомир. Она јест густа текутина. Фиаломира очекываје највелико зло, але правдиво лєк заисто оддаљаје од њеј бољ. Он дєлаје, же она быстро забываје туто трпєнје, кторо јест в јеј тєлу. Јеј дых быстро успокајаје се. Нахослав најпрво равно и помало маже јеј раны еликсиром, с помочу чистого утирака. Он дєлаје туто деликатно и скрупулозно, хот в срєдинє души он јест шокованы тутым, како Фиала је трпєла јешче прєд моментом. Јеј кричанје јест в јеговој памети, хот дєвчина јест уже спокојна. Он чује, какобы изкусил је тој бољ заједно с њеју.

Помилуј... - говори он конєчно.

Не... јест... никакы... проблем... заисто... Нахославе... хвала тобє... за туто... И ставаје тишина. Послє краткого момента младец говори:

Туте... срасты. Оне сут... по крилах... да? - пытаје он.

Хмм - она говори и усмєхаје се - да... когда ты имајеш полну силу, тогда можеш дєлати тако, что оне указывајут се, а потом укрывајут. Тако како ты хчеш. Але когда ты одкрылјајеш се... тогда...

...оне изчезајут навєкы - Нашек кончаје јеј рєченје.

Но оне могут вратити се - говори Фиаломира, а в јеј гласу јест надєја - не знају ја, како то точно сдєлати, не знају колико чаровној силы јест потрєбно, але... когда ја уже најду Облєчене Долины... там увєрјено јест нєкаковы способ...

А тутој сраст на лєвом рамену? Јест ли то слєд послє нєкакового бојеванја с волками или нєчто? - пытаје правдиво интересованы Нахослав, за кторого сраст изгледаје како слєд послє угрызенја нєкаковој огромној животины. Јего професија ловитеља активује се. Он никогда не је видєл звєрев, ктори оставјајут такове слєды од угрызенј.

Ах, туто... хе... - одговарјаје дєва - ну знајеш ты... ја заисто... не имам никаковој идеје... и точно за то ја тако огромно боју се того, что је могло случити се с Облєчеными Долинами.

Јест ли то сраст од нєкакового монстра из Долин?

Ја... ја не знам... когда ја јесм пробудила се в тутом свєту, тогда тутој сраст уже был је на мојем тєлу... ја не знам зачто... но туто означаје, что там, в горє, нєчто је тогда случило се. Привидно. Тако ја мысљу. В тој дењ, в кторы ја јесм упадла из краја Облєченых Долин, там в мојем свєту нєчто... нєчто недобро је случило се...

Ја разумєм... Она не јест зла за туто, же он је запытал. Он хче познати выше, але мысли, же он не буде пытати даље. Туто не јест најдобра можност до тутого разговора.

А кромє того - она додаваје - ты јеси сказал, же ты будеш закључити своје очи. В јеј гласу јест слышно велико уморјенје. Нашек воздыхаје.

Да. Ну да... помилуј. - говори он поважно. Он тутчас примєчаје, что дєвчина јест цєлком гола, и она увєрјено не чује се комфортно в тутој ситуацији.

Ты јеси лжееееец - она рєче, хот помимо тој уразы јеј глас јест велико пријатељскы. Привидно она заисто јест велико уморјена. Послє краткого момента она говори уже немного менје пријатељско:

Ах, мимоходом! Ако ли ты поновно будеш мене страшити павуками... тогда ја... одгрызу тобє руку. Зубами - говори она, одврачаје главу влєво и усмєхаје се до њего безвинно. Тутчас в јеј гласу можно услышати глас ста тысечи ползајучих, токсичных змиј. Она отварјаје очи и види себе и Нахослава в зрцалу. Она смєста румєни се и быстро оддаљаје Нахослава из лазње. Когда он је уже пошел, тогда она провєрјаје, что она добро закључила двери до купалње. Потом она входи до жаркој воды. Быстро, але остражно, да бы поновно не отворити магично лєченых ран. Она начинаје велико долгы процес мытја. Она уживаје все косметикы, кторе Бритомир јеј је указал. Всаку фљашку она отварјаје велико помало, како бы то был нєкакы религиозны ритуал. Она гледаје, отварјаје, њухаје, долго позираје, потом разливаје на длањи. Лаванда, мед, цвєт Деваны, тымијан, мета, а такоже нєколико-надсет другых воњиј / запахов, кторых она даже прєдже не је знала. Комора тутчас цєла прєкрасно воњаје. Послє велико долгого часа она конєчно чује се свєжа, тако свєжа, како она не је чула уже велико долго. Она мысли, что јеј послєдно мытје је было выше, неж сто лєт тому. Власы наконец успокајајут се. Оне сут тутчас слегка мокре и одпочивајут оне на јеј раменах. Она позираје нєкде в кут коморы и размысљаје. Припоминаје собє она давне лєта, возпоминаје минулост. В тутој жаркој водє јест велико просто, да бы тако размысљати. Фиаломира закључаје очи и в срєдинє души она иде назад, до часа, когда она је жила в Облєченых Долинах.

Раздєл 7. Јоламыро

Водна пара в лазњи выше и выше начинаје изгледати како облакы. Можно бы помыслити, что комора приближаје се к небу. Всечто ставаје јасно од чрвеного свєтла, кторо јест заклето в великој, магичној куљи. Тута куља јест огњевы артефакт, кторы Дабог везе својим конным возилом. Куља је была изтворјена давно, давно тому из Вєчного Огња. Је изтворил ју Сварог, а вси иманујут ју како Хорс, Дабог, Сварог или Солнце. Тутчас она издаваје се гледати в страну Луны, богыње Мєсеца, ночи и темности. Луна допрва возходи из-над хоризонта. Она опушчаје једну из својих дочерок, кторој име јест Звєзда. Приходи вечер. Обсвєтљене солнечным свєтлом облакы красно блєскајут. Из внутри једного из њих излетајут три птице. Ако ли једнако погледєти вниматељно / детаљно, тогда можно бы примєтити, что туте птице сут људи. Људи, ктори имајут крила, како орли. Они летајут тако быстро, что рєзајут воздух. Они летет в страну Дабога, кторы везе Солнце. Ако ли бы быти близко њих, тогда можно бы услышати смєх дєтиј. Заисто тути људи сут дєти, кторе имајут орлје крила. Кде оне летајут? Никто не знаје. Туто изгледаје како забава. Спрєду лети чрновласы хлапец об очах в колору неба. За њим сут двє мале дєвчинкы: једна имаје очи в колору глубокого морја, очи другој сут чрвене, како кров, блєскајуче в свєтлу Солнца. Тројка дєтиј јест облєчена в аристократичне, богато декороване, светочне облєченја. Сукње дєвчинок блєскајут и сут како красне заставы / хоругвы / знамена. Облєченје хлапца прилегаје до јего тєла, и хвала тому он може летати выше быстро, а вєтр не мути јего.

Брзєје! Брзєје! - кричи он на дєвчинкы - Јороко! Јолоко! Быстрєје! Смєје се он гласно и летаје тако быстро, како дозваљаје јему јего сила. А ты не буд такы увєрјены! В момент ја буду тебе достигнути, Бустрче! - кричи чрвеноока дєвка и силно махаје крилами. Она воздвигаје руку напрєд, да бы јего схватати. Тројка дєти впадаје в бєлы, меккы облак, кторы разплываје се. В момент всечто ставаје мглисто, а појавјаје се новы образ. И тој образ јест прєкрасны, одличны. На огромных облаках стоји правдива, тврда земја. Земскы остров јест окружены нєколико меншими островами на облаках. Туто изгледаје тако, како бы нєкто је взел најкрасны морскы архипелаг и навєсил јего в небесах. На бєлых облаках, кторе изгледајут како овче, можно јест увидєти врхы высокых гор. Оне творет круг, в кторого срєдинє јест долина. На тамтых менших облаках такоже сут мале горы, а никто не знаје, кака сила држи је в тамтом мєсту тако, что оне не упадајут в дол. Да бы псријдти до тутых гор, привидно јест потрєбно имати нєкакового дракона, кторы смогл бы летєти меджу једным облаком, а другым. Највысоке горы сут оснєжене. Горскы круг од внєшној страны имаје облакы, и не јест можно увидєти долину в срєдинє. Ако ли нєкто хтєл бы идти до долины, тогда он починал бы од каменној подлогы, ктора изгледаје како прстењ вокруг центра. Најпрво тој чловєк трєбовал бы возојдти немного в гору, на горске врхы. Ако ли бы идти од внутри, тогда потрєбно јест идти прємного в гору. Долина јест велико глубоко. Из врха можно јест увидєти цєлу крајину внутри. Истинно од того јест име “Облєчене Долины”, зато что горы цєло облєкајут централну крајину. Итак, что јест ниже? Ако ли идти од врхов, тогда потрєбно јест идти в дол. Послє третјеј чести трасы, на тутој вышинє начинајут расти трава и мале дрєва. Чим ниже, тым выше и выше густо расте тута зелењ. Трава јест выше густа, а дрєва выше велике. Ако ли дојдти до того мєста, тогда в долинє можно увидєти прємного зеленој територије, прємного дрєв. Кромє зелености, јест можно такоже примєтити прємного пурпура. Туте пурпурне земје сут пољаны фиалетников. Фиалетники сут цвєты, кторе растут в тутој крајинє. Оне често растут в пурпурној травє, ктора называје се лива. Ако ли идти јешче ниже, тогда можно дојдти до лєсов, в кторых живут различне животины. Оне сут напримєр звєри, ктори изгледајут како мєшанина земскых јелењев и коњев, или такове, кторе сут какобы бобр с ушами зајеца, или напримєр дике свиње с долгыми хвостами. Равнины обрастајут в овочне дрєва, кторых име јест сладже. Из јих овочев житељи тутој крајины творет прєвкусне вина. Тути житељи сут именовани Крилани или Орлји Људи. Они сут подобни до чловєка, а на хребету имајут они магичне, огромне крила с птачјими перами. Крилани обычајно сут высоки, много често они имајут темне власы и очи о небеском колору. Јих мале села находет се при различных горах, а в центру крајины јест великы град. Домы в том граду сут поставјене из камења и дрєва. Много домов имаје декорацију - небеске камење, привидно из криланскых копалнеј. Декорација јест богата, зато что Крилани уже од давна копајут драгоцєнне камење, кторе называјут се бєлєскы. Туте камење сут заисто прєкрасне. Они изкористујут јих до творјенја различных рабочих инструментов, оружја и декорациј. Главны град, кторы јест в срєдинє долины, имаје свој центр, кторы јест окружены додаточным, каменным,

обранным плотом. В самом центру јест храм / црква, а немного даље на изток јест замок. “На изток” у Криланов означаје нєчто друго, неж у људиј. Облєчене Долины летајут в небесах, что означаје, что оне могут обрачати се. Когда оне обрачајут се, тогда ориентација односитељно до солнечного Дабога измєњаје се. Они могут магично контроловати одношенје крајины в простору, итак они покушајут цєлы час држати једну ориентацију од Солнца. Малы храм јест тутчас праздны, никто там не јест, хот тутдењ вечером он буде заполнити се људами. Буде тако, зато что царска дочерка буде имєти свој светок: Сплетины. На западној терасє замка стоји дєвчина. Она имаје долгу сукњу в колору морја. У јеј главы вєнец из пурпурных цвєтов. Јеј власы сут разплетене. За њеју стоји дост стары муж, кторы имаје плашч в равно небеском колору, с бєлыми орнаментами из срсти нєкакых животин. На главє имаје он корону, ктора привидно јест изтворјена из спомнєных прєд моментом, богатых камењев.

Јоламыро... - говори он до дєвчины. Туто слово јест име “Фиаломира” в облєченском језыку, језыку Криланов.

Ах! Отче! - одговарјаје она и усмєхаје се до њего - туто јешче не јест моје име!

Туто од всегда јест твоје име, одкогда ты јеси народила се - рєче спокојно цар.

Јолоко! Ја јесм Јолоко! - кричи она и бєжи к отцу. Обимаје јего срдочно.

Ах! Видиш ли ты како красно... Младица одврачаје се. Он подходи к терасовој балустрадє и позираје высоко в горске врхы.

Снєг. Он не всегда је там был... знајеш ли туто? Мала Фиаломира позираје с удивєнјем.

Правда ли то? Там највысоко снєг такоже не је был? - запытываје она.

Не. Там нєкогда были сут дрєва и травы. Тако, како тут, в долинє - он рукоју указываје долну чест крајины. Пурпурне пољаны, кде растут фиалетникы, блєскајут в свєтлу Солнца.

Когда тысеч и половину тысеча лєт тому Ледовы Дракон је замразил половину свєта, тогда наше горы смєста сут покрыли се мразным ледом. И тој лед приходи к нам. Ниже и ниже.

Бррр! - Фиала погледаје на врхы какобы уражена - але Мразовы Ритуал, кторы ты и мама дєлајете в храму, помагаје, да? Он помагаје. Ако ли бы они не употрєбјали туте магичне ритуалы, јих свєт быстро стал бы замрзлы, а људи најправдоподобно умрли бы. Јест можно опозднити Клетву Мраза, да бы не была така скора. Они једнако не знајут, јест ли можно цєлком ју оддалити. Од момента, в ктором јих крајина је изгубила физичны свез с Короноју Прадавного Дрєва, она такоже утратила магичны свез с цєлоју Осју Свєта. Облєчене Долины сут како бы јаблоко, кторо је упадло из јаблањи и начинаје гнити. Циркулација магије в природє дєлаје, что она обнавјаје се и можно ју изкористати до различных вєчиј, подобно како можно изкористати дрєво, да бы разпалити огнишче в зиму и огрєти се. Позднєје растут нове дрєва, але оне потрєбујут часа. И такоже магија потрєбује часа, да бы указати се наново. Облєчене Долины имајут своје магично срдце, але оно, послє изгубєнја сједињенја с Прастарым Дрєвом јест велико слабо. Крилани покушајут уживати туто срдце до обраны својеј крајины. Конкретне дєланја и ритуалы могут поменшати послєдства Клетвы Мраза. Но то не јест всечто: они трєбујут такоже држати јих свєт в Чару Замгланја, хвала кторому цєнна крајина јест невидима за никого из-внє. Никто не може јеј

увидєти. Крилани могли бы вмєсто того искати помоч, једнако они мыслет о тутом како о конечној конечности, и они не хчут того дєлати. Свєт летаје во воздуху без јих магичној работы. Они до тутчас не сут сразумєли, зачто тако јест. Саморазумно тој процес летанја такоже користаје малу чест магије. Магичне ресурсы сут ограничене, и јест потрєбно работати с њими остражно. Хот ситуација може изгледати дост трагично, то правдиво они могут нормално жити в тутој крајинє уже чрєз долге столєтја, а јих свєт јест красны и колоровы. Цар легко глади дєвчину по главє тако, да бы не унишчити јеј пурпурного вєнца.

Да. Мразовы Ритуал заисто помагаје. А и ты в нєкакы момент будеш имати достаточну силу, да бы оддаљати тој страшны чар. Можно нєкто сдєлаје ли туто конєчно тако, же мраз и хлад изчезнут навєкы? В коморє, из кторој они сут изшли на терасу, можно јест услышати смєх. Двоје дєти, Јороко и Бустрок, стојет в дверах. Они имајут церемонијално облєченје. Младец имаје небеску кошуљу, а младица имаје идентичну сукњу како Фиалка. На хребетах, недалеко лопаток они имајут мале отворы. Туто сут мєста на крила. Туто јест зато, что они могут магично указати и скрыти своје крила. Ако ли они хчут јих указати, тогда јест просто жаљ изнишчити јих драгоцєнне облєченја. Велика мгла моментално закрываје тој образ. Облакы летет тутчас наскроз фиаломириној памети. В Облєченых Долинах, кторе она тутчас возпоминаје в својеј главє прєходет тутчас долге лєта. Она припоминаје собє добре часы, кторе је ведла с родиноју. Она слыши долге бесєды посрєд облєченскых дрєв и цвєтов. Она види ловы в лєсу, замок, велике светочне балы и церемоније, ритуалы и обреды. Види она всакоденно житје својих земјаков, пријатељев, својих криланскых братов, ктори работајут в пољах и виноградах. Прєкрасны час... Она изображаје собє, что ходи она тутчас по великом граджанском центру. Цвєты разцвєтајут в њем јешче выше красно, неж в дењ јејных Сплетин. Она јест тутчас дорастла дєвчина, а нєколико часин назад она проводила свој првы Мразовы Ритуал. Можно бы помыслити, же ничто не случило се. Фиаломира изходи из замка и иде в страну Солнца, кторо в недолгы час буде заходити за хоризонт. Иде теплы, лєтны вечер. Можливо ли, что ледовы прстењ вокруг крајины, кторы стоји на всих горскых врхах, је уменшил се невелико? Она не може тутого увидєти из центра. Итак она иде до краја града, кде јест постранны, каменны, обранны плот. Туто не јест далеко. Когда она пријде, тогда стане она там, позри в гору, и можно тогда нєчто буде примєтити. Долга походка јест добра за здравје. И поновно приходи сива мгла. Тутчас Фиаломира бєжи по нєкакој трасє. Она не имаје обувок, јест уморјена, измучена. Бєжи она и паникује, але она не знаје зачто. Она бєжи тако быстро, како може. В јеј души јест великы страх, а не знаје она, что тутчас дєје се. Наслєдно возпомнєнје јест в темној улици. Она сєди тихо и оплетаје своје колєна руками. Она не знаје колико уже часа јест в тутом иностранном свєту. Тут сут људи, ктори дали сут јеј једанје и питје или облєченје. Но сут такоже таки, ктори обезчешчајут ју, пљувајут на њу и изгањајут вон. Никто јеј не вєри. Кде сут Долины? Кде јест замок? Кде јест јеј дом? Кде сут туте красне облакы? Кде сут јеј крила? И в том моменту нєкто

приходи к њеј. Сивы, мглисты персонаж мигаје и изчезаје во мглє. Фиаломира отварјаје очи. Јест легко прєстрашена. Сєди она в ваннє, в лазњи, в теплој водє. Всекде јест прємного водној пары. Привидно она је заснула. На шчестје чаровны еликсир је смогл немного успокојити јеј бољ. Она буде потрєбовати просити Бритомира јешче једну фљашку, то јест велико помочно. Наконец она може се немного успокојити.

Justyna Orlikowska

Раздєл 8. До цєља

“Потрєбно јест јим привезти једанје, питје, а потом... хмм...” - думаје Нашек. Тутчас он јест во ваннє. Мысли он о Бєлозорјах. Он јест немного непокојены ситуацијеју, хот јешче не јест велико зло. Увєрјено најпрво јест потрєбно транспортовати там једанје и друге потрєбне вєчи. Он в мысљах прєноси се до села, види он, како јего отец и мати поздравјајут јего, види, како дєти приходет до највеликого дома, в ктором вси сељани једајут, пијут, танцујут и смєјут се. Бєлозорјанско дружство не је утратило својеј срдечности и крєпкости, даже послє без малого двох лєт Вєчној Зимы. Весну јест можно чути уже без малого всегде. Јешче једино седм дњев, и буде Јарово Равноденство. Час дња и ночи буде тогда равны, а потом дењ буде должејши, неж ноч. Ако ли бы тако можно оддалити Вєчну Зиму тутчас. Сељани могли бы спокојно идти и работати в пољу. Нахослав могл бы тогда идти поновно на ловы. Лєсне животины привидно јешче долго бы не врачали се до бєлозорјанскых лєсов, але ако ли бы Вєчна Зима пропадла, тогда было бы выше свободы, да бы возити се нєкде даље. Он могл бы тогда навєдити Бритомира, купити од њего нєкакове зајмливе приборы, како напримєр туте магичне пасти, орудја за ловјенје звєрев. Велика жалост, же ловитељ не имєл је никаковој оказије да бы выше попробовати / покусити, како функцијонујут туте ствари. Магична паст за животины јест велико компликована. Ју јест потрєбно положити в лєсу на земји или напримєр навєсити на дрєво. Она изгледаје приблизно како свєтлика, како папирна лампа, или како мала, пол-сферична скриња / складишче. Когда звєр јест достаточно близко, тогда тута паст одкрываје се

быстро, отварјаје и привидно стрєлаје нєчим, что изгледаје како сєт / мрєжа. Бєдна животна жртва јест тогда закључена в срєдинє и не може она освободити се. Нахослав једнако никогда не је точно видєл, како работаје тута вєч. Прєдмет јест настројены тако, что он не буде напасти чловєка. Ако ли ты хчеш уловити птицу, тогда навєси ты паст на дрєву. Ако ли хчеш закључити јелења или дику свињу, тогда остави клєтку на земји. Проста вєч. Нахослав имаје жаљ, что он не је могл должеје забавјати се тутыми стварами. Можно туто не јест честигодно, и не годи се тако ловити звєрев, але Нахослав је постановил, что он буде уловити тутым способом принајмење једну животину. В нєкакы час он близно даже је смогл нєчто уловити. Паст је активовала се, но звєр смогл изнишчити мрєжу и освободити се. Бритомир говорил је, что магичне сєти сут велико силне, итак Нашек не могл је того сразумєти. Сут двє можности: или пасти не сут тако силне, како говори трговец, или тамтој звєр је был велико силны. То је могла не быти обычајна животина. Можно нєкаковы огњевы дракон? То могла бы быти правда, зато что паст је была на высоком дрєву, а мєсто, кде жртва је впадла в мрєже, је было велико изнишчено. Там были слєды малого пожара и краткого бојеванја с тутыми сєтами. Тежко јему јест точно назвати, что там је случило се. Он паметаје ламане дрєвєне вєтвы и отворјену, активовану паст. В срєдинє ничто не је было, итак жртва привидно је разрвала мрєжу и је понесла ју нєкде далеко. В час, когда он првократно је увидєл туто бојевишче, всечто уже је было тонко покрыто снєгом, итак он не могл је одгадати, что там је случило се. На жалост потом пришла је тамта бурја, послє кторој је настала тута проклета Вєчна Зима. Было је потрєбно рубати

дрєва, готовити запасы једанја, и не је был час, да бы забавјати се магичными пастами. Јасны гром! А потом јешче тута глупа Зима остала је с њими цєло лєто. Ну але тутчас, когда је појавила се Фиаломира... можно буде можливост, да бы нєчто измєнити. Нашек думаје, како јест там, в Облєченых Долинах. Јест ли там цєлы час весна, зато что они магично оддаљајут зиму и мраз? Како изгледаје тутој ритуал? Он заисто јест зајмливы. Јест ли можливо, же људи из Облєченых Долин смогут цєло оддалити Зиму? Или јест тако, же она безпрєрывно јим огражаје? Привидно туто друго рєченје јест правдиво, зато что они трєбујут, ако ли Нахослав добро разумєје, повтарјати тутој обред. Он обмысљаје, чи буде ли цар имати охоту, да бы јего слушати. Можно Фиаломира буде с њим говорити о тутом? Але чи она буде ли хтєти, да бы јему помогти? Ахх, туто не јест тутчас најважно! Она увєрјено јему буде помогти. Он буде просити ју. А ако ли не ју, тогда он буде просити самого цара! Увєрјено јествује нєкаковы способ, да бы оддалити Вєчну Зиму! И он... тутој способ... он јест скрыты нєкде там, в облаках. А что јест там? Какове там сут проблемы? Из нєкакого повода Фиаломира јест послана тут до људској крајины, до Срєдограда. Она не паметаје зачто. Утратила је она туто возпомнєнје, зато что она прєжила је туто... како то она је говорила? “Одкрыљенје”? Чудно слово. Оно привидно јест свезано с крилами, и с тутым, что туте крила в тајемном процесу “одкрыљенја” изчезајут, и не јест јих потом можно користати. Како то јест можливо? Како то работаје? Она је рєкла, что она не хтєла того. Означаје ли туто, что јест можно “одкрылити” се

безвољно, безсвєдомо? Всечто изгледаје, что то јест можливо. То јест дост страшно и какобы... неправо. А тутој ритовршскы нож? Нахослав је привидно услышал, что Фиала сказала је, что давнєје то је было јеј оружје, или нєчто тако. Але она потом быстро је поправила се, и сказала нєчто друго. Зајмливо. Чи означаје ли то, что она је имала тутој нож давнєје? Можно она је упадла из облаков заједно с тутым ножем. Но Бритомир говори, что тој нож је был привезены с нєкакым транспортром. И на тутој транспорт нападли сут разбојники. Можно ли она јего потом је нашла, или купила? Когда она говорила, изледало је, что она јест нервозна. Велико много мысљиј имаје младец в главє. Он думаје, же ако ли буде можливост, тогда он буде запытати ју о всечто туто. До того момента он не је много пытал, да бы дати дєвчинє простор, да бы она је могла оддохнути немного. Заисто тежко јим буде најдти чаровну крајину нєкде в небесах. Туто не јест нєчто, что људи дєлајут всакодневно. Но из другој страны он дєлаје нєчто подобно компликовано: он покушаје најдти способ, да бы одчаровати јего село... Пурпурны камењ разсвєтљаје се у јеговој шије. Он измыслил је, что он буде јего носити всегда на собє. Можно он не знаје, что заисто јест тутој камењ, але тако или иначе то јест подарок, бєлозорјанскы сувенир, симбол јего бојеванја с Вєчноју Зимоју. Можливо јест ли то нєкакы талисман, кторы приноси јему шчестје? Он хче вєрити в туто. Хот најправдоподобно тутој камењ јест ничто выше, неж просты доказ добродушности жрици Доброславы. Она је дала јему јего и нєчто сказала... како то је было? “Камењ буде указати цєљ”. Кде јест цєљ? А потом она је рєкла туто: “нехај пољаны...” - како то је было даље?

Водна пара дєлаје, что во воздуху јест много мокроты. Жарка вода успокајаје Нахослава. Он тутчас чује, же охотно пошел бы спати. Брит је оставил јим чисте облєченја и повезл се на трговишче, да бы дєлати своје дєла. Он такоже је сказал, же он буде поговорити с другыми трговцами, и буде најдти нєкакове запасы дља Бєлозорјанов. Ловитељ наконец изходи из ванны. Јест он уморјены. Он погледаје на малу, праздну талирку, ктора лежи недалеко зрцала. Усмєхаје се он легко. Он изходи из лазње, облєчены в ночну кошуљу. Погледаје он налєво, а там, в коморє при окну стоји просто лежишче. Једино нєколико досок и постелина, ничто надобычајно. А в њем спи надобычајна дєвчина, ктора цєлы час говори, что давнєје она је имєла орлје крила, и что она смогла лєтати како птица, и такоже, что она јест из нєкакој бајковој крајины из неба. Она спи глубоко, покрыта теплоју постелиноју. При лежишчу, на малом столу стоји скрыты в ножници нож и безпоредно развите бандаже, а такоже пуста фљашка од магичного, здравитељного еликсира. Дєвка послє купєљи и краткого лєченја изгледаје уже выше добро. Мокре од воды власы разплывајут се на лежишчу. Нашек стоји и кратко погледаје на царевну. Затварјаје легко двери и иде ступенишчем в дол, на приземје дома, до спаљње напротив кухње. Он кладе се на једнаково лежишче, како то, в ктором спи Фиаломира, и моментално начинаје спати. Он не имаје уже силы на ничто выше.

Раздєл 9. Изрва окована ледом

Понєкогда сны сут странне. Оне сут најстранне, когда чловєк иде спати в необычајны способ. Можно тогда услышати различне гласы. Туте гласы говорет нєчто до нас, понєкогда видимо нєкакове криве образы. Оне мєшајут се со звуками и ароматами. Во снах мы приходимо в мєста, в кторых мы јесмо были в послєдны дењ: разкошны, але мрачны град, тепла, домашна крчма, тајемна и хладна тјурма. А туто всечто, что видимо, сједињаје се со огромноју потрєбоју, да бы најдти разрєшенје проблема, да бы најдти изход. Постојанно, безпрєрывно, цєлы час, наново, наново. А на позадју тутых образов и звуков јест јешче прємного другых вєчиј. Туто напримєр јест нєчиј глас. Или смєх. И аромат. Тој одличны аромат меса, кторы расте и расте, заједно со звуком скврчанја, со шумом. Туто всечто мєшаје се. Град ставаје меккы и разплываје се како вода, тјурма воздвигаје се в гору, крчма спадаје в дол. Потом сут јешче кратке чрвене искры, какобы блєск надобычајных очиј. Потом уже једино гласны, ненатурално гласны и реалны смєх. Нахослав отварјаје очи. Смєх, кторы јего буди, јест јему знајемы, хот јест он какобы выше спокојны, мење нервозны. Аромат, кторы впадаје до јего носа, разбуджаје јего. Вокруг јест темно, але вала легкого, танцујучего свєтла впадаје до јего коморы од коридора. Нахослав јест в малој спаљњи напротив кухње, в коморє с једным окном, до кторого впадаје остаток вечерного свєтла. Он привидно је спал цєлы дењ. Тутчас он чује се выше добро. Он размысљаје, чи Фиаломира такоже ли оддыхнула је немного. Јеј веселы глас даваје јему доказ, что правдиво тако јест. Дєвчина

бесєдује с Бритом, она јест велико интригована тутоју бесєдоју. Младец воздвигаје се и иде до лазње, да бы быстро чистити лице.

...и мы јесмо не видєли једин другого! А служка уже десет минут погледаје на нас! - Фиаломира смєје се гласно. В моменту, в ктором Нашек приходи до кухње, он види, что налиты до глинєној чашкы напиток поддрживаје настројенје Фиаломиры. Дєвка стоји в срєдинє коморы. Јест она облєчена в просту, сиву сукњу, поддржану једнако простым појасом. Јеј власы сут свезане в долгу плетенку. В длањи држи она кухонну ложицу. Фиала изгледаје... друго... свєжо, радостно. Јеј поза, в кторој стоји с чашкоју и ложкоју, јест увєрјена, силна. Туто всечто јест тако неможливо просто, аж чаровно. Бритомир смєје се заједно с дєвкоју, але јего смєх јест тихы, скрыты, оглушены смєхом Фиаломиры. Он сєди при столу и држи длањ на подобној чашкє. Јего младо лице изгледаје дост неприродно, ако ли бы погледати на факт, же он имаје сиву браду. Глади он ју легко второју длању. Јего сиво-каштанове власы такоже изгледајут неприродно, зато что он цєлы изгледаје велико младо. Когда он смогл је тако быстро осивєти? Он уже давно је вратил се, зато что он имаје на собє домашно облєченје, сиву кошуљу, ктора годи се с колором јего власов. На јего радостном лицу сут два алкохолне румєнце. Тутчас изгледаје он дост забавно. Сєди и концентровано погледаје на дєвчину, ктора разказываје тутчас нєкаку хисторију. Але како? - пытаје и смєје се - вы јесте потом избєгли? Ну да, хаха! - Фиаломира од смєха имаје солзы в очах - но отец потом не је был радостны, хаха! Брит кымаје главоју тако, како бы он услышал тутчас надобычајну хисторију.

Быстрок, тој хлапец - говори даље Фиала - просто је полетєл в гору! А мы заједно за њим!

Але вы јесте не летєли далеко внє Облєченых Долин, правда ли?

Не, не, не. Абсолутно не. Не јест можно летєти замного далеко, зато что можно јест полетєти внє магичној сферы, ктора облєкаје крајину. А потом јест велико тежко, да бы се вратити. Јест потрєбно уживати нєкаку компликовану магију или јешче нєчто подобно - Фиаломира ставаје сериозна.

Нашек! Јеси ли ты добро спал? - Бритомир рєче ко младцу, кторы стоји при входу до кухње.

О, ты јеси пробудил се! - Фиаломира одврачаје се к њему. Моментално она румєни се на лицу, зато что она припоминаје собє, како Нахослав је лєчил јеј раны на хребету. Кака срамота, какы стыд! Нашек види блєск јеј чрвеных зєниц в очах, и смєста разумєје, что ако ли поновно буде така ситуација, тогда Фиаломира уже буде смогти сама всечто сдєлати и не буде јеј потрєбна никакова помоч. А ако ли ловитељ буде пробовати јеј помогти, тогда она буде пробовати поламати јего рукы. Она затискаје силно длањ на кухонној ложици. И тутчас Бєлозорјанин починаје разумєти јешче једно: тутчасны образ кухње изгледаје тако, како бы Фиаломира готовила једанје. Једночасно образ за окном прєдлагаје, что туто једанје јест вечерја. Аромат јест одличны.

Что там дєлајеш? - пытаје Нашек смєста.

Туто јест специјално облєченско једанје: месо од бєжака в ароматичној подливкє. И тут јест моја авторска мєшанина различној зеленины.

Од јелења - Брит коригује дєвчину.

Ах, да. Од јелења или нєчто тако - рєче Фиала.

Ах, да - Нашек кымаје главоју и указываје сразумєнје.

Она је додала всечто, что имєло за њу красны аромат - каже Брит поновно. Фиаломира погледаје на њего хладным зрєнјем. Трговец пије напиток из чашкы и бере фљашку, ктора стоји нєкде на подлогє. Он наливаје златы напиток до третјеј чашкы.

Ах, да - поновно рєче Нашек.

Ах да! - одговарјаје дєвчина.

Ну хмм... то јест заправду добры аромат - каже младец. И в том моменту лице Фиаломиры ставаје возбуджено, а очи блєскајут радостно.

Правда ли?! - запытываје она. Подходи она к желєзному грнцу, кторы стоји на каменном печу, а в ктором вари се нєкака сива подливка. Фиаломира начинаје пєвати нєчто тихо и мєшати једиво.

Држи ты и пиј, брате - Бритомир подаваје Нахославу чашку. Младец пије немного. Ну да, медовина, златы напој, најдостојны алкохол из всих алкохолов, дар од Сладаны, богыње медовины и вина. Алкохол најдостојны и привидно огромно цєнны. Итак, из того повода тут јест тако весело. Божска сладкост разплываје се в устах Нахослава, и он такоже быстро ставаје веселы. Послє нєколико минут он уже јест активны субесєдник. Или активны слушатељ, зато что најчесто говори Фиаломира. Подливка уже је уварила се, и они сєдет тутчас при столу и једајут. Бесєдованје стало тихо, а вси концентрујут се на једанју. - Бритомире - рєче весело младица - ты јеси много путовал, правда ли? Видєл ли ты јеси много крајин во својем путованју?

Мхм, да - одговарјаје трговец и једночасно жује кус меса.

Чи был ли јеси ты такоже в другых свєтах? - пытаје Фиала интересовано.

Хмм, не - говори он - але ја јесм прємного о њих слышал.

Да? Что напримєр?

Ну видиш... видите вы... - каже Брит ко њим. Он сєдаје на својеј столкє тако, како бы он был стары бајар, кторы знаје прємного легенд и басњиј - туто не јест тако просто, како војдти на дрєво или высокы врх. Да бы ходити меджу различными свєтами, јест потрєбно или имєти магичну силу, или имєти нєкакы уговор с богами и духами. Или велико огромну силу в души, да бы то сдєлати. Просто јест потрєбно, да бы чловєк был готовы, что он може уже никогда не вратити се назад. Фиаломира погледаје на њего со страхом. Она думаје тутчас об Облєченых Долинах. Јест ли заисто тако тежко? Бритомир смєста види туто.

Ты не имајеш повода, да бы быти тревожна, дєвчино. Ја мысљу, что с твојим домом јест невелико друга ситуација. Когда твоја крајина је одрвала се од Короны Дрєва, тогда она стала какобы... чест Срєдограда. Какобы јего... територија, разумєјеш. Но тако или иначе она правдиво јест много высоко. Туто немного успокајаје дєву.

Итак, не јест можливо тако просто возити се до Ритоврха? - интересовано запытываје Нахослав.

Ну не. Ритоврх не јест земска крајина, ктора јест нєкде тут в Срєдограду.

Ох... - Бєлозорјанин јест немного разочарованы. Он разумєје, але тако или иначе туто удивјаје јего.

Ну, ако ли бы точно говорити, тако с тутыми великыми свєтами не јест многы проблем, зато что вышне расы и јестества обработали много можливости комуникације. Јествујут прєправы,

прєходы и порталы, а такоже негрозне, безопасне / безгрозне трасы. Помимо того Прадавна Аси Сўе:та не јест обычајно дрєво. Даже не јест способ, да бы говорити о том, како оно јест велико. А заисто, вєрите вы мнє, оно јест огромно како наш Срєдоград. Имаје оно велико километров в гору и в дол. И что выше, час и простор вокруг Прадрєва кривет се и мєшајут, вијут и развивајут. Заисто тежко јест најдти курс, просто јест изгубити цєљ. Меджу другыми из тутого повода мы јего не видимо тутчас, хот оно увєрјено јасно свєти силноју магијеју. Једнако, ако ли бы нєкто направду, направду хтєл идти там в пут, и ако ли тој чловєк имєл бы велику силу в души, да бы то сдєлати, тогда он смогл бы конечно дојдти до Ритоврха, до Зеленолєса, до Острице и Чрнојамы - Бритомир кончаје свој говор назвами нєколико друго-земскых крајин.

А Нав? А Рај? - допытываје Нашек. А нехај тобє Велес не дозволи! Хчеш ли ты, да бы боги тебе спалили, и да бы остал се по тобє једино прах? Чим выше в Корону Дрєва и чим ниже в Корење, тым јест за нас выше грозно. Мы, људи, не јесмо јестества, кторым јест можно мєшати се в бизнесы Всесвєта - говори тврдо трговец - ты добро видиш, Нашко, како јест тежко, да бы дојдти до Изрвы, до крајины, ктора давнєје была је чест Срєдограда. А даље? Там, кде Крајишче, и там, кде Мразовина? Туте двє крајины, о кторых говори Бритомир, такоже давнєје сут были чест Крајины Људиј. Фиаломира је слышала хисторије о том, же в тутых крајинах сут живе, каменне статује, кторе в велико давных часах сут помагали богу Перуну, владцу громов, да бы охранити јего дом. Тути каменни људи сут смогли сдєлати туто хвала тому, что над Срєдоградом они сут поставили каменну, сферичну куполу. Фиала је слышала такоже, что давно, давно тому каменни људи помогли сут морскому богу изтворити фантастичны, морскы кораб, кторым потом он је плавал в Прадавном Морју. Дєвчина до тутдењ не сможе појети, что тој свєт, в ктором она живе, не јест једины свєт, кторы јествује. Она не сможе того појети даже помимо того, что она такоже јест из бајковој крајины. Тако много бајковој, что никто јеј в туто не довєрјаје.

Јест прємного менших крајин, кторых множства никто не знаје. Облєчене Долины увєрјено сут были таковым мєстом прєд катастрофоју... - Бритомир погледаје на Фиаломиру.

Колико много таковых менших крајин може јествовати? - пытаје Нашек интересовано.

Ох, брате! Прємного! - рєче Брит. Нахослав удивјаје се и хче познати выше информациј.

Знаш ли нєкаке хисторије? - пытаје он.

Ох, брате! Такоже прємного! - трговец разставјаје широко рукы.

Говори ты! - једночасно кажут Фиала и Нашко. Хисторије Бритомира сновајут се и сновајут без конца. Он говори и говори, а минујут долге часины. Млади слушајут јего чујно. Он разказываје о крајинах далекых и никому незнајемых. Нахослав и Фиаломира сут много очаровани.

...и тогда камење и дрєва сут сложили се, како папир! - трговец немного колорује своје хисторије, зато что он је изпил уже дост много сладкој медовины.

Итак друге крајины такоже могут се изнишчити? - пытаје Фиаломира, ктора такоже уже јест немного пијана.

Ну видиш ты... никака крајина не јест вєчна. Ја јесм уже слышал немного хисториј о старых, мртвых свєтах.

Туто годи се с хисторијеју Облєченых Долин... - примєчаје Нашко.

Правда то. Долины држи магичны чар, да? - Брит пытаје, а Фиала кымаје главоју - итак без магије оне могут нєкако умрєти. Атмосфера ставаје мрачна, а бесєда мење фантастична и бајкова.

Ја јесм напримєр слышал о крајинє - говори Бритомир тајемно - ктора цєла је стала чрна. Она је обрасла нєкакоју магичноју клетвоју или сам Перун знаје чим. Младец и младица погледајут с недовєроју. Медовина в јих крви дєлаје, же всака тута хисторија јест јешче выше интересна и зајмлива, даже за ловитеља, кторы все туте повєдкы слышал уже прємного-кратно.

Всечто. Дрєва, пољаны, цвєты, поља. Всечто чрно! Чрно и мртво. Хот једночасно какобы, на свој способ живо. Ја даже не знају, како можно јест туто сразумєти. Трговец пије из чашкы.

Или наприклад свєт, в ктором живе страшны монстр! О таковом такоже јесм ја слышал. И никто тутого монстра не је видєл. Јест знајемо једино, что он имаје прємного очиј в колору јасного морја. Фиаломира чује великы страх. Јешче прєд моментом она је мыслила, что когда она уже поможе Облєченым Долинам, тогда појде она в далеку пут. Тутчас она думаје, что то јест зла идеја и не имаје она никаку охоту, да бы туто сдєлати.

В јешче другом свєту - продолжаје Брит - живе страшна, безумна вєдма, ктора изнишчила је своју крајину, а самој собє магијеју помєшала в главє. Она живе нєкде далеко, в другој чести Всесвєта.

А не јест ли тако, же монстр с очами в колору јасного морја и тута безумна вєдма живут в једној крајинє? - додаваје Нахослав. Брит глади своју браду.

Ах да! Правда! Туте хисторије уже начинајут мєшати се в мојеј главє. Привидно тако је было...

Ја јесм слышал туту повєдку в Бєлозорјах, бабушка Доброслава нєкогда ју говорила. Туто јест једна из хисториј од тамтого легендарного путника, кторы привидно в нєкакы час је прєшел чрєз наше село. Ты увєрјено јеси слышал... Бритомир кымаје главоју. Правдиво, он слышал давнєје нєкакову хисторију од Доброславы.

Но... тута чрна клетва... - продолжаје младец - звучи страшно. Кде сут стражи тамтых меджу-свєтов? Како то јест можливо, же они дозволили тутым крајинам тако слабєти и умрєти?

Ну видиш ты. Различне хисторије о далекых крајинах јествујут, сут меджу нами. Мимоходом, погледај ты на Изрву, на крајину, ктора лежи при нашеј крајинє. Тутдењ Изрва јест мразна и хладна. Она јест в сусєдству со Срєдоградом. Прєд Изрвоју ты имајеш једино каменне горы и врхы. Не мыслиш ли ты, же туто јест причина проблема? Нахослав не знаје, что рєкти. Он драпе се в главу.

В каком смыслу, Брите?

Погледај ты - Бритомир даваје длањ на стол - в Дењ Прємєны Ледовы Змиј је замразил половину Всесвєта. Од тамтого дња Облєчене Долины имајут Клетву Мраза. Зима приходи до њих од

врхов до долины, јест ли тако? - даваје пытанје к Фиаломирє. Она кымаје главоју.

Можно јест тако, же ваша бєлозорјанска Вєчна Зима јест такоже влив од Изрвы? Мразна Крајина разширјаје своју територију и уже је пришла до вашего села? Ну да, мы јесмо говорили о тутом вчера в крчмє. Зимовы свєт разширјаје се? Але что бы боги сказали на туто? Зачто тако јест? - Не знају ја, не знају, од Дња Прємєны всечто јест иначе, всечто јест друго. Можливо туто не јест велико быстры процес. Погледај ты на зиму. В смыслу часа в лєту, сезона, фрагмента лєтного цикла. Ну да. Једно-кратно в лєту цєла земја замрзаје. Обычајна зима. Јест ли тут нєчто тајно, что ја не разумєју? Фиаломира на момент утрачаје концентрацију. Она погледаје в окно и не слушаје, что они точно говорет. Медова сладкост разплываје се по јеј тєлу. В јеј главє звучи слово “Изрва”. Ну, говорју ја. Ничто не јест вєчно, всечто измєњаје се. Даже Ледовы Дракон сєди тутчас в велесовых подземјах и грызе Корење Оси Свєта. Хммм, ја бых хтєл увидєти того великого монстра - мечтаје Нахослав. Ну, саморазумно. И то бы была послєдна вєч в твојем животу, ктору ты быс смогл увидєти. Привидно сам Велес трєбовал бы тебе охранити, да бы Дракон тебе смєста не убил - каже трговец и пије немного медовины - мимоходом, ја знају повєдку о двох дєтах, ктори сут пошли до Нава, до подземного царства Велеса. Хчете ли послушати? Изрва - говори Фиала пијаным гласом. Брит и Нашко удивјено погледајут на њу - там сут Облєчене Долины... Она воздвигаје длањ и погледаје на њих. Смєје се она кратко, хот она не изгледаје како бы хтєла се смєјати. Она не знаје, что точно јест Мразна Крајина, але она је смогла сразумєти, же јест прємного, прємного тежко, да бы там дојдти.

Что? - пытаје Нашек - але когда ты јеси пришла до Каменограда, ты не шла јеси од Мразној Крајины, не? Але можливо ја јесм прилетєла крилами... - примєчаје. Кладе она главу на руках и погледаје в окно, в ктором она види једино блєск кухње. Внє дома јест абсолутно чрно. Туто имаје смысл. Тако думаје Нахослав. Он јешче много не разумєје, але туто начинаје имєти смысл. Облєчене Долины заисто могут тутчас лєтати над вєчным ледом мразној Изрвы... Фиаломира правдиво могла је прилетєти до Срєдограда, кторы јест выше пријатељскы за житје. Он тако думаје. А туто означаје, что они тако или иначе потрєбујут нєкакым способом дојдти до Крајины Мраза. Он могл бы мимоходом познати, јест ли можливо, да бы Изрва могла разширити своју територију и замразити околичне регионы. Ако ли тако јест, тогда одговор јест јасны: јест потрєбно без гледанја на ничто оставити Бєлозорје взаду и најдти ново мєсто за житје. Але како плановати тако путованје до далекој, снєговој крајины? Саморазумно јест потрєбно взети много запасов једанја. Везенје се коњами могло бы опростити всечто, але не цєлком. Послє Граници Леда, уже в Изрвє коњи привидно могли бы умрєти. Људи такоже. Хот можно там јест потрєба једино имати добро, тепло облєченје, и тогда јест можливо, да бы прєжити немного выше долго. Не - Брит кладе длањ на јего руку и задрживаје јего мысљи. Јегово лице јест румєно - туто не јест проста вєч, але ако ли то буде потрєбно, тако ја буду приготовити тебе до тутој пути најдобро, како ја могу, добро ли?

Хвала, брате... - каже Нашко. Он позираје на својего пријатеља. Потом на Фиаломиру. Дєвчина... спи, а в јеј глинєној чашкє јешче остал сладкы мед. Она починаје тежко храпати. Брит смєје се.

Проводи ты ју до спалње. Можно тутчас она буде спати спокојно.

Что? Не је ли она спала прєдже? - младец удивјаје се.

Од-когда ја јесм повратил се од трговишча, тогда не. Она прєгледала је кухњу и складишче, да бы приготовити вечерју. Нашек усмєхаје се. Он види, како дєвчина пробује, како усилује одплатити. Он буде трєбовати благодарити јеј за туто једанје, когда она пробуди се. Хот привидно тогда она буде румєнити се и бити јего.

Потом она је избєгла до лазње и была там около једну часину. Дєлала је там она туте все женске вєчи: плетла је власы, користала косметикы и тако даље. Тута измєна Фиалы радује Нахослава. Јего мысли о њеј такоже измєнили се. Он начинаје заправду хтєти помогти јеј, да бы дојдти до јеј братов и сестр. Ранєје он је мысил о том, како о тргованју.

Добро, итак она заисто трєбује спати - говори Нашко и возврачаје се к дєвчинє - Фиалка, иди ты со мноју, ја приведу тебе до спалње.

Мммммммхм - рєче она нєчто нејасно.

Она хче быти тврда, але в срєдинє она јест добра дєва. Ја вєрју, же вы будете најдти јеј свєт. И ја желају вам туто. Зајутра ја приготују вам нєкаке нове облєченја. Старе сут уже изнишчене.

Хвала... Бритомире. Ја не знају, како ја буду тобє одплатити - рєче Нахослав. Он веде дєвчину до спалње на првом етажу дома. Кладе он ју на лежишчу и закрываје теплоју, меккоју покрывоју. - До перијој! - каже јему Фиаломира, а своју руку држи просто. Он не разумєје, что дєвчина говори, але он мысли, же привидно туто јест нєкако поздравјенје, кторо он не знаје. Или дєвка јест уже тако пијана, же она сама не знаје что говори.

Да, да... пе...ријој - одговарјаје неувєрјено и такоже држи руку просто. Потом он врачаје се до кухње и јешче немного бесєдује с Бритомиром. Трговец једнако быстро иде спати, итак Нашко сєди сам в кухњи и позираје в окно, в мрак. Можливо јест ли, же он буде недолго возити се до Мразној Крајины? Он не хче туто признати, але чује он, же тајност Облєченых Долин јест за њего выше интересна, неж секрет Вєчној Зимы. Јешче потом долго часа прошло до момента, в ктором Нахослав могл конєчно заснути.

Раздєл 10. Искры и блєск

Прошли сут два дње. Дабог шчедро дари Каменоград својим Солнцем. Град имаје тутчас колоры младој весны. Вєтр радостно двигаје модре хоругвы, на кторых намаљевано јест сиво, орлје перо. Оне стојет гордо на вєжах и каменных плотах. Главны град Западного Владства изгледаје гордо, но скромно. Помимо својеј великости, менталност житељев града цєлы час јест дост селска и проста. На улицах јест много људиј, а најмного в центру. Трговишче изгледаје тутчас како пољана, на кторој јест велико много различно-колоровых цвєтов. Квадратны простор гладкој земје меджу будынками изгледаје цєлком друго в дењ, неж в ночи. Нахослав не могл бы даже помыслити, что они сут были тут нєколико днєв назад, окружени темностју и мраком, полни страха и бојазњи. Страх и бојазњ сут туте елементы, кторе сједињајут тамту ноч и тутој дењ. Јест тако, зато что Бєлозорјанин јест тревожны и не чује се добро, когда он ходи меджу трговыми магазинами. Кто може знати, како добро организована јест тамта група, ктора јих тогда похытила и закључила в тјурмє? Изгледаје, же јих јест выше, неж трєх разбојников. Правдиво младец и дєвчина сут в граду прво-кратно од тамтого момента. Но тако или инако, јест потрєбно тут сдєлати нєколико дєл. Неочекывано он чује тргнутје за свој рукав. Фиаломира оглушаје јего чрне мысљи и врачаје јего до реалности. Указываје она длању нєкаково стојишче с женскым украшенјем. Они идут там. Дєвчина спокојно гледаје блєскајуче прєдметы. Нашијникы, красне наушнице, појасы и различну другу бижутерију. Туто јест рај за всако дєвче из мєшчанској класы. Дєвку не зајмаје ничто друго. Можно ли она имаје правду? Чи будут ли разбојники пријдти тут, когда јест јасны дењ?

Дєвчина држи в длањи малы прєдмет. Туто јест запонка / брош за облєченје. Оздоба имаје форму зорјанској розы. Туто јест симбол Богыње Вечера, тој, ктора румєни се, когда види заход Солнца. Тој, кторој име јест Зорја. Он јест бронзовы, а в јего срєдинє јест чрвены, пол-прозрачны камењ. Тута чрвеност јест како искра в очах Фиаломиры. Она кратко стоји и гледаје бижутерију, а потом быстро бєжи к наслєдному стојишчу. А можно ли бы тако...? Без никакых слов Нахослав и трговец од того стојишча погледајут на себе. Купец показываје длањ и нєколико прстов. Ловитељ быстро изимаје монеты из малого мєшка, подаваје он је купцу, ховаје оздобу до кєшењи и скоро бєжи до Фиаломиры. “Ако ли мы уже будемо најдти јеј дом и одчаровати Вєчну Зиму, тогда ја буду дати јеј туто, како благодарјенје” - мысли Нашек и моментално румєни се на лицу. “Туто јест добра идеја” - он трєбује изјаснити туто собє самому. Монеты... монеты сут истинно кругле порције драгоцєнного метала. В многости другых, неж Срєдоград, крајин творет се монеты, але Каменоград јест јешче дост млады град, итак он не имаје своје гроше. Нашко уже смогл је взети своје приборы из крчмы “Под Орлјим Пером”. Он конєчно имаје свој меч и лук. Желєзно оружје јест на појасу при јего боку, а лук јест облєчены тетивоју о руку. Ловитељ на хребету имаје кожевы содржник, в ктором јест нєколико-надсет стрєл. Он хвала тому чује се немного выше увєрјено и силно. Он јест приучены војевник, кторы знаје, како се бити, како рубати и рєзати непријатељев. Правдиво он никогда јешче не је имєл оказију, да бы провєрити своје умєнје в правдивом боју, але он јест готовы. Велико готовы.

Всако племе, кторо јест в Западном Владству, регуларно изставјаје својих бојевников, да бы они могли стражити најважне стратегичне регионы и мєста, како напримєр Каменоград. Всечто туто јест дєлано “на всакы случај”, зато что Западно Владство јест высоко организовано. Выше, неж всако друго људско племе. Западно Владство помало разширјаје своју територију на Изток и на Југ. Крај прєдлагаје такове користи и выгоды, же правдиво никто не хче с њим бојевати, а вси вмєсто того прикључајут се до сојуза. Јасно-модре заставы / флагы пишут прве странице људској хисторије. Хисторије државности и политикы. Нєколико секунд позднєје они сут уже нєколико-надсет кроков даље. Они ишчут нєкакового облєченја за путованје. Фиаломира дост добро замедљаје тутој процес, зато что она задрживаје се при всаком стојишчу и тыче она приблизно всаку вєч, ктору може ткнути. Она погледаје тканину всакој сукње, всакој кошуље. Оцєњаје она меккост шалов и плашчев. И једночасно она радује се како дєте. Когда дєвчина приходи до једного стојишча, тогда јеј очи блєскајут выше силно, неж обычајно. “Мхм, тутчас будемо изгубити немного грошев” - мысли Нашко. И он мысли правду. Потом, једнако, он ставаје удивјены. На тргу, при ктором они тутчас сут, можно јест увидєти различне кожене облєченја, једнако туте облєченја изгледајут дост... мрачно. Трговец увєрјено продаваје тут ствари за “ловитељев пригод”. За мужев. Једнако, Фиаломира не јест безпокојена тутым. Она уже је смогла идти до малој коморкы при тргу. Комора јест изтворјена из дрєвєных досок и тканиновој завєсы, ктора оддєљаје чловєка, кторы јест в срєдинє, од цєлого свєта, итак он може свободно прєоблєкти се в облєченје, кторо можно потом буде купити. Продаватељ, кторы стоји при тргу, уже једноју

рукоју тре о другу руку. Он имаје долге, чрне вусы, сукњу трговца и хтивы / лакомы усмєх. Не изгледаје он како нєкаковы измамитељ, кторы хче једино омамити / обманути својих клиентов. Јест просто цєлком јасно, же из всих вєчиј во всесвєту, он најмного љуби гроше. Нашко лєниво прєгледаје кожене облєчења, привидно выше чекаје он Фиаломиру, неж ишче нєчто за себе. По кратком моменту она изходи из дрєвєној коморы.

И како? Како?! - запытываје она Нахослава с гласом полным емоциј. Ловитељ не знаје слов, кторе можно тутчас сказати. Он могл бы рєкти, же облєченје добро годи се с фиаломириноју фигуроју, але туто јест замного мало. Темно-модры колор облєченја јест идеалны контраст до јеј чрвеных очиј. Она имаје на собє тєсне, чрне, мужске ногавице. Јеј љнєна кошуља, ктору она је достала од Бритомира, јест вложена в туте ногавице. Фиала је облєкла на кошуљу чрны плашч, а на јеј руках сут чрне рукавице, кторе блєскајут небескым колором во вечерном свєтлу. На рукавицах јест нашиты квадратны, чрвены орнамент. Она имаје такоже темне, долге, немного высоке обувкы, кторе сут везане долгыми везалами. Она изгледаје... привидно најдобро како може. Привидно никако друго облєченје не было бы выше добро. Принајменје туто думаје Нахослав. Фиаломира изгледаје како злодушны мрзавец, како быстры разбојник, кторы в ночи сможе обкрасти нєколико-надсет тргов, але једночасно она јест тако елегантна, шикарна и достојна, же всака жена хтєла бы тако изгледати. Кто могл бы помыслити, же тежко, мужско облєченје може на њеј изгледати тако добро? Прєкрасно, одлично, драга господино! - говори трговец првы, прєд тым, како Нашко даже сможе сказати једно слово. На лицу Фиаломиры јест тутчас радост из купованја и облєканја се, а лице јеј, можно бы помыслити, блєскаје выше, неж сам солнечны Дабог.

Јест идеално, не тако ли? - допытываје она младца. Д... да... - одговарјаје он и румєни се. А ты зачто јеси се тако заливил? Хаха! - она примєчаје јего реакцију и смєста коментује ју, а употрєбјаје до тутого нєкаково чудно слово, кторо знаје привидно једино она. Једночасно она одврачаје се и дєлаје тутој характеристичны танец, кторы чловєк дєлаје, когда облєкаје ново облєченје и хче погледати в зрцало, како он изгледаје. Ну... туто облєченје не јест добро за достојны бал, але идеално за далеку пут - говори она велико радостно - тутчас ты! Она својеју длању указываје Нахослава и погледаје на облєченја, кторе лежет на стојишчу. Дєвчина изгледаје тако, како бы она магично подкрєпила своје очи и рукы, да бы могла она быстро најдти најдобро облєченје за Нашка. Из другој страны ловитељ чује се неудобно, недобро. За њего Каменоград и тутој трг јест замного великы, он не може постановити никакы избор, не може свободно најдти ничто за себе. В тутој час, когда он јест изгубјены, Фиаломира сможе уже тысеч-кратно приложити до њего и мєрити нєкакове кошуље и плашче. Потом она даваје јему нєколико различных одєжиј и быстро изгањаје јего до досковој коморы. Когда он иде до коморы и пропадаје в срєдинє, да бы облєкти одєджу, она стоји нетрпєливо и чекаје јего. Јеј настројенје привидно прєходи на младца, зато что он начинаје чути веселје и оживјеност. Правдиво он никогда давнєје не је имєл никакој можности, да бы купити собє добро облєченје. На шчестје он је смогл заработати немного грошев, когда Бритомир нєколико лєт назад је привезл се до Бєлозорјеј. Трговец је купил тогда од сељанов немного пшенице и волны, а од Нахослава он је купил ловитељске прєдметы: животинске коже, кости, клы и немного обдымјеного меса. Он говорил је тогда Нахославу, кторы не је довєрјал, да бы он је взел туте гроше, зато что јегове товары сут заисто велико цєнне. В селу Нашко не је могл изкористати туте гроше, але наконец в граду туто јест можно.

Далеко ли вы идете, мила господино? - запытываје купец. Ах, да... правдиво, велико далеко - одговарјаје немного удивјена Фиаломира - а добро јест, да быхмо приготовили се на всакы случај, итак, знајете вы... Она говори туто в одношенју ко какости / квалитету облєчениј, кторе купец продаваје на својем стојишчу. Уже из далекости можно јест увидєти, же тут јест можно достати добро оружје - кожене појасы, плашче, а даже легке и силне броње / панцире. Туто правдиво јест трг за ловитељев. Ловитељев пригод и ловитељев звєриј. И за путоватељев. Ну да, видите, мила господино, ја не јесм јешче никогда видєл пару заљубјенцев, ктора имаје таково зајмливо хоби. Ну, знајете вы, ја... “Момент. Чтоооо?! Заљубјенци?!” - Фиаломира допрва тутчас разумєје туте слова. Она румєни се и одврачаје се. Мы... не... јесмо... за... за...! - она пробује сказати нєчто. И тогда из коморы изходи Нашко, цєлы в чрном облєченју. А зачто у тебе таке румєнце? - смєста пытаје он. Он изгледаје подобно, како она. Бєла кошуља и чрне ногавице. Долге, немного высоке обувкы, кторе сут везане долгыми везалами. Чрны плашч. Јегове рукавице такоже сут подобне до фиаломириных, но он не имаје тутых чрвеных декорацијных елементов. Под плашчем, на кошуљи, јест тканина в модро-чрном колору, ктора работаје како изолација од хлада и мраза. Он имаје такоже облєчены свој кожены појас. Младец чује се тутчас како... најемны убијца. Фиаломира, ктора је избрала јему туто облєченје, имаје чудно почутје стила, але за Нахослава туто не јест никакы проблем. Дєвчина быстро забываје тамто недоразумєнје и погледаје тутчас на Нашка како на мајстровско дєло. Ловитељ види јеј очаровано зрєнје, види он, како младица погледаје на њего очами полными чрвеных искр, с обдивом. Јему издаваје се даже, же она погледаје с нєкакым... заљубјенјем?

Ја... јесм... одлична! - говори она и обдивјаје се тутым, како она добро је смогла избрати туто облєченје, кторо тутчас на Нахославу јест тако велико добропогледно. Ну да, саморазумно она заљубјаје се в собє и в својем почутју стила. То јест јасно и логично. Нашко усмєхаје се легко. Како зајмлива дєвчина. Он је прєстал усмєхати се, когда сразумєл, что он абсолутно не знаје ефективны способ договарјанја цєны. Не је он знал, что туте облєченја сут тако драгоцєнне. Он јест просты чловєк из села, а гроше може он тратити једино в граду, велико рєдко. Саморазумно, туте облєченја будут јим потрєбне, але јего грошевы мєшек јест тутчас... тихы. Јешче прєд нєколико моментами звучал је он гласно металичным звуком. Тутчас он јест без малого праздны, а в срєдинє јест једино нєколико монет. А Фиаломира? Она је смогла изпросити од трговца чрвено везало за власы. Безплатно! Иде она тутчас и тихо пєваје нєкаку глупу пєсњу, а сручно плете своје долге власы и веже је новоју оздобоју. Какова зајмлива дєвчина. На трговишчу јест дост много људиј. Приходи вечер, а с њим приходет граджани. Они ходет меджу тргами и гледајут на товары. Можно рєкти, же цєло Западно Владство јест в добробыту хвала тутому трговишчу. Људи из недалекых сел привозет се до Каменограда со својими прєдметами и различными сыровинами, како напримєр пшеница и мука, метал и оружје, кожа и облєченја. Хвала тому племенны сојуз развиваје се и економија разцвєтаје. Најчесто тргованје јест внутришно, меджу селами а градом. Села продукујут једанје и облєченја, град различне инструменты и оружја. Послє тргованја вси имајут потрєбне продукты. Понєкогда до центра града привозет се кочевники из другых крајин. У њих такоже јест можно купити зајмливе вєчи, футра, оздобы и музикалне инструменты, нєкакове талисманы и тому подобне. Понєкогда такоже до Каменограда привози се трговы конвој, кторы дєлаје тргованје с Ритоврхом, кторы јест подземна крајина. В тој час на трговишчу можно јест најдти ексклузивне изтворы од ритовршскых ковачев, а такоже драгоцєнне камење. В замєн за подземне продукты Ританци купујут пшеницу, муку, волну, кожеве изтворы, а такоже понєкогда пиво и медовину. Нахослав јест радостны. Он несе облєченје, кторо Бритомир је дал јему зајем, и чуваје Фиаломиру, ктора цєлы час јему нєкде избєгаје. Он начинаје гледати на људи. А људи тут сут различни. Граджани, сељани, кочевники. А вси кричет. Правдиво всакы чловєк потрєбује договорити цєну, числити монеты, погледати квалитет продуктов и чувати своје бизнесы. Тргы и стојишча разцвєтајут како много-колорна пољана. Цєлы центр Каменограда изгледаје тутчас како дом

Бритомира, зато что всекде тут сут нєкакове блєсковне оздобы, декорације и различне прєдметы. Људи обходет Нахослава, а нектори погледајут на њего остражно, тако, како бы он изгледал како најемны убијца. Једин чловєк, кторы јего обходи, такоже изгледаје како најемны убијца. Он имаје чрны плашч. Нахослав и тој чловєк гледајут на себе быстро. Ну, да, ничто не јест можно с тутым сдєлати, ловитељ заисто изгледаје тутчас како професијоналны асасин. Тако и иначе уже зајутра они тут не будут. Једнако будут они на трасє до Бєлозорјеј. А позднєје они најправдоподобно будут пробовати пытати в различных селах о нєкакове новости односно координат Облєченых Долин. Саморазумно никто не буде туто знати директно, но може људи знајут нєкакове легенды и басње. Можно заисто нєкто нєкогда нєчто је слышал. Але Нашко не довєрјаје, же туто буде помочно. Помимо того јест потрєбно нєкако начети. Поновно нєкаковы чловєк погледаје на њего. Он имаје огромны сраст на лицу и изгледаје велико грозно! Нашек интуитивно тыкаје свој мєшек с монетами. На шчестје он даље јест привезаны до јего појаса. Тута ситуација јест странна. Фиала јест нєколико-надсет метров прєд њим. Стоји она при нєкаком стојишчу и говори с трговцем. Небо ставаје выше и выше темно. Солнце уже нєколико минут назад пропадло је за три-етажными каменными домами, низко над хоризонтом. Нашко одврачаје се. Тутчас он јасно туто види. Меджу људами јест нєколико персонажев, ктори различајут се од другых. Хот он не јест увєрјены. Једин чловєк стоји при нєкаком тргу, але не гледаје продукты. Он погледаје далеко, просто на Нахослава. Другы чловєк иде ко младцу, а људи обходет јего помало.

Јешче два мужи быстро избєгајут, когда Нашек одврачаје се. Туто изгледаје тако, како бы они не хтєли, да бы он јих увидєл. Јест ли то нахославова паника? Страх? Много различных људи јест на тутом трговишчу, але јест ли можливо, же...? Но из другој страны ловитељ је побил једино једного чловєка, а потом је избєгл из нєкаковој тјурмы под земјеју. Дом не је спалил се в пожару од тамтого стола, кторы Фиаломира је изнишчила. Ако ли бы тако было, тогда цєлы град бы о тутом говорил. Итак, что тутчас дєје се? Сут ли они мстиви за тутој кључ од темнице, кторы он јим је украдл? Он јих даже не је взел из дома Бритомира, а клуч од коморы в крчмє он је оставил уже у крчмара. Нахослав начинаје поновно идти до Фиаломиры. Дєва цєлы час јест спрєду. Он потрєбује немного подумати прєд тым, како он сдєлаје нєкаковы неостражны крок. Покушаје он немного успокојити се и обмыслити план. Ако ли тута чудна ситуација буде ставати выше и выше грозна, тогда не буде добро, ако ли он буде изјети свој меч и лук. То не јест добра идеја, да бы бити се с разбојниками тут, на трговишчу. Из другој страны он могл бы то свободно учинити, зато что он јест војевник Западного Владства. Ако ли он бы јих тут атаковал, тогда људи увєрили бы јему и признали бы јему правост. Но туто јест глупост! Изставјати житје граджанов в јего приватном боју меджу њим а бандитами? Туто јест потрєбно сдєлати выше умно и мудро. В тој момент најважно јест познати, колико јест непријатељев, какы јест јих цєљ, какы јест способ, да бы тој цєљ достигнути, и јест ли генерално нєкаковы правдивы повод, да бы бојати се.

Ну да, не јест потрєба, да бы паниковати. Можно ли туто јест просто бојазњ, фобиа, ктору Нашко имаје, зато что не даље како три дње назад он је был закључены в тјурмє? Они сут на крижишчу / разпутју / прєсєченју једној трасы с другоју. Погледаје он вправо: јест праздно. Влєво: привидно да, хот можно там јест једин чловєк. И в тутом смєру јест такоже крчма “Под Орлјим Пером”. Тутчас Нахослав примєчаје, же он стоји в мєсту, в ктором они сут стали три дње назад. Трговишча јешче тогда не было в центру. Он види туту ситуацију в својеј главє. То тут Фиаломира је указала трасу и говорила, же до крчмы јест потрєбно идти в тамту страну. Ну да, истинно то јест в тамту страну. Они тутдењ сут пришли из тој страны до трговишча, а прєд тым Нашек је взел из крчмы своје оружје, појас и мєшек с грошами. Он припоминаје собє тутчас, како просто было, да бы Фиаломира могла је најдти смєр и добру трасу, да бы тут свободно дојдти. А тогда је было темно и дождево. Како добро она знаје тутој град? Момент, момент. Ако ли она тако добро знаје Каменоград, тогда туто привидно означаје, что она живе тут дост долго. Она знаје много информациј. Можно ли она буде знати такоже выше односно тутого, что дєје се тутчас? Можно ли она сама јест... одговор?

Фиаломиро - приходи он к њеј и говори тихо. Да? - запытываје она и гледаје нєкакове оздобы / украшенја. Зачто они тогда хтєли сут тебе похытити? Ој, Нашко, долга јест тута хисторија - она легкодушно махаје рукоју. Знајеш ли ты нєчто выше? Чи был ли туто једино случајны случај? Фиала одврачаје се к њему. Тутчас она примєчаје, что ловитељ јест немного выше блєды на лицу.

Туто... привидно... не јест случај - она ставаје поважна - правдоподобно они мене... хм... како бы туто сказати... прєслєдујут и стигајут. Нахослав јест тотално удивјены.

Что? - он каже тихо - ты јест стигана нєкаковыми грозными разбојниками и тако легкодушно ходиш по граду?!

Ах, да... спокојно - она усмєхаје се легко - правдиво туто јест мала разбојничска група. Они главно крадут. Ја јесм давнєје имєла с њими невеликы конфликт, но они работајут в тајны способ, тако...

...тако - договарјаје Нашко - да бы никто не познал, что они сут устројена група. Итак они не указывајут се в граду в великых скупинах, да бы никто не начел јих искати, да?

Ну да...

Послушај ты, Фиала, ја јесм немного прєстрашены од того, колико различных информациј ты знајеш, але на туто не јест час в том моменту. Зачто они сут тебе тогда стигали? Јеси ли ты јим нєчто украдла? Или сдєлала нєчто друго?

Хмм... давнєје они сут измамили мене и потом изкористали до својих цєљев, но... хм... ја јесм избєгла...

А тамти разбојники при крчмє? Кто они были? Такоже тута група?

Тамтых ја не јесм знала... - она драпе се в главу.

Что?! Итак тебе сут нападли нєкакови незнајеми људи, били тебе и закључили в темници, а једночасно говориш ты, же они не будут тебе искати и не будут хтєти тебе похытити?! Она молчи. Заисто она тако мысли. Тутчас она начинаје разумєти, же туто не имаје никакого смысла.

Ако ли ты можеш быти за њих в нєкакы способ важна, тогда говори ты быстро, зато что, ако ли ја добро мысљу, тогда в не выше, неж десет минут, мы будемо тут имати много злых товаришев! Она даље молчи. Он кладе јеј рукы на раменах.

Фиаломира! Нехај туто Велес! Мы не можемо тако ризиковати! Можливо јест ли туто, что они хчут тебе похытити? Можливо јест ли туто, что за њих туто јест важно? Можливо јест ли туто?!

М... можно... В тутом моменту Нахослав уже не чекаје выше. Он хватаје јеј длањ, и помало иде в једну из улиц. Они идут спокојно и изгледајут тако, како бы гледали продукты на стојишчах. Нашко указываје дєвчинє различне прєдметы, тако како бы он је гледал. Меджучасово он числи, колико јест непријатељскых људи.

Там сут три људи, они обсервујут нас - он говори к Фиаломирє статус из лєвој улице, а гледаје в праву улицу - ја не јесм достаточно увєрјены кто направду може быти наш непријатељ, а кто не, але вєри ты ми дєвчино, там јест принајменје нєколико-надсет људиј, ктори увєрјено нас обсервујут. Фиала јест цєлком прєстрашена и паникована. До тутого момента она не је разумєла, како важны цєљ она може быти за тамтых злочинцев. Привидно допрва Нахослав је помогл јеј туто сразумєти. Тутчас тута информација приходи к њеј. Разбојничска група, до кторој Фиаломира је давнєје приступила, не хче, да бы нєкто познал о јеј егзистенцији. Але једночасно Фиала чује, же она може быти тако важна, же они могут покушати похытити ју. Она обычајно је смогла покорити нєколико злочинцев. Избєгала је она, или дєлала тако замєшанје, же всегда смогла свободно убєгти. Чим должеје једнако она јест в тутом свєту, тым јест јеј

выше тежко. Тежко јест бојевати, тежко јест достати гроше. Јеј бєдны способ житја в тутој крајинє нишчи јеј здравје и силу. Можно тутчас она бы смогла избєгти од нєколико бандитов, особливо зато, что она могла је немного оддыхнути в дому Бритомира. Але нєколико-надсет злочинцев? То уже јест замного. Јест ли заисто она тако важна, что они хчут ју достати и похытити? Дєвчина погледаје нєкде далеко меджу стојишчами, кторе јест можно угледєти наскроз облєчениј, кторе висет ближе њеј. Меджу тканинами она быстро догледаје нєчто. Там стоји нєкаковы чловєк и гледаје просто на њих. Когда она јего види, тогда он одврачаје се. Да. Она јест тако важна, же они хчут ју похытити. Допрва тутчас она начинаје абсолутно довєрјати Нахославу. Она силно затискаје длањ.

Там такоже... - говори она смутно и тихо. Да, ја јесм увидєл. Послушај, мы идемо спокојно ко крчмє. Там недалеко, в стаји јест мој коњ. Мы идемо јего одбрати, потом будемо возити се до Бритомира непростоју, долгоју трасоју, добро ли? Да - одговарјаје она. В таковых случајах она всегда је имєла шчестје, но тутчас она цєлком оддаваје се руководству Нашка. Она чује се полно безбранно, како рыцар без меча. Нєкде далеко начинаје звонити звон. Туто јест сигнал, же приходи измєна граджанској страже. За једных војинов јест конец работы, за другых она начинаје се. Сивы персонаж приходи до Фиаломиры из мглы. Она сєди в малој, постранној улици. Туто јест јеј обычај од-когда она је спадла из облаков. Од момента, когда она је објавила се на тутој тајемној трасє в људској крајинє, она цєлы час боји се. Боји се, же нєкто буде сдєлати јеј нєчто зло, боји се људиј. Јешче двє седмице назад нєкто је изгнал дєвчину из малого јаблочного сада, в ктором она је спала. Она была је там једино нєколико дњев, но потом нєкто је помыслил, же она јест полудница, злы демон, и он ју прєстрашил грабјами и изгнал. Рєдко је была ситуација, да бы нєкто дал јеј немного хлєба, воды или нєкаково старо, изнишчено облєченје. Итак, дєвчина често је сєдєла в темных, тєсных улицах и говорила је нєчто сама до себе. Она је често плакала, потом ставала нервозна, а потом не могла је владати својими емоцијами. Туто не је помагало, когда она покушала увєрити људи, же она је спадла из неба, и же она јест царска дочера, а не нєкака глупа безумничка. Једнако људи не сут разумєли туто, и не могли увєрити. Нєктори, можно бы помыслити, же заисто сут вєрили јеј, але потом они сут оддаљали ју од себе, посылали до вєдм и чаровниц, до здравитељев и лєкарев. А потом они пропадали сут. Глупци. Они говорили сут једино нєколико безсмыслных, јаловых и непомочных слов и одходили од њеј. Она не је знала јешче тогда, что чловєк, кторы пришел к њеј, буде прєдлагати јеј помоч. Ако ли бы она тогда јему се одклонила и не пошла за њим... всечто было бы друго, всечто было бы инако. Једнако како јест можно одклонити се чловєку, кторы говори, что он довєрјаје дєвчинє во всако слово? Такому, кторы даваје једанје и дом? Правдиво “дом” је была каменна јама, а једанје не је было безплатно. Једнако тој чловєк је хтєл јеј

помогти најдти Облєчене Долины. Зачто тогда одклањати се и не идти? Наслєдне мєсеце она је была без малого једино в двох коморах. Прва комора је была кухња, втора: спалња. Једина вєч, ктору она потрєбовала је дєлати, было приготовјенје једанја за житељев и дєланје поредков. Фиала је варила једанје за разбојников, злочинцев, ктори имали сут там своју централу. Понєкогда до њеј приходил је тој чловєк, кторы ју был нашел в улици. Он је говорил, како он много сдєлал, да бы најдти информације односно Облєченых Долин, с колико много људами је бесєдовал, колико слєдов уже је нашел. И то је было всечто, что он дєлал. Говорил он једино. Говорил туто, что она је хтєла слышати. А она, легковєрна јему вєрила је во всако слово. В једин дењ богыња Доља је дала Фиаломирє шанс, да бы она могла измєнити своју судбу. Послє нєколико дњев дєвчина уже была начелничка једној бандитској скупины. Тута група је дєлала различне грабєже и нєкаке нелегалне бизнесы. Разбојники из фиаломириној екипы сут работали очевидно дља тамтој централи, а сама Фиаломира долго не смогла увидєти, что она дєлаје всечто то, что злочински главники хчут, да бы она дєлала. Конєчно она обмыслила план својего избєганја. В тој час до Каменограда из Ритоврха је врачал се трговскы конвој. Главник бандитов је хтєл обогатити се и послал је тогда групу Фиаломиры на грабєжску мисију... Младец и младица идут тутчас чрєз трговишче и држет своје рукы. Длањ Нахослава тыкаје длањ Фиаломиры, а туто

успокајаје дєвчину. В нормалном случају она стала бы нервозна на њего за туто, что он ју тыкаје и привидно начела бы она бити јего. Јест ли видно, же она јест прєстрашена? Она боји се того. Всака нетипична емоција на јеј лицу може ескаловати туту ситуацију. А что буде, ако ли скрыти злочинци уже сут сразумєли, же Фиала и Нашко знајут об јих дєлах? Они сут уже даље, неж двери од крчмы “Под Орлјим Пером”. Идут они даље в дол. Они идут в страну, в ктору Нашек је шел в ноч, в ктору он познал је Фиалку. Солнце уже је зашло, а вечерно небо покрываје се мраком. Час бєжи быстро и ставаје се јих непријатељ. Јест выше и выше темно, а правдоподобност, же в нєколико моментов буде дєјати се нєчто зло, повышаје се. Но правдиво, тут јест прємного каменоградскых стражев! Како тути разбојники хчут похытити Фиаломиру, да бы стража јих не увидєла? Не имајут ли они проблем, же нєкто јих буде разпознати? Ако ли они тутчас будут јих атаковати, тогда в нєколико секунд тут буде бој, в ктором буде бити се нєколико-десет људиј. Градска стража, ктора дєлаје обход, прєходи при њих тутчас дост често. Ако ли битва начела бы се, тогда начел бы се такоже абсолутны хаос. Стаја, до кторој они шли јест уже недалеко. А злочинци? Они идут за њими. Три сут взаду, а једин в постранној улици. Кде сут остали? Нахослав не сможе того разпознати. Истинно зајмливо јест, сут ли уже злочинци сразумєли, же ловитељ и дєвка уже знајут, же они јих стигајут. Можно ли Нашко и Фиала сут были неостражни? Думај ты, Нахославе, думај! Каковы резултат хчут они достати? Каковы јест јих цєљ? Ако ли бы они хтєли убити дєвчину, тогда они уже бы туто сдєлали три дње назад. Итак, привидно тут иде о нєчто друго.

Најувєрјено они хчут ју похытити. Из нєкакого повода она јест за њих цєнна. Але одкуд они сут знали, же Фиаломира буде тутдењ на трговишчу? Бєлозорјанин и облєченска царевна од трєх дњев не сут изходили из дома Бритомира. Ако ли бы злочинци знали, что они там сут, тогда могли бы они свободно пријдти и похытити Фиаломиру. Сивобрады купец такоже не оговарјал бы никому, же в јеговом дому јест необычајна пара гости, зато что он бојал бы се, же нєкто буде злонамєрно изкористати туту информацију. Правдиво сут једино двє можливости: прва јест така, же из нєкакого повода бандити сут познали, же Фиаломира буде тутдењ на трговишчу, но туто јест мало правдоподобно. Втора можливост јест, же они сут тако добро организовани, же когда увидєли они сут, же дєвка јест в центру града, тогда они смогли быстро собрати се до купы и начети реализовати план похыченја јеј. Највыше разумно јест, да бы прєдположити хипотезу, что бандитска група може быстро комуниковати се и мєњати вєсти. То могло бы добро изјаснити, зачто они тако быстро смогли сједнити се и тутчас они без малого цєлком непримєтно реорганизујут своју команду на тутом малом и тихом бојевом пољу. Ако ли скупина јест тако добро организована, туто означаје такоже, что разбојников јест увєрјено прємного, прємного выше, неж тути, кторых Нашко и Фиала смогли увидєти. Прємного выше злочинцев привидно тутчас скрываје се. Они сут професијоналисти, потрєбно јест јих поважати.

Јасны Перуне! Како јему јест можно помогти? Мысљи Фиаломиры мєшајут се в јеј главє. Она погледаје на Нахослава, кторы јест немного выше од њеј высокы. Младец погледаје нєкде в далекост својими фалшиво спокојными очами. Јест видно, что он велико силно анализује ситуацију. Јего каштанове зєнице не обсервујут околиц. Оне стигајут мысљи, а ловитељ твори план. Он погледаје, але једночасно какобы говори сам со собоју, думаје. Чрны плашч, кторы јего окрываје, а такоже безпоредно свезане власы танцујут в легком вєтру. Младец изгледаје тако, како он изгледал три дње тому, когда је дал дєвчинє грош и одшел в дожд. В тутом јего излгеду јест нєчто тајемно и чаровно. Она поновно затискаје јего длањ. Јешче недавно она је думала, же јеј јест можно привыкнути до страха. Једнако јест цєлком обратно: она чује, же јеј одпорност / имунитет на страх поменшаје се со всакым дњем. Нервозны бољ изполњаје јеј желудок и срдце, а силне емоције выше и выше често разстрајајут јеј организм. Јест ли то уморјеност? Она чује, же јеј силы кончајут се. Једнако когда она види Нахослава, кторы увєрјено и одважно иде напрєд, тогда бољ ставаје выше лагодны. Туто не јест велика измєна, але на тој момент то јест достаточно. На тој момент она смогла побєдити страх. Царевна види тутчас јасно, что нєколико странных људиј иде за њими. Она једнако покушаје не одврачати се тако јавно и разкрыто, да бы они не смогли сразумєти, же она уже знаје об јих плану. Спрєду једин из људиј, кторого прєд моментом указывал Нашко, говори с двома мужами, ктори далеко стојет и држет јасны свєтилник, кторы разсвєтљаје мрак. Можливо јест ли то једино нєкаковы случајны чловєк? Она погледаје в дол и

пробује припомнєти собє всечто, что може быти за њих тутчас важно и потрєбно. И она припоминаје собє.

Они не хчут нас убити... - говори она тихо. Да, знају ја. Ако ли бы хтєли они, тогда уже давно бы то сдєлали - Нашко одговарјаје, а Фиала види, же он мысли велико быстро и уже смогл сразумєти јих цєљ. Како јест можно јему помогти? Они увєрјено сут приготовили се, же мы будемо покушати избєгати конно - говори дєва. Да, такоже јесм о тутом думал. Но ја цєлы час не могу одгадати, одкуд они будут хтєти нас напасти. Знајеш ли ты може нєчто об јих стратегији? Ја никогда не јесм была на акцијах похычанја људиј - рєче она быстро, и абсолутно не догледаје, же то, что она сказала јест велико, велико чудно и загадочно. Ловитељ јест легко удивјены јеј необычајноју декларацијеју, но тутчас не јест час, да бы пытати о туто. Нахослав покушаје обдумати нєкаковы план, нєкако оцєнити ситуацију. Он јест увєрјены, что никто не знаје, кде они сут были чрєз туте три дње. Он такоже јест увєрјены, что никто не је могл знати, что они будут тутдењ на трговишчу. Привидно злочинци чекали јих. Но... нєчто јему не годи се. Како то јест можливо, же моментално в центру је пришло тако много скрытых људиј? Ако ли они бы хтєли јих слєдовати, тогда достаточно бы было, да бы послали они једного разумного чловєка. Тогда злочинци могли бы безпроблемно познати, кде јест Фиаломира и Нахослав, докуд они идут и камо. Всечто бы можно тогда плановати выше детаљно и спокојно. Вмєсто того јест јих тут нєколико-надсет. Они ходет за њими, јасно јих слєдујут. Јешче нєколико минут и Нашко с Фиалоју будут при стајах, будут взети коња и возити се до дома. Что комбинујут тути злочинци? До ушиј ловитеља долетаје тутчас... ничто, тишина. Вот градскы звон уже не звони. И он тутчас разумєје. Туто означаје смєну страже. Туто јест момент, в ктором стражев на улицах јест мење... Јасны гром! Они тако просто стали измамјени, тако просто дозволили привести себе на постранну улицу... туто јест велика грєшка... Фиаломира в својеј главє види пурпурны блєск и мале, жолте искры, кторе изгледајут како легкы прашек. Једночасно она слыши звук фајерверка. Она уже је видєла такове вєчи, в јамє разбојников, од кторој покушала је она избєгти. Тутчас она припоминаје собє: она једно-кратно была на акцији похычанја људиј, а јеј роља в тутој акцији была... жртва!

Магичне пасти - рєче она, а затискаје силно длањ на рукє Нахослава. Зєнице в очах младца поменшајут се од страха, когда он начинаје разумєти ситуацију, в кторој они тутчас сут. Чловєк, кторы јест спрєду стоји тако, же Нашко види јего лице. Људи с лампоју, с кторыми тој чловєк говори, стојет тако, же младец види јих хребеты. Тути два мужи сут градски стражи! Тутој чловєк возврачаје јих чуванје на себе. В том моменту Нашек и Фиалка сут на крижишчу меджу једноју трасоју а второју. Втора траса јест мала постранна улица, а при јеј входу лежи фигура, ктора изгледаје како инструменты, с кторыми он је уже забавјал се. Туте инструменты сут были магичне пасти, кторе нєкогда Бритомир је дал јему. Магичне пасти, кторе могут автоматично ловити животины. Нахослав не думаје ничто выше, он моментално двигаје рукы, ударјаје Фиаломиру в бок и тискаје дєвчиноју, а она упадаје на срєдину улици. Пурпурно свєтло блєскаје, а жолты прашек разбрызгаје се всекде. Из формы, ктора изгледаје како папирна лампа, стрєлаје густа сєт / мрєжа, ктора цєлком сплетаје ловитеља. Ако ли бы он тискнул Фиаломиру једну секунду позднєје, тогда они обыдва были бы тутчас похычени в паст.

Раздєл 11. Чрвеност в натуралној обсрєдинє

Фиаломира начинаје разумєти, что је случило се нєколико моментов позднєје, когда она уже лежи на земји. Нахослав јест сплетены в сєти. Он зове ју, кричи, але она ничто не слыши. Види она, же ловитељ двигаје своје уста, але не слыши никакы звук, никакы глас. Мрєжа, в кторој он јест заплетены, начинаје двигати се и влєче јего до тамтој темној улице. Привидно нєкто тегне паст до себе. Бєлозорјанин јест выше даље и даље. Хчут ли они јих раздєлити? Фиаломира не думаје уже ничто выше. Она быстро бере свој нож.

Хеј! Ты! Врачај се ты тут! Оддавај туто! - нєкто кричи далеко. Царевна начинаје разумєти, в какој она јест ситуацији. Чловєк, кторы прєд моментом је говорил со градскыми стражами, тутчас начинаје бєгти в противну страну. Он повышаје удаљеност, а стражи начинајут јего гонити. Они не смогут увидєти, же взаду нєчто дєје се. Дєвка стоји тутчас окружена четырєми мужами, ктори имајут велике ноже. Она не може уже угледєти Нахослава. Он је пропадл в постранној улици... Нашко! - кричи она. И то јест всечто, что она смогла је помыслити спокојно. Разбојники начинајут атаку, вси заједно. Она склањаје се и скакаје нєколико метров даље. Смєста она воздвигаје се и атакује једного злочинца. Он быстро одбиваје јеј удар. Желєзны звук оружја разлегаје се по околинє. Она силно иде напрєд и користаје из того, что она на момент јест внє бандитского круга. Смєста такоже вторы чловєк обмысљаје помогти својему колегє и атакује. Фиала добро владаје тутым ножем. Он идеално годи се к јеј длањи. Дєвчинє је было јего недостаток. Битва изгледаје како тежкы танец, в ктором всака погрєшка јест велико цєнна и може изгубити того, кторы танцује. На нєкакы час Фиаломира смогла је оддалити тамтых двох. Остали сут взаду и пробујут обрањати тутых првых. Неочекывано дєвчина падаје на земју. А принајменје тако туто изгледаје за непријатељев. Фиала провргаје неостражного бандита и он падаје на земју. Тој вторы, кторы стоји близко, смєста начинаје атаковати Фиаломиру ножем. Једнако она ефективно одражаје јего удары, хот тој чловєк правдиво пробује усилно побити ју. Он кричи и гласно дыхаје а силно бије, и можно јест познати, же тута атака јест јегово сто процент силы и умєнја. Злочинец, кторы лежи, пробује тутчас поддвигнути се. Он сєди тутчас на земји. Фиаломира возскакаје на њего како красна танцерица и ударјаје јего ногами. Он поновно лежи.

Разстрајате вы мене, милостивы господине - она усмєхаје се к њему. Она давно не је была тако шчестлива. Одлично оружје, четыри одлични противники. Конєчно јест можно забавити се! Дєвчина скакаје высоко, когда једин бандит покушаје сєкти ножем јеј ногы. Он гласно воздыхаје, когда она возскакаје на њего својими тежкыми обувками. Хватаје он јеј ногу и она утрачаје баланс. Гласно падаје она на земју. Але вот вмєсто упада она хытро дєлаје обрат и вставаје нєколико метров даље. Тамти атакујут без никаковој паузы. Она даже не сможе спокојно взети воздух. Одврачаје се она и махаје ножем. Звук желєза поновно разлегаје се в околинє. Фиаломира примєтила, же выше мило и просто јест јеј бојевати, когда она јест трєзва.

Уже никогда не буду пити алкохол! - кричи она и ударјаје в лице разбојника, кторы јест најблизко. Он упадаје и изпушчаје свој нож из рукы. Вторы непријатељ быстро бєжи, да бы помогти јему. Он намєрјаје се, да бы рєзати Фиалу ножем. Ако ли она бы од того не је избєгла, тогда имєла бы она тежко порањенје спрєду на брјуху. Јешче наслєдны чловєк атакује из горы, а она наново дєлаје поклон. Когда она воздвигаје се, тогда уже држи она вторы нож, кторы је изпустил тамтој, кторого дєва ударила је в лице. Она једночасно одражаје атаку двох бандитов. В том такоже моменту она јест одкрыта. Третји мрзавец изкористываје тутој шанс и быстро готови се до атакованја. Он рєже без погледанја и... не јест цєљны. Нож сєче воздух. Дєвчина имаје шчестје. Тамтој чловєк послє својего удара такоже одкрываје се, а она тогда не думаје много и ударјаје јего силно ногоју. Упадаје он близ тамтого, кторы тутчас лежи и држи свој нос, из кторого тече кров. Велесе! Кака упорна гнида! Она не сможе разпознати никакового мужа. Они не сут тамти, ктори атаковали јих три дње тому, и такоже они не сут никто, кого она може разпознати. Скок, избєг, поклон, крок. Она поновно јест далеко од њих. Јест она ефективна в својем бојеванју. Тутој вторы нож јест за њу тутчас заисто велика помоч. Она може сдєлати прємного выше. Тутчас јест једин момент паузы, итак она погледаје в темну улицу, в кторој је пропадл Нашко. Она потрєбује быстро побєдити тутых четырєх разбојников и помогти Нахославу. Једнако тамти не хчут јеј туто опростити. Даже тутој чловєк с разваљеным носом стоји тутчас одважно и гледаје он на свој нож, кторы Фиаломира држи в рукє. Он јест цєлы чрвены од нервозности.

Ја јесм думала, же вы будете прислати најдобрых бојевников... кака жалост! Ја јесм разочарована! Она бєжи на њих увєрјено. Одражаје она прве удары, доскакаје до третјего злочинца и ударјаје она колєнами в јего трбух / брјухо. Он даже не смогл је реаговати. Једино воздыхаје легко и падаје. Тамтој одважны, кторы јест тутчас без својего ножа, бєжи на њу. Она сєче. Но тамтој хытро избєгаје. Он добро двигаје се. Фиала покушаје ударити јего, але он похычаје јеј руку и силно ју држи. Она воздыхаје од боља. Једночасно она высоко и без гледанја двигаје своју ногу. Хвала тому она бије в браду злочинца, кторы је хтєл ју сєкти својим ножем. Он туто не очекывал. Фиаломира привидно такоже того не очекывала. Тој бандит, кторы ју држи, ударјаје ју в брјухо. Туто јест болєсно. Она стискаје се, а јеј ногы склањајут се легко. Он хватаје јеј другу длањ. Она јест нервозна. Начинаје кричати и без думанја грызе чловєка в руку. Кров тече. Он кричи, но пробује оглушити свој крик. Он пушчаје јеј руку и хче он ударити дєвку в главу, но Фиаломира быстро одскакаје назад. Бандит даже не је увидєл, же он пушчаје јеј втору руку. Свободна царевна оддаљаје се и држи меджу њими дистанцију. Тамтој, кторого Фиала је ударила в брјухо, лежи на земји и криви се од боља. Привидно удар јеј был велико силны. Послє нєколико моментов он воздвигаје се поновно. Псова кров, всака минута јест цєнна! Не јест можно бојевати тут вєчно. Кде јест Нашко?! Она одражаје наслєдне атакы злочинцев и мимоходом наново погледаје в улицу. И тутчас она нєчто види. Вот там в улици јест нєкаковы чрны персонаж. Тєњ чловєка. А при њем јешче нєкто. Једин. Не, два! Привидно два. Она не јест увєрјена. Потом оставаје уже једино једин персонаж, а тамте два нєкде пропадајут. Что је случило се? Јест ли то Нахослав? Или можно нєкто другы? Персонаж јест мглисты, чрны. Изгледаје он тако, како бы плавал в темности. Момент. “Туто јест новы плашч Нахослава!” - мысли тутчас Фиаломира. Јест ли он избєгл од тутој магичној пасти? Одкључил се? Како?! Звук ножев изполњаје улицу. Разклад сил в тутој битвє јест равны и справєдливы. Једна дєвчина против четырєм мужам. Они бијут и војујут, а она достигаје јих и одбиваје всакы удар, всако сєченје, всако рєзанје. Можно јест даже изрєкти, же то они достигајут дєвчину. Фиаломира диктује правила, а злочинци играјут в јеј игру. А тута смртељна игра јест како разкошны танец. Царевна јест тутчас како чрны фајерверк, како владарица смрти и хаоса, војны и унишченја. Јеј очи в колору огња сут потопјене в кровно-чрвеных искрах гнєвности. В правој длањи она држи чрны нож, кторы јест јеј вєрны слуга, кторы јест готовы, да бы бојевати до конца, до смрти, до могылы! В јеј лєвој длањи јест срєбрно-бєло острје. Оно јест ново имєнје, кторо увєрјено јест заљубјено в својеј новој владатељкє. Оружје танцује свој смртељны танец. Дєвка имаје краткы момент, да бы взети глубокы дых. Она дєлаје туто и погледаје в гору. Богыња Зорја колорује вечерно небо на темно-чрвено. Зорја је уже сказала слова поздравјенја до својеј матере Луны, ктора је пошла в ночну, лунарну трасу в небеса. Вечерна

Дєвчина румєни се до Дабога, Солнечного Цара, кторы привидно тутчас опушчаје свој конны повоз и сходи в дол, до подземных крајин. Он буде од-тамтуд идти в Млєчну Пут, ктора веде до Раја, до Краљевства Бога Перуна. Рај јест в Коронє великого Прадрєва. Фиаломира изпушчаје воздух из тєла и из полных сил бєжи к злочинцам. Двигаје она своје ноже, а желєзо блєскаје в послєдном свєтлу Солнца.

Не! - кричи она - Ја... смогу... сама-једна! Она ударјаје поновно. Туто, что она кричи, јест прєзначено за персонаж, кторы приходи од темној улици. Тајемны чловєк задрживаје послушно свој крок, какобы он знал, что Фиаломира говори туто к њему.

Иди... ты... и најди... помоч! - кричи она даље. Персонаж послє краткого момента одврачаје се и пропадаје в мраку. Чрны плашч плаваје за њим.

Хеј, хеј, еськје роз! Мексь тај сæксье кæлу к’ас До у бајó, мај льóбыму Дабуојесь саје сылу! Фиаломира начинаје пєвати нєкаку чудесну пєсњу, да бы немного одвратити позорност / вниманје злочинцев. За дєвчину тутој бој јест одлична забава. Јеј ноже танцујут. Нашко, кторы јешче прєд моментом је стал во входу улице, полно сразумєл јеј просбу. Он трєбује јеј довєрити в туто, что она сможе сама-једна бојевати с тутыми злочинцами нєколико минут. У Нахослава не јест много часа. Јест потрєбно работати быстро.

Како то јест добро, же он знаје, како отворити магичну паст. То не је было просто, але он изкористал је кончину својего дрєвєного лука и смогл разкључити цєлы механизм. Чловєк јест выше сручны неж всакы звєр, кторы впадаје в паст. Шчестливо тамти злочинци не сут ориентовали се, же он је се освободил. Хвала тому он могл бити јих в главу тако, да бы јих отупити в тамтој темној улици. Јест једино невелика жалост, же мимоходом он не је сдєлал выше шума. Паст работала је тако, же в нєкакы магичны способ она задрживала јего кричанје, итак он не је смогл сдєлати, да бы нєкто јего послышал. Једнако, в том моменту он имаје прєдност. Никто јего не стигаје, а злочинци абсолутно игноровали сут јего. Они сут выше концентровани на Фиаломирє. Но кде сут други? Избєгли они сут? Изчезнули, пропадли. Але они увєрјено сут близко. Јест потрєба чувати и стрєгти се. Итак он иде постранными улицами и оддаљаје се од центра цєлого того хаоса. Фиало, војуј ты одважно! Нашко бєжи напрєд. Он јест много стресованы. Он потрєбује довєрјати дєвчинє, что она сможе сама-једна поддржати тамтој бој достаточно долго. Он јешче не имаје никаку идеју, но знаје он једно: ако ли он буде алармовати стражев, тогда то буде помогти јему и Фиаломирє. Ако ли то јест правдиво, же злочинци не хчут, да бы нєкто познал јих тајну групу, тогда они будут странити се од сојденја и бојеванја со стражами. Он имаје туто в главє, а бєжи улицеју, ктора изходи на главну алеју, ктору они сут шли нєколико-надсет минут тому. Улица кончаје се на невеликој возвышености, при “Орлјем Перу”.

Нахослав уставаје при крчмє. Он погледаје назад и сили свој слух. Слыши он. Јест бој, јест звук желєза, јест битва. Туто јест заисто слышно. И тамти не сут далеко, бој јест недалеко даље, неж прво одбаченје улице. План злочинцев привидно не прєдвидывал, же Фиаломира буде тако одважно и силно бити се. Правдиво, они нашли неправилне конклузије послє того, когда они јих похытили сут прво-кратно. Але Нашек до того момента такоже дєлал је једино неправилне конклузије. Тута дєвчина јест правдивы демон! Зајмливо јест, чи смогла ли бы она побити најсилного бєлозорјанского бојевника. Он одврачаје се поновно и гледаје в страну центра. Недалеко од крчмы јест трговишче. А при трговишчу стојет тутчас... стражи. Јих јест нєколико и они говорет меджу собоју. Они сут далеко. Что јест можно сдєлати? Бєгти ли к њим и кричати помоч? Туто јест нєколико-сот кроков. Не јест потрєбно губити цєнны час! Јасны Перуне, јест ли выше быстры способ? Не јест такоже потрєбно стојати и чекати тут. Бој взаду даље јест слышны! Нагло он припоминаје собє! Лук! Он имаје со собоју лук! Он быстро сегаје јего и бере стрєлу. Напинаје он јего и цєли в нєкако дрєвєно табло, кторо виси при једном дому, недалеко стражев. Ако ли он тутчас не сможе досегнути цєљ, тогда стрєла буде летєти даље, и буде она, в највыше злом случају, ранити нєкого. Велико ризиковно. Но Нашек знаје, како стрєљати. Он стрєљаје велико добро. Он знаје туто, знаје, же увєрјено он буде досегнути цєљ. В једну секунду он ставаје неувєрјены. Невелика водна капја од пота одрываје се од јего чела. И в тој момент он пушчаје стрєлу.

Водна капја падаје на земју, а стрєла лети велико быстро. Напрєд, напрєд, в страну трговишча! Быстры хетман, кторы несе новину: “Хеј, бєжите вы тут! Најбыстро како можете!”. Послє краткого момента стрєла... досегаје свој цєљ. Она втискаје се в табло с такоју великоју енергијеју, что из дрєва остаје једино јеј фрагмент с перами. Гласны трєск изходи во воздух, а стражи смєста реагујут. Нахослав хче јешче јих призвати, но он не дєлаје тутого, зато что он не знаје, что будут тогда сдєлати разбојники, когда они будут послышати јеговы крик. Итак, он једино махаје рукоју, и имаје надєју, же стражи будут сразумєти, же нєчто зло дєје се. Тутчас к Нашку бєжи привидно пет мужев. Бєлозорјанин одврачаје се и најбыстро, како он сможе, главноју улицеју бєжи просто к Фиаломирє, ктора сама-једна бојује с тамтыми мрзавцами. Когда он јест за возвышеностју, он не види уже стражев. Тутчас он имаје шанс, да бы избєгти в постранну улицу. Потом он бєжи немного выше помало и быстро добєгаје до крижишча једној улице с другоју. Тутчас он иде налєво и јест на постранној улици, ктора веде јего просто до тамтого мєста, кде нєколико минут назад он побил је тамтых двох разбојников, ктори хтєли сут закључити јего в магичној пасти. Они лежет тутчас закрєни под дрєвєными досками. Имаје он прєдност. А јешче выше: стражи сут тутчас ближе и ближе ножевој битвы. Нахослав могл бы тутчас всечто оставити в руках стражников, но когда они будут увидєти дєвчину с ножами, тогда они увєрјено будут ју закључити в тјурмє. На всакы случај. Итак, јест потрєбно невелико приготовити туту сцену. Он бєжи ко битвє. Фиаломира војује велико добро, она ударјаје, рєзаје, сєкаје. Не јест много часа! Она во всакы момент може сдєлати погрєшку, може хыбити, помылити се. Во всакы

момент тамти злочинци могут добыти прєдност. Он бєжи улицеју и добываје свој лук и стрєлу из кожевого содржника. То јест идеалны момент, зато что Фиаломира јест тутчас близко входа до улице, од кторој он иде. Он изкористываје туто, быстро хватаје он дєвчину и... прикладаје он стрєлу до фиаломириного грла. Он држаје ју силно. Вси моментално задрживајут се. Фиала такоже. Она абсолутно не разумєје, что тутчас дєје се.

Сдєлајте вы једин крок, а ја буду ју убити! - кричи младец. Фиаломира од страха начинаје видєти једино темност. Что дєје се?! Зачто... она слыши Нахослава?! Разбојники молчет и не дєлајут даже најмало движенје. Тишина продолжаје се. “Фиало, прошу, не дєлај тутчас ничто глупо” - мысли Нахослав, кторы привидно такоже не довєрјаје тому, что он дєлаје. Он имаје одважны план. Кров вплываје јему до главы. Срдце бије велико быстро, а рукы трепетајут се од страха. Хвала тому плану он може добыти немного часа. Знаје он, что стражи привидно будут добєгти тут в нєколико моментов. Једнако на всакы случај јим јест потрєбно дати додаточну стимулацију. Он хватаје кожевы појас дєвчины и покушаје од-облєкти јего од њеј. Она тргаје се.

Хеј! Младче, что ты дєлајеш? - неувєрјено говори једин злочинец. Тутчас Нашко уже знаје: они хчут похытити живу Фиаломиру! Не хчут јеј тут убити!

Не подходи ко мнє! - ловитељ кричи выше увєрјено - одојди назад!

Что ты дєлајеш, идиоте! - рєче дєвка. Она јест нервозна. Нашко затискаје зубы. Он знаје, что дєвчина буде на њего велико гнєвна, из повода тутого, что он тутчас дєлаје.

Ја начел јесм довєрјати тобє, да? Тутчас ты довєрјај мнє! - он говори туто с таковым гласом, како бы он был велико грозны разбојник. Туто привидно звучи дост нелогично. Что туто означаје? Когда он је начел јеј довєрјати? Јест ли то грозба? Дєвчина имаје тутчас милионы мысљиј в главє. Он велико силно држи јеј рукы, тако, же она не може јих двигати. Не може она сдєлати ничто с ножами, кторе цєлы час држи в длањах.

Оддавај ты своје оружје! - кричи Нашко до њеј. Она вмєсто того начинаје силно затискати рукы. Злочинци не разумєјут ничто, что они видет. Никто не хче подходити ближе. Не јест јим јасно дєланје тутого глупца.

Оддавај ты, дурна! - он кричи поновно - оддавај и кричај велико силно! Кричај гласно! Кричај од страха!!! Он оддаљаје стрєлу од јеј грла и хватаје јеј рукы с ножами. Допрва тутчас до Фиаломиры поврачаје се разумност. Тој идиот имаје нєкаковы дурны план! Најпрво он је хтєл јеј помогти в бојеванју, но она је сказала јему, да бы он нєчто измыслил. Он је начел јеј довєрјати и оставил ју с четырєми разбојниками. Потом он пропадл, але повратил се назад. Итак он нєчто увєрјено је нашел, нєчто сдєлал! Она мометално пушчаје ноже и затварјаје очи, из кторых од страха начинајут текти солзы. Начинаје она кричати тако гласно, како бы она увидєла највеликого павука на свєту. Најстрашного, огромного, бєлого павука. В том часу Нахослав бере јеј ноже и кожевы појас, кыдаје јего на земју и ногоју ударјаје тако, да бы туте вєчи скрыли се в темној улици. Ловитељ быстро напинаје стрєлу на лук. Он јест готовы, да бы стрєлити.

Подојдите вы ближе, а тогда ја буду стрєлати! - кричи он гласно, да бы помимо фиаломириного кричанја они смогли јего

услышати. Фиалка не разумєје повода својего кричанја, но инструкција јест јасна: “кричати најгласно, како можно”, итак она кричи. До Нахослава приходи тихы глас:

Хеј! Стојите! Помоч! Тој глас јест глас једного из стражев, ктори прибєгајут од страны крчмы. Војевники увєрјено видет тутчас једнозначну сцену: вот четыри мужи с ножами сут нападли безсилну жену. На шчестје, она је начела гласно кричати, а стражи, ктори сут были близко, услышали ју и пришли с помочју. Тути људи не знајут, же в темној, постранној улици стоји тутчас Нахослав, кторы напинаје лук. Ако ли нєкакы разбојник буде подходити, тогда он буде в њего стрєлати. Злочинци даље стојет без никакового движенја. Они сут удивјени. Нахослав такоже не двигаје се. Лук напинаје се, а на нашковом челу тече пот. Ты... псова гнидо! - кричи једин бандит - ја јешче буду тебе најдти!!! В јих страну бєжет уже три градски бојевники в желєзных панцырах. Стојите вы! Не дєлајте ни једин крок! Они вси уже држет долге мече. Они сут ближе и ближе. Допрва тутчас разбојники начинајут избєгати в дол и оддаљати се од градского центра. Але... что дєје се? Вот једин злочинец покушаје похытити Фиаломиру! Он хватаје јеј руку и тргаје. Нахослав чује, како кров в јего тєлу ври од гнєва. То јест краткы момент, але ловитељ чује јего какобы в спомаљеном темпу. Рука мрзавца быстро пропадаје за каменноју стєноју дома. Он немного думаје, але прємного мєри. Быстро и увєрјено пушчаје он напинанје лука. Стрєла достигаје руку злочинца. Он цвили од боља, пушчаје руку дєвчины, хватаје рану од стрєлы и быстро избєгаје. Нєколико центиметров даље и Нашко бы стрєлил в Фиаломиру. Она, саморазумно, погледаје на њего в такы способ, како бы она хтєла ножем разтргати Нахослава на мале фрагменты. Он не прєјмаје се тутым и быстро одходи в мрак постранној улици, а скрываје се он за нєкакыми досками.

Јест ли вам нєчто зло, мила господино? - једин из стражев пытаје царевну, кторој лице јест блєдо од страха.

Н...н...н...не - говори она с реалноју прєстрашеностју в гласу. Други стражи гонет за тамтыми.

Сут ли они сдєлали вам нєчто зло? Сут ли они нєчто украдли? Она погледаје в дол и безгласно одказываје, же не.

Ја разумєју, они не сут успєли. Добро ли, же вы јесте начели кричати. Ја јесм был тут близко и послышал јесм. Јест ли нєчто, что ја могу сдєлати за вас? Војевник јест велико милы. Он успокајаје ју најдобро, како може.

Не, хвала... ја смогу... сама-једна - одговарјаје дєвчина - ја живу недалеко, там, в тамтој улици. Она рєче туто тако, да бы Нахослав, кторы скрываје се в темности, смогл услышати кде он може ју искати, когда в околинє уже буде спокојно.

Прошу чувати! - одговарјаје страж и бєжи в дол, да бы гнати злочинцев. В тутој час Фиаломира быстро иде до улице, ктору указала војевнику. Она ставаје на крају и не иде она глубје. Кто знаје? Можно там такоже сут нєкаки злочинци? Когда на улици јест уже пусто, тогда Нашко и Фиалка изходет од постранных улиц. Дєвчина тресе се од страха. Младец такоже. Она гледаје на њего, а в јеј очах гори гнєв.

Како ты јеси глупы! - начинаје она. - Фиала... мы будемо говорити поздн... - Тако глупы!!! - кричи дєва. Стискаје она длањи. Солзы јавјајут се в јеј очах. Она хче сказати јешче нєчто, но она не сможе.

Помилујте - взаду ловитељ слыши нєкакы глас. Одврачаје се он и види... градского стража.

Д... да? - допытываје младец.

Јесте ли то вы стрєлали тако одважно из лука там, при “Орлјем Перу”?

Ыыы... ја не знају, о чем вы...

Драгы господине - страж входи в јего слова - знајете ли вы, что бы могло случити се, когда та стрєла досегнула бы нєкакого чловєка? Јесте ли вы глупи?

Ја... не знал јесм, что јест можно сдєлати... извињају се... тута жена је была... атакована и... - Нахослав покушаје сказати нєчто умно.

Драгы господине! Тогда потрєбно је было кричати, звати нас. Мы быхмо вас услышали!

Помилујте... ја...

Еххх, ја виджу, же вы јесте млади, глупи - страж кымаје главоју с жалостју - добро јест, же никому ничто не је случило се.

Ја не смєл бых...

Вы не смєли бысте? - војин говори выше гласно - а јест ли то од вас зависно, кде буде така стрєла лєтати? А что бы было, когда вы бысте не досегнули цєљ? А тутчас јешче јесте изнишчили магазиново табло... Фиаломира стоји с широко отворјеными очами. Она не знаје, что дєје се тутчас. Јест она замного прєстрашена, да бы мыслити рационално.

А зачто у вас јест тако много оружја? - допытываје страж.

Ја... јесм ловитељ... јесм в путованју од нєколико седмиц... Нахослав из Бєлозорјеј, ја јесм привезл се до града, да бы купити ново оружје - младец стискаје рукы на фиаломириных ножах, кторе он држи заједно с јеј појасом.

Слышали јесте ли вы, кака трагедија јест там у нас, в Бєлозорјах? - он покушаје измєнити тему.

Ахх, Бєлозорје, да! Слышал јесм ја, заисто велика трагедија. Вы имајете там прємного снєга, а туто лајно не хче разтајати се, да? Добро, господине! Не измєњајте вы тему! Ја потрєбују взети од вас кару / гривну, зато что вы јесте изнишчили тамто табло! И взел је страж од њих срєбрну монету. Једну чест взел је он за властника дрєвєного табло, а втору чест “за град, да бы одплатити небезпечно поступанје и творјенје грозној ситуације”. Кто знаје, будут ли туте гроше дојдти до властника и до градској скарбнице. Нашко не јест увєрјены. Једнако, он јест увєрјены, же они имєли сут шчестје. За стрєљанје из лука стражи могли бы јего свободно закључити в темници, ако ли бы они хтєли. Привидно, једнако тамтој војин је подумал, же туто не јест тако потрєбно. “Вы јесте ловитељ, итак вы знајете како стрєљати из лука” - сказал је он. А потом он је обучил, же туто јест грозно, же потрєбно јест чувати. Нахослав тогда стал выше спокојны. Хот он такоже знал, что туто не јест послєдно обученје в тутом дњу. На листу обучениј јест јешче гнєвна, нервозна Фиаломира. А јешче прєд Фиаломироју јест, како они сут познали, работник из конној стаје.

Господине драгы! Ја јесм три дње коња вам напајал, три дње јесм ја јему једати давал. А вы? А вы јесте пропадли! - кричи работник. Нашек ишче монеты в мєшку.

Да, знају ја, помилујте... - он оддаваје јему нєколико малых грошев. Мєд звучи.

Ах, добро! И да быхмо се никогда выше уже не увидєли, тфу! Дурна работа, псова мати! - рєче он и погледаје на ловитеља. Бере он гроше и пљуваје на земју. Нахослав сєдаје на коња. Бежевы звєр реве радостно и тресе својеју гривоју. Фиала ничто не говори. Вскакаје она на коња и силно хватаје Бєлозорјанина. Животина реве грозно и начинаје галоповати. Царевна без малого тогда упадаје. Она сєди за седлом, в ктором сєди Нашко. Гнаје коњ тако быстро, како сможе. Они јешче долго возет се по граду, тако да бы изгубити потенцијалны погон. Потом једут они до Бритомира. Злочинцев не јест видно. Они сут были, но пропадли. Нахослав, једнако, јест увєрјены, же того дња в Каменограду је стигала јих банда нєколико-надсет људиј. И он не знаје, что они точно хчут. Туто јест диво, же они не имајут ни једној раны. Једнако за Нахослава туто јешче не јест конец. Јего чекаје јешче бесєда со гнєвноју Фиаломироју.

Раздєл 12. Кого ја бых там приведл?

Нахослав иде спрєду. Взаду, быстрым кроком иде Фиаломира. Јешче даље, до дрєвєного плота јест привезаны коњ. Они сут при дому Бритомира. Ловитељ хватаје за дверну ручку, да бы отворити двери. Неочекывано срєбрны нож прєлєтаје при јего главє и заклиновываје се во дрєвєных дверах. В срєбрном острју младец види одблєск својего лица.

Чекај! - зове дєвчина. Нашко одврачаје се. Он могл бы заклинати се, же в абсолутном ночном мраку, в свєтлу, кторо падаје од окна из кухње види он, что в очах дєвчины жари се јасны, гнєвны, чрвены пламењ. Он угледаје такоже чрны блєск: Фиала добываје вторы нож. Она иде просто на њего одважно, како велика армија војевников. На јеј лицу Бєлозорјанин види прємного емоциј, кторе она покушаје скрыти и удушити. В краткој секундє Фиаломира попрємєнно јест гнєвна, нервозна, прєстрашена, бєсна, смутна, жалостна и полна неразумєнја. Без никакого мысљенја она ударјаје ножем. И клинује јего во дверах при првом ножу. Нахослав заправду јест прєстрашены. Что ты...? - он имаје руку на држалу од својего меча. Јеси ли ты ошалєл?! Јеси ли ты утратил свој разум?! Јеси ли ты одурєл?! - она гнєвно запытываје, а в јеј очах блєскајут солзы. Она направду не сможе овладнути своје чувства. Покушаје она тутчас изтргати ноже из двериј. Она не може туто сдєлати. Правдиво јеј удар је был силны. Фиало... что ты...? Држиј уста! Не говори ты ничто! - кричи она - Æсне Стрыбагзе! Зачто јеси ты тако ризиковал?! Конєчно она изтргаје своје ноже. Она дыхаје тежко, како огњены дракон. Јеј зєнице в колору крви блєскајут јасно, како пожар.

Ты јеси привлєкл к собє стражев, разбојников! На какы гром јеси ты то сдєлал?! - она кричи даље и абсолутно забываје, же Нашко привлєкл је разбојников такоже к њеј. Дєвчина махаје чрным ножем. Послє секунды свистаје срєбрно острје. Младец иде два крокы взад.

Зачто ты јеси стрєљал из лука?! Не могл ты јеси нормално звати војевников до себе?! - говори она и слєпо бије ножами во воздух. Нашко иде взад, просто до мєста за домом, кде расте зелена трава. Тута чест Каменограда давнєје была је невеликым селом, кторо потом је се прикључило до града. Туто мєсто јест внє градского каменного плота. Тут меджу домами јест дост много простора, хот в граду јест тєсно. Од того повода Брит имаје тут дост велико мєста за траву. Кромє того растут тут такоже двє јаблањи.

Зачто ты јеси грозил ми тутоју стрєлоју?! Чи ты не имајеш ли заисто никаковы разум? Ааа! - врєшчаје она и ударјаје јешче выше силно - Ја... ја јесм се тако... бојала! Јеј ноже ударјајут попрємєнно. Фиала кричи и кричи без конца, а Нахослав даље и даље иде взад. Наконец он такоже хватаје свој меч. Тутчас два оружја ударјајут се, а наскроз воздуха разходи се желєзны звук. Потом јест кратка тишина.

Не јесмо имєли много часа и... - Нашко начинаје говорити. Фиаломира једнако поновно начинаје свој смртоносны танец.

И что?! И что?! Ја бых смогла бити се јешче нєколико минут должеје!!! - кричи дєвчина, а јеј ноже ударјајут в нахославовы меч с великоју силоју.

Фиалка! Успокоји ты се! Мы јесмо смогли, да?! Јесмо избєгли, да?! - ловитељ дєлаје против-атаку. Јеговы срєбрны меч быстро двигаје се. Оружја поновно начинајут ударјати се једно о друго. - Какы из тебе јест неостражны...! - она ударјаје - глупы...! - ударјаје поновно - безумны...! - поновно - дурењ! Чрны нож задрживаје се на мечу Нахослава. Младец имаје тутчас рукы воздвигнуте ко горє. Одкрываје он се.

А что бы было, ако ли бы тобє случило се нєкако зло?! Ако ли бы тути злочинци једнако хтєли тебе атаковати?! - она врєшчаје, а јеј чрно острје быстро рєзаје воздух и лети к брјуху Нашка. Нож задрживаје се два центиметры од јего нового облєченја. Ловитељ интуитивно одскакаје взад. Фиаломира начинаје плакати. Помимо того даље одважно атакује младца. Можливо јест, же тутчас јест она немного мење точна в својих атаках.

Хеј! Что?! Момент! - кричи Нашко и воздвигаје оружје. Он сєкаје и одражаје всакы удар дєвчины.

А кто је сказал, да бых ја шел искати помоч? Ја бых могл помогти тобє вмєсто того! - рєче он, и ставаје выше и выше раздражњены.

Ах да! Правда! Зато что мы тогда быхмо били се и били безконечно! Никто не знаје колико часа! - Фиала атакује.

Из того повода ја јесм быстро хтєл звати помоч!

Но зачто ты јеси тако ризиковал?! А ако ли тамтој страж рєшил бы тебе закључити в тјурмє?! Идиот!

А зачто ты јеси была така увєрјена, же сама-једна сможеш јих побєдити?! - рєче гласно Нахослав. За њего тутој спор не имаје никакового смысла. Он знаје, что дєвчина јест безпокојена и прєстрашена, знаје он, что тутчас то емоције владајут дєвчиноју, а не она јими. Он такоже начинаје чути, же јему јест выше и

выше тежко освојити своје чувства. Двобој / дуел меджу Фиаломироју а Нахославом не јест укончены. Меджуврєменно Бритомир је изшел уже из дома. Обсервује он туто с великым прєстрашенјем. Он кричи до њих нєчто, но они не слышет јего.

Они сут тобє могли сдєлати нєчто зло! Что было бы тогда?! - ударјаје она силно чрным ножем. Нахослав одражаје туто. На једин момент младец и младица задрживајут се. Дыхајут они тежко. Бєлозорјанин силно и увєрјено држаје в длањи свој меч. Царевна једнако силно покушаје прєти острје једным ножем. Вторы нож уже чекаје в другој рукє, да бы задати наслєдны удар. Але... тој удар не приходи. Она погледаје на њего тако, како бы хтєла она нєчто изрєкти / сказати. Что јест тутчас в јеј души? Она не може најдти одговор. В срєдинє она пали се, а једночасно чује великы хлад и уморјенје. Она чује, какобы была покрыта јасным огњем и какобы вошла под хладны водопад. По јеј мнєнју Нашко је был легкомысљны и она јест гнєвна из тутого повода. Јегова акција је была тако велико грозна! Он је смогл тако много обдумати, тако много ризиковати. Он гениално измыслил је туту сцену, когда он приложил је стрєлу до јеј грла. Он тако быстро је привлєкл стражев, туто јест неможливо! Сдєлал је он прємного шума, да бы изплашити и изгнати злочинцев. Она обдивјаје јего. Он јест дурењ! Он тако силно концентровал је злочинцев на собє, да бы... заисто... да бы что? Да бы ју бранити? Стрєгти? Когда она о тутом мысли, тогда на јеј лицу јави се румєнец! Тако велико ризикованје! А ако ли бы он не је успєл тутого сдєлати? Ако ли бы... Ако ли бы тобє стало нєчто зло?! - запытываје она уже немного выше спокојно. Она затискаје уста и каже: Кто бы мене тогда приведл до Облєченых Долин? Она погледаје в дол. Туто не јест правдивы повод! Она чује туто! Јасны гром! Ако ли бы они јего похытили? Ако ли бы... убили? Тогда пропадл бы тој чловєк, кторы првы во Фиаломирє увидєл... простого чловєка. Или првы, кторы је увєрил в јеј нечловєчју натуру, в туто јестество с птачјими крилами... јестество, кторо помимо того, же не јест чловєком хче, да бы други обходили се с њим како с чловєком... Нашко јешче выше силно пре мечем в јеј нож. Втора рука дєвчины виси безвладно и држи друго оружје.

А ако ли бы тобє стало нєчто зло? - запытываје он тихо и спокојно - тогда кого ја бых приведл до Облєченых Долин? Он дєлаје быстры обрат, а тогда чрны нож царевны возлетаје в гору и клинује се в травє, недалеко Бритомира, кторы уже од долгого момента не говори ничто. Јест абсолутна тишина. Нашко без гледанја на дєвчину иде в страну дома. Фиаломира падаје на колєна и подпираје се о срєбрны нож, кторы јест заклинованы в земји. Она држаје / тресе се. Чрны плашч Нахослава иде наскроз темности, како бы он был стадо вранов. Мы јесмо были атаковани в центру, зајутра мы возимо се до Бєлозорјеј - говори он до трговца. Он стоји и изгледаје тако, како бы он не могл довєрити в туто, что случило се, и једночасно тако, како бы он не был удивјены тутым, что случило се. Моје возило јест недалеко “Орлјего Пера”, мы зајутра појдемо там и... Не... - Брит не дозваљаје јему докончити - ја имам за вас лєпшу можност. Иди до дома и оддохни немного. Виджу ја, что вы јесте имєли заправду тежкы дењ. Нахослав наконец одврачаје се ко дєвчинє, ктору прєд моментом побєдил в јих краткој битвє. Погледаје он на њу. Не јест тако, же он не је был прєстрашены. Саморазумно он јест был прєстрашены прємного. Јешче до тутчас тој страх не је цєлком одшел од њего. Всакы момент там, в граду, вечером, был за њего велика многост стреса, нервозности и страха. Она имаје правду, там заисто нєчто зло је могло случити се. Нєкто направду је могл утрпєти. Она... је могла утрпєти. А туто... за туто он не могл бы себе помиловати. Тамто ризикованје заисто је было огромно. Он не хтєл бы никогда выше быти в такој тежкој ситуацији. В тамтом моменту наскроз јего тєла прєходило огромно желанје, да бы охрањати дєвчину. Он не је думал, одкуд оно приходи. Туто је было силно. Погледаје он тутчас на Фиаломиру, погледаје на туто, како она сєди на земји, како она јест без никакых емоциј, без никакој силы, без надєји. Он бы хтєл јеј помогти, але не знаје он како. В тој час назва “Облєчене Долины” звучи... чудно, недосегајемо, безнадєјно. Нашко вкладаје руку до кєшењи плашча и невелико удивјаје се, зато что там јест декорацјина брош, ктору он је купил на трговишчу. Он је о њеј абсолутно забыл. Нашко немного думаје, мысли. Изтегаје руку назад из кєшење. Туто всечто буде тежка пут, трудна пригода...

Иди ты, ја буду ју привести до дома - Бритомир усмєхаје се до ловитеља. Нахослав одходи и входи до дома. Не знаје он даже, что он могл бы сказати тутчас дєвчинє... Фиаломиро - трговец сєдаје при њеј. Он јест облєчены в ночну кошуљу. Погледаје он в темно, без-звєздно небо. И слыши он, како Фиала плаче. Плаче она интенсивно, але тихо. Без непотрєбных звуков. Прємного емоциј изходи из њеј тутчас.

Нахослав јест заправду добры чловєк - начинаје Бритомир - он увєрјено хче сдєлати, да бы тобє было најдобро. Она затискаје рукы и изтргаје траву. Не знаје она, что тутчас с њеју дєје се. Туто ју дражни. Једнако тутчас она чује се уже немного выше спокојно. Ја... - рєче она, а солзы поновно начинајут текти из јеј очиј. Брит даље погледаје в небо. Ја вєрју, же вы сможете најдти Облєчене Долины - усмєхаје се он, да бы утєшити ју немного. Ја... - дєвчина покушаје наново нєчто сказати. Трговец погледаје в јеј страну. Ја јесм се бојала... тако силно ја јесм чула страх - затискаје она своје зубы. Бритомир погледаје на њу. Всако чувство, всака емоција јест јасно видна на лицу царевны. Он види, что дєвчина трпи, он види, что туто трпєнје иде од страха, кторы јест тутчас в јеј срдцу. Ја разумєју - одговарјаје он. Тако силно ја хчу... спокојство... - она говори тихо - тако силно, од прємного долгого часа хчу ја... быти увєрјена... увєрјена о всечто-једно чем... Бритомир кымаје главоју и поновно гледаје в гору. Он молчи, не говори ничто, чекаје, когда всечто изојде из дєвчины. - Ја не... ја не знају, чи смогу ли ја быти увєрјена... - смркаје она носом и плаче - моја родина... ја даже не знају, что је се случило там... в горє, в мојеј крајинє... а ако ли... “Ако ли Нахославу буде случити се нєчто зло?” - туто пытанје звучи в јеј главє. Она румєни се немного и гледаје в дол, на траву. Она чује страх, она боји се, же младцу може случити се нєчто недобро. Чује она, хот туто чувство не приходи к њеј вполно. Јест тако зато, же когда она начинаје чути страх, тогда смєста приходи пытанје: “зачто тако?”.

Вы јесте тутчас без никакового огроженја. Туто јест најважно - одговарјаје Брит тако, какобы он домысљал се, о чем думаје Фиаломира. Одкуд ја тут јесм, никто... никто не је довєрјал ми... - јеј глас јест тихы, слабы. ...и они... тамти људи... они такоже мене сут... прєдали... оставили... спротивили се... измамили! Трговец знаје, о чем привидно она говори. Молчи он даље. - Ја јесм... ја јесм тогда украдла тутој нож... там в тамтом трговом конвоју... Бритомир јест немного удивјены. Привидно Фиалка имаје потрєбу, да бы изрєкти всечто, что јест тежко за јеј срдце. Он не је мыслил, же она буде туто сказати тутчас. Але он, саморазумно, знаје, о чем она говори. Ах, да... ја јесм се домыслил - одговарјаје он. Але... како то... јест можливо? - шепче она - одкуд? Ја никогда не буду забыти тутој храброј војевничкы - говори он в тајемны способ. Туте слова возбуджајут фиаломирине возпомнєнја. Паметајеш ли ты... мене? - она јест удивјена. Не може она вєрити. Тамтого дња нас сут нападли разбојники. Нєкаки кочевники или друга банда сут стали замного увєрјени - говори он тихо - заисто мы такоже... мы не јесмо имєли велику обрану за наш конвој. Бритомир вставаје и бере заклинованы в земји, ритовршскы нож.

Но потом... сут пришли наши избавитељи. Фиаломира чује се некомфортно, когда он туто рєче. Она знаје тамту ситуацију, она даже была је там тогда. Не паметаје она никаковых “избавитељев”. Избавитељи? Јест ли туто иронија? - пытаје она интересовано. Плач задрживаје се, а јеј концентрација јест тутчас на Бритомиру. Таковы јест јего замысл, да бы дєвчина успокојила се. Не! Мыслиш ли ты, же тамти злочинци были бы за нас ласкави? Они сут имєли дрєвєне палкы, они сут грозили нам! Казали они нам изојдти из возил, уставили се они всекде вокруг конвоја. Мы јесмо бојали се. Але потом је пришла втора... екипа. И тута екипа изгнала је тамту прву. Але потом... мы јесмо вас и тако обкрадли... Тргове прєдметы сут тргове прєдметы. А људскы живот јест људскы живот... - одговарјаје он и подходи к њеј. Обрани ты јего, ако ли он буде потрєбовати твојеј помочи - рєче Брит и даваје јеј нож - ты заисто знајеш како... Фиаломира поновно начинаје плакати. Возпоминаје тутчас она старе хисторије. Види она туте ноче, в кторых она је была на улици, види своју невољничску, безплатну работу, види људи, кторых она је тогда познала. Туте мысљи разцвєтајут в јеј души, а тежке, мокре солзы текут на јеј лицу. Всечто јест тако свєже, тако болєсно, тако силно. Ја... прошу помилованје... и... благодарју - говори она и послє долгого момента додаваје: Не јесм ја увєрјена... не јесм увєрјена ничто... Бритомир не одговарјаје ничто, како бы он не слышал туте слова. Але он слыши и знаје. Знаје своју правду. Он подаваје јеј руку, да бы она могла встати.

А тутчас иди ты со мноју, ја потрєбују вам нєкого прєдставити!

Раздєл 13. Небодар

Бритомир веде јих за дом, даље, неж трава, на кторој они прєд моментом сут имєли спор. Нахослав јест рад, когда види, же Фиаломира јест уже спокојна. Она такоже поновно добыла добро настројенје и тутчас начинаје наново дражнити Нашка, тако, како обычајно.

Добро, добро, чекај ты - говори она - ако ли ты поновно будеш мене страшити павуками, тогда ја буду тобє одгрызти руку, а ако ли поновно будеш ты загрозити ми, же ты мене убијеш, тогда... хмм... - думаје она. Но ја не јесм имєл таковы намєр, да бы тебе убити - одговарјаје Нашко безрадостно. Тишина! - Фиала махаје рукоју - тогда, хмм... ја буду тобє урєзати руку! Итак, ты не будеш јеј одгрызти, но урєзати, да? - допытываје он - ох, кака ты јеси милостива! Он иронично клањаје се к њеј. В наслєдны час ја буду побєдити тебе в бојеванју, јеси ли ты сразумєл? - она говори и грозно воздвигаје к њему своју руку. Младец заисто не знаје, јест ли она тутчас поважна, или једино смєје се. Ах, одкуд вы имајете тако много силы послє тутого дња? - допытываје Бритомир и указываје јим својеју рукоју, да бы стали тихыми. Стојет они и гледајут в мрак за домом трговца. Там једва јест можно увидєти једну јаблањ. Задњи двор јест окружены малым, дрєвєным плотом, за кторым уже ничто не јест видно. Бритомир држи лампу, ктора невелико разблєскаје в темности. Нахослав допрва в тутом моменту је сразумєл, что в дењ, когда Солнце је было на небу, тогда он је видєл двє јаблањи... кде јест туто второ дрєво? За првоју јаблању? Лампа нормално могла бы ју разјаснити свєтлом... Допрва тутчас он види, же нєчто заслањаје тамто дрєво. Фиаломира, ктора стоји при њем, нагло тресе се од страха, гласно воздыхаје она и интуитивно хватаје своје ноже, хот оне сут остали в дому. Они стојет тутчас облєчени в чрне плашче. Прєд њими, в темности, меджу јаблањами скрываје се... дракон.

Спокојно! - трговец воздвигаје длањ и неустало погледаје в очи тутого монстра. Фиаломира кладе руку на уста и погледаје на дракона својими чрвеными очами. Страшно чудовишче двигаје се и достојно возврачаје се в јих страну. Јего зад скрываје се в мраку, они чрєз краткы момент сут увидєли јего долгы хвост, кторы вије се при дрєву. В свєтлу бритомировој лампы они видет јего прєстрашно лице. Монстр погледаје на њих уродливыми, жолтыми очами. Јего јашчерове уста кончаје нєчто, что изгледаје како кљун куры. Из главы растут многобарвне, птачје пера. Нашко и Фиалка привидно могли бы избєгти одтуд тако далеко, како јест можно, но они видет, же Бритомир јест велико спокојны и не избєгаје. Допрва тутчас он одврачаје се до њих, указываје дракона рукоју и говори:

Небодар. Они ничто не говорет, даље стојет они тако, како сут стали. Нахослав не чује страх, но помимо того он не може двигати се. Фиаломира боји се велико. Трговец поновно одврачаје се к дракону. Тутчас он указываје младца и младицу, и говори:

Фиаломира, Нахослав. “Момент, момент, что он дєлаје? Прєдставјаје ли он нас тому дракону?!” - мысли Нашек.

Е... - он не сможе сказати ничто выше. Неочекывано велико глубокы, силны звук начинаје разходити се в околинє. Јест он тако огромны, же они чујут држанје во внутри јих тєл. Басовы звук рєче:

Они бојет се како зајеци. Монстр витаје јих тутыми словами. Позднєје он дује својим носом, а јих плашче начинајут тогда двигати се, како од вєтра. Они ничто не говорет, итак дракон каже даље:

Ты привидно јеси Нахослав, како добро мысљу - он возврачаје се до младца.

Еее, ыыы, да - Нашко одговарјаје. Јест он велико удивјены. Он знаје, же дракони могут говорити, зато что они сут магичне јестества. Једнако, он никогда давнєје не је увидєл таково чудишче. Он мысли, же вси дракони сут грозни, и же потрєбно јест странити се од њих. Он неустало стоји в такој позицији, да бы могл он быстро избєгати.

Ох, Рароже! Како он јест прєстрашены! - говори дракон и погледаје на дєвку. Не сможе он једнако ничто сказати, зато что Фиаломира начинаје говорити прва:

Моје име јест Фиаломира из Блєскограда, ја јесм дочерка Перополка и Орлиславы, цара и царице Облєченых Долин. Ја јесм из криланского рода - каже она гордо и гласно, а потом склањаје се к њему. Јашчер погледаје с великым, позитивным удивјенјем.

Мммм, интересно, мила господжо! Ја низко се вам скланају, царевно! - одговарјаје он - Моје име јест Небодар, ја јесм базилиск. Вы говорите “базилиск краткокриловец”. Ја јесм сын... базилиска... и другого базилиска... или... “базилишици”? “Базиилшкы”? - думаје он.

Когда Нахослав слыши слово “базилиск”, тогда он быстро скрываје очи. Фиаломира того не дєлаје, она погледаје на дракона с гордостју, обдивом и интересованјем. Јеј зєнице в колору крви блєскајут. Она уже не боји се. Привидно јеј подобаје се, же Небодар говори до њеј с респектом.

Пфф... - дракон смєје се кратко, когда види, же Нашко скрываје се - Бритомире, кде ты јеси нашел того младца? Тута жена јест в поредку, но он... Хаха! Заисто! Он боји се како мало дєте, правда ли? Хаха! - Криланка смєје се велико неелегантно. Нашек погледаје на њу с удивјенјем. Како лицемєрно! Како хипокритно! Дракон такоже гледаје на дєвку и мршчи брви. Але... ты јешче прєд моментом такоже јеси се... ахх! Добро, ја јесм сказал зло, она такоже јест чудна. Бритомире, кто сут тути људи? Небодаре, ја јесм тобє говорил, да быс ты пробовал быти за њих милы - трговец кладе руку на чело. Ја јесм чудна?! Уражајеш ли ты мене тутчас? - запытываје Фиаломира, а в јеј гласу јест мење и мење пријатељства. Ох! Достојна царевна! Како она быстро домысљаје се! - одговарјаје дракон иронично. Фиала затискаје длањи. Нахослав... из Бєлозорјеј... ловитељ и војин - младец конєчно прєдставјаје своје име. Мило ми јест тебе познати! - Небодар кымаје главоју - зачто ты јеси се тако прєстрашил? Јест ли можно тако, что ты бојиш се, что ја буду тебе обрнути в камењ? По... помилујте... - одговарјаје Нашко - ја јесм мыслил, же... Ах, туто не јест правда! - дракон рєче - мы, базилиски, сможемо прємєњати животины очами в камењ, тут имајеш ты правду, але мы не дєлајемо тутого несамовољно. Како мы заисто могли быхмо тогда жити, ако ли мы быхмо имєли таку слабост? Како мы быхмо могли погледати в свој одблєск в водє? Како мы быхмо могли жити в нашем базилисковом дружству? Не мыслил ли ты јеси о тутом, војевниче?

Хмм, туто заисто не имаје никакы смысл... - одговарјаје Нашек немного выше спокојно.

Ну, истинно! Ја не имам никакы повод, да бы вас в камењ прємєњати!

Мимоходом - говори младец - вы добро знајете Обычны Језык... - Ах да! Језык, кторы јест разумливы всим Словјанам без ученја! - одговарјаје Небодар. Когда он говори “Словјани”, тогда он мысли о људском народу, зато что људи за себе користајут имена: Словєне или Људьје Словесе. Они дєлајут туто заради разумливого језыка, кторы они уживајут.

Ја знају Обычны Језык, тако како и други дракони, а такоже друге магичне јестества и народы.

Ну да... просто ја... никогда не јесм имєл можност говорити со драконом.

Ох, не всакы дракон говори тако много како ја! Хахаха! - базилиск смєје се глубокым, басовым звуком.

Зачто ты с њим бесєдујеш? Он је мене уразил! - Фиаломира входи меджу јих слова. Она дєлаје крок в страну Нахослава.

Але что ты хчеш? Ја тут имам велико интересну бесєду! - одговарјаје јеј ловитељ.

Пхи! - она одврачаје се и с актерскым талентом ставаје тако, да бы вси могли увидєти како она велико јест уражена.

Ах, Перуне! Кака немила дєвчина! - одговарјаје Небодар - Нахославе, помилуј, ја јесм тебе зло оцєњал. Јест видно, же ты јеси разумны и остражны војин.

Пффффффф... - Фиаломира држи руку на рукє и даље указываје, како велико јест уражена.

А Крилани...? Кто они сут? Тута назва звучи, како бы они имєли нєчто дружно с крилами. Јест ли то правда? - монстр возврачаје се к Фиалє. Она отварјаје једно око и погледаје на дракона тако, какобы јеј погледанје могло палити јашчера в великом, гнєвном огњу.

Ја јесм изгубила своју магичну силу, итак ја не имам ничто дружно с крилами. Не интересуј ты се! - одговарјаје она грозно.

Ојој! Помилуј! - рєче Небодар тако, како бы он не имєл никаку охоту просити помилованје.

Але ако ли уже моја сила буде вратити се, тогда ја велико охотно буду сожегти тебе магијеју Прадавного Огња и...

Фиало, уже... достаточно... - Нахослав входи в јеј слово.

Тишина! Ја грожу мојему новому врагу! - говори она. Небодар поновно набираје воздух в своје велико тєло и дује. Плашч Фиаломиры воздвигаје се силно и изгледаје тутчас она како чрна хоругва.

Ааа! - кричи она. Дракон наслєдно-кратно мршчи брви:

Туто заисто буде велико интересно путованје.

Каково путованје? - допытываје Нашко.

Ыкхм, итак, ако ли вы уже јесте спријателили се - начинаје говорити Брит и погледаје на гнєвну Фиаломиру, ктора грозно позираје на базилиска - тогда ја хчу вам нєчто сказати. Вси гледајут на њего.

Небодар јест мој пријатељ. Мы јесмо познали се уже давно тому. Ја јесм просил јего, да бы он помогл вам в исканју Облєченых Долин и в транспорту потрєбных вєчиј до Бєлозорјеј. - Что?! - Фиаломира обдивјаје се.

Ох! Одлично! Мы будемо ради! - весели се Нахослав.

Что?! - дєвчина гледаје на Бєлозорјанина и поновно обдивјаје се.

Ах! Да! - рєче дракон - Брит је просил помоч. Вы хчете најдти старе Облєчене Долины... туто буде тежко, но... ја буду вам помогти. Правдиво, јест трудно пријдти до скрытој меджу облаками крајины, особливо ако ли вы не имајете крила - погледаје он на царевну, ктора ставаје јешче выше гнєвна. Нахослав јест шчестливы. Помоч Небодара буде првы крок к тому, да бы можно было начети искати свєт Фиалкы. Можно ли једнако буде просто и легко, да бы најдти туту крајину? Можно ли једнако буде просто и легко, да бы избавити Бєлозорје?

Знајете ли како там дојдти, Небодаре? - запытываје он.

Ах, ја не знају ничто выше, неж вы знајете. Давно тому ја јесм слышал о прадавној крајинє, ктора одрвала је се од Оси Свєта, и же потом она је стала схрањена магијеју, но ја не знају никаке детаље. Много мојих земјаков говори, что туто јест једино бајанје. Бритомир је сказал мнє опис фиаломириного свєта и ја быстро јесм сразумєл, что туто може быти крајина, о кторој ја јесм слышал в старых повєдках. Увєрјено, мила господжа Фиаломира јест из тутого мєста. Ако ли тогда јеј воља јест најдти Облєчене Долины, тогда моје крила служет вам, заради просбы мојего пријатеља - погледаје он на Бритомира. В темности дракон указываје своје крила, кторе сут велике како вєтрне платна за морске корабы. Крила изгледајут како мєшанина крил од птака и лєтајучеј мыши. Фиаломира погледаје на ње и завиди јему. Она такоже хтєла бы назад имєти своје крила. Слова Небодара поновно разпаљајут в јеј срдцу надєју, ктора уже приблизно цєлком је угаснула. Искра тутој надєје јест смєста видна в јеј очах.

Јест ми велико мило, же ты јеси рада из тутој причины, господжо - дракон рєче до њеј. Она гледаје в дол и чује прємного емоциј, кторых не сможе оглушити. Румєни се она.

Хм, всечто у њеј јавно јест и одкрыто... - коментује базилиск. Он смєјаје се тихо и гледаје на Нашка, кторы полно разумєје о чем он говори. Брит такоже усмєхаје се слегка. А дєвчина стоји срамно, чрвена на лицу. Она чује благодарност, а тута благодарност утєкаје из њеј. Она не сможе того скрыти.

Б... благодарју - каже она неувєрјено.

Туто не јест проблем! - Небодар кымаје главоју - а тутчас идите вы спати, зато что зајутра мы будемо идти одтуд јешче прєд свитанјем. Ако ли мы того не сдєлајемо, тогда в Каменограду људи будут вознести аларм и тревогу, же дракон је прилетєл и же јест јего потрєбно устрєлити из луков. Небодар говори правду. Лєпје јест одојдти од Каменограда најбыстро, како можно. Тутчас јест срєдина ночи, итак они уже не имајут много часа, да бы спати. Кажут они тогда базилиску “до видєнја” и идут до дома. Дракон сєдаје комфортно меджу јаблањами. В темности изгледаје, како бы цєлком пропадл. Абсолутно не јест можно јего угледєти. Нашко погледаје на Фиалку. Она стоји како је стала, чрвени се, але младец види, же внутри дєвчина радостно танцује. Можно ли јеј житје конєчно измєни се? Привидно цєнно јест понєкогда входити в бизнесы Каменограда, принајменје да бы помогти нєкому, когда он того трєбује.

Фиаломиро, иди ты спати. Ја буду помогти Бритомиру приготовити все скринје и мєшкы с вєчами за наше село.

Раздєл 14. Ливады

Фиаломира гледаје на велике горы. Она је уже изшла внє градского обранного плота. Дабог уже давно зашел је за највысоке врхы и тутчас на небу видне сут звєзды. Она хче увидєти, јест ли тако, же ледовы прстењ вокруг Облєченых Долин је заисто поменшил се немного. На жалост, ноч јест уже глубока и темна, итак ничто не јест видно. Горы сут тутчас цєлком чрне, а можно јих видєти једино зато, что оне заслањајут звєзды. Величство гор јест огромно и мистично. За каменным плотом јест тишина и тајемност. Град спи. Можно јест послышати једино шум далекых дрєв. Одврачаје се она. Улица, ктороју она је пришла, јест сдєлана из каменној косткы. Блєскоград в ночи изгледаје цєлком друго, неж в дењ. Богыња Луна понєкогда благослави град својим свєтлом, але тутдењ јест новолунје, Новы, Млады Мєсец, итак не јест никакы блєск од неба. В далекости јест можно увидєти једино великы замок, палац, в ктором она живе. Там, при палацу, сут ламповники, људи, ктори разблєскајут околице во всаку ноч. Ламповники сут људи из царској службы. Јихно једино заданје јест нести свєтло. Они ходет с невеликыми свєтликами, а такоже запаљајут статичне лампы при палацу. В свєтлу тутых ламп Фиала види свој дом. Јест потрєбно врачати се. Дєвчина зауставаје, а од јеј хребета быстро израстајут два орлје крила. Јих разпетје / размах јест приблизно три метры. Она простре јих и тресе чрно-сивыми перами. Возлєтаје она в гору, во воздух, како јастреб, и лети к замку. Од горној перспективы Облєчене Долины сут јешче выше красне. Лети она над небеско-бєлыми домами из дрєва и камења. Минује она паркы, пусте тргы и улице. Цєлы Блєскоград заисто

спи. В нєколико моментов она јест уже близко центра града, близко палаца. Види она најпрво великы храм, огромну цркву, в кторој Крилани од столєтиј дєлајут Мразовы Ритуал, да бы оддалити Клетву. Фиаломира јест уже близко дома, зачто тогда не појдти до храма? Она немного поправјаје свој лет и уже в нєколико секунд она јест при каменној улици, прєд црквоју. В тутом мєсту ходи прємного ламповников. Царевна иде в страну храма, кторого двери сут закључене магичным чаром. Будынок јест точно в центру цєлој крајины. Он јест окружены прєкрасными парками и садами. В темности тежко јест туто увидєти, даже помимо многости ламповников, ктори прєходет при њеј и поздравјајут ју.

До перјој, достојна царевно!

Сыльнојих пер! - одговарјаје она всакому, кого види. Когда она ставаје прєд храмом, тогда будынок неочекывано разпадаје се и пропадаје в сивој мглє. Блєскаје свєтло в колору јасного морја, кторо приходи какобы од ламп. Цєла обсрєдина прємєњаје се, а храм вали се с великым шумом на двє половины. Фиаломира ставаје прєстрашена. Огромны вєтр начинаје вєјати. Она одскакаје и пробује возлетєти, но из повода тутого вєтра она не сможе того сдєлати. Трудно јест даже воздвигнути ногы. Она слыши различне крикы. Посрєд њих она одличаје глас матере и отца:

Фиаломиро! Не! Избєгај ты!

Фиаломиро! Горы вокруг крајины блєскајут тутчас ненатуралным свєтлом. Нагло туте горы начинајут западати се, обрушати, подобно како цєлы град. Велике лавины идут в дол, к долинє, нишчет оне всечто, что стоји на јих трасє.

Фиаломиро! Избєгај ты!

Не! - кричи она - ја буду вам помогти! - Фиаломиро!

Фиаломиро!

Фиаломиро! - Нахослав говори немного выше гласно. Дєвчина отварјаје очи, од кторых текут солзы. Дышаје она быстро и јест цєлком мокра од пота. Ночна мора. Они сут в коморє на првом етажу дома. Јест дост темно, але од коридора падаје невелико свєтло. Нашко такоже држи невелику свєчу, ктора разсвєтљаје јего лице. Вокруг јест совсєм тихо. Тут не сут никакове камење и лавины, кторе падајут из гор, тут не јест изнишчены храм. Ничто тут. Фиаломира плаче.

Ја... ми јест потрєбно помогти јим! - шепче она. Допрва тутчас она чује, же младец држи јеј длањ. Он обимаје ју силно.

Мы будемо најдти Облєчене Долины, не боји ты се. Ја сдєлају всечто, что ја буду могти. Твоји брати и сестры увєрјено чекајут тебе. Ты уже недолго будеш јих увидєти - он покушаје утєшити ју. Она не сможе сказати ничто выше. Огромны бољ јест тутчас в јеј души. Она не разумєје туто. Помало приходи к њеј спокој. Нахослав успокајаје ју в тутој просты способ, тутыми простыми словами. Страх јест, хот он скрываје се нєкде в глубинє душе. Она дыхаје уже спокојно, плач уставаје. Туто зајмаје нєколико моментов, а Нахослав сєдаје при лежишчу и чекаје, когда дєвка буде цєлком спокојна.

Оддыхај, одпочивај. Зајутра мы возимо се... - вставаје он и одходи. Послє тутого всего, что она је прєжила, она быстро начинаје спати наново.

До лыўоду óкаг’онт табæ сæт сьераку... - шепче она јешче. Что? Нашко уже је слышал једно-кратно велико подобне слова. Туто звучало је како... поздравјенје од жрице Доброславы в Бєлозорјах. Фиаломирина версија тутых слов јест једнако... друга, странна. Она сказала је туто абсолутно в својем способу. Нахослав уже привыкнул је до того, како она говори. Она најчесто усилује говорити тако, како други људи. Једнако тутчас она цєлком оставила туто. Јест ли то зато, же она јест уморјена? “Лыуоду”, туто слово звучи како... “ливады”, а “ливады” јест синоним за “пољаны”! Туто јест слово, кторо он безпрєрывно забываје! Он такоже не сможе припомнєти собє того, како јест потрєбно одговорити на туте слова. Одкуд Фиаломира знаје тутој поздрав? Је ли она јего услышала? Але како... когда? Јест ли можливо она увидєла је Доброславу? Или можно Нашко јеј туто сказал случајно, и тутчас то не паметаје? Туто јест велико чудно. Или можно в тамтој момент Доброслава је сказала нєчто цєлком друго? Туто зајмливо рєченје чрєз долгы час гости в јего мозгу. Нашко думаје. Фиала понєкогда говори куриозне вєчи. Она имаје нетипичны акцент, употрєбјаје она слова, кторых Нахослав не знаје. Итак, највыше правдоподобно јест, же туто, что она је сказала јест... поздравјенје из Облєченых Долин... Але одкуд тогда Доброслава знала бы туте слова? Јест ли можливо, же тута чудна, стара жена... знаје нєчто об Облєченых Долинах? Или можно знаје она нєкого, кто знаје Долины? Туте конклузије идут велико далеко. Из другој страны... туто рєченје не је звучало како случајне слова, кторе можно јест просто

измыслити. Фиаломира и Доброслава сут изкористали једно неслучајно рєченје, в неслучајном, подобном контексту. Саморазумно језык је был различны, але помимо того туте рєченја звучали велико подобно. “Нехај... ливады”? Како то јест? Псова кров! Тако просто рєченје, но он не може јего запаметати. “Нехај... пољаны... разширјајут...”? “Нехај...”?

Раздєл 15. Бєлозорје в снєгу

Каке пољаны? Что ты говориш? - кричи Фиаломира. Капуца од плашча уже давно не јест на јеј главє. Тутчас она имаје силны вєтр во власах. Небодар лети с великоју быстростју. Они сут тутчас около једин километр над земјеју.

Ја не паметају! Но ты јеси сказала нєчто, свезано с нєкакыми пољанами! Фиала абсолутно не разумєје. Кымаје она главоју. Западно Владство из тутој перспективы изгледаје прєкрасно. Врхы зеленых горок понєкогда јешче скрывајут се в снєгу. Дрєва стојет спокојно, а бєдне, невелике, младе листы не смогут закрывати внутрност лєса. Они понєкогда впадајут в облакы, а тогда попелава мгла закрываје јим цєлы поглед. В тутых моментах дєвчина выше силно стискаје појасы, кторе они држет, да бы не спасти в дол. Базилиск махаје крилами, а јегове велике, тврде пера свистајут во вєтру. Дракон имаје облєчене велике седла, в кторых сєдајут младец и младица. Нашко сєди взаду, а Фиаломира спрєду. Она одпирала се, же необходимо она хче сєдати спрєду. Не смогла она заисто обојдти такој можности, да бы гледати цєлы свєт од высокого погледа. Кожа Небодара може измєњати колор. Он имаје седм метров долгости, ако ли одгыбаје он просто свој хвост. Он немного овиваје своје четыри ногы, двє ногы спрєду сут выше мале неж двє взаду. До јего хребета и двох стран сут привезане скринје, невелике крабкы и мєшкы с једанјем. Они всечто туто несут до Бєлозорјеј, кторе уже сут видне на хоризонту. Далеко, далеко за невеликыми горками јест можно увидєти поглед, кторы цєлком не годи се с обычајными, младо-весновыми крајинами. Вот велике, сиве облакы, а под њими бєла, полна снєга територија.

Вот јест и Вєчна Зима - каже Нахослав тихо. Тутој поглед тыкаје срдце Фиаломиры. Колико силы Бєлозорјани трєбујут имєти! В јеј крајинє Клетва Мраза не сегаје даже градов и сел, итак јест можно спокојно жити. Тут, вмєсто того, всекде јест снєг. Вєчны снєг! Како тежко јест сељанам жити тут? Она јих обдивјаје. Велико хче она познати всакого чловєка, кторы живе в тутом малом селу. Со всакым наслєдным километром ставаје выше и выше хладно. Недолго позднєје начинаје се снєжити легко.

Нахославе, кде? - допытываје дракон.

Видиш ли ты тамтој малы лєс? И тамтој будынок при дрєвах? Најпросто буде, ако мы будемо приземјати се нєкде там!

Добро, ја не буду подлєтати замного близко, да бы не страшити житељев. Јих лет обнижаје се. Тутчас околина изгледаје како в срєдинє зимы. Из повода снєга не јест можно замного увидєти, лєдва лєс, над ктором они тутчас летајут. Недалеко од лєса јест мала вес, нєколико дрєвєных домов, кторе стојет вокруг пустого, централного мєста. На позадју јест јешче немного выше сељанскых домов / халуп. Около села јест област, ктора в нормалном случају јест привидно поље, на ктором Бєлозорјани сєјут пшеницу и јечмењ. В том часу оне не сут употрєбјане, и скрывајут се оне под снєгом.

О, там ја јесм давнєје често ловил! - Нахослав указываје околичны лєс.

Там? - допытываје Фиалка.

Да! Једно-кратно ја аж јесм разставјал магичне пасти, једнакове како туте, в кторе злочинци хтєли сут нас похытити! - кричи он до њеј. Снєг снєжи выше и выше силно.

Ахх! Тогда ты знајеш туте пасти!

Да! Одтуд ја јесм знал како јест потрєбно јих изкључити. А в једин дењ ја јесм смогл похытити в таку паст нєкакого д... - он задрживаје глас.

Что? Что јеси ты похытил? - пытаје царевна интересовано.

Младче, не јест можливо похытити дракона в нєчто тако - одговарјаје Небодар, кторы јест несносно домыслны.

Ех, да, правдиво ја јесм нєчто похытил, но тогда туто избєгло... - Ах! Итак ты не јеси похытил, хаха! - базилиск смєје се - тогда заисто то је могл быти дракон. Он без проблема разрвал паст и освободил се.

Хмм... итак ја јесм добро мыслил! - рєче Нашек.

Одкуд знајеш ты, что туто је был дракон, ако ли ты јего не јеси увидєл? - допытываје Фиаломира.

Тишина! Увєрјено туто је был дракон! - одговарјаје ловитељ. Он јест раздражњены.

Ох да! Ты јеси разгромитељ драконов! - говори дєвчина иронично и смєје се.

Ја знају лєпје!

Но, младче, једино уважај на Лєшија. Ако ли Дух Лєса увиди, како ты ловиш животины, тогда он не буде имєти никаку ласку за тебе! - рєче Небодар поважно.

Спокојно, ја јесм велико остражны. Туто было једино једно-кратно. Ако ли иде о ловјенје звєрев, тогда ја јесм традиционалист - одрєкаје Нашко спокојно. Чест и достојност ловитеља он имаје записане в срдцу. При огромној љубопытности. Небодарова кожа измєњаје се в јасны, небеско-бєлы колор. Можно тутој камуфлаж буде добры за то, да бы не безпокојити Бєлозорјанов. Хот из другој страны Нахослав добро знаје својих земјаков. Знаје он, что в моменту, когда они будут приземити се,

тогда в нєколико секунд позднєје, нєкакым чудным способом, смєста будут пријдти до њих туте мале и пытливе...

Дєти! - Нахослав гледаје остражно. Небодар стоји немного даље, за складишчем на зрна, до кторого ловитељ и Фиаломира од нєколико минут носет мєшкы и невелике скриње. Царевна в тутом моменту несе нєкакы малы мєшек, а Нашко изходи извнутра складишча. Они видет тутчас дєти, кторе быстро бєжет к њим. Дєвчина приставаје при Нахославу. Јих кожене обувкы тонут в снєгу. Они даже не смогли добро формовати трасу до складишча. Јест јим велико тежко да бы ходити посрєд мраза. Они остражно гледајут всакы крок. А дєти, в противности к њим, бєжет быстро в јих страну, цєлком не гледајут они на бєлы, высокы снєг. Нахославе! Нахославе! - кричет они из далекости. Они добро знајут, когда јест потрєбно пријдти. Всегда туто знајут. Небодар за складишчем, на всакы случај, дєлаје свој камуфлаж јешче выше бєлы. Он знаје, же дєти могут просто јего бојати се. Идут помочники! - говори младец до Фиаломиры. Она радује се, когда види, же дєти идут к њим. Они сут први Бєлозорјани, кторых она буде познати! Дєти начинајут разумєти, же заједно с Нахославом јест нєкакова незнајема особа. Они начинајут идти выше помало. Јих јест седм, једни сут старєјши, други младши. Најмлада, Малинка, имаје пет лєт. Когда громада нормално иде, она трєбује бєгти. Јест она најменша из њих. Најстары јест Кресислав, кторы имаје дванадсет (12) лєт. Он иде спрєду. Јест он највыше одважны из цєлој банды, а јегове идеје и засмєшкы тако велико подобајут се другым дєтам, же Кресислав неформално је стал јих главник. Вот он тутчас говори к Нахославу:

Съдорвъ! Добродошли, Нахославе! - Кресислав користаје традицијны поздрав. Знаје он добре обычаје, заисто. Бѫдьте съдорви! Како вы јесте? - одговарјаје ловитељ и поправјаје свој лук на хребету. Всечто јест в најдобром поредку - рєче дєтинскы главник в исто војинскы способ. Бабица је пытала о тебе. Ты трєбујеш пријдти до њеј! - говори једно из дєвчет. Ој да, конєчно! Ја буду навєдити ју недолго! - Нашек усмєхаје се. Он заисто имаје немного бизнесов до старој Доброславы. И можливо јест, же не једино до њеј. Можно јест, что други сељани такоже слышали сут нєчто об Облєченых Долинах. Једна из дєвчинок изходи напрєд. Под јеј зимовым чепцем имаје она долге, чрне, сплетене власы. Она бєжи к Нахославу и силно обимаје јего. Братче! Братче! - кричи она и ховаје лице в јего плашч. Фиаломира погледаје на дєвчину чујно. Дєте јест радостно и очароватељно. Имаје оно рукавице из волны, кторыми покушаје она обимати Нашка. Вранка! - ловитељ такоже обхвачаје ју силно - јеси ли ты была послушна родитељам? Јеси ли ты помагала јим в дому? Мхммм! - кымаје она главоју и скрываје се в јего плашчу. По долгој тишинє, в кторој учествовали вси дєти, Вранка погледаје на незнајему жену. Дєвочка имаје очи в пивном колору, тако, како Нахослав. Фиала види туто. Тутчас она примєчаје, же јест она подобна до младца. Итак, Нахослав имаје прєкрасну, великолєпну, малу сестру! Дєвчинка румєни се и погледаје на својего брата.

Нашек! - шепче она - а буде ли тута дама твоја жена? Фиаломира слыши туто и моментално румєни се, а мраз ставаје за њу цєлком нечујемы. Хче она нєчто сказати, но абсолутно не сможе давати из себе никакы глас. Туто чудно рєченје, кторо Вранка је сказала, тыче јеј срдце, како огњена стрєла. Туто је было нагло и некомфортно.

Ч... что? Не - Нашко такоже изгледаје, како бы он чул некомфортност - Вранка! Тако не јест можно!

Помилуууууј! - одговарјаје она невинно. Она пушчаје брата и приходи до царевны. Фиалка стоји и румєни се.

Ја јесм Искримира, нахославова сестра! - говори Вранка гордо. - Ф... Фиаломира, буд здрава!

Ја љубју мојего братка и никому ја јего не дам! - усмєхаје се она, а потом... обимаје дєвчину једнако, како Нахослава.

Но... ја не имам намєр... да бы... - царевна неустало румєни се и не знаје како одзвати се.

Фиаломира! Како красно! - друго дєвче из громады говори радостно и приходи к њеј - како цвєты, фиалкы! Ја такоже бых хтєла тако име! Јеј име јест Урошка. Имаје она шест лєт, јест дост высока. Ставаје она прєд Фиалоју. Она имаје јасне власы, кторе изходет из-под јеј чепца во всаку можливу страну. Јест она облєчена в великы плашч. Имаје она долге рукы, а на јих концах сут велике рукавице. Она немного изгледаје како пољно страшило. Около шије имаје она облєчены долгы, бордовы шал, кторы изгледаје како работа бабице. Она изгледаје тако радостно и мило, же Фиаломира чује жаркост в души.

Ну, исто туто не јест од фиалок, од тутых цвєтов, але... - царевна начинаје говорити. Она чује се несручно.

Ја такоже бых хтєла тако име! Можно моји родитељи будут согласити се и тогда ја буду јего пријети в ритуалне сплетины! - Урошка радује се и одврачаје се до другых дєти. Мала Малинка такоже изходи в страну Фиаломиры.

А ако ли туто име не јест од фиалок, тогда од цего, длага господжо? - запытываје она неизразно. Когда она иде к Фиалкє, тогда близ упадаје в снєг. Царевна реагује интуитивно и дєлаје крок в јеј страну, да бы помогти тутому бєдному јестеству дојдти до њеј. Присєдаје она, а Малинка дєлаје до њеј најкрасны усмєх, какы она може. И једночасно смркаје носом и утираје јего о рукав плашча.

Дєти! Господжа јест из велико далекој крајины и она буде вам позднєје всечто сказати - рєче Нашко - поможете вы нам с тутыми мєшками, добро ли? Вєтко, Кремењу, Креску, Бубличе, појдите вы со мноју! Он зове хлапцев, ктори до тутого момента стојет взаду.

Тут, за складишчем... јест... а, исто - ловитељ припоминаје собє, да бы сказати дєтам о страшном Небодару.

Нашку, а кде јест тутој дракон? - запытываје Кремењ, пєгаво дєте, с очами в колору пива, чрными власами и великым носом. Ловитељ мршчи чело. Одкуд они туто всечто знајут?

Итак, ја јесм стал одкрыты! - говори желєзны глас, кторы могл бы важити тысеч (1000) килограмов. Але никако дєте не босји се. Вмєсто того цєла громада быстро бєжи за складишче. А там на невеликој пољанє скрываје се огромны базилиск. - Ја јесм Небодар! - говори он, когда дєти приходет к њему.

Велиииииикы! - кричи нахославова сестра, Искримира.

Огромны! - рєче живо Кресислав. Два брати, Вєтка и Кремењ приближајут се остражно, да бы доткнути драконској коже.

Господин Небодал јест огломны! - мала Малинка разпростираје своје дробне ручкы. Все дєти подходет до базилиска. Једино стресованы Бублик стоји взаду, и долбе в носу. Небодар стаје в шикарној позє и дєлаје остражны обрат, тако, да бы случајно не одвезати багаж. Дєти сут очаровани и абсолутно не бојет се дракона. Нахослав јест слегка тревожны, из причины јих легкодушности. Но знаје он, же огромна, дєтинска љубопытност јест тако јихно, како и јегово својство. Послє около тридесети (30) минут цєлы товар јест уже в складишчу. Вси стојет тутчас в срєдинє дрєвєного будынка и кончајут размєшчанје прєдметов тако, да бы был поредок. Склад јест дост великы, и полны различных скринеј, крабок, мєшков. Саморазумно, близ всака скриња и всака крабка јест тутчас пуста / праздна, кромє тутых, кторе они сут привезли со собоју тутдењ. Зрна, бочкы и барелы с пивом, а такоже всечто потрєбно, уже давно јест в сељанскых домах. Там људи приготовили сут коморы, да бы пшеница не размокнула се, да бы пиво не замрзнуло. Једино скриње с месом остали в складишчу. Замрзло месо не гније. Всечто, что јест потрєбно, они дєлет се меджу собоју, једни с другыми. Дєти стојет при једној крабкє, и помимо мраза они од-облєкајут своје рукавице и чепце. Они починајут једати скрыте в крабкє, сладке, овсове колаче. Бритомир заисто добро

знаје, каке товары сут цєлком необходиме за Бєлозорјанов, итак из того повода в скрињах и мєшках такоже јест нєколико пакетов со сладкостами. Истинно, в селу јест дефицит сладкостиј, из тој причины, что громада дєти быстро сможе локализовати все колаче, кторе Нахослав и други привозет до села. И такоже они смогут быстро все туте колаче сјести. На шчестје они јешче не смогли најдти...

Не, Бублик! - каже тврдо Нахослав до хлапца, кторы из мєшка изимаје стеклєну банку. Ахх, једнако они смогли најдти - оставите вы тој мед. Что ваши родитељи будут користати, да бы сладити компот и поливку? Како они смогут упекти вам выше колачев? Бублик стоји со банкоју в рукє и гледаје на ловитеља. Имаје он нос чрвены од мраза. Он гледаје такым способом, како гледаје невинны кот, кторы прєд моментом разбил драгоцєнне талиркы. Гледаје он својими небескыми очами на Нахослава. Јего велико чело такоже начинаје чрвенєти од хлада. Јегове кратке, јасне власы разходет се во всаку страну. Он имаје отворјене уста. Друге дєти цєлком не гледајут в јих страну. Они живо бесєдујут о нєчем и једајут. Еххх, добро, возмите једну банку. Но не жрите смєста тутого меда, да бы ваше желудкы не болєли! - напоминаје Нахослав. Кресислав, главар дєтинској банды, скрыто погледаје цєлу ситуацију, с надєјеју војенној жртвы. Цєла медова банка! Како красны плен! Бублик изимаје мед, а јего лице не изражаје никаку емоцију. Фиаломира гледаје на дєти и ничто не говори. Нахослав види, же јест меджу њими невеликы свез, а види он то, саморазумно, во фиаломириных очах. Гледаје она на туте невелике јестества, кторе једајут тутчас сладкости. Јест видно, же внутри души Фиала гори. Она је увидєла, же Нашко гледаје на њу и одвратила се. Она говори:

Ако ли вы тако велико љубите колаче, тогда ја буду јих вам сдєлати, ако ли буде можливост. Сможете ли вы? - запытываје Кремењ. Ја думају... же да. Колаче од Фиаломилы!!! - Малинка воздвигаје ручкы. Јеј мале уста држет два сладке колаче. Јасны Перуне, але они сут лакоми... - рєче Нашко - Дєти! Идемо! Не хчемо мы замрзнути! Вєтка быстро закрываје крабку и бере ју со собоју. То буде јих запас! А ако ли нєкто из вас мед ми буде красти, тогда ја скажу Небодару, да бы он прємєнил вас в каменне статује! - страши јих ловитељ. Банда избєгаје до села. Јих смєх помало пропадаје, а остаје једино ехо. Фиала и Нашек небыстро идут в страну дрєвєных, бєлозорјанскых домов. Јим јест тежко / трудно идти чрєз снєг. Одкуд заисто дєти имајут тако много силы, да бы тако просто бєгати наскроз бєлого мраза? Ја буду чувати тут! - кричи одважно базилиск. Он кладе се комфортно в снєгу, подпираје главу о прєдне лапы и закрываје очи. Хвала, Небодаре! Ако ли тобє буде нєчто потрєбно, тогда зови ты мене! Ја пријду в пополдењ! Дабог јест тутчас највысоко на небу. Јегово свєтло прєходи наскроз снєговых облаков, кторе неустало облєкајут Бєлозорје. Снєг тутчас не падаје, но облакы цєлы час закрывајут небо. Село јест заправду невелико. Тут живе можно сто (100), сто двадесет (120) људиј. В срєдинє села јест невеликы простор, на ктором растут два дрєва. Једно јест мала брєза, ктора имаје размєр чловєка. Стоји она под огромным, великым дубом.

Брєза јест симбол нашеј бєлозорјанској земје. В недалекых лєсах јих тут расте прємного. Когда ты изојдеш из села вечером, тогда зорја на небу изгледаје прєлєпо - рєче Нашко, когда они приходет до центра. Приставајут они в срєдинє под дубом. Ловитељ указываје западну страну. Видиш ли ты колико там јест брєз? Когда Солнце заходи за хоризонт, тогда вечерно свєтло прєходи наскроз тутых бєлых дрєв. Одтуд заисто јест име “Бєлозорје”. Саморазумно тутчас имајемо Вєчну Зиму, итак всечто јест бєло - говори он смутным гласом. А дуб? - запытываје дєвчина. Дуб јест саморазумно симбол Короны Всесвєта, оси Земје. Фиаломира гледаје в гору на велико дрєво. Дуб изгледаје велебно, мистично. Јегове безлистне вєткы држет тутчас прємного снєга. Помимо того, дрєво јест силно и крєпко, не погынаје се под множством снєга. Дєвка примєчаје, что недалеко од њих, малы, бєлы павук вије и сплетаје своју сєт. Задрживаје она дых. Неразумливы страх парализује ју. Она не може бојевати с тутым. Животинка работаје трпєливо, да бы изтворити павучину. Павуковы домок јест тутчас покрыты снєгом и јего јест можно просто увидєти. Он јест около петдесет (50) центиметров над брєзоју. Неочекывано невеликы фрагмент снєга одрываје се од дуба и падаје в павучину. Јеј структура нишчи се, а снєг спокојно падаје на брєзу. Фиаломира тресе се од страха.

Идимо мы одтуд - проси она - ја заисто замрзају. Вокруг бєлозорјанского центра сут домы, кторых двери изходет в страну великого дуба. Недалеко даље јест невелика, дрєвєна вєжа. Домы не стојет равно, једне сут ближе, друге даље. Оне такоже не складајут полны круг. На запад од срєдины села јест простор, и привидно то јест вход до Бєлозорјеј. Там јест тој брєзовы лєс. Можливо, что под снєгом јест траса за повозы и коњев. Можно такоже, что невелике трасы идут од дуба до домов. Једнако, тежко јест одгадати јест ли то правда, зато что всекде лежи дост свєжи снєг. Јест видно, же сељани регуларно оддаљајут снєг, да бы можно было пројдти. Једино нєколико малых трас изходи од домов и иде в страну складишча. Дєти сдєлали сут туте трасы. При без малого всаком дому јест некористајема / неуживајема, обснєжена пољана, на кторој житељи сєјајут пшеницу. Цєле Бєлозорје окружаје великы лєс, од кторого можно јест изојдти једино в јужну страну. Лєс јест бєлы од снєга, хот Нашко и Фиалка исто видєли сут, же недалеко одтуд из дрєв растут прве листы. Тут всечто јест друго, всечто јест чудно. Домы сут просте, дрєвєне. Од всакого дымного комина изходи темны дым. Једин из домов јест немного выше великы, но они идут в цєлком другу страну. Дом, до кторого они идут, изгледаје, како бы он был пусты. Хот заисто цєло село изгледаје, како бы оно было пусто и како бы никто тут не жил. Једино тутој дым припоминаје, же Бєлозорје сут живе. Дым имаје аромат зимы, тепла и домового огнишча. Јешче једино нєколико-десет кроков и они будут могти разгрєти се. Они јешче не сут пришли, а вот двери отварјајут се. Нєкака жена, облєчена в љнєну сукњу приставаје во входу. Имаје она темне власы, а јеј зєнице в очах имајут колор пива и каштанов.

Нашко! Сыне! Добродошли! Входите вы! - призываје она јих. В дому јест милы аромат растлинного чаја. Дом не јест такы, како в граду. Можно јест помыслити, же час тут иде выше помало. Стєны сут просто, необработано дрєво. Стрєха, такоже из дрєва, јест подкрєпјена такоју конструкцијеју, на ктору без проблема можно вскочити. На тој дрєвєној чести јест слама, ктора изолује дом од хлада. Од внутри, стєны сут подкрєпјене тврдоју, паљеноју глиноју. Понєкде в стєнах сут мале отворы, в кторых сут невелике, стеклєне окна. Окна, кторе цєлком не годет се с цєлым погледом сељанского дома. Оне сут закрыте невеликыми тканинами, кторе сут окрашене различными декорацијами. Стекло јест градскы изнаходок, кторы в Бєлозорјах јест велика инновација, нєчто ново, нєчто обычајно неупотрєбимо. Привидно, тутчас стекло јест избавјенје људского житја, охрана од страшној зимы, ктора всакым отвором пробује војдти до домов. Зима јест највыше чујема при подлогє, но тутој проблем сељани развезывајут тако, же они облєкајут велике поножкы из волны. Нашко и Фиалка такоже имајут је тутчас на ногах. Вход до дома сут просте двери, сдєлане из нєколико досок. Вход јест до обычајној кухње, в кторој стоји великы стол. Немного даље јест глинєны печ, в ктором неустало жари се огоњ. Дым иде ко горє чрєз дымны комин. В коморє висет различне декорације, понєкторе привидно оддаљајут зле чары. Над печем такоже висет растлины. В часу Вєчној Зимы тута зеленина јест привидно выше цєнна, неж обычајно. Недалеко од печа стоји мала талирка, на кторој јест немного каше, а такоже напрсток с хлєбным квасом. Даже в тако трудных моментах људи паметајут о малых домовиках. В коморє јест такоже нєколико малых столов, полиц и различных другых мебељев. На нєкторых стојет разне кухонне орудја, ложице, мєшала, коше и грнце. Немного даље сут входы до наслєдных комор. Из једного с тутых входов изходи тутчас жена, ктора нєколико моментов назад је отворила главне двери ловитељу и царевнє. Приходи она до стола, а в рукє држи велику, мекку покрыву из волны.

Виджу ја, же вам јест хладно, господжо - говори она до Фиаломиры, ктора сєди при столу. Жена подходи к њеј и даваје јеј материал. Хвала - одговарјаје дєвчина. Заисто, тут јест велико хладно. Фиала имаје чрвено лице од мраза, а јеј рукы цєлы час обимајут глинєну чашку, в кторој јест зеленны чај. Нахослав сєди при њеј. Вокруг стола сєдет такоже други житељи того дома: муж с великыми, чрными вусами на лицу, отец Нашка, Семјевит; два брати ловитеља, обадва младши неж Нахослав. Они сут высоки и изледајут велико подобно. Старєјши, Гостислав, имаје деветнадсет (19) лєт и невелику браду, а младши, Всимир, имаје чрне, кратке власы. Имаје он седмнадсет (17) лєт. Мати Нахослава сєдаје при мужу и милым способом погледаје на гости: Ну! Разказывајте вы! - рєче она интересовано. Нахослав уже једно-кратно је прєдставил јим дєвку, когда они сут станули в дверах. Тутчас он дєлаје туто поновно. Говори он всечто, что јим јавило се. О путованју до Каменограда, о видєнју с Бритомиром, о похыченју јих, потом об избєженју и о битвє в граду. Когда он говори, тогда мати изгледаје непокојено. Она привидно могла бы сказати нєколико острых слов Нашку, але тутчас в дому јест незнајемы гост. Итак, молчи она, а на јеј лице приходи усмєх, зато что јеј сыну не стало ничто зло. Она потом даваје јим тепле, пшенне палачинкы / блины из печа и говори јим једати, да бы имєли силу. Нашко разказује даље: о новинах, каке он је слышал, наконец говори о том, одкуд јест Фиаломира и како они могут помогти једин другому.

Царевна... Облєченых Долин? - допытываје отец Нахослава. Ох, Семјевите, ты јеси добро слышал! У нас в дому јест царска дочерка - јего жена усмєхаје се до њего, а потом тихым але тврдым гласом говори - сєди ты елегантно! Потом она вставаје и начинаје нервозно разгледати се. Мати, не безпокоји се ты тако - говори Нашек. Исто! Прошу... ја... не... какобы.... - Фиала говори в способ сугласны со својим обычајем. Одкуд вы тут, тогда? - допытываје мати с некомфортностју в гласу и врачаје се на своје сєдишче. Ој, ну! Из неба! Из облаков, Дєславо! Нашко говорил је туто! - стары Семјевит говори, а јего вусы вијут се. Сєди он и држи једну руку на другој. Јест тишина. Несручна, некомфортна. Родитељи Нахослава стали сут поважни, когда услышали слово “царевна”. Фиаломира смєста је туто увидєла. Ја јесм велико благодарна за вашу гостинност! Туто јест за мене велико важно! - рєче она и склањаје легко главу. Јест непокојена, итак она затискаје силно длањи на колєнах. Домашно печиво имаје добры вкус, чај јест теплы. В нєколико послєдных дњев она је познала тако много одличных људиј, хвала кторым она поновно добываје надєју, покој и силу. Јеј очи ставајут мокре од солз - заправду, велико важно! Нахослав примєчаје, что дєвчина поновно плаче.

Фиаломирє никто не је хтєл вєрити кто она јест, одкуд она јест в нашеј крајинє. Ну, ја јесм вам сказал, како ја јесм ју нашел. Итак, туто заисто јест за њу велико важно - младец покушаје вєрно описати чувства дєвчины.

Ты јеси имєла велико нешчестје - говори старєјши брат, Гостислав и погледаје на њу со жалостју.

Дєвчино мила! Нехај Лада храни тебе! - кричи Дєслава - наш дом јест твој дом! Како тобє јест можно помогти? Фиаломира плаче. Она даље не може сразумєти того, хот од нєколико дњев она доставаје много добрости од другых људиј. Чује она, же не јест она годна, да бы туто достати.

Вы уже јесте велико помогли, заисто... - одговарјаје спокојно - хвала вам... за всечто...

Гост в дом, бог в дом! - Семјевит разпростираје рукы - итак, ја иду принести нєчто мочно и жарко! Вставаје он и помало иде в страну једној из комор.

Ну, хеј! Але не пиј ты в полдењ! - кричи мати.

Да, да, жено ты врєдна! До воджа буду занести, новину прєказати! Вот сын мој цєлы и здравы, је он вратил се послє нєколико седмиц путованја. Једанје је он привезл! Ну, и нам јест потрєбно привитати и поздравити нашего госта! Јест потрєбно нєкаку забаву сдєлати, правда то? - отец говори весело.

Еххх, стары уже никогда не буде измєнити се - Дєслава кымаје главоју.

Кде јест Искрка? Јеси ли ты ју можно видєл, Нашко? - Семјевит игнорује жену и пытаје ловитеља.

Она была је в складишчу, с другыми дєтами. Потом они нєкде пропадли. Ја мысљу, же уже цєло село всечто знаје. Нахославова мати одврачаје се к Фиаломирє и запытываје: - Како там јест? В твојеј крајинє?

Там...? - дєвчина обтираје солзы рукавом од кошуље, ктору она је достала од Брита - там јест прєлєпо! И в тутом моменту лице Фиалы начинајут изгледати тако, како Нахослав јешче не је видєл. Абсолутна дєтинска радост, он тако могл бы туто описати. Одкогда он ју нашел, она привидно прво-кратно имаје тако лице. Туто не јест ничто чудно, јего мати заисто имаје туто својство, же људи при њеј сут радостни и чујут спокој и удобност. Дєслава јест како богыња поредка, Лада. Јеј милост разливаје се в цєлом дому. Тутчас јест јешче выше тепло. Бесєда зајмаје долге часины. Дењ иде ко концу, а снєг начинаје падати выше строго. Меджучасово, Нахослав и јего брати одходет од дома, да бы помогти отцу в работє. В концу дња, мала богыња Зорја, житељка најзападној страны свєта, румєни се, когда види она Дабога, бога Солнца, кторы помало приходи до хоризонта. Цєло небо на западу јест чрвено, тако како румєнец на лицу Зорје, ктора јест дочерка Луны. Саморазумно, в Бєлозорјах јест тутчас снєг и облакы, а вечерно, чрвено свєтло не јест видно. Село јест скрыто в облаках, лежи оно обсыпано снєгом. Всекде јест хладно, всекде јест зима и мраз. Једино из домов изходи огромно тепло. Физично тепло, из печев и огнишч, но такоже духовно - из људској срдечности и милости. Когда уморјены Нахослав врачаје се до дома, тогда в кухњи даље јест разговор. Тутчас јест такоже Искримира, ктора уже је вратила се. На столу стоји тутчас нєколико малых, отворјеных скринеј и крабок. Внутри сут различне блєсковне декорације и

бижутерија. Жены сут нашли дружны језык. Запонкы, броше, наушнице, везала, а такоже много шитых и преденых украшениј в формах цвєтов. Всечто туто лежи тутчас на столу.

Таке? Или таке? - Дєслава указываје нєколико пурпурных и розовых цвєтов Фиаломирє.

Ја думају, же туте сут највыше близке - одговарјаје она.

Ах, правдиво, близ како фиалкы, хот заисто немного различне. Вранка бере цвєт в руку. Декорација имаје пурпурне листкы и жолту срєдину. Дєвче сравњаје једне с другыми и детаљно јих анализује.

Да, выше мење тако изгледајут фиалетникы. Мој отец велико је љуби - говори Фиала.

Итак, одтуд јест твоје име... - Дєслава замысљаје се.

Оне сут прєкрасне - захвачаје се Искрка. Нашек погледаје на жены. Он јест нечисты и мокры од пота, але задовољены. В складишчах јест поредок, дрєво јест посєчено / порубано и принесено до домов. Трасы сут одснєжене, хот снєг наново је засыпаје. Даже Небодар је помогл јим принести товары до домов.

Ох! Нашко! Пришли вы јесте! - мама радује се - приготовите се вы! Цєло село уже знаје. Тутдењ вечером, в највеликом дому буде забава. Тута новина быстро је разнесла се хвала дєтам, итак, цєло село уже заисто знаје. Небодар, кторы почиваје тутчас при складишчу, такоже. Дєслава и Искримира всавајут. Семјевит входи до дома, одпрашаје своје буты из снєга и тре своје рукы.

Добро, что Бритомир устројил је нам немного медовины, правда ли? - тыкаје он Нахослава.

Меджучасово мы јесмо сдєлали немного једанја - говори радостно Дєслава.

Ја могу нєкако помогти - рєче Фиаломира.

Ах! Исто! - мати погледаје на њу - ја имају мысљ! Мы украсимо тебе, да быс ты се тако не одличала од другых!

Ја? Ч-что? Господыња хватаје руку младице и, заједно с Искримироју, оне три идут в страну једној из комор.

Ако јест светок, тако потрєбно такоже светочно облєченје! - мати радује се.

Помогу ја! - говори Вранка. И пропадајут оне. А од коморы јест слышны смєх и тихе бесєды.

Ех, жены - Семјевит кымаје главоју. Но потом он такоже, против својим словам, иде до другој коморы, а једночасно од-облєкаје кошуљу. Ако јест светок, тако потрєбно такоже светочно облєченје. Нашко иде за отцем.

Раздєл 16. Наша надєја

Бєлозорјани милујут светкы и забавы. Можно бы помыслити, же в тутчасној ситуацији не јест јест можно организовати велике пиры и балы, једнако в Бєлозорјах то не јест правда. В селу људи поступајут подолг обычајного поредка. Итак, сељани празднујут моменты сезоновых измєн: весны, лєта, јесењи и зимы. Даже помимо того, что не јест никака измєна, а в Бєлозорјах јест Вєчна Зима. Једнако, в час Јарового Равноденства, сељани не палет уже сламєној куклы Мораны, да бы не раздражњати смутну Богыњу Смрти, ктора мрази всаку крајину, в ктору приходи. Шчедре Годы - Зимовы Солнцеврат, је стал выше достојны светок, хот он даље имаје једин елемент, кторы јест натуралны за Бєлозорје - многост алкохола. Всакы праздник јест тако богаты, како јест можно, а на столах јест много једанја и питја. Нахослав и Семјевит сут уже пришли до дома воджа. Они обадва сут облєчени в шикарне, бєлозорјанске облєченја. Јих легке, љнєне кошуље украшене сут в орнаменты, кторе изгледајут како брєзове листы и цвєты. Они имајут чрне ногавице и чрны, везаны обув. Семјевит је обвезал кошуљу фрагментом бєлого материала, а Нахослав облєкл је свој кожевы појас, од кторого прєдже был одјел меч и мєшек. Он имаје власы свезане везалом, како обычајно. Дом сељанского главара јест выше великы и обширны, хот в разкладу дост подобны до дома Нахослава. Комора за једанје може помєстити даже и сто људиј, а то јест достаточно. Нєколико људиј, ктори такоже сут облєчени в бєлозорјанске одєвы, готовет тутчас столы и једанје за забаву. В дому јест забавовы аромат: печенја, теплого, паљеного дрєва и дымєного једанја. Нєкакы

муж несе колбасу, другы гледаје коликост фљашек с вином, третји покушаје отворити бочку с пивом. Јест гласно. Жены кладут на столах глинєне талиркы и чашкы с различным једанјем. Тут сут сушене овоче / плоды, варјене компоты, кысла зеленина и грибы. Једа јест цєлком зимова, тежко јест најдти нєчто свєже. На столу јест всечто, что јест схрањено од гнитја: кыселины, једанје с оцтом, джемы, бєле и жолте сыры, дымјене и сушене месо и рыбы. Једино хлєб, каша и сладке колаче сут свєже. Аромат јест заисто одличны. Од кухонного печа, кторого функција тутчас јест даванје тепла, иде пријетно свєтло. Блєск огнишча танцује в цєлом дому, заједно с огњем малых свєч. В коморє стоји шест столов, кторе сут разложене в три реды. Всакы из њих вокруг себе имаје много сєдишч. На столу в срєдинє стоји доска с печеноју дикоју свињеју. Нахослав гледаје на звєра. Он думаје, же свињи јест нєкакы недостаток. Послє момента он разумєје, же у свиње в устах не јест... јаблоко, кторо је было за њего тако обычно. Одкуд једнако взети јаблоко во Вєчној Зимє? Тежко јест такоже привезти нєкаке јаблка из града. Одкуд заисто взети јаблка в зимовых запасах / резервах? Кухар, једнако, заисто усиловал је сдєлати всечто, что он могл. И он смогл прємного. Дика свиња на доскє изгледаје прєлєпо, а аромат јест прєкрасны. Јаблоко јест јаблоко, але одкуд они имајут туту свињу? Јест ли можливо, же она јест животина, ктору Нахослав смогл уловити јешче давно тому? Младец думаје о тутом и погледаје на свињу. Јему јест недостаток ловјенја в лєсу. В куту коморы присєдајут сељански музиканти и они настрајајут своје инструменты. Комора изполњаје се првыми, немного кривыми нотами.

Нашко! Добродошли! - говори до њего стары муж, кторы подходи к њему. Имаје он сиве власы на брадє, јест лысы и дост низкы. Може он быти немного выше стары неж Семјевит. На бєлозорјанску кошуљу он је облєкл кожене елементы охранној броње. Другу чест обранного облєченја држи он в рукє. При појасу он имаје привезаны краткы меч. При јего возрасту туто оружје изгледаје огромно. Вот јест војевода, главар малој бєлозорјанској “армије” - Војемир.

Поздрав, војеводо! Како вы јесте? - одговарјаје ловитељ. Ну, видиш ты, ничто ново. Стражеванје, тренингы, и споры с Каменоградом. Со главным градом? Ну, видиш ты, на жалост да - одрєкаје он - ја јим не јесм враг, војинов могу ставити в службу, ако ли јест потрєба, тогда помогу, буде потрєбно зашчичати и бранити, тогда буду зашчичати и бранити. Но, нехај они, јасны Перуне, лєпје туто всечто организујут, зато что мы не можемо сдєлати ничто смыслно. Что туто значи? Паметајеш ли ты, нєколико мєсецев назад, тутој конвој, кторы је привезл товары? Да, ну да. Он је был послєдны. Ну да. Ја исто не знају, что туто измєњаје, але да. Нашко... послєдны - бојец гледаје очи младца - потом ничто. Никакы посланник, хетман, никаке новины, ничто. Ничто? Ја јесм мыслил, же мы јесмо в сталом контакту с Каменоградом. Ја јесм был в граду, говорил јесм ја с различными људами. Западно Владство знаје, же над Бєлозорјами јест Вєчна Зима. Ратуш не је о нас забыл, људи мене в тутом увєрили. Ну, видиш ты. Најпривидно имајут они нєкаке важне вєчи, зато что они не сут ничто прислали од нєколико мєсецев. Можно они будут собє о нас припомнєти по том, како ты јеси там был? Ех, а давнєје туто тако добро је работало. А мы имајемо људи, кторым потрєбно јест давати једанје, домы, кторе јест потрєбно огрєти, војевников, кторых јест потрєбно орудовати.

Добро, же сусєдне села помагајут нам... Ах, ну, видиш ты. Прости људи сут велика помоч. Ако ли бы они не посылали нам транспортов, тогда мы привидно быхмо не могли тут жити. Како мы јим будемо одплатити за туто - кымаје он главоју - но, але да. Буде добро. А ты? Имајеш ли нєкаке новости? Нашел јеси ты нєкаке информације? А, ну, видите. Можливо јест, же ја знају како јест нам можно помогти - одговарјаје Нашек в тајемны способ. Что? Говори ты! Что јеси ты познал? - стары војин интересује се и приближаје к њему. В том моменту двери од дома отварјајут се, а из темности и мраза изходет три персонаже в зимовых капуцах. Около јих плашчев јешче танцује мраз и снєг. Два бежеве плашче, једин великы, другы малы, облєкајут Дєславу и Искрку. Чрно-небеско облєченје јест плашч Фиаломиры. Двери закључајут се, а жены од-облєкајут покрытја. Ох, Драгоцєнна Ладо! - Војемир тыче ловитеља в руку - Нашко, кто јест она? Она? Наша надєја... - одговарјаје младец. Јест тишина. Фиала изгледаје тутчас како родна Бєлозорјанка. Дєвчина имаје бєлу, љнєну кошуљу, подобну другым људам, с брєзовыми орнаментами. Кошуља лежи свободно на јеј худом тєлу. Изгледаје она, како бы была замного велика, хот из другој страны туто додаваје дєвчинє очароватељности. Сподница такоже јест једнака, како у всих другых жен. Бєла, обычајна, равна, украшена подобными листами и цвєтами. Тепле ногавице в колору снєга скрывајут ногы и одразличајут се од чрных, малых, немного старых обувок. На дробну фиаломирину прс падаје округлы нашијник, кторого фигура изгледаје како Солнце, кторо заходи. Туто јест дрєвєны симбол богыње Зорје. Дєвчина в бедрах јест прєвезана чрвеным везалом, кторо спрєду имаје оздобну везку. Јеј власы сут сплетене в долгу плетенку, ктора јест свезана тамтым чрвеным везалом, кторо она је купила на каменоградском трговишчу. Тута чрвеност естетично дружи се с колором јеј појаса и очиј. А кромє того јешче једна ствар различаје ју од другых жен: невеликы вєнец из шитых, пурпурных цвєтов, кторы Дєслава је вплетла Фиаломирє во власы. В једном моменту Нахослав примєчаје, что он замного долго гледаје на Фиалку. И једночасно он не хче прєставати туто дєлати. Ако ли бы он прєстал погледати, тогда он бы не смогл увидєти детаљев, кторе он исто прємного хче увидєти. Дєвчина имаје дробне, слегка отворјене уста. Јеј лице јест румєно од мраза. Свободна чест јеј власов падаје на јеј рамена, и издаваје се, же кричет оне: “гледајте на нас! Обдивјајте!”. Он даже смогл увидєти нєколико малых пєг, кторых прєдже не је угледєл. Јеј лице он види тутчас детаљно. Очи Нахослава плавајут тутчас в морју погледов, тонут оне под лавиноју образов. Туто заисто сут чары. Туто трєбујут быти чары. Увєрјено! Фиаломира знаје магију, она имаје немного чаровној силы. Туто не јест можливо, да бы она ју тутчас не употрєбјала. Просто заклинанје, быстра рыма, нєкака поема, и готово! В туте нєколико секунд младец је увидєл тако много, како он не је увидєл в цєло своје житје. Он врачаје се до реалности допрва в моменту, когда он слыши глас. Глас тој кончаје абсолутну тишину, ктора је стала, когда жены вошли до дома:

Добродошли! Људи! Мы поздравјајемо тутдењ Нахослава, кторы је повратил се из путованја, а такоже јегову очароватељну другарицу! - говори водж, Добротєх. Имаје он густы, рыджи вус и долге, такоже рыдже власы. Он јест толсты и дост низкы. Јест он облєчены в обычајну, бєлозорјанску кошуљу. Кошуља, једнако, јест немного выше орнаментна и богата. Јест заисто видно, же туто облєченје јест облєченје важного чловєка. Главар стоји на сєдишчу, тако да бы вси могли јего добро видєти. Воздвигаје он ко горє глинєну чашку с пивом. Вси други сељани такоже воздвигајут своје чашкы. Јест јих тут можно деветдесет (90) људиј. Вокруг ставаје гласно. В том моменту Нахослав примєчаје, что он такоже држи подобну чашку с пивом. Когда он ју достал? Од кого? Види он, же Војемир такоже јест немного помыљены тутоју ситуацијеју. Чрєз нєколико-надсет секунд ловитељ... не был достаточно вниматељны, да бы примєчати реалност вокруг себе. Сєдајте вы! Једајте! Да вам једы и напоја буде достаток! Будислава, лиј ты пиво! Тако јест! - из громады људиј кричи весело жена. Низка, толста, чрвена на лицу. Држи она джбан с нєкакым напитком и лије из њего до глинєној чашкы Фиалы. Како јест ваше име, мила господжо? - водж говори даље. Ја јесм Фиаломира - рєче дєвчина. Допрва в тутом моменту Нахослав цєлком повратил се до реалности - приходжу ја из далекој крајины! Можливо јест, же ја знају, како помогти вашему селу! Људи молчет. Како то? Знајеш ли ты како одчаровати злу клетву? - Знају ја способ! Добротєх гледаје на њу с интересованјем. Потом он позираје на другых људиј. Јест велика тишина.

Моји родитељи, владатељи Облєченых Долин, знајут магију, и могли бы оддалити клетву. Једнако, ја не имам можност вратити се до мојеј крајины, але благомилы Нахослав сказал је, же он буде ми помогти - рєче Фиаломира и румєни се. Она заисто добро знаје како говорити до многости људиј. Идеално! - кричи весело главар - наш дом јест твој дом! Нехај јест тутчас забава, зато что и повод до забавы јест! Здравје дамы Фиаломиры! Съдорвје! Воздвигаје он чашку и пије. Ај! Съдорвје! - кричет људи. Здравје! - говори Дєслава, ктора стоји близко Фиалкы, и усмєхаје се до њеј. Нахослав такоже пије немного. Чрно, силно, сладко пиво. Пиво за јих витанје. Добро, вкусно. Разгрєваје оно од внутри, а јего аромат јест тако силны, же јест он уже в цєлој коморє. Ах! Нахославе! - водж гледаје на њего. Он даље стоји на сєдишчу. Вот јесм и ја! - ловитељ воздвигаје руку и усмєхаје се. Кде ты јеси нашел таку очароватељну дєвчину? Ну да. Саморазумно. Фиаломира јест тутчас центр. Вси на њу гледајут, вси сут интересовани. Младец припоминаје собє всечто, что он прєжил прєд тым како привезли се до Бєлозорјеј. Брати! Сестры! - такоже ставаје он на сєдишче. Људи имајут за њего повагу и респект. За њего, и за то что он говори. Људи молчет - вот јест с нами велебна господжа, дочерка милого цара... - рєче он и покушаје придумати име, кторо он је слышал једино једно-кратно - Перо...полка... - он гледаје на царевну, а она слегка кымаје главоју. Он говори даље:

...из Облєченых Долин, посланница из тако далекој крајины, же вы јесте даже никогда о такој крајинє не снили и не мечтали! Магично јестество, кторо имаје људску форму и орлје крила! Нешчестливо, упадла је она из својего свєта, кторы лєтаје посрєд облаков. Загубјена искатељица, ктора ишчи помоч за својих брати и сестры, ктори такоже сут проклети магијеју Вєчној Зимы! - Означаје ли туто, же Вєчна Зима... - говори водж тихо. Гледаје он на Нахослава и чекаје. Младец говори даље. Ритуал Мраза јест чаровны праздник, в ктором зла клетва јест оддаљена. Цар и царица Облєченых Долин дєлајут туто. На жалост, јих свєт јест скрыты в облаках. Најпрво јест потрєбно јего најдти! Фиаломира румєни се. Јест она немного безпокојена. Она удивјаје се, же Нашко може тако просто о тутом говорити. Она имаје другу изкушеност, и привидно тутчас она покушала бы лгати о јеј правдивој народности. Или не говорила бы она ничто. Тутчас она чује како људи гледајут на њу, чује удивјенје, недовєру. Јешче једин момент и они будут смєјати се... јеј прва радост начинаје прєтварјати се в страх, непокој и смуток. Једнако, тако, како быстро тој страх приходи, тако быстро он пропадаје. Пропадаје в гласном кричанју људиј: Да живе царевна Фиаломира! Водж усмєхаје се к њеј. Наше село јест твоје село, мила дамо! Да нехај тобє јест достаток! - воздвигаје он пиво в гору и сходи из сєдишча. Он пропадаје меджу људами, але јего глас несе се в коморє и јест слышимы помимо шума. Зачто људи сут повєрили? Зачто они вєрет? Неочекывано Фиала чује, же нєкто хватаје јеј ногы. Колєбаје се она и погледаје в дол. Вот мала Малинка! Прєсладко дєте, кторо разтајаје јеј срдце. В том моменту дєвчина уже не мысли о страху и недовєрє.

Господжа Фиаломила! - говори она неизразно. Дєти! - радује се дєвче. Гледаје она на невелику громаду. Послє нєколико секунд вокруг њеј јест јешче выше људиј. Бєлозорјански житељи. Једни сут подобни к другым, други сут цєлком различни. Окружајут они дєвчину и начинајут обсыпывати ју пытанјами, а она покушаје одговарјати на ње најдобро, како она сможе: Кде сут Облєчене Долины? Је ли было долго ваше путованје? Јест ли можно цєлком оддалити Вєчну Зиму? Како јест быти царска дочерка? Како изгледаје твоја крајина? Зачто ты не имајеш орлјих крил? Нашко! Погледај ты! - Фиала говори к њему, когда он прєходи при њеј. Дєвка быстро кончаје изпијати своје пиво. Она цєлы час стоји при входных дверах, хот минуло уже можно тридесет минут. Меджучасово Нахослав је смогл поговорити с воджем Добротєхом, с храбрым Војемиром, а такоже је смогл он сдєлати с Искркоју, и с братами невелику дегустацију једанја. Мала Вранка сказала је тогда, что овсове колаче сут највыше вкусно једанје, тысеч-кратно лєпше неж всечто друго, и сказала је она такоже, что она буде взети со собоју једин колач, да бы оставити јего за домового гнома, кторы живе в јеј коморє. Фиаломира каже до Нахослава радостно.

Ја јесм собє сдєлала отворы на крила - говори она и указываје на свој плашч, кторы виси на вєшалкє. Ч-что ты јеси сдєлала? - он не разумєје. - Ну, гледај ты - одговарјаје дєва. Младец гледаје детаљно. Правдиво! Новы, кожены плашч в чрно-небеском колору имаје два отворы. На хребету, при лопатках. Новы плашч! Привидно и в кошуљи она сдєлала је подобне диры! Но јест потрєбно сказати, же отворы сут заисто... шикарне... сдєлане тако, да бы материал не изнишчил се од того домашного улєпшенја. Ах, Велесе! И тобє, дєвчино, јест дивно, же никто тобє не довєрјаје? - кымаје он главоју и смєје се - јест потрєбно добро прєдставјати се другым људам! Вот, каже туто чловєк, кторы прєдставјаје мене људам в такы способ, же они могут помыслити, же ја јесм бајкова принцеса - говори она к њему - ако ли бы вси људи были таки, како тут... Правда ли? - пытаје он и усмєхаје се. В тутом усмєху Фиаломира види гордост и поважање к Бєлозорјанам. Вокруг њих јест домашно, радостно и пријатељско. Вси једајут, пијут, забавјајут се и бесєдујут. Тут не јест никака недовєра, никака завист / ревнивост. Одкуд в другых људах јест тако много злости, тако много ненависти? Тут, на далеком западу, на хладном сєверу Владства јест тако спокојно. Даже в часу, когда селу загражаје Вєчна Зима. Како ты чујеш се? - допытываје он дєвчину. Хм... исто, ја чују се како в дому... - одговарјаје она. Одговор на пытанје приходи быстро, просто. Јешче нєкакы час тому Фиала не дала бы такого быстрого одговора. Она молчала бы, думала. Тутдењ она јест выше одважна, храбра, смєла. Јест ли то из повода тутој атмосферы? Или можно из повода чрного пива? Или можно из повода бесєды с мамоју Дєславоју? Пуста, глинєна чашка ударјаје в стол.

Ха! - кричи Фиаломира триумфално. Она исто чује се тут “како в дому”. Послє краткого момента втора чашка ударјаје. Потом људи начинајут радостно кричати. Хура! Начемир покорјены! - кричи нєкто из људиј. Ја јесм изиграла! Туто было просто! - говори дєвчина слегка пијаным гласом и воздвигаје чашку в гору. Начемир од долгого часа је был бєлозорјанскы чемпион, ако иде о быстрост питја. Он је был непокорјены алкохолны војевник, а јего глава је была силна, како никака друга. Он је был најлєпши. До тутдењ. Еггхтхгхтлмххт - говори он нєчто неразумливо, а потом јего велико, мускуларно тєло падаје в тыл заједно со сєдишчем. Он был бы ударил се в главу, но нєкто јего быстро похычаје. Проссссто! - рєче Фиала. Људи кричет гласно “хура, хура”. А она љуби туто. Љуби, когда јест в центру, когда људи обдивјајут ју. Сила тој љубости јест тым выше велика, чим выше велика јест коликост пива, кторо она је изпила. Дєвчина гледаје вокруг. Комора јест полна људиј. Вси једајут, пијут и бесєдујут. Дика свиња јест уже близ цєла сједена. Јест уже поздно. Фиаломира сєди при столу, а вокруг њеј цєлы час јест много људиј, ктори сут интересовани дєвчиноју: једни пытајут всечто, что могут, други прошут, да бы царевна изпила с њими здравицу, третји просто слушајут туто, что она говори. Тут јест цєлком друга атмосфера неж в Каменограду. Тут Фиала не потрєбује скрывати се, никто не хче сдєлати јеј ничто зло. Она чује тут пријатељство, братство, тепло, љубов, чује она... тако много добрых емоциј, кторе идут к њеј од всакого чловєка.

А скажите вы, мила Фиаломиро, что сут туте Ритуалы Мраза? - запытываје нєкто. Низкы чловєк, дост худы, имаје рыдже, кудраве власы. Она прєдже говорила је с тутым чловєком, но даље не паметаје она јего имена. Она је познала тутдењ прємного новых људиј.

Ну, видите... туто јест та... тако... - каже она пијаным гласом и воздвигаје руку. Вси вокруг гледајут јеј движенје - јест трєба уставити се... выше мење тако... и потом... Она указываје на столу кружкы длању. Покушаје она нєкако описати туто, что она дєлала је там, в облаках, когда јешче је там жила.

Но туто не јест... важно... зато что... видите - погледаје она поважно на чловєка, кторы давал јеј туто пытанје - чарованје... не јест како будованје дома или работа в пољу... Туто јест магија, тут не јест никакы рецепт...

Хмм, ја не замного разумєју - говори тамтој чловєк.

Але зачто вы ми вєрите, довєрјајете? - запытываје Фиаломира, како невинно дєте.

Господжо Фиаломиро - говори једин чловєк, кторы сєди близко - Нахослав поручаје се за вас, прошу не непокојити се тутым.

Исто! Ако ли Нашко нєчто говори, тогда туто јест правда!

Слово Нахослава јест свето! Ој, Нахослав јест тут велико славны. Фиаломира је видєла на почетку, како просто он је смогл говорити тутым људам всечто. А тута хисторија не јест обычајна. Бєлозорјани довєрјајут се јеј, зато что они довєрјајут се јему. Ако ли он довєрјаје, тогда они будут. Како прости сут тути људи. Тут, на далеком западу, на хладном сєверу Владства.

А јест ли можливо, да бы тутој Ритуал сдєлати тут, в Бєлозорјах? - тамтој рыджи чловєк пытаје даље.

Хмм... ја не јесм... думала о тутом... - рєче дєва - но ја не имам никакој чаровној силы, да бы попробовати...

Заправду? А јесте ли вы дєлали туто давнєје? Туту церемонију? Фиаломира мысли. Да, она је помагала отцу, она паметаје туто. Она паметаје, когда је дєлала обред прво-кратно, когда проводила, когда декламовала магичны чар. Она такоже немного паметаје, же дєлала је туто много-кратно. Ритуал Мраза не јест компликованы. Исто, магија не јест будованје дома, работа в пољу или ловјенје звєрев. Магија јест диалог, просба, поезија. Она такоже не знаје добро, како туто работаје, але знаје она, же туто работаје. Знаје она нєколико законов и правил, напримєр туто, же потрєбна јест сила, или туто, же подобне клетвы подобно работајут, или туто, же јест можно сдєлати резонанс меджу магијеју и различными прєдметами. Из другој страны, понєкогда јест достаточно да бы измыслити нєкаку быстру поезију, кратке рымы, и туто такоже работаје. Туто јест недослєдно, нелогично. Даже выше! Понєкогда не јест потрєбна поезија, а понєкогда даже не сут потрєбне слова! Најправдоподобно туто зависи од нєчего, что јест в срєдинє чловєка. Од нєкакого елемента, кторы јест в души. Ако ли бы она

могла туто сразумєти, тогда можно было бы јеј выше просто, да бы чаровати. Але она знаје церемонију, инкантације и клетвы. “Можно ли попробовати?” - думаје она, а јеј кров мєшаје се с чрным пивом. Момент позднєје она изјасњаје људам прємного вєчиј: что јест “одкрыљенје” и утраченје магичној силы; како изгледаје јеј родима крајина. Говори она такоже о славных криланскых херојах. Људи слушајут с обдивјенјем. В другој чести коморы Нахослав говори с братами. Они држет глинєне чашкы с пивом. Пијут они и бесєдујут.

Знајеме легенды и хисторије говорет о драконах, о бајковых крајинах, але заисто ничто не годи се с описом Облєченых Долин - говори младши брат, Всимир - что мы имајемо? Нєколико описов великых крајин, нєколико хисториј односно Перуна и јего путованја, нєколико бајек, да бы страшити дєти... јест напримєр тута хисторија о монстру, кторы имаје прємного очиј в колору јасного морја, и о безумној вєдмє, ктора изнишчила је своју крајину, а самој собє магијеју помєшала в главє. Или нєчто тако... ах, ну и јешче сут туте чрне лєсы, але туто јест цєлком чудно.

Ах, ну да... чрне лєсы. Но Фиаломира ничто не је говорила о мрачных, чрных дрєвах.

Ну видиш ты... можно јест потрєбно пытати в другых селах? - говори Гостислав.

Да, ја јесм имєл такы намєр. Мы будемо в Бєлозорјах до зајутра, а позднєје мы будемо летєти до разных сел Западного Владства и увидимо мы что људи знајут. Ја заисто не хтєл бых лєтати до Изрвы. Хот из другој страны, можно там јест одговор, односно того како оддалити Вєчну Зиму...

Ну да, але тако и инако то јест Изрва. Там јест тежко, да бы даже прєжити. До тутдењ никто исто не знаје како изгледаје тамта крајина - говори Гостислав непокојено.

И точно зато мы будемо пытати најпрво в селах. Ако ли там ничто не будут знати, тогда мы полетимо.

Ој, ну тогда добро буде, же вы будете познати там нєчто разумно, зато что иденје до Изрвы буде велика тежкост.

Заисто! - додаваје Всимир - Изрва јест огромна, кде можно начети поисканје?

Ну да... - рєче Гостислав - то јест великы свєт...

Ако ли то може помогти оддалити Вєчну Зиму, тогда јест потрєбно! - говори Нашко увєрјеным гласом. Он не хче никому признати, даже собє, же исто не имаје он никакој идеје, како јест потрєбно начети туту акцију. Гледаје он по цєлој коморє. Фиаломира добро забавјаје се с Бєлозорјанами. Јест радостна, срдечна и... пијана.

Ах, брате! Каку прєкрасну дєвку ты јеси нашел! - Всимир измєњаје тему.

Нууу! Она даже не приставаје до наших дєвчет тут в селу! - додаваје Гостислав.

Зачто вы...? - Нахослав ставаје раздражњены. Он не хче о тутом говорити. Цєло село јест покрыто снєгом, в лєсах не сут никаке животины, кторе можно уловити, јест прємного работы, а они начинајут јему говорити о дєвчинах.

Ну, тобє јест уже двадесет четыри (24) лєта. Вси увєрјено мыслет, же ты јеси приведл до села своју пришлу жену. Нахослав глади чело. Житељи увєрјено будут о тутом оговарјати. Але туто не јест јих бизнес. Фиала јест једино... пријатељкоју? Другарицеју? Он даже не је имєл час помыслити о тутом. Но, Бєлозорје будут говорити то, что хчут. Вот и јего

судба. Но јему не јест быстро, да бы женити се, хот људи вокруг често говорет до њего, же туто уже јест најдобры час. Але Нашко преферује лєс, ловјенје, путованје.

А вы чувајте својих бизнесов! - говори он до брати - како јест твоја Громислава? - запытываје Гостислава. Громка... - говори брат, а јего лице промєњаје се од милого до... кыслого. Он недавно је пробовал говорити с њеју - додаваје Всимир - але он стал велико румєны, и забыл он како нормално говорити. Тако, же позднєје чрєз три дње он дєлал всечто, да бы не видєти јеј поновно. Что? - смєје се Нашек - и ты пробујеш најдти ми дєвчину, а собє самому не можеш? Ну да! Хаха - смєје се и Всимир. А ты буд тихы и зајмај се собоју! - каже јему ловитељ. Всимир гледаје в своје пиво. Атмосфера јест тутчас выше густа. Нахослав поновно гледаје на Фиаломиру. Исто, она јест цєлком друга жена. Јест очароватељна, а мама и Вранка сдєлали всечто, да бы тута очароватељност была јешче выше силна. Он на момент је забыл, же она даже не јест чловєком, како она говорила. Јест ли можливо, же все дєвчины с орлјими крилами сут тако красне? Фиаломира смєје се полным гласом, а јеј лице јест румєно од алкохола. Можно туто јест добра идеја, да бы идти внє, да бы могла она немного отрєзвјати се? Нашко такоже охотно бы охладил се. - Иду ја давати Небодару немного једанја. Идете ли вы такоже? - запытываје он. Да, саморазумно! Ја хчу увидєти тутого монстра! Вставајут они и приходет до стола, при ктором сєди група људиј, ктори слушајут хисторије Фиаломиры.

Ја дуууумају... же... пееееесет три - говори Фиала цєлком нетрєзвым гласом.

Петдесет три (53) лєта? Кто вы јесте, дєвчино?

Фиала - начинаје Нахослав.

Хм? - одврачаје се она и жује кусок колбасы. Осталы фрагмент једанја држи она в рукє.

Мы идемо до Небодара, да бы давати му нєчто једанја. Идеш ли ты такоже?

Хм, да! Јасно! - говори она и вставаје помало. Гордо држи она месо. Јеј очи сут тутчас таке, како тогда, когда ловитељ је познал ју в крчмє. Јеј очи искрет гордостју и увєрјеностју. Она конєчно имаје субесєдников, ктори слушајут ју, ктори сут согласни со всим, что она говори. Можливо, же Бєлозорјани сут заљубили се в њеј, одкуд они ју увидєли прво-кратно. Але никто, заисто никто не љуби јеј тако силно, како она сама себе љуби. Идут они до изхода из дома. Младци сут взели со собоју нєколико ламп. До њих такоже прикључили се вси дєти. Когда Нахослав хче отварјајти двери, тогда, кромє мраза и снєга, в дверах поздравјаје јих такоже стара жена. Јест она невелико высша неж Искрка. Она имаје плашч, а на јеј главє јест бєла, наглавна наметка, с брєзовыми орнаментами. Под тутоју наметкоју, на јеј челє јест можно увидєти невеликы сраст од нєкакој старој раны. В дробној, старој рукє она држи просты кыј из брєзового дрєва. Јеј власы сут сиве и долге, а гледаје она на њих глубоко и тајемно.

Бабица Доброслава! - ловитељ витаје ју. В јего гласу јест можно услышати, что он прєстрашил се јеј.

Нахославе! Добро еси пришьлъ! - поздравјаје она јего.

Бѫди съдорва! - одговарјаје он - пришла јеси до нас на забаву? - А, ну, видиш, ја јесм пришла - каже она и указываје својим кыјем в ночну темност - вот тамтоју трасоју ја јесм пришла. Гледајут вси в тамту страну. Обычајна стежка. Снєг и ничто выше.

А вы зачто идете в мраз? Облєчите се вы тепло! - говори она в такы способ, в какы говори всака бабица. Они не знајут что тутчас сказати. Урошка, правнучка жены обвезываје бордовы шал вокруг шије. Друге дєти поправјајут своје облєченја. Даже Фиаломира силно хватаје плашч. Доброслава гледаје ју выше детаљно. Она исто не видєла је никого такого в Бєлозорјах.

Ах, Доброславо! Она јест... - ловитељ начинаје говорити.

Нашко! Да бы тебе Велес! Како красно дєвче ты јеси собє нашел! Исто, добро име ты јеси достал од Семјевита! Ну, да, саморазумно. Нахослав, то јест “тој, кторы јест славны од најденја”, ставаје немного румєны од тых чудных слов. Једнако, он быстро ставаје невтралны. Меджу њим а Фиаломироју не јест ничто тако! То јест повод, из кторого он не милује говорити с Доброславоју. Јего срамота, једнако, не јест ничто велико, ако ли сравнити ју с румєнцем, кторы Фиаломира имаје тутчас на лицу. Дєвчина јест цєла чрвена, а алкохол в јеј крви посиљаје туту чрвеност. Дєти тихо смєјајут се.

Доброславо, тута дєвчина јест Фиаломира, царевна из далекој крајины, ктора може помогти нам оддалити Вєчну Зиму. Фиаломиро, бабица Доброслава. Она јест најстара жена, ктора живе в нашем селу - цєлком равнодушны Нахослав рєче туту традицијну формалност.

Мила дєвчинка, красотка, видно јест, же послушна и добра. В противности до другых људиј в тутом селу - бабица говори туто и гледаје до коморы, кде сут други људи - дєвчина из далекого свєта, видно смєста - Доброслава гледаје на Фиалку детаљно. Никто заисто не знаје јест ли туто иронично или не.

Пријди ты нєкогда на компот, дєте - кончаје она.

Саморазумно, хвала - Фиаломира силно покушаје говорити јасно и трєзво. Доброслава привидно не види тутого, але Нахослав цєлком разумєје, же царевнє јест велико тежко тутчас говорити. Он усмєхаје се слегка и одврачаје се, да бы не начети смєјати се гласно. Фиаломира види туто и гледаје на њего гнєвно.

Доброј забавы тогда, бабицо! - говори младец и пробује обојдти ју в дверах.

А, да. Хвала, хлапче. Јест добры час, да бы забавити се немного - усмєхаје се она широко и наново гледаје на Фиаломиру. Царевна такоже усмєхаје се к њеј и иде за Нашком. Цєла компанија изходи из дома. Небодар, кторы оддыхаје при складишчу, је был велико радостны из повода того, же млади паметали сут о њем и принесли јему нєколико колбас и другого једанја, а такоже чашку пива. Саморазумно, он не је смогл полно појести, але он ничто о тутом не је сказал, а прицєнил он собє туту доброст од људиј. Наконец он поблагодарил всим за једу. Дружина немного говорила је с драконом, а потом, когда мраз је стал дост силны,

они пошли назад до дома. В противности до дракона, људи не имајут драконској коже, ктора јест мразо-имунна.

Фиаломиро, а ты заисто имајеш петдесет три (53) лєта? - запытываје Нашко, кторы од долгого момента пробује анализовати туто в главє. Он држи в рукє лампу, ктора лєдва разсвєтљаје снєг прєд њими. Јест темно и тихо.

Ха, а ты мене пытајеш колико ја лєт имам? Туто јест нељубезно! - рєче дєвчина уже выше трєзво - да. Ако ли ја јесм тут једно лєто, тогда да. А ако ли ја добро думају, тогда ја јесм тут около једно лєто. Тогда ја имам петдесет три, можно петдесет четыри (54) лєта. Она покушаје числити в главє. Дєти и брати Нахослава цєлком не сут тутым удивјени.

Но, момент, момент! Ты довєрјајеш ми, же ја јесм из цєлком бајковој крајины, же ја јесм имєла орлје крила, а тутчас јеси ты удивјены, же ја имам нєколико-десет лєт? Фи! - смєјаје се она - Орлји Људи живут сотки лєт, вот правда! Петдесет три... а она изгледаје како бы имєла највыше двадесет четыри (24), тако, како Нахослав...

Ну, але како ја могу тобє не довєрјати. Ты јеси привлєкла к собє кључ в тамтој тјурмє... - говори он, а потом одврачаје се к другым - она је привлєкла кључ. Сказала је она нєкаку кратку поезију, потом ссссссссст, и вот кључ, кторы је был нєколико метров даље уже јест в јеј рукє! Допрва тутчас на лицах дєти и брати начинаје указывати се удивјенје.

Ај! Сможеш ли ты чаровати? - запытываје дєтинскы главник, Кресислав.

Ну, да... значи - Фиаломира рєче неувєрјено - ја јесм смогла, давнєје. Тутчас ја имам једва малы фрагмент мојеј давној силы...

Ох, не! Јест ли туто нєчто зло? - допытываје Урошка.

Не, не. Ничто тако. Туто јест... компликовано - каже Фиала.

Бєдна Фиаломила! - кричи Малинка, а јеј ногы лєдва могут идти в тутом снєгу. Једин из хлапцев држи јеј руку и помагаје в иденју. Правдиво, давнєје Фиаломира смогла је сдєлати выше. Једнако, тутчас даже невелика коликост магичној силы изгледаје како нєчто... неможливо, неправдиво, надприродно. Давнєје је было тако, же Фиаломира не имєла никакы проблем с тежкыми, магичными тренингами. Тутдењ... привидно даже не смогла бы она дєлати просте заклинанја. Проклето одкрыљенје! Јест ли можливо нєкако јего одвратити?! “Можно ли попробовати?” - осталы алкохол в јеј крви поновно дєлаје, же она мысли о тутом. Можно ли пробовати? Они сут уже близко входа до теплого дома. Тогда Фиаломира задрживаје се. Вси други одврачајут се.

Ја... хм... јешче буду ходити немного - рєче она. Нашко подходи к њеј и даваје јеј лампу.

Не изгуби се ты в тутом снєгу - усмєхаје се он к њеј и, заједно с осталыми људами из компаније, иде он к дому. Отварјајут они двери, входет, закључајут. Фиаломира оставаје сама-једна, посрєд темности и мраза, с невеликоју лампоју в рукє.

Раздєл 17. Слушај, слушај

Свєтло свєч мигаје в окнах највеликого дома. Оно молчи, а лије се из дома внє, на снєг, в темност. Лампа, ктору дєвчина држи, танцује радостно, како бы она хтєла идти довнутра, до својих свєтлных братов. И могло бы тут быти цєлком тихо, ако ли бы извнутра дома не приходили гласы бесєд, криков, пєванја, глинєных талирек и чашек. Гласы туте мєшајут се с легкым, пустым свистом вєтра. Дых Стрибога, вєтр... дєвчина чује јего допрва тутчас. Он глади јеј лице хладным снєгом и мразом. Ах, ако ли бы она могла разпрострєти крила, и како птица возлетєти в небо! Како бы туто было свободно, како одлично! На жалост, даже ако ли бы она нєколико-кратно проклела, ако ли бы десет-кратно пробовала, ако ли бы потом сто-кратно ударјала она ногами о земју од гнєва... тако ничто бы не случило се. Она је покушала туто можно тысеч-кратно. Она одкрилила се. Утратила је она силу, магију, стала јалова, пуста, праздна. Јеј тєло јест тутчас тако обычајно, тако људско и слабо, тако жалостно. Вєтр вєје немного выше силно, а оддаљаје он од дєвчины остаток забавы, бесєд и пива. Стоји она тутчас сама-једна, в темности, с невеликоју лампоју в рукє. Одврачаје се она в страну, в ктору привидно јест центр Бєлозорјеј. Свєтло од лампы глади бєлы снєг. Недалеко јест можно ледва увидєти фигуру старого дуба, светого дрєва бога Перуна, симбол огромного Прадрєва, Аси Сўе:та. Давно, давно тому Земја је была полна пољан, ливад и цвєтов, кторе је изтворила богыња Мокош. Когда Перун указал јеј велико Дрєво, она прєжила велико очарованје, а в том моменту народили се лєсы и гаје. Земја разцвєтла је различными дрєвами. Једин из потомков тамтого великого дива

расте тутчас тут, в Бєлозорјах. Под њим јест невелика брєза, симбол народа, кторы тут живе, срдечных, гостепријемных, милостивых Бєлозорјанов. Фиаломира види тутчас брєзу велико добро. Гледаје она јеј невеликы пењ, јеј невелике, безлистне вєтвы. Дрєвко изгледаје, како бы зима не была за њего никака зла вєч, и же оно буде расти тут чрєз столетја, але тутој поглед јест фалшивы. Ако ли бы погледати детаљно, тогда можно бы увидєти, же брєза јест скупа, бєдна, уморјена. Бєлозорје, кторе сут цєлком скрыте в снєгу, помало, помало... умирајут, подобно како тута невелика брєзка. Туто јест нєчто, что разчуљаје. Дєва задрживаје се. Центр села не јест великы, а в свєтлу лампы јест можно увидєти једино туте два дрєва. Гледаје она назад. Далеко, из дома, јест можно даље слышати тихы глас бєлозорјанској забавы. Забавы тако легкодушној и срдечној, ктора јествује помимо великој, зимовој катастрофы. Јест ли то сељанска глупост? Или можно туто јест проста вєра, же всечто буде добро, же они живут, и будут жити? Фиаломира вєри, же туто јест сељанска вєра. Не. Она знаје и јест увєрјена, же то јест вєра, и же тута вєра и љубов јест нєчто, что дозваљаје Бєлозорјанам жити. Она припоминаје собє бесєду с Дєславоју. Припоминаје она нєколико слов, кторе она смогла обмєнити с бабицеју Доброславоју. Припоминаје она собє, како она је познала Нахослава. Како много силы јест в тутом чловєку, како много добрости! Кака велика јест јего охрана и чујност! Фиаломира чује огромну благодарност. Благодарност, ктору она хче тутчас прємного, прємного сказати Нахославу. Он јест за њу тако велико добры. Туто имаје за Фиаломиру велико значенје. В једном моменту она даже хче одвратити се, бєгти к дому и сказати јему туто всечто.

Але не. Не тутчас. Не може она. Тутчас она јест концентрована на другој вєчи. Гледаје она в гору. Дуб стоји и молчи. Брєза слегка танцује в мразном вєтру. Она набираје воздух, задрживаје јего и по кратком моменту изпушчаје. Привидно... можно јест попробовати. Отварјаје она уста. Она знаје туто. Знаје чары, магију, знаје она и чује. Кладе она лампу в снєгу и разпростираје рукы. Хладны мраз вєје заједно с вєтром. Дєвчина тресе се. Јест ли туто магична сила? Она не јест увєрјена. Снєг неустало падаје из неба, помало глади јеј лице, але она помало прєставаје јего чути. Тутчас снєжне листкы чује она выше како хомогеничну масу мраза и хлада, ктора пробује војдти во всакы фрагмент јеј тєла. Плашч, обув и рукавице не помагајут ничто. Фиала поновно набираје воздух и отварјаје уста...

Да... - каже она и задрживаје се. Јеј тихы глас иде в темност. Молчаје она потом долго. Мрак окружаје ју, а свєтло лампы танцује с вєтром и ставаје немного выше слабо. Јест потрєбно побєдити туту недовєру, начети нєкако! Она поновно бере воздух. Зимовы хлад иде чрєз јеј цєло тєло. И тутчас, в тутом хладу, в тутом уморјенју и недовєрє, а такоже в тутој великој радости, в срдечности Бєлозорјанов, в тутом всем она... види нєчто. Не, не тако. Она уже не види. И не чује. Не чује хлад, вєтр, снєг, не види свєтло. Всечто пропадаје, изчезаје. Царевна затварјаје очи, бразди брви. Она покушаје разсвєтлити тутој абсолутны мрак, кторы јест вокруг, а кторы јест такоже в јеј души, тутым невеликым чувством, тутоју малоју емоцијеју, ктору она чује односно всих сељанов. Глас од забавы глухне, оставаје једино Фиаломира, мрак и битје јеј срдца.

Да: паслаўх’и: - поновно она задрживаје глас. Туте слова каже она уже дост гласно. Кымаје она главоју и починаје поновно, выше увєрјено:

Да: паслаўх’и: марзе љоўту, Да: јидету аду на:х’и землиа:, Да: јмету аду на:су сне:гу кранту, Тоўта есту тўаја: далиа:... Поезија звучи, а вокруг мраз вије се на все страны. Фиаломира, једнако, ничто уже не чује.

Да: ўу Стри:бага: јидету јимя Тоўта на:х’е при:ка:за:није, На:х’а: си:ла:, нах’е племя Адук’а:роўјету за:кли:на:није Дєвчина слыши тихы свист, кторы на момент забираје јеј концентрацију. Туто јест вєтр, кторы чрєз секунду вєје выше силно. Игнорује она туто и починаје инкантацију поновно.

Да: паслаўх’и: марзе љоўту... Тутчас она краткым моментом чује нєчто друго: гордост, же она не забыла како изрєкти магичны чар Мразного Ритуала на Прајезыку. Тута формула јест оригиналны чар, тој чар, кторы дозваљаје жити Облєченым Долинам. Кымаје она главоју и игнорује туто чувство. Дєвчина поновно ставаје пуста, праздна.

Да: ўу Стри:бага: јидету јимя... Јеј глас иде далеко. Одблєскаје он од снєга и иде в небо како шепот. Там высоко он гасне и пропадаје. Темност глади јего и абсорбује. А новы глас иде неустало, од Фиаломиры до неба.

Да: паслаўх’и: марзе љоўту, Да: јидету аду на:х’и землиа:...

И тутчас... нєчто како бы измєњаје се. Але можливо, же то јест једино Ехо, кторо повтарјаје фиаломирины чар, заједно с дєвчиноју:

Да: јмету аду на:су сне:гу кранту, Тоўта есту тўаја: далиа:... Царевна јест тутчас цєлком концентрована на инкантацији. Вокруг не јест ничто, что смогло бы ју разстрајати. Глас неустало иде в небо: Да: ўу Стри:бага: јидету јимя Тоўта на:х’е при:ка:за:није... Вєтр возлетаје в гору, мраз танцује. Темност пне се над дєвчиноју. На:х’а: си:ла:, нах’е племя Адук’а:роўјету за:кли:на:није... Ехо, здаваје се, же јест выше силно. Одговарјаје оно, шепче, скаче на домах и стрєхах, вије се посрєд дрєвєных вєтв дуба и брєзы, раздуваје снєг, кторы лежи всекде, и танцује с њим. Можно бы помыслити, же тој танец јест велико ритмичны и мєрны, равнакы. Зима крути се над царевноју, а Ехо... говори тутчас јасно и гласно: Слушај, слушај, Мразе љуты, Иди вон од нашеј Земје, возми од нас тој снєг круты, Тако твоје прєзначенје. Да в Стрибога иде име Туто наше приказанје, Наша сила, наше племе Оддаљаје заклинанје... И всечто туто идеално годи се с инкантацијеју Криланкы. Они говорет заједно, она и Ехо. Хот можно туто једино тако издаваје се? Јест ли то можно једино вєтр, кторы свистаје над јеј главоју? Таке пытанја не приходет тутчас до њеј. Она неустало стоји и разпростираје рукы. Туто изгледаје тако, како бы она призивала стары дуб до танцеванја. И она говори. Неустало и увєрјено. Вєтр, дых Стрибога, вије се над Фиаломироју, а формује невеликы вихор. Мраз выше и выше силно глади јеј лице. Она једнако јест цєлком концентрована на словах. И она ничто не слыши, кромє тутых слов.

Слушај, слушај, Мразе љуты... - рєче Ехо. Снєг... привидно воздвигаје се... к Фиаломирє... једин центиметр, два... Он је нєкде тут был. Прєд моментом. Урошка је заисто видєла јего. Погледала је она под сєдишчами, столами, много-кратно гледала она на вєшалку. Она искала је уже привидно всекде. Подходи она до Нахослава и Доброславы, ктори говорет једин с другым.

Бабко, бабко! Јеси ли ты можно видєла нєкде мој шал? - Урошка говори с малым смутком в гласу. Тој шал јест подарок од бабице. Он не сможе пропасти!

Не, внучко моја, ја не јесм видєла - одговарјаје стара жена. Разочарована дєвчинка иде искати даље. В највыше злом случају она буде трєбовати идти до того страшного, хладного мраза! Брррр!

Итак, говориш ты, же јеси познал дєву в граду, да? - Доброслава говори до Нашка.

Да, и јест можливо, же она може нам помогти!

Ха! Ја јесм знала! - кричи бабица гласнєје - итак, камењ је тебе приведл до цєља! Тако, како ја јесм сказала! Принајмење симболично!

Камењ? - Нашко хватаје пурпурны прєдмет, кторы виси у јего шије - не, камењ не је мене никде приведл... Нахослав молкне.

А одкуд ты јего имајеш? - запытываје он.

Ну, видиш. Туто јест подарок из давного часа. Давнєје тој камењ је имєл зајмливо својство, але тутдењ...

Својство? - допытываје Нашек. Он заисто мыслил, же жрица дала јему камењ, да бы он был јеговы талисман, или нєчто подобно. Что јест тој прєдмет?

Да - одговарјаје бабица и гледаје нєкде далеко. Својеју староју рукоју она досегаје овсовы колач - ја јесм јего достала од једного чловєка. Того чловєка, о ктором вы јесте прємного слышали.

Ах, говориш ли ты о тутом тајемном путнику, кторы је был тут выше неж седмдесет лєт тому? Бабица Доброслава често разказываје јим различне бајкы, а једна из њих јест хисторија о путнику, кторы в давном часу је прєшел прємного крајин, а позднєје он пришел до Бєлозорјеј и всечто оногда сказал житељам. Нахослав до недавна је мыслил, же туто јест једино колорна бајка. Он заисто вєрил, же давнєје тут был нєкаковы путоватељ, але из другој страны он не је смогл изобразити собє, же туто јавило се давнєје в правдивој, реалној реалности. Седмдесет лєт јест прємного часа.

Да, и тутој камењ проводил је тутого чловєка. И он је имєл магичну силу, ктора је дозваљала одкрывати туто, что јест закрыто...

Одкрывати... закрыто? - ловитељ јест удивјены - але како? Туто јест такы талисман, да?

Не - говори бабица тајемно - камењ смогл указати то, чего не може погледати људско око...

И то јест туто својство? - допытываје младец. То, чего не може погледати људско око? Духы? Домовики и гномы? Что јест тој камењ?

Да, то јест туто својство. Или... то было је туто својство - каже Доброслава тихо.

Како “было”? Было и уже не јест, тако? - Нашко помало ставаје нервозны. Тајемны глас бабице всегда јего раздражњаје.

Не јест. Давнєје је было можно, хвала тому камењу, увидєти даже Корону Прадавној Оси Свєта!

Корону... Дрєва? - Нахослав смєста ставаје интересованы. Ах, да! Туто, что јест закрыто! Прастаро Дрєво јест огромно, але помимо својеј огромности оно јест закрыто, и не јест видно за људиј из Срєдограда. Все крајины Короны Оси скрывајут се под магичным плашчем. Или выше “над” магичным плашчем, кторы разпростираје се понад Људскоју Крајиноју. А туто означаје, же Облєчене Долины такоже могли бы, привидно, быти одкрыте и видне!

Туто звучи заисто интересно! Такы камењ јест помочна ствар! - Да! - одговарјаје бабица - великы жаљ, же он не работаје! Нахослав бразди брви. Ну, да. Саморазумно. Он не работаје... хот из другој страны туто уже јест нєкака информација. Можно буде можливо, да бы најдти подобны камењ, кторы напримєр работаје? Или можно покушати направити тој? Можно Бритомир буде знати нєчто? Велика жалост, же Нахослав не је знал такој драгоцєнној информације прєдже. Ах, Доброслава... тајемна и... чудна.

Мимоходом, Нашек имаје до бабице пытанје. Когда он је изходил из Бєлозорјеј в своју пут до Каменограда, жрица је сказала јему туто чудно поздравјенје. Туто поздравјенје, кторо потом је сказала Фиаломира. Можливо јест, же Доброслава знаје нєчто о тамтој крајинє, ктора лєтаје посрєд облаков?

Бабко! Ја имам јешче пытанје... НАШКО! ПОМОЧИ! ФИАЛОМИРА! ОНА...! - крик Урошкы иде по цєлом дому. Тутчас ставаје абсолутна тишина. Дєвочка стоји в дверах и указываје в темност. Она цєла јест обсыпана бєлым снєгом. Јеј лице јест разрєзано, а свєжа кров тече из раны и капаје на подлогу. Прємного хладного снєга и мраза впадаје до дома од отворјеных двериј. Вєтр вєје и свистаје с огромноју силоју, а јего тежкы бас несе се в коморє. Никто ничто не говори, вси молчет. Нахослав быстро воздвигаје се. Други људи даже не успєли сразумєти что дєје се, а ловитељ уже бєжи в страну темности. Он бере једино свој чрны плашч и быстро избєгаје внє из дома. Вєтр вєје в њего тако силно, же он близ упадаје. Мраз јест јешче выше мразны неж нєколико-надсет минут назад, а темност јест выше темна. Срдце Нахослава звони силно, како гласны звон. Инкантација зајмаје уже нєколико минут. Наскроз мозга Фиаломиры прєходет једино слова. Всако слово имаје различне формы и колоры. Темност јест густа, а вєтр крєпи се и усиљаје. Царевна храбро и смєло стоји посрєд выше и выше великых куп снєга. А снєг, издаваје се, же он приближаје се к њеј. Она привлекаје јего к собє тутым чудным чаром. Когда она поновно кончаје поему, оногда до јеј ушиј впадаје првы одглас, кторы не јест можно игноровати. Туто звучи тако, како бы вєтва од дрєва одламывала се. Звук јест тако гласны, же на кратку секунду дєвчина ставаје разстројена. Она не хче быти покорјена, итак она наново начинаје чар. До звука одламываној галузи доходи чувство великого мраза, кторы увєрјено ставаје выше и выше зимны. Снєжне листкы ставајут выше велике, а начинајут оне формовати ледове кристалы. Вєтр јест выше и выше крєпкы, а над главоју Фиаломиры јест силны, воздушны вихор. Он всасываје довнутра себе снєг и лед, и ставаје се он силным ледовым торнадом. Царевна затискаје уста, мршчи брви и даље не отварјаје очиј. Туто трєбује работати! Она буде оддалити тутој снєг! Тутчас дєје се нєчто, что отрєзвјаје ју на должејши момент. Вот једин из ледовых кристалов ударјаје јеј лице. На једну секунду она задрживаје инкантацију, але послє того она начинаје поновно. Туто работаје, заисто работаје! Обред Мраза изгледаје дост подобно, хот туто ледово торнадо формује се замного низко, ниже неж обычајно. Правдиво, давнєје је было простєје, да бы водити туто всечто выше детаљно. Но из другој страны Фиалка не имаје тутчас такој великој силы, она не може туто всечто тако добро водити. Најдобро буде, ако ли никто тутчас не буде приходити и ју разстрајати. Јест потрєбно издржати! Јешче момент, јешче момент! Наслєдны фрагмент леда ударјаје ју. Тутчас при хребету. Але она стоји, одважно заклинаје она. Вокруг лєтаје много острых, быстрых кристалов. Вєтка, ктора је одрвала се од дуба из повода силного вєтра, такоже окружаје тутчас торнадо, танцује она смртны танец с мразом и со снєгом, с вєтром и с темностју.

Допрва тутчас Фиаломира чује, же нєчто не јест добро. Она покушала је туто игноровати, але тутчас уже не може. Јеј сила кончаје се. Она не сможе должеје. Падаје она на колєна. Даље разпростираје она рукы, але помало она молкне. Длањи начинајут бољети, какобы од жара и огња. Она чује омртвєнје и недостаток силы и магије. Јеј тєло ставаје тежко, и она помало не сможе двигати јего. И тутчас слыши она крик, кторы дєлаје, же Фиаломира остатком силы, на момент изходи из отупєнја. Одврачаје се она и види чловєка. Малы персонаж иде в јеј страну. Нєкто је изшел! Псова кров! Тут јест велика гроза! Огромна вєтва колује в торнаду. Фиаломира даже не је познала, когда она смогла воздвигнути се и быстро сдєлати нєколико кроков, да бы добєгти до того чловєка. Без никакового непотрєбного мысљенја она пхаје јего, а половину секунды позднєје одрвана вєтка ударјаје ју. Удар јест тако силны, же царевна лети нєколико метров даље и падаје затмјена. Лежи она тутчас на хребету, а над јеј главоју танцује снєг с мразом, темност с вєтром. Воздвигаје она руку в гору. Длањи болет тако, како бы она чрєз нєколико часин држала жаркы, чрвены вугољ. Рука падаје без никакој силы. Потом она не види уже ничто. Мрак окружаје ју, а всечто јест глухо и тихо. Слыши она нєкаке гласы. Далеко. Оне помало пропадајут. Нєкто приходи к њеј и привидно клони се над њеју.

Лекција втора... - воздыхаје Фиала - магија љуби... прастары... језык... Темност. Ноч. Дєвчина слабне и утрачаје свєдомост.

Jantek

Раздєл 18. Тајемны Путник

Понєкогда сны сут странне. Оне сут најстранне, когда чловєк иде спати в необычајны способ. Можно тогда услышати различне гласы. Туте гласы говорет нєчто до нас, понєкогда видимо нєкакове криве образы / погледы. Јест тогда можливост, же туте фантастичне халуцинације могут нам припоминати нєчто логично и знајемо. То може быти крајобраз, јавєнје, случај или рєченје, или даже нєколико слов. Туте слова сут: “поможи ми”. Фиаломира цєлком не знаје, кто говори туте слова. Можно она? Можно Нахослав? Она не може туто познати, јест она уже од долгого часа обимана темностју, скрыта в мраку. И не види она ничто. Туто велико умарјаје ју, а не јест никака надєја, же јеј станје буде поправити се, полєпшити нєкако. Она думаје, же јест можливо, же она проси помоч Нахослава, кторы неустало несе ју нєкде далеко. Она не може двигати се. Јеј рукы сут омртвєне, хот она велико силно чује јих бољ. Бољ, како од огња и пламења. Фиала паметаје једино нєкаке просте погледы. Ледовы вихор, многост снєга. Потом паметаје, же она помагала је схранити нєкако дєте прєд лєтајучеју вєтвоју. Всако-кратно, когда она покушаје припомнєти собє нєчто выше, тогда визија изчезаје, пропадаје, или промєњаје се в ненатуралне, надприродне образы. Бољ, кторы она чује в тутом чудном станју, јест нетрпимы / несносны. Але тој бољ јест једина вєч, ктора јест увєрјена. Ничто выше не јест тако увєрјено, како бољ, кторы јест, зато что он трєбује быти. Кромє боља не јест ничто. Хот... из другој страны изјавјаје се невелика надєја. Сила, велика крєпкост, ктора приходи к њеј. Потом поновно она оддаљаје се, пропадаје в

далекости. И тако јест неустало: в једин час јест бољ, в другы - сила. Всечто туто јест тежко описати и сразумєти. А в једном моменту она имаје дост силы, да бы поновно попробовати двигнути своје тєло, воздвигнути ногы, поднести рукы... или једин прст. Конєчно она сможе отворити једино вєка од очиј. Једино толико, хот тако много. В тој час она јешче не знаје, же минули сут три дње. Але она не види ничто јасно, једино стєњ чловєка. Једино туто. Послє нєкакого момента слыши она плач.

Ммммм - сможе она издати из себе немного гласа. Чловєк двигаје се. Урошка. Сєди она на земје, при лежишчу, в ктором лежи царевна. Плаче она, а на јеј лицу јест видна невелика, оздравјена рана. Дєвчинка воздвигаје очи и гледаје из-срєд јеј долгых, јасных власов. Фиалка, Фиалка - говори она смутным гласом - Нашек буде се недолго повратити, принести буде лєчебне растлины и лєкарства! Мммм - дєвчина јест бољна, и не може сказати никако слово. Не чује она рук и ног. Из того повода она начинаје чути непокој, а тој непокој, помимо того, же јест легкы, смєста ставаје огромны труд. Из того труда она поновно начинаје спати. Туте три дње были велико тежке. Нахослав неустало нєчто је дєлал. Од раного јутра до поздного вечера помагал је он в Бєлозорјах, там кде туто было потрєбно. Једин час он је рубал дрєво, потом је чистил он складишче, потом одснєжал трасы и стежкы. Всакы свободны час он догледал бољној и безсвєдомој Фиаломиры. Он изходи тутчас од жрице Доброславы, с невеликым мєшком, в ктором сут растлины и лєкы. Од тамтого дња он не је смогл поговорити с бабкоју о тамтом, что за њего было тогда велико значимо и важно. Он не думаје тутчас о том. Бабица, једнако, види и знаје прємного. Она јест жрица не без повода. Јеј роља в селу јест важна, хот вєшченје, говорјенје будучности, прєдсказыванје пришлости не јест то, что она дєлаје често. Прємного из јеј нејасных прєдсказаниј и прогноз не јест, привидно, ничто магично и надприродно. Туто јест просто јасны, трєзвы поглед и умно мысљенје. Нахослав не сможе просто с њеју говорити. В једин час она каже јему тајемно “тој камењ буде привести тебе до цєља”, а потом, послє нєколико-десет дњев она јасно рєче, же камењ исто смогл указывати закрыте вєчи. Зачто она не је сказала туто смєста? Јест ли то важно? Что јест магична прогноза, а что јест умна логика? Он чује, же јест замного глупы, да бы туто сразумєти. Итак, кто јест тој тајемны путник, кторы давнєје, како се тврди, навєдил је Бєлозорје? Бабица говори, что он је дал јеј тутој камењ. Одкуд јест тој чловєк? Кака јест јего хисторија? Нашко паметаје једино, же јего путованје је было долго, а шел он чрєз различне меджу-свєты. Доброслава често говори о различных крајинах, але в јеј бајках никогда не јест слышно ничто об Облєченых Долинах. Из хисториј Фиаломиры изходи, же криланска крајина јест красна, полна пурпурных и рожевых пољан, многости звєрев и плодных, овочных дрєв. Полна житја. Але в хисторији тајемного путника туто не јест. Јест ли можливо, же он никогда не је смогл најдти скрыты посрєд облаков свєт?

Туто исто јест можливо. Можно он такоже покушал је најдти Долины? Он је имєл со собоју тој магичны камењ, правда ли? Из другој страны туто не јест велико правдоподобно. Путник потрєбовал бы знати о свєту, о ктором вси давно сут забыли. Какы он бы имєл шанс, да бы искати посрєд мртвој, мразној, ледовој Изрвы? Хисторија говори, же он је там был, але како бы он смогл прєжити? Нахослав не паметаје, чи в тутој бајкє путник имаје ли нєкакых пријатељев. Он је пришел сам-једин из далека, потом был в Бєлозорјах нєколико седмиц, а позднєје он пошел и пропадл. Чудны чловєк принесл је до Западного Владства прємного бајек и легенд. Чрне, гниле, грозне лєсы, велике монстры, огромне грады, моры с очами в колору морја, безумне вєдмы, храмы, црквы и свете, дрєвєне гаје. А всечто туто тако надприродно, фантастично, необычајно и бајково. Хисторије, кторе сут знајеме во всих околичных селах, указывајут, же Бєлозорјани понесли туте повєдкы в цєлу крајину. Сдєлали сут то они, или тамтој путник, когда он шел чрєз Срєдоград. Фиаломира заисто не имєла велико шчестје. Цєло Западно Владство знаје повєдкы путника, зачто тогда никто не је довєрјал Фиаломирє? Можно нєчто је измєнило се? Или Фиаломира не имаје такы добры дар увєрјанја се људам. Јест ли можно тогда изкористати тој камењ, да бы увидєти Облєчене Долины? Ако ли буде така можност, тогда Нашко буде ју употрєбити. Он тако думаје. Туто јест једино указанје, кторо он тутчас имаје. Магичны камењ, кторы... не работаје, але привидно давнєје он работал. Слабо јест туто указанје. Но туто јест допрва почеток. Нахослав изходи из дома Доброславы и иде в страну својего дома, в ктором од трєх дњев лежи бољна царевна. В тамту ноч он

је вбєгл в тамто страшно, ледово торнадо, да бы помогти Фиаломирє, ктора је лежала в снєгу. Он мыслил, же јегово срдце буде умрєти од страха. Он цєлком не је разумєл что случило се. Послє того, како рањена Урошка је кричала, он избєгл внє. Моментално он почул силны вєтр, а ледове кристалы начели рєзати и ранити јего. Добро, что он је взел свој плашч, кторы могл јего окрыти и охранити од ледовых ножев. Јего рукы стали немного порањене, але в тамтој час туто не было за њего важно. Фиаломира је лежала там, в центру того хаоса. Бєдна, безсвєдома. Он је прєстрашил се. Быстро вскочил он во вихор и смєста в јего уши вшел гласны шум и свист вєтра. Он је окрыл дєвчину собоју, да бы тамто страшно торнадо не смогло уже выше јеј ранити. Дєвка изгледала је како мртва. На јеј лицу је была огромна, глубока, свєжа рана. Позднєје он познал од Урошкы, же тута рана јест од дрєвєној вєтвы и од того, же Фиала покушала зашчитити / охранити ју. Чудны феномен быстро је укончил се, а тогда ловитељ могл воздвигнути бєдну Фиалку и прєнести ју в безгрозно мєсто. Нашко быстро познал, од сељанов, ктори сут говорили с дєвчиноју, что она могла пробовати дєлати Мразовы Ритуал. Он смєста појел, что је случило се. Фиала јест исто слаба, она туто говорила, але она привидно могла је покушати дєлати чарованје. Можно и она јест слаба, но јест такоже самољубна. Најпрво он је хтєл обкарати и обкричати дєвчину. Когда једнако она не је пробудила се првого дња, он смєста сразумєл јеј посвеченје. Он такоже сразумєл је, же она не сможе быти така глупа, и она је знала, какы јест ризик. Помимо того всего, она подјела тој иззов. Она пробовала, не за себе, але за житељев. Нахослав је видєл како она радује се, когда говори с

дєтами, с јеговоју мамоју, с другыми. В глубинє срдца она имаје једино добродєјске намєры. Не јест ли тогда можно јеј помиловати, же она изставила себе в грозну ситуацију? Она је знала послєдства тутого дєланја, а помимо того она смєло пошла в туту магичну пробу. Пошла је неостражно, але одважно. Итак, выше неж кара и крик, јеј трєба давати поважанје и респект. Нахослав входи до дома, а потом до коморы, в кторој лежи Фиала.

И како јест? - запытываје Урошкы, ктора сєди при лежишчу - хеј, зачто ты плачеш?

Ја... ја јесм тако тревожна о њеју... Нахослав глади ју по главє.

Не боји се! Она јест тутчас слаба, але јеј буде добро. Увєрјено она недолго буде пробудити се. Гледаје он на Фиаломиру. Дєвчина истинно изгледаје слабо. Јест она блєда и биедна. На јеј лицу разпростираје се велика, уже загојена рана. Дєслава је приходила тут нєколико-кратно, и она мазала рану лєкарскым мазилом од Бритомира, кторо Нашко је привезл из Каменограда. “Она буде имєти видны сраст на лицу од тој раны” - думаје младец.

Она је прєд моментом... пробудила се на момент - каже Урошка. - Хм... - Нахослав ставаје немного выше спокојны - говорила је нєчто?

Не...

Давајмо мы јеј час, да нехај она оддыхаје. Привидно она је трєбовала того од давна.

Нашку... а ако ли она не буде се уже...

...пробудити? - Нахослав кончаје јеј рєченје - спокојно, Урошка, не тревожи се, не паникуј, она јест просто велико, велико уморјена. Усмєхаје се он до њеј.

Фиаломира увєрјено не хтєла бы, да быс ты была смутна - додаваје он. Туто привидно успокајаје Урошку немного. Гледаје она својими јасными очами на дєву, ктора лежи бездвижно. Обтираје она солзы. Тутчас она уже знаје, каково име она бы хтєла достати в час својих Сплетин. Она буде поговорити с родитељами, буде она запытати. Уже в нєколико мєсецев она буде дорастла Словјанка, возрастла Бєлозорјанка. Чује она гордост и велику благодарност к Фиаломирє. Урошка хче быти така, како она, помимо того, же оне двє допрва недавно сут познали се. Можно до часа ритуалных Сплетин пријде уже лєто? Уже в три дње буде јарово равноденство. Можно ли Морана помилује бєдным Бєлозорјам и буде забрати Вєчну Зиму?

Когда ја јесм входил до дома, тогда ја јесм видєл, же при твојем плашчу на вєшалкє виси такоже шал. Једнако јеси ты го нашла - рєче Нахослав, да бы зајети јеј мысљи нєкакоју другоју темоју.

Ах, да, он јест најдены. Он је был в снєгу недалеко. Тутој чудны вихор даже не је јего досегнул. Але то хлапци сут јего нашли, ја не. Она ставаје выше спокојна. Потом они сєдет и долго јешче бесєдујут. А јих говор дєлаје, же Фиаломира, ктора јест закључена внутри својеј безсилы и немочи, такоже лєпје се чује. Она поновно сни о својеј крајинє, о првом Ритуалу Мраза, кторы она је сдєлала. Она наново види великы град, наново врачаје се она вечером до дома, потом наново измєњаје она трасу и на орлјих крилах лети она до храма. Наконец она поновно ставаје

прєд вратами, да бы је отворити. Јест она в парку, в ктором јест прємного ламповников.

Раздєл 19. Книга и буквы

Заправду, ничто не припоминајеш ты собє, бабко? - пытаје Нахослав с обдивјенјем. Минули сут уже четыри дње, одкуд Фиаломира пробовала је чаровати Мразовы Ритуал. Она понєкогда уже пробуджаје се, але позднєје, она быстро спи поновно. Ловитељ конєчно нашел је немного часа, да бы навєдити Доброславу. Сєди он при столу, в обычајној кухњи, а в глинєној чашкє он имаје жаркы, кыслы компот из сушеных овочев.

Ах, Нашко, туто не јест тако, же ја не паметају - рєче она - ја исто паметају, о кторој ты говориш ситуацији. Там были “ливады”, или “пољаны”, и тамто был нєкакы поздрав, але, јасны Велесе, ја не паметају выше. Буд ты рад, же ја јесм цєлком смогла собє тамто припомнєти оногда, когда ты јеси из села изходил и до Каменограда возил се. Она јест уже велико стара, и често она просто забываје различне вєчи. На жалост то, что она је забыла, јест велико важно. Поздравјенје, кторо сказала Фиаломира... ако ли бы он могл јего собє припомнєти, можно тогда и Доброслава могла бы собє припомнєти. Привидно, он буде трєбовати чекати, когда Фиаломира буде оздравєти. Туто јест наслєдна ствар, ктора може приближати јих до најденја Облєченых Долин. Пытанје јест: како много јешче јест потрєба тутых ствариј?

А можно паметајеш ли ты зачто ты јеси туто сказала тогда? Одкуд тутој поздрав? -Хмм - думаје она краткы момент - туто привидно такоже јест нєчто, что ја паметају од путника... Ну, да, изгледаје, же путник је формовал цєло успособјенје бабици, цєло јеј житје... ако ли бы он того не сдєлал, тогда...

Момент, момент. Од путника? - удивјаје се Нашко. Она кымаје главоју.

Да, јест ли то нєчто важно? Ако ли давно тому тој путник је сказал нєчто тако Доброславє, тогда означаје, же он...

Јест ли можно, что он нашел Облєчене Долины...? - думаје ловитељ. Путник је рєкл бабици чудно поздравјенје. Она, послє тых седмдесети (70) лєт поздравила Нахослава тутыми словами. Фиаломира такоже јих знаје. Не јест никака друга можност, путник увєрјено был в Долинах!

Бабушко Доброславо! Скажи ты мнє, прошу, туте все хисторије поновно! - он јест тутчас велико интересованы. Она удивјаје се, а на јеј лицу појавјаје се красны усмєх.

Хм, добро, Нашку. Тогда, слушај ты... давно, давно тому... И говори бабица тако много, како она паметаје. Давно тому до Бєлозорјеј је пришел чловєк. Он је был, како говорил, житељ из нєкакој крајины в Коронє Прадрєва. Он хтєл идти в путованје, да бы описати меджусвєты, мале крајины, кторе од прастарого часа были в Великом Дрєву, Оси Свєта. Он је дєлал велико разискиванје, искал он крајины, записывал је, рысовал / чртал мапы, и описывал всечто, что он је смогл познати. Бабка говори Нахославу описы различных крајин, кторе она паметаје. Једнакоже, никако описанје не годи се с тутым описом Облєченых Долин, кторы он знаје. Или она не паметаје туто добро, или путник хтєл укрыти туту информацију. Каковы он могл бы имєти цєљ? Какова је была јего мотивација? На жалост, туто јест нєчто, чего младец не може уже познати. Једино, что он имаје, јест то, что рєче Доброслава. Он једнако даље вєри, же в

другых селах нєкто заисто може нєчто выше паметати. Ну, то буде једино тогда, ако ли путник јих такоже навєдил... Хисторија говори, же тој чловєк је был в Изрвє. Привидно из тамтого свєта јест бајка о великых, ледовых драконах, кторој он бојал се, когда был младши. Привидно, нєкде там живе тој страшны монстр с очами в колору морја. Привидно, нєкде там живе тамта безумна вєдма. Изрва јест смртоносна, грозна и тајенствена. Было бы исто велико добро, ако ли бы он не трєбовал там идти, да бы најдти Облєчене Долины.

...и пошел је он далеко, в източну страну, до, како говорил, Центра Свєта. А потом уже никто о њем не је слышал... - Доброслава кончаје велико бајковым способом. Ничто не годи се. Никако описанје, никако мєсто. Скрыта в облаках крајина јест выше скрыта, неж он је мыслил на почетку. Кончаје он пити компот и помало иде к изходу. Неочекывано бабица измєњаје способ говорјенја: Нашко, ако ли она буде уже пробудити се, тогда скажи јеј всечто, что она трєбује услышати... Нахослав јест немного удивјены тутыми словами. Она гледаје на њего в нєкакы... другы способ. Добро - одговарјаје он - але... что она трєбује услышати? А, ну, видиш ты - воздвигаје она руку - туто јест твоја вєч, да бы то познати. Слова могут ранити, и слова могут лєчити. Једнако, не всако слово лєчи всакы бољ. Фиаломира буде трєбовати лєк, а ты трєбујеш јего најдти... Добро... - одговарјаје он, хот заисто он разумєје невелико. Нахослав изходи из дома Доброславы и без никакој надєје иде до својего дома. Помало приходи вечер, а над Бєлозорјами начинаје се наслєдна уже тутдењ снєжна бурја. Тутыми дњами снєг падаје выше силно. Нашко быстро бєжи из једного дома до другого, входи и од-облєкаје плашч. Поздравјаје он родину, ктора сєди при столу. Всрєд њих не јест једино Искрка.

Пробудила се она можно? - пытаје он с надєјеју в гласу. Јешче не - рєче Дєслава. Из коморы, в кторој лежи дєвчина, изходи смєх дєти. Принајменје она имаје царску гвардију - Нашко усмєхаје се. Входи он до коморы, а там сєди цєла дєтска дружина. Стражевајете вы, како ја виджу - гледаје он всих дєтиј. Тут не јест једино Урошка. Туто јест наш обвезок - говори дєтскы главар, Кресислав. Како то? Фиаломира је сказала, же она буде нам упекти сладке колаче - каже Вєтка. Ах, каки вы јесте мрзки - рєче Нахослав на туто. А когда господжа Фиаломила буде се плобудити? - запытываје Малинка. Нахослав сєдаје на подлогє, меджу дєтами. Глади малу Малинку по главє. Ја думају, же уже недолго... - усмєхаје се он. В около једну часину Нахослав смогл је разказати дєтам кто јест Фиаломира и одкуд она јест. Сказал је он всечто, что он знаје. Дєти слушали како очаровани. Послє того часа пришла до њих такоже Урошка. Нашко - ставаје она во входу до коморы и говори к њему - бабка Доброслава казала, да бы тобє туто дати. Она је сказала, же туто достала је она заједно с пурпурным камењем, и же можно ты будеш смогти нєкако обојдти се с тутым. Даваје она јему нєкакы прєдмет. Он бере јего, и види, что тој прєдмет јест книга, с коженоју обложкоју. А туто јест надобычајна книга, он никогда не је видєл таковој. И тута книга јест велико изнишчена. Ничто дивно, она је была скрыта в дому Доброславы чрєз седмдесет лєт. Обложка из чрвеној коже уже без малого цєло утратила је свој давны колор. Из книгы изходи зелены фрагмент материала, кратко везало, кторо помагаје назначати странице. Нахослав быстро отварјаје книгу, а там сут... - Буквы, писменност! - говори интересовано Вранка. А буквы сут равно надобычајне како и цєла книга. Туто не јест обычајна абецеда. Бєлозорјани знајут како писати и читати, что јест дост феноменално, зато что туто не јест обычајно умєнје в Западном Владству. Даже нектори каменоградски граджани не знајут како писати. Але тут, в Бєлозорјах, стари људи добро учет младых, да бы они были добро едуковани. Саморазумно, в селу не јест много книг, але всакы сељанин сможе добро, или дост добро читати и употрєбјати обычајну писменност. И туто знанје јест тутчас... цєлком непомочно.

Ја ничто не разумєју - говори Нашко - что думаје стара Доброслава? Дєти приближајут се и гледајут ту чудну ствар. Книга јест толста, она може имєти даже сто страниц. Они быстро прєгледајут цєлу книгу, и видет, же она не јест укончена. Послєдне странице сут пусте, чисте. Послєдна записана страница изгледаје како конец нєкакого писма. Але не тако, како бы нєкто подписал своје име и родну назву. Там јест, какобы, цєло долго рєченје, кторо зајмаје двє линије текста.

Что туто може быти? - допытываје Вєтка. Малина тыкаје книжку својеју малоју ручкоју.

Кака... чудна - рєче она.

Что сут туте литеры? - пытаје Урошка.

Ја не знам, никогда не јесм таке видєл - говори Нахослав - туто јест нєкакы незнајемы тип писанја, ја не смогу јего читати... За дєти он звучи како всезнајучи мудрец. Але Нахослав знаје једино једин тип писменности: тој обычајны.

Како туто јест можно читати тогда? - Кремењ запытываје. Комора изполњаје се тишиноју. В тутој тишинє јест слышны једино равномєрны дых Фиаломиры. Они долго бесєдујут о тутој книгє. Не јест ничто лєпше, что можно тутчас дєлати. Можно в нєкакы момент Фиаломира пробуди се, и тогда вси будут могти успокојити се? Нахослав желаје туто полным срдцем. Једнако, дєвчина цєлы час спи, итак тута шифрована книжка, тутој зајмливы загадок јест за њего цєнны. Он тутчас може цєлыми силами концентровати се, да бы тутој загадок нєкако рєшити.

Јест ли туто Прајезык? - пытаје Искрка в нєкакы момент. Нахослав думаје о тутом. Ако ли книга јест записана в прастаром језыку, тогда она сама такоже јест велико стара. Прво пытанје јест: одкуд путник имєл је туту книгу, и зачто он дал ју Доброславє? Ако ли она јест цєнна, тогда он је могл оставити ју собє. Але он оддал ју жрици. Ах, кака жалост, же туто всечто је было тако давно тому!

Но Прајезык можно јест записати нашим писмом, правда ли то? - допытываје Кремењ. Нашко припоминаје собє недавне слова Фиаломиры: “магија љуби прастары језык”. Можно и туто не јест правилно, але

ловитељ думаје, же туто може быти чаровна книжка. Ако ли јест тако, тогда она была бы велико цєнна. Он не знаје зачто Доброслава помыслила давати јему туту книгу тутчас, але он такоже не јест тому противны. Он јест невелико интересованы магијеју, одкуд он је познал Фиаломиру. Гледаје он странице. Много страниц начинаје се од неразумливых знаков, хот меджу њими можно јест увидєти подобности. Послє тутых знаков, од новој линије начинаје се долгы текст. Он јест опоредчены в параграфы. Потом текст кончаје се, а послє того поновно начинајут се тамте чудне знакы. “Сут ли туто описы магичных клетв?” - думаје Нашек.

А можно туто јест цєлком другы језык? - запытываје Урошка. Цєлком другы језык... туто звучи дост чудно. В људском свєту не јествује ничто тако, како “другы језык”. Всакы чловєк разумєје всакого другого чловєка. Понєкогда јест можно услышати невелике различности, але наконец једин разумєје другого. Бєлозорјанин спокојно буде разумєти кочевников из далекого изтока, кде буди се Солнце. Ако ли бы достаточно попробовати, тогда можно бы даже сразумєти Ританцев, ктори живут в Ритоврху, крајинє, ктора јест в Корењах Прадавного Дрєва. А људи имајут с њими трговне бизнесы. Најправдоподобно взајемна разумливост јест нєкако правило тутого свєта. Хот Нахослав имаје другу мысљ, одкуд он знаје Фиаломиру. Дєвчина говори друго, имаје она другы звук својего гласа, кторы не годи се с гласом другых људиј. Нашко думаје, же туто може быти зато, что Облєчене Долины сут закључене. Там, в центру крајины, Орлји Људи могли сут обратити значенја слов, даже из повода забавы. А потом они могли сут просто забыти, же тако сут они сдєлали, и послє нєкакого часа они тако научили се. Такоже, они там, в облаках, имајут друге растлины, друге животины. Туто звучи правдоподобно, же они изтворили нове названја за туто всечто. Зачто не? Ну, или можливо јест такоже, же туто јест влив од богов. Туто такоже може быти правдоподобно. Једнако, туте теорије и хипотезы тутчас не сут јему потрєбне. Он покушаје нєкако годити то, что он мысли, с тутым, что говорет дєти.

Цєлком длугы језык? Какы? - допытываје интересно Малинка. Једино Бублик сєди под стєноју и не зајмаје се јих дєлами.

Момент, момент... можно јест тако, же... - Нахослав покушаје нєкако сказати то, что он думаје - ако ли то јест другы језык, тогда можно људи помыслили, же будут јего такоже записывати в нєкакы другы способ? Дєти поновно погледајут на њего како на најмудрого чловєка на свєту. Хот, он не је изрєкл ничто мудро. Једнако, туто даваје јим нове мысљи. Послє нєколико секунд Кресислав говори:

А можно ли, мы можемо попробовати домыслити се слова?

Что? Але како? - допытываје Кремењ.

Ну, погледај ты. Знајеш ты, како писати, да? - Кресислав приближаје се и указываје једну незнајему букву.

Тута буква јест сама-једна. Она јест једно, самотно слово - говори дєтскы главар а потом указываје друго мєсто - а туто јест равнака литера, але она јест чест нєкакого долгого слова.

Ај, Кресек, туто имаје смысл! - Нахослав рєче интересовано.

Ако ли бы основати, же туто кратко слово јест напримєр “а”, “и”, или “у”, а можно “в”, тогда мы можемо одгадати друге буквы, да?

Ну, да, але потрєбно јест нам заложити, же туто јест наш словјанскы језык. Или нєкакы велико, велико подобны к нашему

одговарјаје ловитељ, кторы паметаје тутчас нєколико слов, кторе је изрєкла Фиаломира, а кторе он цєлком не разумєје.

Но, что другого можемо тутчас дєлати? - запытываје он и гледаје в окно. Уже јест темна ноч, а вєтр дује в дрєвєны дом. Снєг силно бије в окно. Не јест можно изојдти, не јест можно сдєлати ничто друго. Свєча, ктору они имајут в коморє, привидно буде за њих достаточна. И заисто, они начинајут “разискыванје”. Говорет они различне идеје, покушајут одгадывати буквы, дєлајут запискы. Всечто туто зајмаје долгы час. Меджучасово до њих прикључајут се нахославови брати. Даже мама и тата помагајут чрєз краткы момент. Потом једнако они быстро идут спати, зато что зајутра јест потрєбно работати. Нахослав знаје, же работа такоже чекаје јего, але тута книга јест тутчас за њего велико интересна. Мала Малинка иде спати в кут коморы, итак они окрывајут ју меккым материалом. Позднєје до њеј прикључаје се Бублик. Дєвчинкы, Искрка и Урошка, идут спати до другој коморы. Дискусија при книгє помало ставаје выше тиха, идеје не јавјајут се уже тако често. Потом тута работа ставаје тежка. Они работали сут дост долго, але потом приходи час на спанје. Једнако, они сут познали нєчто. Туте фрагменты текста, кторе се повтарјајут, правдиво не сут описанја магичных клетв. Туте тајемне знакы, кторе јест можно најдти с почетка всакого фрагмента, трєбујут быти цифры. Најпрво они сут мыслили, же туто сут нєкакове магичне симболы, але потом они помыслили, же в тутом не јест никакы смысл. Ако ли то были цифры, тогда јих различне комбинације формовали различне номеры. Номеры, најправдоподобно, были часове даты. С почетка туто не је было тако просто, але Гостислав је прєдложил, же прве четыри цифры нехај будут номер лєта. Он је

сказал, же не јест никакы смысл думати о том, како разкладајут се туте даты в часу. Не јест важно, чи прво лєто јест ли Дењ Прємєны, или не. Саморазумно, в Срєдограду туто јест стандард. Он такоже је сказал, же нехај прва цифра с почетка всакој даты буде “једин”, зато что тако јест тутчасно тысечлєтје. Туто је была велико одважна хипотеза, и она, како потом изјавило се, најправдоподобно јест правилна. Цифры, кторе стојет при номеру лєта Гостислав је описал како номер мєсеца, зато что он је увидєл, же тој номер всегда имаје двє цифры, или једну. Он такоже увидєл, же когда номер имаје двє цифры, тогда прва цифра всегда јест “једин”, тако како в првом номеру лєта. Говорил је он тако: “јест дванадсет мєсецев, итак двуциферне мєсеце трєбујут начинати се од цифры једин”. Они сут потом нашли номер јединнадсет (11) и сказали сут: “јединнадсеты мєсец”, потом нашли номер дванадсет (12) и сказали: “дванадсеты мєсец”. И в такы способ они сут познали все цифры. Хипотеза Гостислава посилила се, когда они сразумєли, же в книгє никогда не јест мєсец с номером тринадсет (13) и выше. В тамтом моменту они сут сразумєли, же книга описује нєчто, что случило се меджу тысеч двасто седмдесет втором (1272), а тысеч тристо осмдесет четвртым (1384) лєтом. А тутчас јест тысеч петсто седмо лєто (1507). Послєдне странице сут пусте, итак послє тысеч тристо осмдесет четвртого (1384) лєта книга уже не је была писана. А туто означаје, же книга имаје принајменје двасто тридесет пет лєт! И правдиво, она тако старо изгледаје. Ну, саморазумно, ако ли часове даты, кторе они сут разкодовали, заисто сут считыване од Дња Прємєны. Хот најправдоподобно туто јест правда, зато что они потом просто могли сут разшифровати номеры мєсецев.

На жалост с литерами не јест тако просто. Они сут имєли различне идеје, даже можливо, же они сут смогли одгадати таке фрагменты слов како “хов”, “не”, “тр”. Нєколико букв репрезентује знајеме јим “и”, “у”, “в”, “з”, “е”. Једнако всечто, что они сут покушали измыслити, было слабо и невєрно. Там кде годила се једна хипотеза, там не годила се друга. Они једнако сут разискали, же на послєдној записаној страници сут двє линије текста, кторе сут нєкака рымована поезија, или нєчто подобно. Једин из хлапцев је увидєл, же послєдне буквы во всакој линији сут јединаке. Јест ли можливо, же туто јест нєкака чаровна клетва? Магична поема? Нахослав хче погледати в книгу поновно, когда он буде најдти можност. Тутчас он јест уже велико уморјены. В коморє јест тепло. Младец гаси свєчу, а вокруг ставаје темност. Он чује аромат угашеној свєчи. Сєди он на земји и думаје. Привидно, јест потрєбно класти се нєкде тут, в центру коморы, и спати. Всекде јест тихо. Он не знаје какы јест час, хот чује он, же јест уже послє полночи. Дєти спет всекде вокруг. Туто јест гвардија, ктора чуваје спечеј красавици. Нашко гледаје там, кде она тутчас лежи. Не види он ничто. Замєсто того он слыши јеј дых. Једнакы, равномєрны, легкы. Туто јего успокајаје. Привидно, допрва тутчас он разумєје, же он трвожи се Фиаломироју. Дєвчина, ктора је спадла јему из облаков, сдєлала је такоже много бєды. Из другој страны он не види тутого в злы способ. Усмєхаје се он. Туто всечто, что дєје се вокруг не јест за њего ничто зло. Тутој бој в граду, од кторого они сут избєгли, туте споры. Он хтєл бы поновно услышати јеј претенциозны глас, јеј нарцистично говорјенје, увидєти јеј легкодушны способ житја. Мысли он, же когда туто всечто уже укончи се, тогда он појде с

дєвчиноју до брєзового лєса, и покаже он јеј мєсто, кде је был близко, да бы похытити дракона. Потом они будут навєдити Бритомира, привезут они јему мєшек с пшеницеју. Але... она буде хтєти вратити се до Облєченых Долин. Он ставаје смутны од тој мысљи. Он је успєл привыкнути до того, же она јест при њим. Ако ли бы он могл просити, тогда он просил бы... можно она хтєла бы... Але туто јест тако егоистично! Дєвчина буде хтєти врачати се до родины, до пријатељев, до свєта, кторы она је из нєкакого повода оставила! Нахослав не може спротивјати се тутому. Але он такоже мысли, же ако ли он бы могл просити једну вєч, тогда он просил бы... Неочекывано он чује, же нєкто хватаје јего руку. Фиаломира! Јеј длањ јест тепла, деликатна. Она затискаје руку, а он не реагује. Он не знаје что сдєлати.

Балогадоријон... - шепче она нєкако слово - балогадоријон за помоч... Јест тишина. Нахослав даље не знаје како реаговати. Он једночасно стал непокојены, але такоже спокојны. Фиала говори, конєчно она пробудила се. Послє четырєх дњев неразумливого мрмјанја! Тутчас она звучи нормално, спокојно, како бы она оздравєла!

Фиала! - говори он, а јего глас тресе се легко.

Заисто... ја јесм думала... же ја јесм силна - одговарјаје она. Допрва в тутом моменту ловитељ хватаје јеј руку. Приближаје се он к њеј.

Ты јеси силна, јеси силна - рєче он. Он труди се, да бы не смєјати се. Да бы не смєјати се од непокоја, и од легкости.

Ја не јесм... ја ничто не јесм сдєлала...

Туто не јест важно. Важно јест, же ты живеш.

Але Бєлозорје даље сут... заснєжене. Тако?

Фиала, спокојно. Мы најдемо нєкакы способ. Заједно. А меджучасово, ја јесм нашел немного выше информациј, и привидно знају ја, како можно јест принајменје начети искати Облєчене Долины. Поновно јест тишина. Послє долгого момента дєвчина начинаје плакати. Воздвигаје она рукы, подпираје се легко, и остражно сєдаје она на лежишчу. Она силно обимаје Нахослава и затискаје тако силно, како она сможе.

Хвала... благодарју... ја не знају зачто ты ми помагајеш, але благодарју тебе - шепче она тихо. Послєдне четыри дње она је была потопјена в својих снах. Она, в тутых снах, ходила је в изнишченых Бєлозорјах, в спаљеных Облєченых Долинах, видєла је она много смрти и разгрома. Видєла она кров, чрвене громы, видєла она тако много упырев и страшных мар, же она потрєбовала оддалити то всечто од својего мозга. Фиала обимаје Нашка силно. А ловитељ такоже обимаје ју. Затварјаје он очи. Тутој момент може зајмати цєлу вєчност. Он чује битје фиаломириного срдца и јеј солзы. Нєколико моментов позднєје она уже не плаче. - Ты јеси силна... - додаваје Нашко.

Помилуј ты, же не јесм ја смогла...

Оддыхај / одпочивај - рєче он - в два дње буде Јарово Равноденство. Мы будемо праздновати и радовати се, же приходи весна. Даже ако ли в тој дењ буде највелико снєжити, ако ли цєлы лєс буде замрзнути, тако ничто не буде изнишчити бєлозорјанского светованја и забавы.

Добро... - кымаје она главоју.

А когда ты будеш оздравјети, оногда мы појдемо разискывати новин из твојеј крајины.

Добро. Кладе се она и быстро спи поновно. А јеј дых тихо звучи в коморє. Нахослав не може заснути. Он јест из једној страны спокојны, але такоже из другој страны в јего души јест тутчас много различных емоциј. Срдце бије јему быстро. Он забываје о тајемној книгє, о всих проблемах, а мысли он једино о царевнє, ктора наконец је пробудила се. Из нєкакого повода туто јест за њего велика радост. Привидно, он в тутом моменту думаје, же она јест највелика, највыше силна херојка на свєту.

Летечи Трамвај

Раздєл 20. Плачи, Јоламыро

Вси сут увидєли, же на јеј лицу је стал румєнец. Сєдет они при столу в кухњи и једајут снєданје. Да бы имєти силу на наслєдны дењ работы, они једајут тварог со сушеными овочами. Свєжих плодов, саморазумно, у њих нема.

Јест ли всечто в поредку? - пытаје Сємјевит. Д... да - одговарјаје она. Не сможе она сказати јим о тутој чудној ситуацији, ктора была је в срєдинє ночи, послє того, како она пробудила се. Она быстро оддаљаје туто из главы. Она јест јешче дост слаба, але уже чује се она выше добро. Вси вокруг сут ради из того повода. Фиала думала је на почетку, же настројенје буде некомфортно, же они будут нєкако уражени, или даже они будут ју изгнати вон из повода тутого неуспєшного чарованја, кторо она је дєлала. Једнако, когда она јавила се в кухњи, тогда Дєслава смєста, неочекывано, сказала је: “Моје дєте! Конєчно! Мы јесмо тревожили се тобоју!”. Потом мама срдечно обимала царевну. Фиаломира тогда поновно начела плакати, како мало дєте. Нахослав једаје и ничто не говори. Он в главє имаје прємного различных мысљиј. В свободном моменту он буде попробовати дешифровати книгу, потом буде он указати ју Фиаломирє, потом буде он пытати односно детаљев тамтого чудного поздравјенја. Послє Јарового / Веснового Равноденства они појадут до другых сел. Најпрво они будут пытати в близкых селах, потом в даљших, наконец пријдут они до Каменограда. Там они можно навєдет Бритомира, и будут покушати искати нєкакове новины и хисторије. Ако ли они будут знати выше, тогда појдут в путованје, ако ли не, тогда... Ловитељ не знаје. Туто издаваје се тако тежко, тако трудно. Туто не јест како исканје кравы, ктора је изгубила се. Тут јест недостаток цєлој, великој крајины, ктора јест укрыта тако, да бы никто не могл јеј најдти.

Нашко - мати входи в јего мысљевы ток. Он од долгого часа гледаје в свој тварог - зајутра јест Јаровы Светок, јест потрєбно помогти в приготовјенју ритуалов.

Да, знају ја... поновно буде ношенје дрєва, укладанје стогов, помаганје људам... Дње в Бєлозорјах сут... досадне, долгочасне, нудне. Всакы дењ једна работа: рубанје дрєва, укладанје, ношенје, прєкладанје, одснєжанје, гледанје звєрев. Нашек имаје тутого уже немного дост.

А мы будемо нєчто уварити! - Дєслава усмєхаје се до Фиаломиры. Јеј усмєх јест прєкрасны, хот не тако прєкрасны, како усмєх малој Малинкы.

Охотно! - говори дєва. И в такы способ прошел јих дењ. Жены готовили једанје на зајутришны Јаровы Светок, а мужи... воздвигали и носили различне вєчи. Нахослав је работал тако быстро, како он могл, да бы вечером имєти выше свободного часа. И он стал велико уморјены. Але јему удало се: он имаје цєлы вечер једино за себе. Ну, за себе и Фиаломиру. Исто, они трєбујут изтворити добры план - он тако туто собє изјасњаје, и цєлком игнорује то, же он просто хче немного часа быти с дєвчиноју. Јешче прєд вечерным сумраком он приходи до дома. Внє јест јешче дост јасно.

О, Нашко! Јеси ты уже! Сдєлали вы јесте всечто? - запытываје Дєслава. В кухњи јест силны аромат сладкых, печеных колачев.

Да, ја јесм велико уморјены - одговарјаје. Брати и отец јешче не сут вратили се, але привидно они будут назад в дому уже недолго.

Ну, тогда вы јесте заправду быстро всечто сдєлали! Мы, заједно с Фиаломироју такоже јесмо работали с полну силу! - одговарјаје она с радостју. Искримира, ктора сєди при столу, кымаје главоју. - Ако ли ты быс могл ју увидєти - говори мати даље - мы јесмо јеј говорили, да бы она не работала тако много, зато что она јест јешче слаба, але Фиала лєтала тут быстро како пчела! Она је дєлала нєколико вечи в једном моменту! Ах, младост!

Ах, како пчела... - повтарјаје Нашек.

О, ты јеси вратил се! - говори весело Фиаломира, ктора изходи из коморы и мазаје нєчто в своје власы. Румєни се она легко, когда разумєје, же јеј радост јест замного видна и велика.

Да... - одговарјаје Нашко тихо и неувєрјено. Дєслава гледаје на Искрку. Вранка на маму. Оне ничто не говорет, але комуникујут се оне безгласно. Туто тихо доразумєнје зајмаје краткы момент. Обє жены видєли јихне румєнце.

Идите вы, привидно вы имајете прємного важных планов до оговорјенја, правда ли то? - запытываје Дєслава и обтираје глинєну чашку невеликым утираком.

Ах... да... - рєче Нахослав.

Ја буду сдєлати метовы чај! - каже Искрка и вставаје.

Сєдет они в коморє и молчет. Ловитељ сєди на подлогє, царевна на лежишчу. Свєче уже сут разпаљене, помимо того, что за окнами јест јешче дост јасно. Атмосфера јест тутчас густа, настројенје... необычајно.

Ымм... - Нашко начинаје нєчто говорити. Он не разумєје зачто туто настројенје јест тако чудно. Ха! Како много силы ја јесм тутдењ добыла поновно! - Фиаломира такоже покушаје нєкако начети бесєду. Ну, да. Когда чловєк работаје... тогда и такоже почиваје потом добро... Ыхм, да, туто јест... дост, ым, интересна зависност... Они цєлком сут забыли како говорити једин с другым. Одкуд туто јест? Фиалка... Нашко... Ыхм, да? Ну, что? Говори ты... - Не, ты... И поновно тишина. Зато что ја - дєвчина рєче - ка-како бы... ну ја исто хчу тобє благодарити. За помоч, за охрану, за всечто. Ну, заисто не јест потрєба. Јест ли нєкакы повод, нєкака причина того, же ты ми тако помагајеш? Он мысли. Хче он помогти Бєлозорјам. Але... Ну, ја разумєју - каже она - не трєбујеш тутого изјасњати, ако ли не хчеш... Не, ја... - пробује он, хот он не знаје что он хче сказати - ја... ја јесм рады, же с тобоју јест всечто в поредку... направду... И поновно јест глубока тишина. Глубока тишина једнако не јест тако глубока за уши Нахослава.

Ты можеш војдти тут нормално - говори он выше гласно, послє момента. Тогда до коморы входи Вранка. Она држи двє чашкы с ароматичным чајем. Она јест цєло румєна на лицу. Ловитељ имаје добре уши. Он смєста је почул, же дєвчинка јих подслушиваје. Даваје јим она чај и быстро, без никакого слова, изходи. Хвала! Ох, кака мила! - говори Фиала. Нахослав молчи, але погледаје на њу тако, како бы он пытал: “что?”. Ну. Твоја сестра! Прє-очароватељна! - Ах, да. Настројенје ставаје выше легко. Нашек бере тутчас книгу, ктора лежи недалеко. Фиала, послушај ты - он указываје јеј прєдмет. Она гледаје на њего интересовано. Погледај ты на туто, можно ты будеш ми помогти нєкако... Подаваје јеј он книгу. Она бере, гледаје. Молчи. В јеј чрвеных очах блєскајут искры интересованја. Отварјаје она книжку. Папир шуми, прєрываје тишину. И она, без никакового мысљенја, думанја, она... читаје: “Тысеч тристо двадесето (1320) лєто. Двадесеты првы (21) дењ берозаўајга мæсинко...” ыхм, значи... - думаје она - “брєзового мєсеца. Тутдењ в Царству праздновали јесмо Свето Бога Јаруны. Нехај буде јему чест и слава за все дары, кторе...” Измєњаје она странице. “Тысеч тристо двадесето пето (1325) лєто. Четыринадсеты (14) дењ мєсеца цвєтов. Тутдењ был једин из највыше ефективных Мразовых Ритуалов. Сила тутого обреда је оддалила снєг велико далеко и...“ Папир поновно шуми. Нахослав јест тутчас велико прєстрашены.

“Тысеч тристо двадесет деветы (1329) год, сладжевы мєсец. Жарко лєто...” “Тысеч тристо двадесет деветы (1329) рок, врєсовы мєсец... тринадсето лєто одкуд... ловитељи... бєжаки...” “Тысеч тристо тридесет (1330), мєсец снєга, једин три три једин, љуты мєсец, једин три три једин, мєсец трав... Она гледаје странице и читаје уже једино часове даты. Она јест прєстрашена и удивјена. Не знаје она одкуд јест тута кроника, зачто она јест тут, в јеј руках... “Мєсец чрвов, мєсец сладж, мєсец... пшенице... мєсец... врєсов...” - “Народженје... царској... до...черкы...” Она прєставаје читати и одкладаје книгу. Зелены материал за означанје страниц падаје на папир. Дєвчина силно затварјаје прєдмет. Нахослав гледаје на Фиаломиру удивјено. Она је прочитала тој текст. Взела она книгу и прочитала. Без проблема, без мысљенја, просто погледала и прочитала, а даже быстро прєложила тој текст на језык знајемы Нахославу. Что јест тута книга? Они молчет. Она ничто не пытаје, хот имаје она много пытаниј. Тресе се она. Она јест прєстрашена из нєкакого повода. Нашко такоже не знаје что тутчас сдєлати. Туто јест тако дивно, же тутчас цєлком не знаје он что сдєлати. Тој тајемны путник... он је был в Долинах? Доброслава... туто всечто... он имаје зле прєдчутја. Кымаје он главоју, отварјаје книгу. Указываје он Фиаломирє двє послєдне линије текста, тамте кторе изгледали како поема, или како подпис автора.

Нехај ливады укажут тобє свєт широкы... - начинаје дєвчина.

Нехај несут нас бєле облакы... - кончаје младец. Он припомнєл је собє. Тутчас он је припомнєл собє слова жрици. Всечто конєчно начело работати, механичне зубце в јего мозгу, како в старој машинє, начели двигати се. Он паметаје. Туте два рєченја, та чудна, кратка, лєпа поема раззвучала се в коморє. Он гледаје на дєвку. Она на њего. Молчет. Он не разумєје что тутчас случило се, покушаје он нєкако сразумєти туту ситуацију, нєкако уредити ју в главє. Јест ли то рєшенје, кторо он ишче? А она... такоже је тутчас всечто сразумєла. Когда Нашко докончил поему, тогда јеј очи разискрили чрвеным блєском тако силно, како јешче никогда прєдже. Чрєз долгы момент она даже не дыхаје од того удивјенја. Час стоји, не двигаје се, не кончаје се. Јеј душа лети тутчас нєкде далеко. Прєд моментом дєвчина је была јешче в коморє, але тутчас она оставила тут једино тєло, а цєлым разумом она поновно повратила се до того момента, кторы неустало умарјаје ју. Јест вечер. Она врачаје се до дома, лети над Блєскоградом. Измєнјаје она свој лет, и лети тутчас до парка. Ховаје она крила. Иде наскроз парка, поздравјаје ламповников. Ставаје она прєд вратами храма... Воздвигаје се она.

Фиала? Что јест туто? - пытаје Нахослав непокојеным гласом.

Ја... потрєбују воздуха... - говори она - дај ми једин момент, прошу...

Д... добро - одговарјаје он. Он јест непокојены, хот не разумєје туто, что случило се. Фиаломира без слова изходи из коморы. Прєходи она чрєз кухњу и бере свој плашч. Облєкаје она рукавице и кожены појас. До појаса прикључаје она ножнице с ножами. Бојеванје с вєтром посрєд снєга јест највыше добра вєч за успокојенје. Можно туто поможе јеј уредити мысљи. Отварјаје она двери, кторе скрипет тихо. Затварјаје. Јест хладно и мразно. Брати Нахослава и отец не сут јешче вратили се од работы, јих јест можно слышати нєкде далеко. Они говорет нєчто. Дєвчина не види јих. Иде она напрєд, равно. Најпрво она иде одснєженоју трасоју, потом входи она в лєс, але тако, да бы не видєти се с Небодаром. Она не хче тутчас с никым говорити. Хче она остати сама-једна. Входи она в глубокы снєг. Иде при првых брєзах. Снєг падаје легко из неба. Воздух јест хладны, мраз јест строгы. Можно бы помыслити, же тој мраз могл бы замразити всаку воду, всаку струју, всаку рєку, всаку даже најмалу водну капју. Једнако, туто мысљенје јест фалшиво, а Фиаломира познаваје туто зато, же на јеј лицах сут тутчас мокре солзы. Она мимовољно плаче. “Зачто тако?” - мысли она и ничто не разумєје. Јеј рањена душа крвави. Јеј рањена душа трєбује... лєк. Нахослав лежи на лежишчу. Думаје он. Книга, ктора лежи при њем, најправдоподобно јест нєкака кроника из Облєченых Долин. Можно тут буде информација односно того, кде крајина јест тутчас? Туте фрагменты, кторе је прєчитала Фиалка сут

заисто интересне. Имајут оне много информациј. Можно бы попробовати искати в книжкє јешче выше. Он покушаје мыслити о всем, что он тутчас знаје. Царевна говори, же Облєчене Долины сут затворјены свєт. Тако затворјены, же ничто до њего не входи. Итак, одкуд јест тута кроника? Значи... кроника јест од прастарого путовника. Але... како он смогл војдти до Долин? Туто јест тајност. Употрєбил је он магију? Ну, привидно да, он је имєл тој пурпурны камењ... Како јест там можно идти? Како војдти? Нашко думаје уже дост долго. Мимоходом, зајмливо јест, смогла ли Фиаломира припомнєти собє нєчто. Она прєд моментом изгледала дост неспокојно, а туто дєлаје, же Нахослав такоже јест непокојены. Она изгледала је, какобы поновно она начинала плакати. Јасно, она јест чувствена, емоцијна, але јеј чувства, јеј емоције не сут одникуд. Оне трєбујут имєти нєкакову причину. Емоције не сут без повода. Каковы јест тутчасны повод? Она буде идти, помыслити, дыхати, потом она буде вратити се, они будут поговорити. Увєрјено јим буде можливо најдти Облєчене Долины. В том моменту Нашко чује туто дост силно. Срдце изполњаје надєја. Он утрачаје концентрацију. Јест он велико уморјены. Тутчас припоминаје он собє слова Доброславы: “скажи јеј всечто, что она трєбује услышати”. Сказал је он? Он не јест увєрјены. Он даже не је имєл часа да бы познати что јест потрєбно сказати дєвчинє. Он изображаје собє како изгледајут Облєчене Долины. Како там јест? Какы јест цар и царица? Будут ли они помогти Бєлозорјам? Он без малого цєлком је забыл, зачто он хтєл најдти

свєт в обаках. Тутчас он чује, же туто не јест најважно. Најважно јест нєчто друго. Фиаломира запытала јего прєд нєколико минутами. Зачто он јеј помагаје? Кде јест приоритет? Кде јест прєдност? Что буде послє того, како они будут уже оддалити Вєчну Зиму? Буде ли то можливо? Он начинаје тревожити се. Он трєбује нєчто сказати дєвчинє. Але что? Что она трєбује услышати? Кде јест рєшенје? Нахослав трєбује поговорити о тутом с Фиаломироју. Бабица Доброслава је была цєлком поважна, когда она то говорила. Момент. Не тутчас. Нехај дєвчина оддыхаје немного. Сєдаје он на лежишчу. Бере глубокы дых.

Хм, зајмливо, како изгледаје правилны Ритуал Мраза... Думаје он. Туто увєрјено не јест тако грозно како Ритуал, кторы је сдєлала Фиаломира нєколико дњев назад. Она привидно сдєлала нєчто зло. Он мысли, же туте обреды сут полне свєтла и магије. Вокруг прємного Орлјих Људиј, ктори држет свєче, шепчут нєчто. Он цєлком не сможе изобразити собє туто. Туто снєжно торнадо. Појавјаје се ли оно в оригиналном Ритуалу? Туто јест чудно. Мимоходом...

...кде потом јест тој снєг, кторы они магично оддаљајут? Јест ли тако, же туто всечто чаровно пропадаје? А можно вмєсто того они просто телепортујут тој снєг в нєкако мєсто? Ако ли да... тогда кде он иде? До Изрвы? Что јест тој чар? Он јест велико интересованы. Он не сможе ничто выше измыслити в тутом контексту. Гледаје он на книгу и на зелены материал, кторы свободно виси из затворјеној кроникы.

Хмм - воздвигаје он книжку и отварјаје в зазначеном мєсту.

Народженје царској дочеркы, да? - запытываје он праздну комору. В том мєсту Фиаломира затворила книгу.

Тысеч тристо тридесет... - гледаје он в запискы, кторе они сдєлали вчера с дєтами - Тысеч тристо тридесет два (1332)... Он уже знаје, како то прочитати. Свєче слабо блєскајут. Помало приходи ноч. Нахослав числи, читаје номеры, мысли.

Она говорила... колико она имаје лєт? И в том моменту двери од дома отварјајут се гласно.

Нашко! Быстро! - в дому начинаје се шум. Семјевит кричи прєстрашено. Ловитељ быстро воздвигаје се из лежишча и бєжи до кухње. В входных дверах стоји отец и брати. Од другој коморы изходи удивјена Дєслава и Искримира.

Нєчто зло јест в лєсу! - говори Семјевит - стража тако говори... Нашко избєгаје из дома. Мраз јест велико силны. Јест уже дост темно, и тежко јест видєти. На шчестје, даље јест можно “видєти” звук. Младец слушаје. И слыши. Слыши он смєста: звук многости желєзных елементов. Једне бијут о друге. Он слушаје јешче нєколико секунд. Хче он добро познати јест ли то нєчто грозно, јест ли потрєбно звати војевников. Он, једнако, слыши туто добро: нєколико-надсет људиј, војује, бијут се, але... с кым? Кто с кым бојује? Тут, в Бєлозорјах?

Зови Војемира, нехај сбираје људиј! - Нахослав указываје Гостиславу дом војеводы. Входи он поновно до дома и начинаје облєкати свој плашч.

Кде јест Фиалка? - пытаје Вранка тревожно.

Псова кров! - кричи Нахослав нервозно - она је изшла нєкде, прєд моментом. Најдите вы ју, прошу!

Он јест цєлком прєстрашены. Имаје он зле прєдчутја.

Ја буду ју најдти! - каже Всимир. Искрко, мамо! - рєче Нахослав - сєдите вы в дому, прошу. Отче... стрєжи дома! И избєгаје Нашко, тако быстро како јест можно. Он бєжи, а поправјаје мєшек за стрєлы, кторы виси јему на хребету. Он не бєжи в страну лєса. Најпрво прибєжаје до складишча. Небодар! Ја јесм тут, милы господине! - дракон оддаљаје свој камуфлаж и указываје се јему. Можливо, же ја буду трєбовати твојеј помочи! Иде она, и иде, а солзы текут јеј из очиј. Она чује се тутчас тако, како бы јеј душа раздвојила се на двє половице. Једна чест јеј разума јест цєлком обычајна. Она може идти, говорити, думати, не чује се она зло, не чује се слабо. Она имаје уже все своје силы. Једнако, втора чест јеј души, издаваје се, оплакываје нєчто. Фиаломира не чује смутка, але она чује се велико странно, не знаје она что дєје се. Плаче она. Але зачто? Изимаје она своје ноже и начинаје нервозно махати њими, рєзаје она воздух и вєтр. Дєвчина јест меджу брєзами. Туте брєзы сут за њу симбол села, гостипријемных Бєлозорјеј. Ах, како то јест жалостно, же у њеј не јест дост много силы, да бы она смогла сдєлати нєкако добро за тутых људиј... “Можно Зорја, Богыња Вечера, света хранитељка Бєлозорјеј буде ми помогти?” - думаје она и хватаје нашијник, кторы имаје она од Дєславы. Она хче магичној силы, хче повратити се, хче шчестја...

Прошу... - шепче она. Јеј ноже поновно танцујут. И танцује Фиаломира, крути се она, обрачаје. Пробује она оддалити од себе туто нєчто, туто зло, кторо ју тутчас умарјаје. И плаче она неустало. “До лыўоду óкаг’онт табæ сæт сьераку, до несонт тебе бæле абалоку”. “Нехај ливады укажут тобє свєт широкы, нехај несут нас бєле облакы”. Тута поема звучи в јеј срдцу. Она најдобро паметаје ју в тутој формє, в својем родном, криланском језыку. Привидно о туто поздравјенје је пытал Нахослав. Криланскы поздрав, благословјенје из Облєченых Долин, добро желанје, шчестлива клетва из свєта Орлјих Људиј. Она уже тако прємного долго не је слышала туте слова, же оне издавали се јеј цєлком незнајеме, когда он јих сказал. Точно туте слова... она слышала јих в тамтој вечер, когда была в царском парку. Слышала је она од ламповников. Она начинаје туто припоминати собє. Она в главє поновно стоји при вратах од храма. Покушаје она поновно отварјати двери и наконец припомнєти собє всечто, что было је в тамтој вечер. Она силно напираје туте двери, а оне конєчно отварјајут се. Погледаје она до срєдины, а там... ...тутчас дєвчина види, же она не јест тут в лєсу сама-једна. Вокруг јест јешче дост бєло, од снєга, кторы лежи тут всекде. Помало јест выше и выше темно. А там в безлистных кустах скрываје се... чловєк. А при њем... наслєдны. И наслєдны! Нєколико-надсет људиј! Види јих она тутчас дост добро. Хот они привидно јешче не сут увидєли, же она јих види. А там, назад, јест село. Бєлозорје. Дєслава, Искрка, Доброслава... там взаду јест... Нахослав. Она не може тутчас вратити се, зато что тути људи будут идти даље, до села! Кто знаје что они хчут сдєлати? Сут ли то нєкаки разбојники? Злочинци? Она чује непокој. Срдце бије јеј силно. Она затискаје рукы на ножах. И в том моменту она види, же једин из тых људиј јест... “Нога!” - мысли она. Псевдоним тутого чловєка она паметаје велико добро. Јасны гром! Зачто они вси тут сут?! Јест ли јим тако потрєбно, да бы похытити дєвчину?! Пришли они сут тако далеко?! Одкуд они знајут, же дєвчина јест тут?! Она ставаје јешче выше прєстрашена. Дєлаје она наслєдны крок напрєд, и плаче она неустало. В том моменту образ измєњаје се. Тутчас она поновно јест в храму. Конєчно тамте двери сут отворили се. В тамтој дењ оне отворили се нормално, без никакого проблема. Просто она сказала је тогда народно, магично заклинанје, врата сут разтворили се, а она вошла до срєдины. Храм јест великы, а в јего внутри јест богато. Колорне витраже и прєкрасна, мраморна подлога. Вокруг дрєвєне сєдишча, а в центру велика чаша - олтар. Там, в олтару, в тој

великој чаши, сут запечетане, магичне клетвы. Там јест магична сила, ктору људи сут обнавјали во всакы Мразовы Ритуал. В тамтој момент је было потрєбно стати в центру храма, и говорити инкантацију. Крилани знајут три варианты чара: једин вариант јест модерны, тутчасны, вторы јест невелико выше давны. Тутој вторы вариант је был уживаны највыше долго. Третја версија јест чар на Прајезыку. В једин час, когда људи сут познали, же највыше добро работаје клетва, ктора јест инкантована в Прајезыку, тогда начели они ју уживати најчесто. Једнако, тутчас јест тут цєлком пусто. Фиаломира гледаје в мрак, и допрва тутчас она види, же декорација од задној чести храма какобы... двигаје се. Структура изгледаје тако, како бы она оддєљала се од будынка. Туто изгледаје дост чудно, ненатурално, але тутчас Фиаломира уже разумєје. Она гледаје на... највеликого, највыше ужасного, уродливого, најнекрасного павука. Он имаје можливо даже четыри метры! Мностр јест бєлы, имаје он огромны, павуковы зад, кторы јест великы како нєколико барелов с пивом. А стоји он на осми великых ногах. Чудовишче не види тутчас Фиаломиры. Оно дєлаје нєчто при чаши-олтару. Фиаломира отварјаје очи од страха, але неочекывано цєлы тој поглед пропадаје. Она поновно јест в лєсу. Задрживаје се она и падаје на колєна од страха. Кладе она руку на прси. Срдце бије велико быстро. Не пробује она даже уже прєставати плакати. Она просто плаче. И разумєје, же в нєколико секунд тамти бандити будут војевати с њеју.

Ја јесм ваш цєљ, да?! Ја?! - кричи она гнєвно, како бы цєлы свєт был виноваты и злы - тогда возмите вы мене! Затискаје она длањи на ножах и вставаје. Срдце бије тако гласно, же она слыши јего. Час приставаје, задрживаје се. А она... Разумєје тутчас всечто. Припоминаје собє. Види всечто, како во мглє. Поглед великого павука јавјаје се прєд јеј очами, а она плаче јешче выше силно. “Плачи, Јоламыро, плачи” - мысли она безсилно. Она јест уморјена. И јест јеј уже всечто једно. Јеј душа крвави, јеј душа трєбује лєк. И в тутом моменту од јеј хребета стрєлајут огромне, орлје крила. Нишчет оне јеј љнєну кошуљу, изходєт чрєз отворы в јеј плашчу, кторе она сдєлала давнєје. Чује она велику силу, побудженје, екстазу, разкош, кторе тежко јест описати. Чује она како чиста, магична сила прєходи наскроз јеј цєлого тєла. Чује она како бы ју ударила силна, чрвена блєскавица. Чује она в својеј души јарко свєтло, кторо јест тако јасно, како Солнце. Сиве пера воздвигајут се высоко а она тресе њими триумфално. Хахаха! Глупци! Пријдите ко мнє! Возмите мене! Тфу! - кричи она и пљуваје. Злочинци идут, како бы они чекали на тутој сигнал. Идеално. Идеално, да бы оддалити нервы, да бы успокојити се, да бы забавјати се! Идеално! Когда првы злочинец атакује, тогда она ударјаје јего меч својим ножем. Јеј острје разсвєтљаје се чрвеным блєском, а бандит одлетаје высоко, нєколико-надсет метров од њеј. И потом наслєдны, и наслєдны. Она јест непобєдима. Два разбојники идут на њу заједно. Она одпираје јих слабу атаку и гледаје на њих гнєвно. Блєск в колору темного вина разкрвавјаје се јасным свєтом, а тамти два одлетајут далеко в снєг и болєсно воздыхајут. Огромны Нога подходи к њеј и махаје својеју палкоју. Ноже танцујут, а вслєд за ножами разблєскаје чрвеност. Але туто не јест кров. Туто јест чаровна сила, неовладајемы, страшны, првотны огоњ. Але Нога не боји се тутој магије, хот други сут прєстрашени. Бєжи он и покушаје ударити царевну. Он једнако не очекывал того, же дєвчина буде одразити јего удар и ударити јего ногами. Нога падаје на снєг. Фиаломира уже не бојује с људами. В храму, до кторого она је пришла, јест тутчас прємного великых и малых павуков. Монстры велике како чловєк, дєти тамтого највеликого. Она бије је и кричи гнєвно. Зачто тута проклета мара јест в светом храму? Она хче убити највеликого павука, итак она бєжи до њего. Једнако, она не види, же тутчас од лєвој страны атакује павук. Напобєдима, храбра царска дочерка падаје на земју, а павук грызе јеј лєву руку. Слєд послє угрызенја јест великы, и тече из њего кров. Фиаломира чује, же туто уже јест конец. Јад. Отрава. Токсина. Она чује бољ. Буде умрєти. Увєрјено буде умрєти. Пробује она воздвигнути се. Она хче начети инкантовати чар. И мара пропадаје, а Фиаломира поновно јест в брєзовом лєсу. Тута чест јеј душе бојује велико добро. Стары сраст послє угрызенја начинаје поновно бољети, како бы рана припоминала

дєвкє о собє. Нєколико-надсет злочинцов лежи тутчас на земји. Нектори покушајут воздвигати се. Она користаје своју прєдност и возлєтаје в гору. Крила шумет гласно. Она јест тутчас высоко, а једин из мрзавцев метаје / кыдаје свој меч к њеј. Она с легкостју избєгаје од лєтајучего оружја, и воздвигаје она руку. Шум, трєск, блєск, гром. Чрвена магија бије тамтого нешчестного чловєка.

Ну! Давајте вы, идиоти! - смєјаје се она и возлєтаје јешче выше. А они уже не хчут бојевати. Бєгајут они тутчас во все страны, а Фиаломира стрєже, да бы никто не бєгл до Бєлозорјеј. Привидно једнако она јих велико прєстрашила, зато что никто даже не хтєл бєгти в тамту страну. Вси избєгајут онамо, одкуд они сут пришли. Пхи! Слабци - рєче Фиаломира и одврачаје главу, а рукоју она обтираје солзы, кторе неустало течет из јеј очиј. Приходи тишина, а вокруг јест уже без малого цєлком темно. Она гледаје в небо. И знаје она. Знаје, кде јест потрєбно летєти. И она тутчас паметаје всечто. Она може туто всечто сказати Нахославу, може взети јего до Облєченых Долин, може... Не... Не може... Не може она взети јего... Разпростираје она своје добыте поновно крила и лети она тако далеко, тако высоко в небо, же уже никто не може јеј увидєти. Вот тако Фиаломира је поновно добыла своју магичну силу. В ктору страну она је полетєла? Того не знаје никто. А јеј душа крвави... и трєбује лєк... Stjepan Melša

Раздєл 21. С поезијеју на устах

Хаос. Непоредок, кторы молчи. Свєдок, очевидец, кторы својими очами је видєл бој. Тој бој был слышимы јешче нєколико минут тому. Не је было тежко, да бы пријдти в туто мєсто по слєдах двох ног. Ногы туте вошли в брєзовы лєс. Оне сут шли тут саме-једне, без никого другого. И оне шли, најпрво равно, потом начели дєлати нєкакове чудне движенја. Нєчто, какобы... танец. Послє нєколико-десет метров оне сут задржали се, а чловєк, кторы је шел, упадл тут на земју. В тутом мєсту случило се такоже нєчто странно. Туто изгледаје, како бы силны вєтр вєјал од того чловєка, вокруг њего. Потом чловєк воздвигнул се поновно и начел бєгти ко другым одтискам. И тут всечто измєшало се в велику битву. Нєколико слєдов крви, много развєјаного вєтром снєга. И все. Сут ли они ју похытили? Нахослав пробује домысљати се того, что тут могло случити се. Множство војевников остало в селу. Нахослав говори једнему из војинов, да бы пошел он сказати другым, да бы тамти были остражни. “Что тут случило се? Кде јест Фиала?” - думаје он тревожно.

Нахославе! Они не сут избєгли далеко... - говори Небодар, кторы стоји недалеко.

Что туто означаје?

Ја чују јих. Они јешче сут тут близко. Јих было нєколико-надсет... господжу Фиаломиру... ја не чују... всечто тут је измєшало се привидно... - рєче Небодар, и њухаје носом.

Сможеш ли ты туто чути? - удивјаје се Нашко.

Хм, да. Људи имајут характеристичны аромат. Туто не буде легко, але... можно пробовати...

Будемо ли мы јих гонити? Хчеш ли ты гнати за њими? Јест ли можливо најдти јих? - ловитељ пытаје, а в јего гласу јест звук надєје. Једнако, гонитва за похытитељами, в срєдинє ночи, јест дост глупа идеја.

Да, давај! Возскакај ты! - каже Небодар увєрјено. Нахослав задрживаје се. Он види в снєгу јешче нєчто. Подходи он ближе и бере туто нєчто в длањ. - Перо... - рєче он тихо - орел? Туто не јест можливо. Орлје пера изгледајут цєлком друго. Он не знаје птице, ктора бы могла имєти такове пера. Он тако перо видєл једино једно-кратно: оно је было маљевано над крчмоју “Под Орлјим Пером”. А мимо того... Она је добыла поновно своју магију? Одчаровала је она крила? Он быстро домысљаје се туто. И он ставаје радостны. Тутчас можно они будут могти најдти Долины!

Да, иду ја. Двигајмо мы се. Потрєбно јест ју најдти. Входи он на Небодара, сєдаје в великом седлу.

Не чекајте вы. Не буде ничто грозно, со мноју јест базилиск - говори младец до другых војинов - ја буду најдти дєвчину, а вы врачајте се до села. И стрєжите вы. Ја виджу, же враг је тутчас одошел в лєс, але лєпје јест имєти остражност. Недолго мы будемо тут назад!

Тако јест, Нашку! - кричи једин из војаков. Летет они высоко над земјеју. Нахослав не види цєлком ничто, всекде јест уже темна ноч. Он једнако довєрјаје Небодара, кторы имаје драконске очи, и сможе всечто видєти.

“Зачто они избєгајут наскроз лєса в срєдинє ночи?” - мысли он. Снєг немного разстрајаје јего, але он тутчас зајмаје се једино думанјем. Нєколико моментов позднєје поглед измєнјаје се. Јест выше тепло и выше јасно. Ловитељ погледаје в гору: вот јасны Мєсец свєти над крајиноју. Јест без малого полнолунје. Богыња Луна разсвєтљаје јим трасу. Небодар лєтаје там и назад, ишче он аромат људиј. Нагло, послє около пет-надсет минут он приземјаје се на нєкакој свєжеј, младој пољанє. Нахослав не знаје кде они сут, он јест уже дост уморјены.

Сут ли они? Да. Там, за горкоју, жари се огнишче. Огнишче? Ја јесм мыслил, же ты чујеш јих аромат... Да, увєрјено, там сут они. Нахослав велико тутчас поважаје Небодара. Он тихо изимаје меч и начинаје идти в страну горкы. Небодар иде за њим. Они сут безгласни. Даже великы дракон иде наскроз пољаны тихо, како кот. Луна гледаје на њих и молчи, а звєзды блєскајут на чрном небу. Вот иде чрны војак пољаноју, а за њим, взаду, иде велика, крилата мара. Иде он увєрјено, а јест велико гнєвны. Свєтло од огња јест уже за њих видно. Послє краткого часа он уже слыши гласы. Злочинци говорет. Јих бесєда јест гласна, неспокојна. Нашко слыши глас, кторы јест глас... Ногы... Он стоји в срєдинє пољаны и цєлком не покушаје, да бы скрывати се. Всекде вокруг јест мрак, а очи злочинцев сут привыкнуте до свєтла огнишча. Они не видет ничто, кромє свєтла. Никто даже не стрєже јих. Они сут шли наскроз тутого лєса в таку темност? Не бојет се они? Можно они имєли нєкако свєтло со собоју? Хчут ли они одбєгти од сељанској контр-атакы? Очекујут ли они јеј? Нахослав јест цєлком уморјены, он не имаје охоту, да бы о тутом мыслити. Он быстро входи в простор, кде јест видно од огнишчевого блєска. Он даже не задрживаје се, иде он просто до Ногы, кторы сєди на дрєвєном пњу. Прєд тым како бандит је смогл сдєлати нєкако движенје, Нашек уже држи меч при јего грлу.

Јасны Велесе! Что јест?! - кричи Нога. Други вставајут. Јих јест нєколико-надсет.

Нехај никто не дєлаје ни крок! - кричи гост в чрно-небеском плашчу. Потом он говори до Ногы:

Кде она јест?

Что? Ја не знају...

Кде она јест?!! - кричи младец гласно. Он слыши тихы звук, без малого неслышимы. Нєкто напинаје лук.

Ехх... - говори Нахослав уморјеным гласом и одскакываје, когда стрєла прєлетываје при јего главє. Нога изкористываје туту ситуацију и быстро воздвигаје своју дрєвєну палку. Нєколико-надсет разбојников стоји уже и готови се до бојеванја. Имајут они мече, лукы и палкы.

Вы привидно не разумєјете что ја говорју - каже Нашко - Небодаре! Дракон изходи из темности. Велика губа, ктора из половице изгледаје како кљун птице, из другој половице како морда јашчера, начинаје гласно ревти. Глас несе се по цєлој околинє, а тамти смєста утрачајут цєлу охоту до бојеванја. Вси. Даже одважны Нога.

Тој монстр јест базилиск! Всакы чловєк, кторы на њего буде погледати, буде обрнути се в камењ! - кричи Нашко, да бы имєти јешче выше прєдности. Вси закрывајут своје лице. Мара стоји за Нахославом и уважно гледаје, да бы никто не покушал дєлати нєчто зло. Ловитељ подходи до Ногы, кторы цєлком прєстрашены клече на колєнах, и обувкоју провргаје јего на земју.

Кде она јест? - допытываје поновно.

Н...н...н...н...не знам! - кричи Нога нервозно.

Како “не знаш”?!

Не... не знам! Мы јесмо ју нашли, але потом јеј израстли крила, она начела метати нєкакыми чрвеными чарами! Мара нєкака! Монстр! Кто она јест, псова мати?!

Итак, не јесте ју похытили? - пытаје Нашко. Из нєкакого повода он не јест удивјены. Ако ли дєвчина, заједно с крилами, поновно добыла своју полну магичну силу, тогда младец вєри, же она могла јих побити.

Н...н...не! Не! - кричи Нога.

Ехх - Нашко кымаје главоју - а кде она јест тутчас?

Ја не знам! Не знам! Полетєла је она како орел! Како сокол! Высоко в небо! Нахослав думаје краткы момент. Одврачаје се и ховаје меч до ножнице.

Идимо, мы не познамо тут ничто выше. Вскакаје он на Небодара, а дракон разпростираје крила и возлєтываје в гору. Когда страх разбојников пропадаје, тогда тајемны војевник уже јест нєкде далеко. Базилиск и Нашко приземјајут се недалеко даље, тако, да бы быти в достаточној далекости од бандитов.

И что тутчас? - пытаје дракон.

Хм, ја не знају. Докуд она је могла полетєти? - Нашко сєдаје на земју. Јему јест тежко поједнити все знајеме информације.

Можно ли она полетєла там? До својего дома?

Хм... - ловитељ воздыхаје - да... то јест можливо... Он заисто не знаје јест ли то можливо или не. Он не знаје како работаје магија, не знаје многости вєчи односно Облєченых Долин. Кде јест потрєбно искати Фиалу? Како јест можно најдти свєт в облаках? Он покушаје припомнєти собє всечто. Изимаје он пурпурны камењ, кторы неустало виси у јего шије. Гледаје он на њего. Јест стара книга, кроника с информацијами. Нашко знаје такоже како привидно може изгледати Мразовы Обред. И имаје он такоже тој псевдо-магичны, пол-прозрачны камењ. Немного. Але можливо, же туто јест можно нєкако сједнити? “Думај ты Нашко, думај”.

А ты знајеш ли трасу? Знајеш ли ты кде мы быхмо могли начети разискыванје? - пытаје Небодар.

Ну исто не... але можно... - Нахослав гледаје в небо - знаш ли ты можно нєкаке чары?

Хахаха! - дракон смєјаје се радостно - ако ли то бы было тако легко, тогда мы уже давно быхмо были в Долинах! Тут јест потрєбны добры, силны чар. Или добры, силны магичны резонанс.

Магичны резонанс? Что јест туто? - пытаје Нашко интересовано.

Ну, понєкогда магичне прєдметы могут взајемно усиљати своје дєјанје. И могут оне потом выше силно реаговати на инкантацију. - Инкантација... инкантација... - рєче Нахослав и думаје он силно. И нагло он разумєје.

Небодаре! Ты јеси ми спадл из неба! - радује се он. Он имаје прєдмет, и привидно такоже инкантацију! Јест потрєбно једино заклети чар! Јест ли то можно? Можно јест ли ризиковати?

Ја? Из неба? Дєвчина је спадла из неба! Ја јесм ”Дар из Неба”! Небодар! - говори базилиск триумфално.

Мы полетимо высоко. Ја привидно знају како најдти Облєчене Долины! Не јесм ја увєрјены, буде ли то успєшно, але можно јест попробовати!

Ох, туто јест нєчто ново! Давај, летимо! И послє нєколико моментов они уже сут высоко. Небодар не знаје кде летєти. Нахослав гледаје в небо. Луна јест высоко на небу, взаду, немного налєво од младца. Они летет на сєвер.

Мы јесмо прилетєли од запада, правда ли то? - допытываје, да бы имєти увєрјеност.

Да. Дракон гледаје вокруг. На западу јест можно увидєти прємного облаков. То сут облакы Вєчној Зимы. Там сут Бєлозорје. Далеко на сєверу јест можно увидєти высоке горы и каменне врхы, на кторых лежи снєг. Там далеко, за горами, нєколико-сот километров даље јест Крајина Вєчного Леда, Изрва. У долу они видет мале пољаны, ливады и лєсы. Нашко припоминаје собє хаос, кторы Фиаломира је оставила послє того, оногда она покушала дєлати Ритуал Мраза. Прємного снєга вокруг старого дуба. Тежко је было туто одснєжити. Ако ли он не мыли се, тогда...

Приближаје он магичны камењ до уст и припоминаје собє слова дєвчины: “Не јест важно что ты говориш, але то что ты чујеш в срєдинє, в собє. И важно јест какы јест твој цєљ. Рымованје додаваје силу до магије. Выше просто јест чаровати с поезијеју на устах”. Потом припоминаје собє јешче друго: “Магија љуби прастары језык”. Он не знаје Прајезыка, але он знаје једин краткы поем. Буде ли туто работати? Затварјаје он очи и шепче:

Нехај ливады укажут ми свєт широкы, нехај несут мене бєле облакы... На краткы момент свєт ставаје цєлком тихы. Ничто не јест слышно, ни вєтр, ни драконске крила. Не чује он ничто. Туто јест тако, како бы он на једну, кратку секунду утратил контакт со реалностју. Туто быстро одходи од њего. Реалност врачаје се. Гледаје он вокруг. Ничто не је случило се. На западу сут облакы, кторе сут освєтљене свєтлом Мєсеца. На сєверу јест ледва видна Изрва. Гледаје он на камењ. Он такоже изгледаје дост обычајно. Перуне! Не работаје? Видиш ли нєчто выше? - запытываје Небодар. - Ну не! Неочекывано јего поглед ставаје чрны. Не види он ничто, итак он выше силно хватаје се седла на хребету дракона. Он не хче спасти. Он јест немного затмјены. Он даже в једин момент мысли, же он буде упасти, але тутчас уже поновно јест в поредку. И он чује нєчто. Нєчто како бы указанје. Указанје, кторо јест тежко описати. Он бере глубокы дых. Гледаје он на сєвер. Пусто там. Нєчто не работаје добро? Гледаје он на пурпурны камењ. Он јест цєлком нормалны. Не изгледаје он, како бы он работал. Але можно нєчто јест в срєдинє. Можно там он увиди одговор? Прикладаје он камењ до ока и гледаје наскроз њего. Можно туто буде функцијоновати? Изрва јест тутчас пурпурна. Пурпурне горы, немного пурпурного снєга, лед, праздност. Але можно...? Гледаје он в гору, а там... ничто. Једино чрно-пурпурно небо и невелике звєзды. Нахослав је очекывал, же он буде увидєти велике вєтвы Аси Сўе:та. Бабица је говорила, же давнєје камењ је указывал Дрєво Свєта. Але можно Дрєво не јест тако велико, како он мысли? Гледаје он выше в страну изтока, там, кде јест центр свєта. И там... такоже ничто не јест видно. “Можно и добро, же над Изрвоју небо јест пусто? Не буде потрєбно там идти” - думаје Нашко. Абстрактно почутје указанја укрєпјаје се, ставаје оно выше силно. И он дєлаје туто, что јему говори туто почутје. Гледаје он над Бєлозорје, на запад. Недавно он начел думати о том, кде Ритуал Мраза може оддаљати тој цєлы снєг. Почутје указанја, неопишима, дивна сила говори јему в главє “там, погледај там”. И туто увєрјаје јего јешче выше. Вот гледаје он. Тако како јему каже абстрактна рука. Види он, и задрживаје дых. В пурпурных облаках, кторе види он наскроз камења, јест... нєчто... велико... огромно... како бы одврачена к долу... гора... Туто изгледаје не дост јасно. Але там нєчто јест! Јест добро, же богыња Луна свєти дост силно, зато что привидно без того он бы ничто не увидєл. Гледаје он без камења, и види облакы. Прикладаје камењ до ока, и види велику гору. Точно над Бєлозорјами!

Небодаре! - кричи он радостно - ја знају, ја знају, привидно, в како мєсто они оддаљајут тутој цєлы снєг из Облєченых Долин! Что? Како то? Видиш ли ты? Видиш?! - дракон рєче ентузиастично. Тако! Да! Над нашими Бєлозорјами! Точно над Бєлозорјами, Небодаре! - кричи он - они метајут тој снєг до нас, на дол! Хахаха! Туто јест небывало! Абсолутно надобычајно! - говори базилиск гласным басовым звуком. Итак, что?! - говори ловитељ - саморазумно, летимо там, правда?! Можно јест достаточно, да бы они просто двигнули туту велику купу камењев на сєвер и тогда Вєчна Зима појде вон?! Летимо! - говори дракон и махаје крилами - На запад! “Нехај всечто буде добро с Фиаломироју” - думаје Нахослав. Облєчене Долины... зачто оне сут тут, над селом? Какы јест јих секрет? Кде јест Фиаломира? Јест ли она там? Зачто она не је прилетєла сказати туто всечто Нахославу? И что означаје, же она је народила се, како говори кроника, в тысеч тристо тридесет втором (1332) лєту? Имаје ли она уже сто седмдесет пет (175) лєт? Зачто тогда она сказала, же имаје петдесет три (53) лєта? Или можно она не јест тута дочерка из кроникы? Можно тамта јест јеј мати или бабица? Зачто кроника кончаје се в тысеч тристо осмдесет четвртом (1384) лєту? Он јест немного тревожны, зато что меджу тысеч тристо тридесет втором (1332), а тысеч тристо осмдесет четвртом (1384) јест точно петдесет два (52) лєта. Нахослав велико хче познати одговоры на туте пытанја.

Раздєл 22. Клетва Мраза

Прилетајут они на каменну земју. Јим не је долго зајмало, да бы тут прилетєти. Послє нєколико-надсет минут они уже были при великој горє, ктору Нахослав је гледал наскроз пурпурного камења. Он је изгубил поглед на гору допрва когда влетєли они сут в велике, темне облакы. Они сут стали прєстрашени, зато что Небодар не је видєл кде јест потрєбно летєти. Слушал он једино то, что говори Нахослав. Посрєд облаков увидєли они сут туту каменну земју, ктора јест магично скрыта. Не знајут они того, како они смогли тут влетєти, але тутчас туто не јест важно. Вот стојет они тут, у краја Облєченых Долин. Стрибог велико силно вєје вєтром, а в ушах Нашка вєтр свистаје велико. Каменна подлога јест равна. Нахослав не види абсолутно ничто. Изсєдаје он из базилискового седла и бере глубокы дых. Он чује нервозност. Неустало држи он руку на драконској кожи.

Там в мєшку јест нєколико воскованого дрєва, можно бы је разсвєтлити? - говори Небодар спокојно. Он види всечто, види тутој великы простор. Види он равну, каменну област, види он огромну територју, ктора в нєколико-сот метров даље ставаје великыми горами. Јалове горы, сиве како мгла. Там даље, в тамтом мєсту јест небо, кторо тутчас скрываје се в ночном мраку. - Свєтло? На что ми оно тутчас? - рєче Нашко - идимо там, даље. Тут ничто мы не сможемо најдти. Небодар хче протестовати, спротивити се Нахославу, сказати јему да бы он немного оддохнул, одпочел. Але знаје он, же младец не буде хтєти оддыхати, не тутчас, не тут, тако близко чаровној крајины, ктору они конєчно сут нашли.

Можемо ли? - запытываје ловитељ - видиш ли ты всечто добро?

Да... виджу дост јасно, мы можемо полетєти над крајиноју, в безгрозној вышинє, да бы никто нас не увидєл тако просто.

Добро - каже Нашко и входи на седло. И не чекајут они выше, дракон возлетаје, и уже в нєколико минут они сут над тамтыми горами. А то, что он там види, јест за њего очароватељно. Там, у долу, јест велика, скрыта в темности крајина. Небодар не види добро, але привидно в центру јест град. А вокруг того града јест много териториј, много пољан, великы простор. Правдиве Облєчене Долины сут прєкрасне. Свєт јест окружены горами, кторе од страны центра сут высоке даже на нєколико километров. Горы какобы позирајут в дол, на долину, ктора јест в срєдинє. Небодар не види ничто выше, але уже туто јест достаточно, да бы можно было очаровати се красностју крајины. Из другој страны, Нахослав види једино мрак и темност. Привидно тутој факт јест причина того, же он првы види слабо свєтло. Указываје он в тамту страну.

Там на долу јест невелика свєтлна искрка. Видиш ли ты? - запытываје он.

Хм, да, тутчас виджу - одговарјаје базилиск - јест ли добро, же мы там летимо? Знајеш ты... ја јесм дракон, они могут быти прєстрашени, и могут хтєти атаковати...

Хмм, ты имајеш правду. Можно ли будемо попробовати скрыти се в темности? Ја буду пријдти там ближе. Житељи привидно не будут за нас никаковы проблем, принајменје тако је говорила Фиаломира.

А ако ли ночна стража буде тебе увидєти? Что тогда?

Хмм, будемо нєчто измыслити тогда - одговарјаје Нашко, кторы думаје једино о дєвчинє.

Јасно - говори Небодар кратко. Он могл бы спротивјати се, але дракон чује, же не буде смогти задржати Нахослава. Он може једино скрыти се в темности и стражевати ловитеља. Небодар прилєтаје ниже и гледаје. Он види, же у долу јест пусто, итак он приземјаје се на нєкакој алеји. Около половины километра даље јест великы будынок, од кторого изходи чрвено свєтло. Блєск в једин момент усиљаје се, в другы момент слабне. Туто изгледаје магично. Базилиск јест првы, кторы чује, же нєчто не јест добро. Нахослав сходи из дракона, а јего ногы западајут се глубоко в нєкаку мекку материју. Ловитељ допрва тутчас је сразумєл, же он чује... хлад.

Снєг... - шепче он.

Снєг... - повтарјаје дракон. Прємного снєга.

Кде мы јесмо? - запытываје Нахослав, кторы ничто исто не види. Отварјаје он мєшек и ишче дрєвєне свєче.

Мы јесмо в центру града. Видиш ли ты там в далекости тамто свєтло?

Хм, да, виджу ја... Нєколико моментов позднєје он иде со свєчју в страну тамтого будынка, и покушаје он увидєти нєчто. Иде он наскроз широкој алеје, а из једној и другој страны сут сиве, темне тєње. Что јест туто? Он подходи ближе. И види он замражену руину. Разбита, стара, каменна стєна, зимна цегла. Изнишчены дом. Иде он даље, але там всечто јест равнако. Всечто јест изнишчено, замрзло, старо...

Что тут... је стало се...?

Мртве будынкы молчајут, а он помало подходи до огромној конструкције в центру. Он види ју выше добро, неж всечто, что јест вокруг. Гледаје он детаље. Давнєје тута структура привидно была прєкрасна, богато декорована. Тутчас јест она скрыта ледом и мразом. Снєг входи до срєдины чрєз велике, разбите окна. Туто привидно јест храм. Великы, изнишчены, замражены храм. И конєчно Нахослав приходи под велике врата, кторе сут отворјене. А од центра, из-за двери изходи чрвено свєтло, кторого колор и форма изгледаје како кров. Слыши он... плач... Входи он до храма, а невелика искрка свєтла од јего свєчи танцује со свєтлом внутри. В храму всечто јест једнако, како внє. Тут сут поламане, изнишчене сєдишча, всекде вокруг лежет фрагменты стекла, окон, а всечто туто јест скрыто в снєгу. В центру храма стоји нєкака конструкција. Тежко јест одгадати, что јест тамта форма. Туто изгледаје како раздробјены / изкрошены камењ. Точно там, под тутым мртвым камењем сєди... нєкто. Малы фрагмент стекла раззвучаје се под стопоју Нахослава. Тамтој персонаж моментално одврачаје се и рєче:

Атик? То јест глас Фиаломиры.

Фиала? - Нахослав радује се - најкрасна Зорјо! С тобоју јест всечто в поредку! Иде он к њеј. Он јест уже достаточно близко, да бы увидєти сраст на јеј лицу, кторы она имаје од нєколико дњев. Стара рана поновно крвави.

Аксье, јо... ызоўыны... Младец дєлаје јешче нєколико кроков. Туто не јест кров од старој раны. Дєвчина плаче кровными солзами.

Фиала? - он јест прєстрашены.

Оз... запројдон, не есм хотæло!

Фиала! - кричи он и подходи јешче ближе. Она воздвигаје се и дєлаје крок.

Та не ест атик... нó до... - говори она нєчто, и ставаје смутна. А потом на јеј лицу видно јест, же она ставаје раздражњена.

Та еси: ту! Что тутчас случило се? Дєвчина познаваје јего? Или не? - Вот јесм ја, Нахосл...

На:наўа еси: при:х’илу?!

Что? Ја не разумєју что ты говориш...

Еххх! - каже она гнєвно - ты јеси поновно тут пришел? Она смєста измєнила свој језык. Изгледаје она тако, како бы была отупєла. Можно она не знаје что говори?

П... поновно јесм ја пришел?

Ја јесм тобє сказала, же тут не јест за тебе ничто интересно! - кричи она.

Фиаломира... что ты... говориш? Что тут дєје се?

Ну, и что? И что? Ты јеси тут пришел да бы кричати на мене? Да бы мене карати? Осуджати? А он не знаје что одговорити. Он не разумєје туту ситуацју. Он види добро. Она јест Фиаломира. Туто не јест никакы дух, никака мара. Але она не познаваје јего, не реагује на то, что он говори.

Да! Ја јесм туто сдєлала! И что? Туто не јест твој бизнес! - кричи дєвчина.

Фиала, ја не разумєју о чем ты...

Да! Ја јесм јих всих убила! Да, ја, сама-једна, јесм то сдєлала! Тутыми руками! Аўа:ма: ранка:ма:!!! - она указываје јему своје длањи.

Он задрживаје се. Тутчас он начинаје быти поважно прєстрашены. Она дєлаје крок в јего страну, а он иде једин крок взад.

Ты јеси поновно пришел да бы кричати на мене из того повода? Не имајеш ли ты дост послє того, когда ты јеси тут был прво-кратно? Не паметајеш ли того, како ты јеси избєгал одтуд како стара, прєстрашена жена? Она не говори о њем. Из нєкакого повода она помыљаје јего с нєкакым другым чловєком... И никто никогда не је запытал мене ЗАЧТО ја јесм туто сдєлала! - она кричи из полного грла, а храм изполњаје се ехом јеј гласа. Тамто чрвено свєтло даље изходи од тамтого камења, и разсвєтљаје оно каменне стєны. ЈА ЈЕСМ ПРОБОВАЛА, ЈЕСТ ЛИ ТО ЈАСНО?! ЈА ЈЕСМ ПРОБОВАЛА ПОМОГТИ ЈИМ! - она кричи како безумна. Але ја не јесм тут да бы тебе карати, или нєчто тако! - Нашко такоже кричи. Ты ничто не знајеш! Зачто ты јеси тут пришел?! Да бы познати... правду... Правду?! Ты јеси утратил знајемост правды, да?! Хахаха! - смєјаје се она - ты не разумєјеш! Ја јесм сдєлала тако, да быс ты утратил знајемост правды! Ја јесм ју тобє оддалила из главы! Ја, разумєјеш ты? Ја! И зато... ја јесм пришел - одговарјаје он, хот он заисто не знаје о чем дєвчина говори. Он једнако покушаје быти тој чловєк, кторого она в њем види. Поновно?! Молчи ты! Молчи! Тишина! Иди одтуд, ја не хчу тебе тут видєти! И:ди: адтанду а: ни:кагда: не ўарти ся! Или ја не буду тако милостива, како в тамтом часу! Воздвигаје она руку, а моментално трєскаје јасны, чрвены гром, кторы разбијаје се о каменны строп. Каменны фрагмент падаје на земју и ударјаје гласно. Небодар слыши туто, и возлетаје. Он хче прилетєти ближе до входа храма. Ако ли буде трєба, тогда он буде могти изнишчити врата и војдти до внутра.

Добро! - кричи Нахослав прєстрашено - итак, ако ли ја добро разумєју, ты не хчеш ми сказати что тут точно случило се? Ха! Зачто?! Забуди ты о тутом! - одговарјаје Фиаломира гнєвно. - Ех! Добро! Како ты хчеш! Але знај ты, же тутчас Облєчене Долины сут точно над Бєлозорјами. И из повода твојеј дурној крајины моје село јест цєлком скрыто снєгом! То јест твој цєљ?! То јест то, что ты хчеш? Вєчну Зиму? Смрт житељев? То јест то, что хчеш, идиотко?! Он јест на њу абсолутно гнєвны. Ты јеси мене оставила! Ты јеси избєгла! А мы јесмо хтєли туто сдєлати заједно! Заједно хтєли јесмо најдти твоју... Он тутчас разумєје, же Облєчене Долины сут цєлком скрыте в снєгу. Разумєје он, же храм, в ктором они сут, јест руина. Фиаломира цєлком друго је описывала тој свєт. Она је была тако радостна, когда она говорила о тутој крајинє, она тако радовала се њеју. И тако бојала се того, что буде с Облєчеными Долинами... Она је всих убила? Что туто означаје? Она јест одговорна за туту катастрофу? Она је засыпала цєлу крајину снєгом? Она ју замразила? Але... зачто...? Кто... ты јеси? - говори он беземоцијно. Одврачаје се он и иде к дверам. Надєја, да бы помогти Бєлозорјам, умираје тутчас в Нахославу. И в тутом моменту он јешче слыши в главє слова Доброславы: “слова могут ранити”.

Да! Хахаха! Знај ты своје мєсто, псе! Хахах! - смєјаје се она хистерично, потом падаје она на подлогу. Јеј смєх ставаје выше и выше тихы - ха, ха, ха! Нахослав даже не одврачаје се. Кто знаје что она може јему сдєлати, ако ли он буде тут јешче остати? Затискаје он уста и изходи из храма. Чрвене, кровне солзы текут из очиј Фиаломиры. Храм од внутра блєскаје чрвеным свєтлом.

Lea Anić

Раздєл 23. Мрачна пут

Тута хисторија была в тысеч тристо осмдесет четвртом (1384) лєту. Дєвчина не је знала, же когда она буде отворити туте двери од храма, тогда јеј житје уже никогда не буде тако, како давнєје. Великы павук, огромны монстр, кторого она је увидєла в цркви, оставил на јеј срдцу рану, ктору уже не је можно было улєчити. В тамтом часу, једнако, она была трєзва, помимо того великого страха. Мара нишчила је светы храм. Она је стала при олтару и гледала је на запечетане, магичне клетвы. Царевна никогда не је слышала о таковых монстрах. Она смєста, одважно, начела идти в јего страну. Тогда начел се бој. Нєколико минут позднєје во внутри были уже царски ламповники, а в наслєдных минутах је пришла криланска стража. Меджучасово, великы, бєлы павук такоже је призвал својих војевников. Велико много павуков пришло до храма. Окна разбијали се, сєдишча нишчили, каменне стєны разрушали се. Начело се пекло. Дєвка даже не је примєтила момента, в ктором павук-војевник је угрызл и покусал јеј лєву руку. Она стала отупјена и начела чути се велико зло. Је было потрєбно обновити магичны Ритуал Мраза, да бы олтар не изнишчил се. Она је разпрострла длањи. Нєкакы бојец убил павука, кторы је ранил царевну. Вокруг је было много звука желєзных мечев. Никто даже не је смогл примєтити великој раны, ктору дєвчина је имєла на рукє. Там је было прємного павуков. Рана болєла, але она је игноровала туто. Она покушала је тогда обимати чаровну силу, ктора прєходила наскроз јеј тєла.

Она почела је велико помало. Поема је изполнила ју, она не видєла и не слышала ничто вокруг. Велико, мразно торнадо быстро је изјавило се над долиноју, ктора западла се в огромны хаос. Посрєд крика, посрєд желєзного звука оружја стојала је она једна. И гласно инкантовала је она формулу клетвы. Туто не је было велико долго, а принајменје тако мыслила дєвчина. Шум је ставал выше тихы, кричанје начинало је молкнути, а вмєсто того је пришел грозны свист вєтра. Је ли было добро, да бы говорити тутчас клетву, в центру тутој страшној битвы? Она не је о том думала. Најважно заданје было подкрєпити олтар, обновити Ритуал, задржати тутого великого монстра. Бездонна, страшна тишина окружила дєвчину. Вєтр је стал выше слабы, а она је стојала с разпростртыми руками.

Слушај, слушај, Мразе љуты, Иди вон од нашеј Земје, возми од нас тој снєг круты, Тако твоје прєзначенје. Да в Стрибога иде име Туто наше приказанје, Наша сила, наше племе, Оддаљаје заклинанје... Она је отворила очи. Лежала је она на земји. В храму је было цєлком темно. Дєвчина была велико слаба. Олтар... олтар! Јест ли он цєлы? Царевна је разсвєтлила околину свєтлным чаром. Чрвены блєск је разпалил се. То, что она је увидєла, је было цєлком друго, неж она бы хтєла. Тутој поглед је ранил јеј душу, и раздрл ју на двє половице. Вот цєлы храм је был цєлком унишчены. И она не је уже видєла того великого павука. Не видєла је она такоже никого другого. Вокруг сут лежали тєла мртвых павуков. Је было тихо и пусто, а срєдину храма начел изполњати... мраз. Она стала прєстрашена. Моментално она је возлетєла в гору, и увидєла, же цєла долина јест скрыта в снєгу.

Проклеты мраз! Солзы начели текти јеј из очиј. Јест ли то конец? Клетва Мраза побєдила јих? Кде сут вси? Она је полетєла до замка. Палац такоже је был замрзлы. Она кричала, звала, але никто јеј не одговарјал. Послє тамтој страшној ночи она уже не имєла можност, да бы поговорити с отцем и матерју. И она никогда јих уже не нашла. Она, једнако, нашла много другх житељев... вси сут были зимни и мртви. Облєчене Долины из далека је изгледали невинно, тако, како бы оне заспали в теплом лежишчу, а рано зајутра имєли пробудити се и жити даље. Але ничто тако уже не было. Три дње и три ночи дєвчина сєдєла в храму, при олтару. Она је хтєла једино умрєти, але смрт не је приходила. И она је неустало плакала. Она не је разумєла что случило се, зачто јеј магија тогда не работала, кто је был тој великы монстр. Она стала слаба. Послє того часа она смогла је најдти в собє немного силы и помыслила, же буде добро да бы погребти умрєлых пријатељев. Уже једино туто можно је было дєлати. Тутым всим људам је было трєба сдєлати правилны погреб. Они исто сут были невинни! Цєла долина... И тогда је начела се мрачна пут, ктора је зајмала дєвчинє нєколико наслєдных лєт. Најпрво она је спалила тєла службы из замка. Потом она је погребала в такы способ граджанов из Блєскограда. Она никогда не је нашла всих. Јороко, Бустрок, а такоже јеј други пријатељи, с кторыми забавјала се, когда они вси были дєти. Они привидно лежали сут нєкде глубоко под снєгом... В нєколико лєт она је прошла велику чест крајины, але много умрєлых она не је смогла најдти. Понєкогда она даже не је смогла разпаљати поргебове стогы, и тогда она је палила тєла магичными громами. Мрачна путоватељка смогла је погребати привидно тысече људиј. А Облєчене Долины, како стали сут замражене, тако и были замражене уже всегда. Она је покушала потом поновно поновити Ритуал, але туто не работало. Всакы мєсец она покушала чаровати, але крајина неустало была је обимана Вєчным Мразом. А конєчно она је утратила трєзвост разума. Стала је она безумна. Јеј гласны, страшны крик несл се в цєлом свєту, а бољ, кторы она проживала, је стал замного тежкы. И тогда она је нашла помоч в магији. Она је научила входити в тако станје, в ктором бољ је ставал менши, а пустост и праздност в срдцу была выше легка. Была она тогда како пуста скорлупа, како панцыр, без чловєка в срєдинє. Была је она в станју, в ктором не је потрєбовала ничто, ни једанја, ни спанја, но такоже не доставала од житја никакој радости. Она често сєдєла в храму, а в магичных визијах она поновно, и поновно прєживала шчестливе моменты својего живота. В својеј главє царевна поновно была мало дєте, кторо забавјало се с пријатељами, поновно је была млада дєвчина, ктора достала је прєкрасно име од својего отца, поновно је была жена, ктора често сєдєла на пурпурных пољанах, једала сладке овоче из дрєв, и говорила с пријатељами. Потом она уже даже не је знала что јест правда а что јест фалшива, магична визија.

И пришел је конєчно тој дењ, в ктором она је сразумєла, же јеј житје утратило је всакы смысл. Она је взела мразны дых и воздвигнула је се. Было тогда зимово, хладно јутро. Дробны снєг погладил јеј лице. Всакы крок је был велико тежкы. “То уже конец” - она мыслила. Конец Облєченых Долин, конец Јоламыры, дочеркы Пераполка и Арлеслоўы, послєдных владатељев. Конец Орлјих Људиј. Она начела је плакати. Она помало је прєшла наскроз града, потом при каменном плоту, потом чрєз снєгове пољаны и вошла до мртвых лєсов. Вечером она была при великых, јаловых горах. Погледєла она тогда назад. Долина је была бєла, а небо чисто и јасно. Даже тутчас Облєчене Долины сут были прєкрасне. Она обратила се и пошла даље. В ночи шла она в гору, а заједно со собоју несла она такоже свој бољ и оплакыванје. Јутром была она уже за горами, на каменној земји, на крају својего свєта. Погледєла она тогда в дол. В јеј очах была једино пустост. Хладны вєтр је вєјал од дола, од великој пропасти, в ктору она је гледала. Допрва в тутом моменту она је разпрострла своје крила. Сиве пера зашумєли достојно.

То јест уже конец, Јоламыро - сказала је она тихо. Она поновно привлєкла до својего мозга тамте највелико добре визије, тамте красне возпомнєнја, и заклела је она в собє, да бы паметати једино туто, что јест најдобро. Она поновно је была царевна Облєченых Долин. Услышала она смєх пријатељев, глас отца и матере. Свєт, кторы она је оставила, в јеј главє не је был уже мразна пустыња. Она поновно је была в прєкрасној крајинє, она поновно бєгала на пољанах и в замку. Она поновно имєла петдесет два (52) лєта. И она тогда сдєлала крок в ту велику, глубоку пропаст. Спадла је она в дол. Крила пропадли, а јеј пера стали како прах и пыл. Солзы начели текти из очиј. Она је закључила очи и почула вєтр во власах. “То јест уже конец, Јоламыро”.

Раздєл 24. Јих доља, јих судба

Фиаломира гледаје на чудны нашијник, ктора она имаје на својеј шији. Она не може припомнєти собє одкуд он јест. Свєтло в колору крви, кторо разливаје се на каменных стєнах храма, мєшаје се со свєтлом Солнца, кторо приходи до Облєченых Долин чрєз велику мглу, ктора јест тутчас над крајиноју. Дєвчина гледаје детаљно в тој чудны симбол. Она никогда јего не је видєла. Јест ли то дар од тамтого чловєка? Она думала о том, зачто он до њеј је вратил се. Мыслил ли он, же она буде јему сказати туту страшну правду, ктора неустало пали јеј душу? Туту правду, ктору она бы хтєла скрыти в својем срдцу? Она сєди на земји. Чује се она... дост странно. Она чује се... добро. Не паметаје она како то јест чути се добро. Но тутчас она може добро туто познати. Гледаје она на своје рукы. Кожа јест једрна, деликатна... чиста. В ктором моменту јеј длањи стали тако... гладке? Тутчас она примєчаје, же облєчена јест она в плашч, в чрно-небеском колору. Имаје она чисту, љнєну кошуљу, тепле обувкы, рукавице... тој нашијник... что туто јест? Тыче она својего лица и чује легкы бољ. Сраст. Стара рана. В том моменту она припоминаје собє.

Итак... тако... он тут был... - шепче она. Паметаје она чудне визије и погледы, каменны град, мало зимово село. Паметаје она дракона, људиј. Чловєка. Тутчас она разумєје. Нахослав тут был. Он пришел до тутој крајины. Але како то јест можливо? Зачто он је прилетєл? До њеј? До тој, ктора је убила всих? Она тресе се од тутој мысљи. Она не имаје никако поважанје за себе и своје слабости. Тута горкост разливаје се в јеј души, а од очиј поновно начинајут текти чрвене солзы. У њеј нема уже никакој силы. Але...

Бєлозорје - шепче она. Тамто село. Тамто село потрєбно јест избавити. Принајменје туто. А потом уже не буду ја никому потрєбна. И воздвигаје се она. Сбираје остаток сил, да бы послєдно-кратно покусити направити нєчто. Чаровати велику магију, прємєнити дољу / судбу. Јих дољу. Судбу Бєлозорјеј. Не своју. “Тако буде выше добро” - помысљаје она и силно обимаје зорјанскы нашијник. Нашко! Јасны Перуне! Что јест? Какове имајеш новины?! - Семјевит хватаје јего в дверах дома. Солнце помало возходи и даваје свєту своје слабо, јарово свєтло. Он не је јешче полно сразумєл что случило се. Фиала је унишчила Облєчене Долины? Какы јест јеј цєљ? Всечто туто сдєлала... она? Он цєлком не знаје, что о тутом мыслити. Небодар ничто не је пытал, когда они врачали се до Бєлозорјеј. Он не је хтєл пытати о ничто, когда он је увидєл Нахослава. Ловитељ је взел глубокы дых, когда они прилетєли до села. В домах вси јешче сут спали, хот једин из стражников быстро избєгл од дрєвєној вєжи, да бы познати новины од Нахослава.

Злочинци сут избєгли, не будут они напасти села... - младец је одговорил слабым гласом. Одходи он до вєжи и гледаје на Небодара. Дракон ничто не говори. Злочинци сут избєгли - одговарјаје Нашек отцу. Нашко, сыне! Что јест с Фиаломироју...?! - Семјевит пытаје јего и даваје рукы на јего хребет. Не јест можливо, да бы оддалити Вєчну Зиму - ловитељ боји се одговорити на туто пытанје. Семјевит кымаје главоју и воздыхаје тежко. Дєслава стоји при њих. Јест видно, же она не је спала в туту ноч. Мы јесмо бојали се - говори она и подходи ближе. Потом обимаје она јего силно. Семјевит такоже туто дєлаје. В том моменту Нахослав не сможе должеје држати својих емоциј. Плаче он. Ја... ја јесм пробовал... не јесм... смогл - рєче он - она... она... не јест можно одчаровати Бєлозорје, не јест можно помогти Облєченым Долинам, ничто не јест можно... И ничто выше не може он сказати. Родитељи обимајут јего. Дєслава плаче заједно со сыном. Нашко обтираје солзы. Туто јест за њего уже замного. Не знаје он что сказати, не знаје он что сдєлати. Он бере глубокы дых. Иду ја до воджа - говори он нагло - мы потрєбујемо приготовити се до путованја нєкде далеко, там, кде не досегаје Вєчна Зима... Не - каже отец - ја појду. Ако ли говориш ты, же не јест можно, тогда не јест можно. Ја буду поговорити с Добротєхом. Иди ты и оддыхај, ты уже јеси сдєлал прємного... Нахослав не може сказати никако слово. Он хтєл бы изрєкти всим, же “Фиаломира јест жива, у њеј все јест в поредку”. Але он не знаје јест ли туто правда. С кым он је говорил в тамтој крајинє? Јест ли то Фиаломира, ктору он познал в Каменограду? Он пошел до коморы, из кторој в том моменту изшли Гостислав и Всимир. Гледајут они на њего и ничто не говорет. Они слышали уже всечто. Что тутчас буде? Јест ли потрєбно дєлати евакуацију? Нахослав је мыслил, же он не буде могти спати послє тутого всего. Он хтєл јешче једно-кратно всечто обдумати. Что тутчас сдєлати? Како јест потрєбно организовати путованје на југ, в страну, из кторој свєти пополденно Солнце? Что сдєлати со старыми људами в селу? Како јим помогти? Что сдєлати с товарами, складишчами, једанјем? Когда он кладе се на лежишче, тогда, једнако, смєста начинаје спати. И спи он глубоко, а сни мрак, темност, смуток и бољ. Види он мразны, мртвы свєт, кторы јест разсвєтљены кровно-чрвеным свєтлом. Туто јест највелико тежкы сон в јеговом животу. Буди се он послє нєколико часин. Воздвигаје се он и даже не свезываје своје власы. Кожено везало пропадло нєкде при лежишчу, але он не имаје никаку охоту искати јего. Безнадєја из прєдходного дња приходи до њего. Что тутчас буде? Что буде со селом? Что с дєвчиноју? “Првы дењ весны...” - мысли он - “кака иронија”.

Припоминаје он собє момент, когда Фиаломира изкыднула јего из храма. Изходи он из коморы. Никто тут не јест. Вранка привидно јешче спи. Можно вси други сут у главара Добротєха? Хот, из другој страны туто не јест тутчас важно. Ничто не јест важно. Затварјаје он за собоју двери до дома. Снєг скрипи под јеговыми обувками. Нахослав уже имаје того снєга цєлком дост. Всекде јест снєг, всекде јест зимно. Нехај јасны гром порази туту дурну зиму! Иде он напрєд, хот не знаје кде идти. Не знаје зачто. Село јест неустало скрыто в бєлом снєгу, а дробне снєжне листкы падајут из неба. Гледаје он в страну брєзового лєса. Там идут одтискы ног, кторе помало пропадајут под свєжим снєгом. Она је пошла там. И уже не је вратила се. Уже не буде се повратити. Приставаје он при великом дубу, кторы расте при малој брєзє. Недавно там при дрєву была велика павучина. Тутчас уже јеј немаје. Невеликы павук привидно је поддал се, и он помыслил, же не буде он даље творити свој малы дом, кторы јест унишчены снєгом. Павук не је смогл задржати тој снєг, не је смогл побєдити јего силу. Он пропадл. Може пошел нєкде далеко? Вєтр вєје слегка. Нахослав гледаје в гору. Всекде јест сиво. Облєчене Долины... сут нєкде там, высоко. Бере он свој нашијник и прикладаје пурпурны камењ до ока. Ничто. Камењ не работаје. Тако невелико прошло часа, а он уже не работаје.

А можно тута цєла хисторија јест једино сон? Можно Нахослав је пробудил се, и тутчас јест јему потрєбно јехати до Каменограда? Он не види тут базилиска, не види он... јеј.

Тако то јест, когда млади не слушајут старых - слыши он за собоју глас, кторы скрипи како стары инструмент. Жрица Доброслава подходи помало к њему и приставаје, а опираје се о своју брєзову вєтку. Он не одговарјаје. Бабица гледаје там, кде он. - Он уже не работаје? - пытаје она. Да... - одговарјаје он смутно. Гледајут они в сиве облакы на небу. Вокруг јест тихо. Зачто ты говориш, же “уже” на работаје? Одкуд знајеш ты, же он је работал? Ох, младче, младче. Људи мене называјут вєшчкоју не без причины - говори она тајемно. Але правдиво бабица просто домысљаје се туто. Прво, зато что младец јешче краткы момент тому је гледал наскроз того камења. Второ, зато что, ако ли бы камењ не работал, тогда Нахослав бы искал дєвчины и не повратил бы се без њеј. Итак, она трєбује быти в нєкаком другом мєсту, он увєрјено ју увидєл. Нєчто случило се. Доброслава смєста је помыслила, же туто јест велико чудно, же цар и царица дозваљајут, да бы јих дочерка, царева, одшла из укрытого в облаках дома и пришла до цєлком другој крајины с нєкакоју тајноју мисијеју. В моменту, когда она је познала Фиаломиру, тогда она је увидєла двє вєчи: јеј велику добродушност и велику тежкост, ктору она носи в својеј души. Јеј тежко брєме не је было видно за дєвчину, Фиаломира не чула јего, не знала јего. Једнако, такоже је было видно, же дєвчина ничто не скрываје, не имаје она зле намєры, или нєчто подобно. Итак, зачто она не је имєла детаљных возпомнєниј из својего дома, а такоже из прєбыванја тут, в Чловєчеј Крајинє? Или нєкто је забрал туте возпомнєнја дєвчинє, или она сама туто сдєлала. Доброслава без малого увєрјено знаје, же тут скрываје се нєкака тајност. Але не знаје она кака. И из того повода она не је знала како точно Нахослав могл бы помогти Фиаломирє.

Ты не јеси нашел лєк... - каже она. Ако ли бы дєвчина умрла, тогда он бы ју тут принесл. Они сдєлали бы погреб, разпалили бы стог из сламы. Але јеј тут немаје, итак она јест жива. ...а в селу људи уже оговарјајут, что дєвчина је умрла... - говори бабица даље. Туто означаје, же ловитељ всим лже. Лже, зато что он трєбује лжети. ...але туто не јест правда, она јест жива... - рєче она. Доброслава је видєла, како Нахослав гледаје на дєвчину, како Фиалка гледаје на њего. Видєла је она како млади говорет со собоју, како младец је догледал дєвчину, когда она была бољна, и три дње лежала и спала. Итак, Нахослав лже, да бы хранити дєвчину, да бы стрєгти јеј добро име, јеј чест. Ловитељ такоже види доброст дєвчины, тако како и бабица. ...але то јест добро, же ты хчеш ју хранити... а она хче стрєгти тебе... Туто она такоже знаје. Она је видєла, како Фиаломира гледаје на Нахослава и на Бєлозорје, видєла она како јеј было охотно, да бы помогти селу и сељанам. Зато что Фиаломира довєрјаје Нахославу. ...итак, зачто дєвчина тут не јест? Твоје заданје было најдти лєк и улєчити јеј душу... глупы Нашек, глупы... - рєче она мелодичным гласом, одврачаје се и иде назад. Нахослав не је сказал Фиаломирє ничто, что могло бы јеј помогти. Вмєсто того, да бы ју урадовати, утєшити, давати сразумєнје, он је просто стал гнєвны и изшел. Он стал прєстрашены и избєгл како страхливец. Доброслава имаје правду, он тутчас разумєје туто. Заправду он не је сказал Фиаломирє туто, что она трєбовала бы услышати. Он вкладаје руку до кєшењи плашча и дотыкаје чрвеној, декорацијној броши, ктора јест там уже нєколико дњев. Одврачаје се.

Бабко! Благодарју! - рєче он.

Не благодари ты, а лєпје иди и направи туто - указываје она брєзовоју вєткоју в небо - зато что туто изгледаје выше и выше зло. Он удивјаје се и погледаје в гору. Моментално околина ставаје выше темна и темна. Мрак закрываје село выше и выше. - Хмм? - Нахослав јешче выше удивјаје се и покушаје он гледати детаљно. И види он тутчас в небу нєкаку форму, ктора изгледаје како... Огромна, одврачена гора, кторој врх јест дост низко при земји... И в том моменту великы, басовы шум изходи по околинє, а цєла земја начинаје трести се. Он јест тутчас прєстрашены. Бабица уже давно је пропадла в својем домку. Нєкто избєгаје из другого дома.

Облєчене Долины?! Что? Зачто?! - ловитељ говори до себе.

Что јест туто?! - кричи нєкто.

Хеј! Људи! Гледајте вы! - другы чловєк указываје рукоју небо. - Катастрофа! Разгром! Боги сут послали на нас разгром! Нашко одврачаје се.

Људи!!! - кричи он тако силно, како он може, и бєжи он до сељанов, ктори сут избєгли из домов. Посрєд људиј он находи Семјевита и Добротєха.

Берите вы всечто, что јест потрєбно, и избєгајте из села! Не имајемо час! - говори он. С Облєчеными Долинами дєје се нєчто зло. Крајина дєлаје великы шум, јест видна, а туто не јест добры знак.

Сут ли то... - водж начинаје нєчто говорити.

Идимо мы одтуд! Ако ли Нахослав тако говори, лєпје јест нам тако сдєлати! - Семјевит тыче главара в хребет. И в том моменту начинаје се. Вси бєгајут из једној страны в другу. Људи вбєгајут до домов, избєгајут из њих, берут со собоју највыше потрєбне вєчи. Нагло, великы каменны фрагмент одрваје се од свєта в облаках. Великы камењ падаје недалеко лєса. И потом јест наслєдны гром. Тутчас начинаје се паника.

Быстро! Быстро! Берите вы једино то что потрєбно, и бєжимо на југ! Из села! - кричи Војемир - Гостислав! Догледај ты старших људиј! Гостислав пробује успокајати људи, покушаје нєкако контроловати туту ситуацију. Гледаје он до домов, помагаје старшим сељанам. Небодар помагаје при складишчу, при ктором јест нєколико мужев, ктори припинајут скринје и мєшкы до небодаровых појасов. В тутом цєлом хаосу једино Доброслава стоји спокојно прєд домом и гледаје на Нахослава, кторы бєгаје во все страны. Они забирајут највыше важне вєчи, једанје, напиткы, тепле облєченја, да бы људи не замрзнули и не умрли од глада, когда они будут идти на југ и избєгати од тутој катастрофы. Да бы дојдти внє територије Вєчној Зимы, јест потрєбно прєјдти около двадесет километров. Туто јест дост много, даже с помочју дракона.

Тутчас Нахослав види, же бабица гледаје на њего. Воздвигаје она брви и гледаје в гору. Из неба спадајут мале и велике камење, а вокруг јест такы шум, како бы сам Перун гнєвал се и ударјал громами в земју. Не јест много часа. “...а она хче стрєгти тебе...” - слова бабици звучет Нашку в главє. - Јасны Велесе! - кричи он. Људи будут трєбовати нєкако сдєлати туто всечто без Нахослава.

Војемире! Зајмиј се тутым всим, прошу ја! - подбєгаје он до војеводы - ја... ја трєбују... - он не може сказати ни слово. Указываје он в гору, в небо.

Младче! Лети там, ако ли ты сможеш туто всечто задржати, тогда лети! - кричи Војемир. Вокруг јест прєвелико гласно од камењев, кторе спадајут из неба. В том моменту јест слышны великы трєск. Вот једин из домов разваљаје се од камења, кторы ударил је просто в њего. На шчестје нєколико секунд тому вси житељи сут изшли.

Великы Перуне! Нашко, лети! - кричи Војемир поновно и бєжи к тамтој руинє. Ловитељ быстро подбєгаје до складишча. Дєвчина стрєже јего? Како то исто јест можливо? В том моменту јеј крајина нишчи се над Бєлозорјами и загражаје јих житју! Вчера он је говорил с њеју и она была како отупєла! Како безсвєдома! Како... безумна... Он приставаје на момент.

Безумна... - повтарјаје он туто слово. “Ты јеси поновно тут пришел?!” - слыши он в главє крик Фиаломиры из вчера. Поновно тут пришел? Она је помылила Нахослава с нєкакым другым чловєком. С кым? С нєкым, кто уже је там был давнєје. Кто был давнєје в Облєченых Долинах?

Путник...? - Нашко думаје... Ако ли путник је уже там был, и он ју уже једно-кратно увидєл... тогда... она јест...

...безумна вєдма! - он начинаје туто разумєти. Јест ли Фиаломира тута безумна вєдма из бајек Доброславы?! Јест ли она тута, ктора изнишчила је своју крајину, а самој собє магијеју помєшала в главє?! Јест ли то она?! Але тогда туто означаје, же заједно с Фиаломироју в тутој крајинє живе такоже... Наслєдне камење падајут. Гледаје он в гору. И в том моменту види он то, что он не је хтєл увидєти. Великы, бєлы монстр изходи из-под камењев. Имаје он осм страшных ног и великы зад. Иде он по каменној горє, а из дола изгледаје туто тако, како бы великы павук ходил тутчас на облаках. Или точно: под облаками. Чудовишче гледаје в дол, а јего осм очиј блєскаје небескым колором.

Безумна вєдма и монстр с очами в колору јасного морја... - рєче прєстрашены Нашко. Прибєгаје он до складишча.

Оставите вы туте скринје! Туто не јест тако важно! Идите вы одтуд и евакуујте се! Ја буду послати вам Небодара поновно! Але тутчас ја потрєбују летєти там, в гору!

Что?! Јеси ли ты замєнил свој мозг с мозгом кравы?! - једин из мужев јест велико удивјены.

Ја попробују задржати туто! Попробују! - кричи ловитељ.

Ах! Псова мати! Зачто тогда мы јесмо тут пришли!

Избєгајте одтуд, уже! Быстро! - рєче младец гнєвно. Потом буде час, да бы всечто изјаснити, тутчас јест потрєбно идти там.

Stjepan Melša

Раздєл 25. Појдеш ли ты?

Јест ли то уже достаточно? Она не знаје. Хот, привидно Долины сут двигнули се уже дост. Из другој страны... дєвчина чује, же земја се тресе. Слабы свєт, кторы она магично покушаје двигнути, издаваје се разпадати. Она чује, како бы основа крајины нишчила се, когда она двигаје Облєчене Долины на сєвер, в страну Јизрвы. Она велико хче помогти Бєлозорјанам. Але Долины, издаваје се, не двигајут се тако быстро, како она хче. Дєвчина чује, же свєт помало влєче се наскроз зимового воздуха. Чује она, же јеј чар ставаје выше и выше слабы. Чује она, же крајина може разпасти се, изнишчити, разкрошити се, и спасти в дол. Тутој случај был бы за дєвчину замного смутны. Туто не може быти, крајина не може спасти на Бєлозорје, кторе сут велико драгоцєнне јеј срдцу. Она уже достаточно много је утратила. Кончаје она инкантацију, затварјаје очи. В храму јест тутчас тишина. Але она чује, же крајина плыве, помало иде в даљ. Царевна не знаје како много силы јешче јеј остало, але... Привидно... тутчас... Уже... Туто зајмаје много часа. Да. Уже. Како она знаје, село привидно уже јест безгрозно. Увєрјено јест безгрозно. А Облєчене Долины... сут цєле, не разпадли се. Она выше мење знаје како то јест, когда крајина лєтаје во воздуху. И она довєрјаје собє. Привидно тутчас јеј свєт јест уже даже једин километр даље од села. Долины лєтајут спокојно.

Але она краткым моментом заисто бојала се. Имаје она тутчас надєју, же Бєлозорјани не стали сут прєстрашени. Але привидно ничто не је случило се. Исто, Облєчене Долины сут скрыте магичным чаром. Јих проблем јест тутчас уже развезаны, разрєшены. Проблем, кторы она случајно јим сдєлала. Тутчас уже јест добро, мисија укончена...

Итак, уже јест час такоже на мене - шепче она, а до јеј срдца приходи знајемы, огромны жаљ. Жаљ од тутого всего, что јеј случило се. Туто јест уже достаточно, уже дост. В тој час она сможе сдєлати всечто правилно. Зачто прво-кратна проба не была успєшна? Зачто тогда она не је умрла? Она је скочила из краја. Тутчас она добро туто паметаје. Потом она је дозволила својим крилам пропасти, навєкы. “Итак, то је был мој избор” - мысли она. Потом, над каменноју границеју, она је помало склонила се и погледала в велику, бездонну пропаст. Затворила је она очи, почула деликатны вєтр. А потом? Зачто она туто прєжила? Она паметаје, же потом је была једино траса. И она бєгла прєстрашена. Ну, ничто - одврачаје се она к изходу из храма. Хче она идти в горы. Тако, како тогда. Спокојно, да бы провести немного часа с тутоју мртвоју крајиноју. Најпрво наскроз града, потом при каменном плоту, потом на врх. И потом на каменны крај. И тогда она види јего. Стоји он во внутри храма, при вратах. Јеговы чрно-небескы плашч танцује на легком вєтру. Гледаје он спокојно, а јего зєнице в колору пива блєскајут в ранном свєтлу. Погледаје он на њу. Он јест уморјены, то јест видно. Але помимо того он стоји одважно, храбро. И молчи. Јего власы сут в непоредку, а на јего лицу начинаје уже быти видна кратка брада, ктора расте од нєколико дњев. Стоји он. Ничто не говори, ничто не пытаје. Стоји. Когда Фиаломира види јего, тогда она најпрво ставаје прєстрашена. Але потом чује она... легкост. Чудну легкост. И она не хче јеј чути. Не може она сдєлати никакы крок. Она не је мыслила, же поновно она јего увиди. В глубинє срдца она је чула, же туто не јест в поредку. Але хтєла она... хтєла она просто не умарјати јего собоју. Стојет они тутчас нєколико-надсет метров једин од другого. Гледаје она на Нахослава својими чрвеными од крви очами, кторе од многых лєт сут гледали једино снєг и солзы. На јеј лицах сут двє усохнуте струје крви, кторе кончет се на јеј подбрадку. Непоредне власы издавајут се просити: “поможи нам”. У јеј шије виси симбол богыње Зорје. Нашко дєлаје крок. Потом наслєдны. И потом јешче једин. Иде он помало, спокојно, равно. Јего спокојно лице не измєњаје се. Фиаломира ври во внутри од нєкакој странној жаркости. Чује она все најзле и најдобре емоције једночасно. Огромны гнєв, жаљ, завист, смуток, горкост, жалост, радост, побудженје, екстазу, виталност, безумје, жедност. Всечто обрачаје се в јеј души. Обрачаје се од уморјенја. И од магије. Снєг скрипи под јеговыми обувками. Тутој чудны момент јест велико долгы, како вєчност. Фиала цєлком не знаје зачто он тут је пришел. Буде ли он просити помоч? Буде ли он гнєвати се и кричати? Вчера она јего оддалила одтуд, хот она даже не је разумєла, же он јест он. Привидно он јест гнєвны, буде он тутчас кричати. Можно он буде ју убити? Можно таковы буде јеј конец?

Але он иде. Помало, како с почетка. А конєчно он ставаје напротив њеј. Јест он высокы понад јеј главоју. Привидно, он не је никогда погледал на дєвчину такым способом. Зачто он молчи? Что он хче? Затискаје она уста и срамотно гледаје в дол. Зачто она ничто не може сдєлати? Что сказати? Просити помилованје? Из другој страны она може тутчас разпрострєти крила и просто возлетєти. Оставити тут јего. Час задрживаје се...

Фиаломиро. Ты јеси одлична. Прєкрасна. За мене... ты јеси херојка - говори он конєчно, а в јего гласу јест милосрдје, спокој, помилованје, чувство. Свєт крути се силно. Она очекывала все слова, но не туте. Смєста чује она, же кров вплываје јеј до главы. Стоји она бездвижимо, хот јеј тєло реагује мимовољно. Не чује она даже смєлост, да бы погледати в јего очи. Она чује румєнец и прємного различных чувств. Чује она тепло, помимо мраза. Клањаје она главу јешче выше в дол, а јеј власы цєлком укрывајут јеј лице. Зачто он не јест гнєвны? Зачто он не сєче јеј тутчас мечем? Зачто, помимо того, что он о њеј тутчас знаје, говори он, же она јест “одлична”? В том моменту он обимаје ју силно. Туто она такоже не је очекывала. Не знаје она что сдєлати, итак стоји она даље, тако, како и стала. Он јест теплы. А јего обиманје јест тако... безгрозно... Помилуј ты... - додаваје он - же ја јесм тобє не довєрјал. Јешче прєд моментом она хтєла идти там, в гору, на врх, она бы станула на крају, погледала бы в бездну, в праздност. Погледала бы она просто в очи Мораны, и оддала бы јеј своју смутну душу. Але тутчас она... изполњаје се желанјем. Желанјем, да бы жити. Стоји она бездвижимо, он обимаје ју, а снєжне листкы гладет јих деликатно. Дєвчина плаче.

Нашко... - начинаје она - ја... ја не хчу... ја не хчу уже выше чути тој бољ... И то јест все, что она може сказати. Затискаје она уста. Тој жаљ јест такы тежкы, такы трудны, да бы јего побєдити. Он хватаје ју за рукы и гледаје просто в јеј мокре од солз очи. Просто там, в јеј душу. Обтираје он длању кровну солзу, ктора тече на јеј лицу. Допрва тутчас она гледаје на њего.

Ја не знају, что тут случило се, але Фиало! Јасны Велесе! Ја знају, же ты не јеси винна. Ја знају туто! Ты не јеси винна. Ја не вєрју, же ты могла быс быти убијца. Не ты... Ја не разумєју того что виджу тут вокруг, але знај ты, же ја чују из того повода бољ. Чују бољ, тако како и ты чујеш. Ако ли в твојем срдцу буде немного мєста, да бы взети моје чувства... тогда возми ты је. Возми ты мој бољ, моје сочувствованје. И моју вєру в тебе. То јест, что ја хчу тобє сказати: ја вєрју тобє, Фиаломиро. И ја довєрјају. Ты јеси одлично, прєкрасно јестество, кторо имаје добро срдце. Можно ты тутчас туто не видиш, але знај ты, же мы, там в Бєлозорјах... мы туто видимо. Ја... виджу. Он рукоју сегаје до кєшењи плашча, и изимаје из њеј чрвену брош, а потом он привезываје јеј плашч под шијеју.

Ја јесм помыслил... - начинаје он - же... ја јесм хтєл... да... же како то всечто уже укончи се... же ја... могу тако благодарити тобє... просто, за помоч... Тутчас он ставаје румєны. Сымбол Богыње Вечера блєскаје деликатно. Камењ, кторы јест в центру броше свєти се силноју чрвеностју.

Нехај Зорја охрањаје тебе и всегда буде она твоје свєтло - младец благославјаје јеј и поновно обимаје. Румєни се она и такоже мимовољно обимаје јего. Она цєлы час плаче. Паметаје она туту запонку. Она је гледєла тутој прєдмет на трговишчу. Емоције завладывајут дєвчиноју. Тресе се она од страха, уморјенја, и такоже од тој необјаснимој легкости. Чловєк... помиловал јеј. Он разумєје, довєрјаје... А он пробује успокојити ју. Потрєбно туто дєлати дост быстро. Недалеко може быти тамтој страшны павук! Небодар стоји тутчас недалеко врат и стрєже околину, але не јест много часа. Дєвчина скрываје лице в јего плашчу. Плаче она, обимаје Нахослава тако силно, како може. Все емоције изходет тутчас из њеј.

Когда мы јесмо тут прилетєли с Небодаром... тогда Облєчене Долины уже сут были далеко од села. Фиала! Ты јеси помогла нам! - шепче он и обимаје царевну најсилно - ты јеси херојка! Ты јеси помогла Бєлозорјам. И ты јеси хтєла такоже помогти тутому свєту! Не јест ли тако? Ты јеси херојка! Слышиш ли? Херојка! Никакы убијца! Она хтєла бы тутчас сказати “не”. Чује она, же не заслуживаје на туте слова. Не думала она такоже, же тој чловєк сможе побєдити јеј безнадєју, и желанје смрти.

Ты јеси наша херојка... добра, срдечна херојка. Помилуј ты, же ја јесм туто сразумєл тако поздно, помилуј, же ја не јесм того увидєл... - каже Нахослав. В храму јест тутчас слышны једино плач Фиаломиры. Стрибог слегка дыхаје вєтром, а издаваје се, же Вєтрны Бог стал румєны од тутој сцены, ктора јави се тутчас меджу младцем и младицеју. Стојет они два в срєдинє, меджу двома редами изнишченых сєдишч, меджу разбитыми витражами. Чрвено

свєтло, кторо иде од разкрошеного олтара, мєшаје се со свєтлом Дабога. Мраз впадаје довнутра будынка и глади јих лице. Снєг входи од старых, каменных стєн, крути се и падаје на земју. А стєны стојет и молчајут. И в тутом погледу, в центру храма стојет два јестества: он и она, скрыти в чрных плашчах, обимајут се в способ, кторы оддаљаје бољ и жаљ. В способ, кторы даваје помилованје, сразумєнје. В способ, кторы јест лєк за порањену душу.

Појдеш ли ты со мноју? - говори Нашек послє долгого момента. Фиаломирины жаљ јест силны, але тутчас, при Нахославу, она чује спокој. Туто јест чудо, диво, же он лєчи јеј душу тутыми словами. Она хче јему одговорити нєчто, да бы описати что она чује тутчас. Але она не сможе туто разумєти. Итак, плаче она једино, а румєни се од многости емоциј, кторе разливајут се в јеј срдцу. Обимаје она јего. И ничто выше. А потом она погледаје на њего. Идимо мы одтуд - говори Нахослав спокојно. А в дєвчину ударјаје прєвеликы страх, кторы входи глубоко в јеј душу. Она воздыхаје од прєстрашености, а јеј зєнице поменшајут се од бојазњи. Она моментално одврачаје се, како бы танцевала, а неустало обимаје ловитеља. Тутчас Нахослав гледаје в страну двериј. Во воздуху разходи се гласны свист, а Фиалка воздыхаје од боља. П...п...п... поооо... помилуј... - сможе она ледва изрєкти, и закашљаје она болєсно. Из јеј уст помало лије се свєжа кров. Нашко гледаје просто в страшне очи в колору јасного морја. Он не је был достаточно быстры. Зачто Небодар не је реаговал? Зачто не је јих звал и острєгал? Зачто, псова мати, зачто?! Она силно пре руками, а Нашко падаје од того на земју. Дєвчина падаје на колєна.

Lea Anić

Раздєл 26. Мада:ру

Он буди се послє нєкакого момента. Когда Фиаломира јего одпхала, тогда он упадл је на земју и силно ударил се в задњу чест главы. Утратил он поглед на момент. Темност, мгла, потом снєг, потом кров. Ранил је он главу. Једнако, јего чутја / смыслы быстро поврачајут се. Види он велике, бєле, инсектове ногы, кторе имајут много бєлых, краткых власов. Павук стоји над дєвчиноју, ктора лежи и не двигаје се. Нахослав види једино власы дєвчины, кторе падајут на јеј блєдо лице. Быстро хватаје он свој меч.

Монстре!!! - кричи он и начинаје плакати. Бєжи он в страну чудовишча, воздвигаје оружје, а павук ударјаје ногоју. Пхаје он јего тако силно, же Нашко поновно падаје на земју. Павук игнорује јего. Он сплетаје царевну в павучину. Помало и скрупулозно он обшиваје дєвку бєлыми нитами. Ааа! - ловитељ воздвигаје се и бєжи поновно. Монстр одражаје јего удар једноју ногоју, а другоју он поновно одпираје малого војевника. Он изгледаје, какобы једва видєл Нахослава, он јест цєлком концентрованы на Фиаломирє. Але младец не даваје себе побєдити. Бєжи он поновно. Тутчас немного выше остражно, але цєлы час увєрјено и смєло. Атакује он, а когда павук пробује одпхати јего, тогда он дєлаје нєколико движениј, да бы избєгти од ударов. Поновно ударјаје он мечем. Желєзо одбијаје се од великој ногы. Јест слышны глухы трєск, але кожа павука јест силна и тврда како панцыр. И наново нога одпхаје јего. Нашко падаје. Тутчас велико силно. Монстр даље и даље увијаје своју сєт, своју мрєжу. Дєвчина лежи безсвєдомо, а павук силно вије јеј хребет. Нахослав обтираје солзы. Чује он безсилност и бољ в срдцу. Он јешче прєд моментом је мыслил, же дєвчина јест добыта поновно, же он ју избавил, а тутчас...

Зачто...?! - шепче он, а потом кричи выше гласно - зачто?!!! Ехо несе јего жалостны глас.

Что ты јеси? - запытываје он чудовишче - ја с почетка јесм мыслил, же можно ты јеси Страж Меджусвєта, зашчитник тутој крајины, хранитељ Облєченых Долин, але... Он тресе се. Легенды говорет, же всака крајина имаје својего стража. Когда страж умираје, тогда умираје такоже јеговы свєт. Нектори сут знајеми, други тајемни и незнани.

але... страж не убијал бы житељев својего меджусвєта... Гледаје он на павука. А павук даље шије и шије своје нити. Неустало. Он изгледаје, како бы не слышал слов Нахослава.

Итак, что ты јеси уродливы створе? Что ты јеси, монстре? Что ты хчеш?! - запытываје он гнєвно - хчеш ли ты жртвы? Тогда возми мене, але остави дєвчину! Поновно јест тишина.

Слышиш ли?! Знају ја, же ты јеси магично јестество! Знају ја, же ты сможеш говорити! Итак, одговарјај ты! Нашко паметаје, же всакы магичны створ знаје Прајезык. Не знаје он заисто јест ли то правда, але привидно Небодар говорил је о тутом давнєје. Ловитељ хче освободити Фиаломиру. Она закашљаје тихо. Лежи она тутчас овинута в павучину. Она је утратила уже прємного крви, од момента когда великы павук сєкл ју својеју остроју ногоју.

Дозволи ми... принајменје сказати јеј “до видєнја”... - младец падаје на колєна. Павук уже не вије сєти. Стоји он бездвижимо над овинутоју царевноју. И вот глас разходи се в храму, како шум:

Еси: пра:ўу, имајеш правду. Ја знају како говорити - одговарјаје монстр беземоцијно. Нашко воздвигаје главу. Буде ли павук взети јего како жртву, а оставити дєвку?

И ты такоже јеси правы, же ја јесм страж.

Итак, зачто... - Нахослав затискаје длањ. Не сможе он ничто выше сказати.

Понєкогда, да бы избавити крајину, потрєбно јест елиминовати грозу. Јего глас звучи бездушно.

Она?! Тута дєвчина?! - запытываје Нахослав - что она сдєлала? - Моје име јест Мада:ру. Ја јесм страж тој крајины - монстр какобы склањаје се в страну младца. Јего велике очи, издаваје се, блєскајут деликатно. Јего павукове уста сут велике, и оне могли бы быстро убити краву - а тута дєвчина јест та, ктора принесла тутому свєту утрачење магичного баланса. И каже јему павук туту хисторију, когда цєле Облєчене Долины сут стали изнишчене и замражене. Нєкто с великоју магичноју силоју, без малого цєлком је разколєбал магичну равновагу. В тамтој дењ Мада:ру је пришел до криланского храма, да бы блоковати чар, зато что он забирал цєлу магичну силу, ктора дєлала тако, да бы крајина не упадла в дол. Из перспективы стража Фиаломира была шкодник, кторы без малого доведл крајину до катастрофы. Мада:ру покушал је тогда одвратити тој процес, да бы охранити Облєчене Долины прєд упадом. И в том моменту до храма је пришла дєвчина, а смєста

начела атаковати јего. Магична сила ставала выше и выше слаба, итак Бєлы Павук зачаровал највыше силну магију, каку он знаје. Чар Фиаломиры, кторы имєл хранити Криланов од Клетвы Мраза, стал цєлком одврачены. Из того повода, вмєсто тепла пришла зима и хлад. Але крајина не је упадла в дол. Крајина прєжила. Было ли то потрєбно...?

Твоји слуги сут убијали невинных житељев? - запытываје Нашко. Он јест гнєвны и слабы, и чује он жаљ и смуток.

Не, ако ли мы быхмо хтєли убијати, тогда мы быхмо убијали. И дєвчинє јест привидно потрєба туто знати. Једин из мојих павуковых слугов угрызл ју. Але в руку. Ако ли бы он хтєл, тогда бы убил. Але она прєжила туто. Нам смрт не јест потрєбна. Смрт јест остаточност. Нахослав припоминаје собє стару рану на рукє Фиаломиры. Тутчас он разумєје одкуд она ју имаје.

Выше неж сто лєт ја јесм спал во внутри Облєченых Долин. Крајина је была без малого мртва, але ја јесм дозваљал, да бы тута дєвчина жила. Але тутчас она је повратила се, и близно цєлком убила тутој свєт. Крајина упадла бы в дол, на земју. Ну, ты јеси из тамтого села, правда ли то? Ты јеси видєл, како је туто изгледало.

Она имаје име, Мадаре! - кричи Нашко.

Ах, да. Помилуј. Ја не јесм все-зналец. Ја такоже дєлају погрєшкы - одговарјаје Мада:ру беземоцијно и мрзко. Тако принајменје звучи туто за Нахослава.

И из того повода јест јеј казњ? За туто јест та кара? Зато, же она је изнишчила равновагу? - говори он гнєвно - а ако ли, напримєр, она того не знала? Кто је дал тобє право, да бы...

Да - монстр входи в јего слово - она могла тутого не знати. И ја такоже не јесм туто знал.

Что значи туто? - шепче ловитељ, а потом говори выше гласно - что значи туто, убијцо?! Ты јеси сєкал ју и ранил, а не мыслил ли јеси о том, јест ли то правилно?! Ты јеси немилосрдна гнида! Одојди ты, ја хчу идти до њеј! Нахослав јест гнєвны и безсилны. Монстр јест великы, силны, крєпкы. Ловитељ не може ничто сдєлати...

Ја не јесм мыслил, же она могла туто не знати. Сто двадесет три (123) лєта. Туто, что она је дєлала за мене изгледало тако, како бы она желала једино смрт и разгром. Јеј ароганција... ты можеш ми довєрјати, или не, але ја заисто јесм тако мыслил... “Але једнако он не је убил ју смєста. Он чекал” - думаје Нахослав.

Але ја не јесм мыслил, же она може погледати на мене в такы способ... - говори Мада:ру и на должејши момент погледаје в гору - она недавно је пропадла, она тут не была. Але когда свєт начел разпадати се, крошити, нишчити... тогда ја јесм мыслил, же она је повратила се, да бы докончити своје дєло. Ја јесм изшел тогда, да бы ју задржати... ја јесм хтєл убити. Тутдењ хтєл јесм ју убити. Але...

Але? - допытываје Нахослав. Он не разумєје что монстр говори. - Ја случајно, мимовољно бых убил тебе, чловєче. А она мене увидєла. Тогда она одвратила се, да бы взети тој удар на себе. Она хтєла оддати своје житје за тебе. Упадла је она на колєна и тогда погледала на мене в тој способ... В јеј очах не је была завист и гнєв, једино жаљ. Она чула жаљ за туто, что ја јесм сдєлал. Једино то: жаљ. Ја не јесм мыслил, же она могла бы туто сдєлати. Она помало утрачала своје житје и гледала на мене в такы способ, како бы она пытала: “зачто?”.

Нахослав неустало погледаје на дєвчину. Она дыхаје беззвучно, помало. Павучина воздвигаје се, потом падаје, воздвигаје се, падаје. Нахослав сєди на земји. Он помало начинаје подпирати се руками и ногами, и ползне он в страну дєвчины и Павука.

Иде ли тут о ваше село? - Мада:ру говори даље - јест ли туто причина, же она ризиковала унишченје Облєченых Долин? Да бы избавити село? Ловитељ не одговарјаје. Он неустало јест гнєвны.

Ја јесм велико зло о њеј мыслил - рєче страж - направду ја не јесм все-зналец. Ја такоже дєлају погрєшкы. Јеси ли то ты смогл направити мысљенје дєвчины? Нахослав јест уже близко. Он једино хче взети јеј длањ. Помогти јеј. В том моменту велика нога Мада:ра ударјаје в земју, и не дозваљаје јему идти даље. Зачто?!

Она може имєти рану в главној кости хребета. Не тычи јеј. Ја пробују оздравити ју. Ја знају магију - говори шумны глас - итак, не тычи ты, зато что туто може быти јеј конец. Ја могу одвратити послєдства такого удара, могу оздравити рану, ако ли ја буду быстро ју лєчити, але когда Морана пријде, да бы взети јеј душу, тогда уже не буде никака можност. Јешче јест час. Нашко задрживаје се. То јест повод, за кторы Павук не дозваљаје Нахославу приближати се. Он помагаје Фиаломирє. Направјаје своју погрєшку. Ловитељ бере глубокы дых и успокајаје се немного. Сєдаје он на подлогє и подпираје се о нєкако изнишчено сєдишче. Јест хладно и тихо.

Јест видно, же вы јесте из једној земје - рєче он послє момента. Јего рукы тресут се. Од хлада и страха. Павук гледаје на њего всими небескыми очами.

Ты јеси једнакы, како она - Нашко изјасњаје - она такоже сдєлала погрєшку. Такоже покушала је она направити туто. Мада:ру поновно склањаје се над дєвчиноју.

Ты јеси умны чловєк. Како јест твоје име?

Нахослав - ловитељ чује се некомфортно. Велико чудовишче пытаје малого чловєка јего име.

Орлји Људи живут - рєче Мада:ру - много из њих смогло избавити се од катастрофы. Мој слуга, Асмиру, пошел за њими, да бы јих стрєгти. То јест моје приказанје. Мы можемо прєформовати се в чловєка, итак, јест можливо, же он гледаје Криланов до тутдењ. Он никогда не је вратил се до Облєченых Долин, привидно за то, же туто јест дост тежко заради Магије Мглы, ктора скрываје крајину. Павук воздвигаје се немного, а чудне, бєле искры разблєскајут од њего. Тутчас прєд Нахославом стоји высокы старец, кторы имаје долгу, сиву браду, бєле власы, очи в колору Прадавного Морја. Имаје он долго, сиво облєченје. Склањаје се он над дєвчиноју.

Привидно јест уже достаточно... - каже он. Нахослав аж обтираје очи од удивјенја. Цєлком људскы Мада:ру шепче нєчто. Јасно свєтло изходи из јего рук и разсвєтљаје лице Фиалы. А она смєста ставаје выше жива, уже не јест блєда, јеј затворјене очи двигајут се легко.

Уже јест в поредку - говори Мада:ру. Тако быстро? Кака силна јест јего магија! Ловитељ воздвигаје се и помало подходи к њеј. Старец ставаје недалеко даље. Нашко склањаје се при дєвчинє и кладе руку на павучинє. Мрєжа јест тепла и лєпка. Длањ прилєпјаје се до материала. Дєвче воздыхаје легко, спокојно.

Ескје... трахин... прасјон... - говори она сонно. Дыхаје она равномєрно. Она јест жива, все јест добро! Нахослав одврачаје се до Мада:ра.

Ја благода...

Помилујте - старец входи в слово - ја живу уже долге тысечлєтја, а јешче трєбују се тако много научити. Ја благодарју - склањаје се он до Нахослава. Ловитељ легко кымаје главоју. Он не чује жаљ. Он цєни туто, же Бєлы Павук избавил дєвчину од смрти.

Фиало... пробуди ты се, туто јешче не јест конец нашего путованја - шепче Нахослав.

Ммм - рєче она тихо. Привидно она не је спала тако добро уже сто лєт... Допрва в тутом моменту јест дост некомфортно. Она стоји взаду, јест како бы менша, срамотна, але усмєхаје се она легко. Окрываје се она силно плашчем Нахослава, кторы он дал јеј, зато что јеј плашч изнишчил Мада:ру. Они стојет прєд храмом. Можно јест полдењ. Прєд њими стоји павуковы старец, высокы, тајемны, небескоокы. Указываје он нєкде далеко, в страну руины нєкакого дома.

Базилиск јест там. Он думаје, же вы јесте во внутри. Јест с њим всечто в поредку. Ја јесм јего невелико зачаровал. Нахослав гледаје на њего интересовано. Мада:ру јест великы чародєј.

Стрєжи ты того свєта, Мадаре - ловитељ изходи напрєд.

Јест можливо, же всечто туто јест можно јешче вратити назад. Можливо, же крајина може наново одмрзнути. Ја имам невелико мысљиј, како то може работати, але јешче потрєбују туто провєрити - одговарјаје Павук в тој чудны, беземоцијны способ.

Было ми заисто мило тебе познати - говори младец.

Тебе такоже, Нахославе. А... - он склањаје се ближе к њему и шепче - а дєвчина? Что с њеју тутчас? Она, саморазумно, всечто је слышала. Подходи она к њему. Она не смогла бы тут остати. Снєг скрипи под јеј коженым обувом. Чрвена броша блєскаје в мразном воздуху. Зорјанскы нашијник танцује в легком вєтру.

Фиаломира - склањаје се она - мы никогда не јесмо имєли оказију, да бы се познати.

Ыхм, да - рєче он - правдиво. Фиаломиро. Ты не јеси винна. Ја... јесм был помыљены. Возми моје извињенје. Ја не јесм ничто правилно сразумєл, и тутчас ја трєбују понести кару. Ја обєчају, же сдєлају всечто, что могу, да бы поновно одновити туту крајину. Ја возму брєме, кторо ја јесм был должны нести послєдне столєтја. Знају ја, же моје слова не сут и не будут достаточне. Гледаје он на њу.

Клетва Мраза јест ефект работы Ледового Дракона. Туто всечто, что случило се, можно было познати уже тогда, когда Облєчене Долины сут одрвали се од Аси Сўе:та. Ја јесм мыслил, же јесм сдєлал всечто, да бы охранити свєт прєд упадом. Але ја јесм был грєшны. Знају ја, же моје слова не будут тобє вратити твојих пријатељев, знају ја, же не будут оне достаточне, да бы повратити тобє все туте долге лєта жаља и смутка... ја не прошу твоје помилованје, зато что ја не имам тако право. Дозволи ми

ты, једнако, попробовати избавити твој свєт, мој свєт... наш свєт... Дєвчина стоји бездвижимо. Туто не јест легко. Когда они о тутом не сут говорили, тогда то јешче је было легко, але тутчас... - Ја... - пробује она, а солзы смєста јавјајут се в јеј очах. Сто двадесет три (123) лєта безумности и жалости сут тежке, да бы просто је покорити и забыти о њих.

Ја не јесм готова... да бы помиловати - рєче она и затискаје длањи.

Разумливо. Ја обєчују тобє, и нехај Велес мене тутчас слушаје, же ја сдєлају всечто, что јест можно, да бы одкупити мој грєх. А тебе нехај Стрибог стрєже, и нехај Зорја разсвєтљаје твоје срдце и душу. Потом говори он до младца.

Нахославе... возми ты в своју охрану житељку тутој крајины. Ја јесм глупы и безумны страж. Сдєлај ты туто лєпје, неж ја бых могл. Ја всегда јесм тут, итак ако ли нєчто вы будете трєбовати, тогда изкористај пурпурны камењ и зови ты мене. Ја буду пријдти, и ако ли ја буду смогти, тогда помогу тобє во всакој вєчи, ктору ты будеш просити. Нашко кымаје главоју.

Б... балогадоријон - рєче Мада:ру. Фиаломира тресе се легко. Туто јест јеј језык, јеј знајемы говор. Она уже тако долго не је слышала јего од другых људиј. А Бєлы Павук прво-кратно утратил в својем гласу туту бездушну увєрјеност. Јего глас једным краткым моментом је был выше људскы. Младец даже не може тутчас изобразити собє какы силны бољ дєвчина тутчас чује из повода тутого, что случило се в послєдно столєтје.

Буди ты здравы! - одговарјаје он.

Будите вы здрави! И одходет они, а старец Мада:ру оставаје взаду. Потом приходет они до Небодара, кторы чекаје јих скрыты за домом. Возлетајут они в гору, а замрзлы, мртвы свєт оставаје в долу. Они прилетајут јешче на крај Облєченых Долин, до великој каменној земје за горами, там кде јест граница свєта и велика, бездонна пропаст. Нахослав изходи из дракона и подаваје руку дєвчинє. Она неустало молчи. В јеј души јест тутчас великы хаос и непоредок. Подходи она нєколико кроков и ставаје над огромноју праздностју.

Ако ли ты быс тогда не пришел - начинаје она говорити - тогда ја бых уже лежала нєкде там, на долу... Нашко чује некомфортност и страх в срдцу.

Помилуј ты... - додаваје она послє нєкакого момента - ја јесм мыслила, же туто јест једино, что ја могу сдєлати... Помимо грозных слов дєвчины, Нахослав цєлком поважно мысли, же туто мєсто јест заисто добро, да бы умрєти.

Ја јесм уже једно-кратко пробовала туто сдєлати - говори она - без малого два лєта тому. Але... из нєкакој причины... ја живу... не знају зачто... Нахослав молчи. Глубока пропаст шуми од вєтра, а облакы скрывајут крајину во мглє. Там, далеко, нєколико километров в дол, сут Бєлозорје. Јест ли можно прєжити скок из такој вышины...? Неочекывано он начинаје нєчто разумєти. Тамта бурја, в Мєсецу Вина, когда Вєчна Зима је начела се... тамте громы привидно имєли сут нєкакы свезок с Облєчеными Долинами. Можно каменны строп крајины разрушил се, когда Фиаломира начинала дєлати нєкакове чары? Како то могло быти? Најпрво Облєчене Долины прилетєли над село, потом Фиаломира

мимовољно изтворила Вєчну Зиму. И потом начел се великы снєг. В Мєсецу Вина. А потом царевна... је скочила... и точно в тамтој час Нахослав...

Фиала - рєче он тихо - ја... ја знају... ја знају что ја јесм похытил тогда в тамте магичне пасти на звєрев... Они погледајут на себе удивјено. Туто јест тако неправдоподобно. Неможливо! Вот таку судбу приготовили јим сестры Роданице, служкы Доље, Богыње Прєзначенја... Епилог И повратили се они на базилиску до Срєдограда, Крајины Људиј. А најпрво не полетєли они сут до Бєлозорјеј. Умны Небодар взел јих на огромну, далеку пољану, кде не живе никто. Там, посрєд спокоја и зеленој, младој травы дєвчина могла конєчно оддалити од себе все емоције. Допрва там, далеко, она заплакала и завыла гласно. При Нашку, кторы ју обимал, и при дракону, кторы стрєгл јеј спокоја. Завыла је она из цєлој силы, цєлым гласом, изкричала цєлы крик, изплакала цєлы плач, излила все солзы. Ехо је несло јеј бољ во все лєсы и гаје, все поља, ливады и рєкы, все животины вокруг, и все духы слушали того и молчали. Допрва послє нєколико часин, когда она смогла оплакати всакого умрлого Криланина, всакого орлјего брата и сестру, тогда она стала тако спокојна, да бы заснути. И спала је она цєлком уморјена, а младец такоже плакал, и просил всих богов покој јих бєдных душ. Он потом пробудил дєвче, и усєдли на Небодара. Полетєли они тогда до Бєлозорјеј. А там људи сут поздравили јих кричанјем, клєсканјем и радостју. А всечто туто было силно и гласно, зато что они сут сразумєли, же јих Фиаломира јест избавјена и жива. Обимали ју они потом, цєловали, а послє того, когда они услышали хисторију того, что случило се с Облєчеными Долинами, они сут сужаловали дєвчинє и сочувствовали. Настрој је стал поважны, а Нахослав сказал, да бы људи сдєлали највеликы стог, какы они могут. Уже вечером велика конструкција је была готова. И сдєлали они велико, симболично оплакыванје всих Орлјих Људиј, ктори сут умрли. На самом врху стога из сламы Нахослав је положил фиаломирино перо, кторо он је нашел једин дењ

назад. Симбол Криланов и Облєченых Долин. Стог запалил се живым огњем, а свєтил јасно, како Луна, ктора погледала на њих из неба. А небо давно уже не было тако чисто како в тој дењ. Доброслава поведла криланске душе до Нава, Велесовој Крајины Умрлых, а пламењ од стога горєл силно и јасно, и танцевал радостно. Вечер је был какобы выше теплы, а весновы / јаровы вєтр влетєл до села. Туто удивило је всих житељев. Оплакыванје помало прошло в думанје о житју и смрти, а традицијны Јаровы Светок не был сдєланы в туту весну. Вмєсто того Бєлозорјани сут сдєлали светочно једанје за чест и памет об умрлых. Облєчене Долины послє нєкакого часа стали цєлком прозрачне, оне како бы разплывли се посрєд облаков, из причины “Магије Мглы”, како то сказал Павук Мада:ру. Фиаломира не хтєла дєлати Мразны Ритуал в селу. Бєлозорјани такоже не просили туто сдєлати. Послє седми дњев без малого цєлы снєг је натурално разтајал се. Послє једного и половины лєта. Село поновно начело жити, а житје наново стало легко. Вєчна Зима одошла, хот Бєлозорје сут запаметали хисторију о заклетој крајинє, ктора летаје нєкде там, в небу. Фиаломира кладе глинєну миску на столу. Сладкы аромат од овсовых колачев разходи се в кухњи. Колаче привидно быстро могли бы изчезнути из мискы, ако ли бы не были тако жарке. Бєдны, лакомы Бублик смогл быстро познати жаркост тутых сладкости. Он сєди тутчас смутны, а јего рука јест овинута в мокры утирак. Послє нєкакого часа Фиаломира говори:

Ну, колаче привидно уже сут хладне, можете вы једати. Царевна усмєхаје се до дєти. Малинка хватаје нєколико сладкостиј. Она јест највыше мала из њих, але једаје привидно најмного. Доброслава входи до коморы. Бабица, ктора имаје деветдесет (90) лєт, усмєхаје се до дєвкы и кладе на стол чашку с компотом. Сєдаје она помало при столу и опираје се о своју брєзову вєтку.

Твоја сукња јест прєкрасна - говори она. Туто јест работа мамы Нахослава, сукња јест прєкрасна, правда? - чрвене искры в јеј очах блєскајут из радости. Облєченје истинно јест одлично. Бєло, просто, хот изшивано в велико детаљны способ. Декорација указываје попрємєнно брєзове листкы и сиве пера. На деколту она јест свезана чрвеным везалом. Ты јеси могла ју облєкти на нєкакы специалны праздник! - рєче Доброслава. Ох, бабко Доброславо, навєдити вас и упекти дєтам сладкости јест за мене како праздник! Прєкрасна Бєлозорјанка, прєкрасна! В сукњи, на хребету, сут два невелике отворы. Фиаломира во всакы момент може разпрострєти крила и возлетєти в небо, а облєченје не буде изнишчено. Мајстровско дєло. Дєслава заисто имаје талент. Дєти быстро једајут и слушајут јихны разговор. Дєвчинкы гледајут на своју нову пријатељку и радујут се. Она јест прєкрасна, выше красна неж давнєје. На јеј лицу выше често јест видны радостны усмєх. Сраст, кторы је остал по давној ранє, послє того, како она је охранила Урошку, додаваје јеј красоту. Во вечеры Фиаломира често ходи в брєзовом лєсу. Припоминаје собє она всечто, маму и тату, пријатељев. Клетвы, зло, жаљ, бољ. Але помало, помало она начинаје лєчити се од того. Она имаје помоч од всакого Бєлозорјанина. Они покрєпјајут ју, помагајут јеј. Она хче најдти тамтых Криланов, ктори сут избавили се в дењ катастрофы, како говорил Мадару. Привидно она буде полетєти, да бы јих искати. Момент. Они будут полетєти заједно. Они два. Она румєни се, когда туто мысли, и чује се раздражњена. И она румєни се такоже тутчас, нєколико седмиц / тыдњев послє тутој цєлој хисторије, в момент, когда она обимаје Нахослава, да бы не упасти из Небодара.

Мы будемо повратити се недолго! Чекајте вы нас! - кричи Нашко до сељанов. Бєлозорјани сут пришли пожелати јим шчестје и благословити јим. Туто заисто не јест потрєбно, зато что јих летанје не буде долго. До Каменограда јест одтуд невелика траса. Тако или иначе, на дракону привидно можно бы быстро долетєти даже на другы конец свєта.

Зајутра реванш - рєче Фиаломира поважно. Потом набираје она воздух и раздуваје уста.

Јешче јест тобє мало? Ја јесм тебе тако быстро изнишчил, же туте твоје два мале ноже лежели сут в травє. А ты јеси пискала, же ја јесм тебе обмамил - одговарјаје Нахослав - ех, жено ты, како можно обмамјати в таковом двобоју?

Ч...что? Ну, не! Ја не јесм пискала!

Не? “Нашко, тако не може быти, Нашко, ты јеси обмамитељ, обмамитељ!” Вот тако јеси кричала. Она начинаје бити длањами в јего хребет.

Ну, увидимо в двобоју на магију! Тогда ја тебе изнишчу! Изнишчу! Разумєјеш ли?! - пискаје она.

Фиала - он одврачаје се.

Ну? - она поновно надуваје уста.

Ты јеси наша херојка, паметај - говори он неочекывано.

Ааа! - поновно она бије јего. Румєни сие она јешче выше силно и скрываје своје лице в плашчу.

Глупец...

Небодаре! Летимо! Бритомир привино чекаје од нас новости!

Нехај пољаны укажут вам свєт широкы! - кричи Дєслава.

Нехај несут нас бєле облакы! - одговарјајут младци и махајут руками. Дракон возлетаје в небо и лети к Дабогу, к јасному Солнцу. Бєлозорје поменшајут се и пропадајут, а они плывут посрєд облаков, до Каменограда.