Прєдслово и благодарности Поважены Читатељу! Прєд Тобоју јест прва тако много велика авторска повєдка, смєста написана на меджусловјанском језыку. То значи, же она не была прєложена од нєкакого другого природного језыка, але разом народила се и егзистује једино на меджусловјанском. В тутом моменту, имајемо дост невелику коликост меджусловјанскых текстов, а что се тыче до умєтничској прозы, то јеј заисто јест силно мало. Из тутого повода имају надєју, же тута повєдка буде служити цєљам подпора и развоја меджусловјанского језыка. Ја бых был много радостны, ако ли бы тута книга была не једино пријемноју за читанје, але, такоже, служила бы едукацијным цєљам. Мимо того, хтєл јесм показати, же меджусловјанскы језык можно с успєхом употрєбјати за створјенје умєтничској литературы. Очевидно, же главны цєљ меджусловјанского јест помочна комуникацијна функција, але, из повода јего высокој натуралистичности, он, такоже, добро работаје за прозу. Познати структуру меджусловјанского језыка: правила ортографије, граматикы, словотворјенја и друге јест можно на тутых веб-сајтах:

1. https://interslavic.fun
2. http://steen.free.fr/interslavic Творечи туту повєдку, ја јесм обычајно покушал се користати најразумливе слова из официалного словника меджусловјанского језыка, кторы јест тут: https://interslavic-dictionary.com. Најпрво прєпоручају Тобє употрєбјати јего за прєкладанје незнајемых слов. Паметај, же тој словник 5

јест динамичны, и, в моменту когда Ты будеш гледати там нєкако слово, оно може быти оддалјено, додано или имати немного друго писанје. То је нормално, затоже меджусловјанскы не јест замражены језык, он прєбываје в етапу развоја. Ако ли Ты не будеш најдти слово в словнику, сут двє можности. Прва — слово јест изтворјено подолг правил словотворјенја, кторе јест можно познати на сајтах, указаных прєд тым. Друга — слово не јествује, але имаје добры потенциал за разумливост. Спис словес обадвох категориј Ты можеш најдти тут: https://fabula.top/glavna/slovnik_ms. Периодично ја намєрно користају различне префиксы заради приданја словам выше точных одтєнков смысла. Ја мысљу, то не буде великым проблемом, затоже в вечинству словјанскых језыков туте префиксы работајут подобно. Напримєр, в словнику јест слово «лєтати», кторо просто указываје на факт лєтанја, але ничто не говори о јего особливостах. Тако, додавши префикс «про-», будемо получити «пролєтати» и то буде означати «лєтати наскроз или мимо нєчего». А ако ли мы будемо додати префикс «из-», будемо получити «излєтати», что буде имати смысл «лєтати проч, вон од нєчего». Вечинство тутых слов јест можно најдти в неофициалном словнику, о ктором уже было сказано выше. Понєкогда ја не употрєбјају најразумливо слово, да бы не стварјати повторјенја. В нєкакых случајах ја давају два једнозначных слова и раздєљају јих комоју, запетоју, затоже најразумливо слово не јествује. Такоже в повєдкє сут абсолутно неразумливе слова, како в магичном заклинанју, напримєр. Оне не потрєбујут прєводженја, а сут там изкључитељно заради творјенја магије. 6

Наконец, ја бых хтєл подековати људам, ктори помагали мнє при изтворјенју тутој повєдкы. Алексиј «Мелац» Бернат јест чловєк, кторы првы прєдложил мнє своју помоч и сдєлал највелику работу при коригованју книгы. Неудржима Машина Добра такоже дєлал корекцију текста, дал важне примєткы односно разумливости слов и провєрил неофициалны словник. Алла Соколова подала добре рекомендације односно словјанскых обычајев и облєчениј. Rubinolas прєдложил лєпше алтернативы нєкторым именам и терминам. Роберто «Siciliano» Ломбино дал користне прєдписы около граматикы меджусловјанского језыка. Такоже благодарју всих другых људиј, ктори помагали мнє сдєлати туту книгу выше доброју. Выше детаљну информацију об автору јест можно најдти на веб-сајту https://fabula.top. Такоже там јест можно послушати нєкторе пєсње из тутој повєдкы. Одзывы, коментаре и пытанја прошу одправјати на електроничну пошту fabula@fabula.top. Ја посвечају туту повєдку великој силє меджусловјанској инспирацији. Доброго читанја! 7 Алєкс Бонд, 1 новембра 2025

1 Божидар в дому Трговец Голуб разговарјаје со својеју новоју женоју Стојкоју. — Јест трєба мнє возити се до заморского села Бєлодољја, там давно чекајут моје товары, — жалује се Голуб, — але не могу, ибо стары ја јесм стал: ногы болет и хребет не гне се. — А ты одправи замєсто себе Божидара, — прєдлагаје Стојка, — тако или иначе, он не даваје тебе тут никаку помоч, але јест силны младец. — Много неодговорны он јест, ја бых послал старшего — Љубомира, але он је на војнє. — Тако даже лєпје јест, — увєрјаје Стојка, — Божидар само изкушенја буде набрати се, и важных људиј буде познати. — Ох, неспокојно јест моје срдце... — одповєдаје Голуб, — и једнако како житје подсмєхаје се над нами: ја јесм дал јему име Божидар, а стало се обратно. — Не боји се, одправи ты, — жена разводи рукы, — иначе како буде дозрєти твој «божји дар»? — Вєројетно, ты јеси права... все једно, не имају другого кандидата на туто заданје, — с тутыми словами Голуб подходи к женє и рєче: — Ја буду поговорити с њим. 8

— Вот и добро, — задовољено одговарјаје Стојка и кладе рукы на рамена мужа: — Ты јеси правилно рєшил. Минули три дње послє разговора со Стојкоју, и Голуб все никако не могл застати сына в дому. Когда он јутром прєходил при јего коморє, он услышал нєкаке звукы. Отец начел стукати в двери. «Кого там јешче принесло?..» — незадовољено помыслил собє Божидар. Недавно он вратил се из крчмы и сбирал се легти спати. — Кто там јест? — усталым гласом пытаје Божидар. — Тут јесм ја, твој отец. В нєколико моментов двери отворили се. На прагу Голуб увидєл велико уморјено обличје сына. — Ја... — почел Божидар, але отец прєрвал јего слова. — Можемо ли мы поговорити? — безпокојно спросил Голуб. — А може ли то почекати до вечера? — сын сдєлал незадовољено лице. — Ја силно хочу спати. — Не може. Прошу, изслушај мене, а потом спи во здравје. — Добро, јестли то не буде долго, — Божидар уморјено гледнул на отца и зєвнул. Голуб с трудом доступал до окна и седл на стул. — Сыне... ја јесм оказал се в тежкој ситуацији... Товары за бєлодољскых трговцев сут давно пришли до тут, в Благоград, а ја доднес никако не могу јих изслати. 9

— Что је стало се? — не разумєл Божидар. — Одправи ты с помочником, он буде догледєти за товарами, ты јеси тако всекратно дєлал в подобных ситуацијах. — Помочник тутчас јест в одјезду. — Чему тогда сам не будеш супроваджати товары в одправє? — почесал затылок Божидар. — Кости силно болет и всакы крок тежко даваје се ми. — Можно ли одложити одправу до твојего оздравєнја? — Неможно. Јестли в два дње мы не будемо изјехати од Благограда, тогда мы не будемо смогти довезти товары вчасно и велике гроше буду ја заплатити како компенсацију. — Да-а-а... — изговорил Божидар. Отец, разумєјучи сумнєнја сына, изрєкл: — Од почетка ты јеси жил тут и имєл все, что хотєл. Ја никогда јесм тебе много не безпокојил. Послє смрти матери ты совсєм јеси прєстал интересовати се родинными, сємејными дєлами. В тутом моменту мнє направду потрєбна помоч, але ја не имају чловєка, у кторого ја бых могл просити ју. Тако дєло ја могу довєрити једино сроднику. Ако ли бы тут был Љубомир, ја бых попросил јего... Голуб примєтил, же сын ставаје дрємливы, сонны, а јего очи помало затварјајут се. Отец взел јего за руку. — А? Что? — пробудил се Божидар. — Будеш ли ты супроводити товары до Бєлодољја? 10

— Да... — машинално одповєдєл Божидар. — Вот и славно! — отец објел сына и одшел к дверам, но задржал се и додал: — Изјезд заутра прєд ранњеју зорјеју. Одпочивај, сыне, а ја буду приказати, да бы всечто было приготовјено. Вечером будемо чекати тебе до вечерји. Стојка буде кухати нєчто особливо. Оддыхај! С тутыми словами Голуб затворил двери и пошел к супругє — повєдєти добру новост. Настал вечер. Голуб позвал на вечерју Славицу, дєвчину, ктора давно пригледала се до Божидара. Стојка скухала душено теле в вину. Никто лєпје неж она не кухал то једанје. В днје, когда она кухаје, она облєкаје се в фартух и ставаје при печи, а слугам каже она, да бы были јеј помочники. — Како ты јеси облачил се? — саркастично сказала Стојка, указывајучи на чрвену кошуљу Голуба. — Не горше од тебе, — одповєдал муж, гледечи на новы сарафан Стојкы. — Супруже, а кде је сын твој? — интересовала се Стојка. — Всечто без малого готово. — Спи, привидно... ја буду појдти, абы гледнути. Не успєл Голуб встати, како в помєшченје вшел Божидар. Славица тутчасно обнизила очи. — Добро ли ты поспал, сыне? — запытал отец. — Зло... всу ноч снил јесм моры, же нєкто прєслєдује мене, а ја убєгају, але не на двох ногах, а на четырєх. 11

— На четырєх, мысљу, скорєје, неж на двох! — возвысила прст Стојка, але смєста сразумєла, же засмєшка јест неумєстна и быстро прємєнила тему: — Днес на вечерју јест твоје љубимо теле в вину, сєдај, всечто је готово! Божидар сєдаје и Голуб возвышаје чашу: — За добро путованје! — И шчестливы повраток! — додаваје Стојка. Вси једајут и хвалет Стојку, же тако добро једанје сварила. Божидару вкус меса показал се необычајным, але он ничто не изрєкл, да бы не уразити Стојку. — Заутра јест трєба изходити од Благограда до возхода солнца, иначе не будеш успєти на кораб, — наставјаје отец. — Божидаре, може ты хчеш уже оддохнути? — тревожи се Стојка. — Затоже заутра јеси повинен вставати много рано... — Заисто, имају малы час, — гласно размысљаје Божидар, — але спати ја не буду... јесм выспал се какобы. Стојка милостиво кымнула главоју и прєдложила јему јешче меса. Божидар не хтєл выше једати, але љубезно согласил се. — Вот сут писма до мојих партнеров в Бєлодољју, — Голуб даваје сыну свезок и изјасњаје: — А туто писмо јест за тебе, в њем јесм изјаснил всечто. Божидар скрываје писма за пазухоју. — Прошу, сыне, разбуди мене прєд одјездом — ја хочу тебе благословити. 12

— Добро, — соглашаје се Божидар, — мнє јешче јест потрєбно спаковати се, хвала вам! — Одпочивај, сыне! — Имај добру ноч! — желаје Стојка. — Врачај се скорєје... — несмєло изговарјаје Славица, поспєшно клањаје се и уходи. Божидар мршчи брви и иде в своју комору. Возвышајучи се по ступенишчу, он чује неочекывану слабост. «Привидно, много вина ја јесм изпил», — думаје он. Божидар легл на лежишче и скоро заснул силно. 13

2 Чары починајут се... Кот приодкрываје очи. Јего разбудил шум вєтра, а хлад од мокрој земје објел јего тєло. Он тресе се. С великоју пријемностју тутчас кот бы огрєл се при огњу. На жалост вокруг он види једино дрєва. Высоке, темне сосны. Кот сили се встати, але падаје. По нєколико проб јему то удаваје се. Он њухаје воздух. Хвојны и немного пикантны запах шчекоче ноздры. Кот починаје лизати се, затоже с мокроју од росы срстју неможно схранити тепло. Послє умыванја, на јего сєром мєху јасно сут јавили се чрне пругы. Оне шли попрєк всего тєла: од прєдњих лап до конца хвоста. Пругаты кот не знал кде находи се и рєшил изслєдовати околичну територију. Изпрва он двигал се помало, але со всакым поновным кроком ступал он все выше увєрјено. Чрєз нєколико минут кот уже живо кљусал к невєдомому. Не минула и часина, како он изшел из лєса и оказал се на огромној пољанє. Од јаркого свєтла кот зажмурил очи. Одкрывши јих, он увидєл прєд собоју слона. Пругаты пригнул се к земји и замрл. Даже за чловєка слон јест немалы, а за кота он је просто огромны. Кот почул како срст на јего хребту возвысила се. Слон трубил, возвышал праву ногу и крутил главоју. «Заисто ли он проси о помоч?», — подзрєл кот и подшел ближе. Гигант успокојил се и почел водити долгым хоботом по земји. Пругаты путоватељ вниматељно пригледєл се, але ничего не узрєл там, кромє невеликој растлины с малењкыми капсулами сємен. Кот рєшил, же оне сут потрєбне слону, але он не може тргнути јих. Тогда он подшел јешче ближе и почел одгрызати јих од стебл. Неумыслно он разгрызл једну капсулу. Всечто замрло. Вокруг была мртва тишина, листы и травы сут прєстали шумєти, а слон окаменєл како 14

статуја. Кот возвысил главу и јему показало се, же даже птица задржала се в лєтанју. Он услышал слабы звук, кторы был подобны шуму вєтра. Поступно он нарастал, пока не обратил се в страшны рев. Јаркы блєск свєтла и... поновно всечто ожило. «Не може того быти, вєројетно јешче јесм не пробудил се...» — пронесло се в главє Пругатого. Он хоче шчипнути себе да бы пробудити се, але быстро разумєје, же у нјего замєсто рук — лапы. Тогда кот грызе себе за бок. Ничто не мєњаје се, кромє того, же он одчувал правдивы бољ од острых клов. Он обратил главу на другы бок и угледєл множство пруг у себе на хребту. Кот куснул себе с тутого бока и аж крикнул од боља. — Что тут дєје се? — чуди се кот. — Момент назад ты јеси сједл сємена травы свєдомости и тутчас ты разумєјеш всих обыватељев из тутој крајины. Такоже јеси познал своју минулост, и, само важно, к тобє вратила се твоја свєдомост, — флегматично одповєдєл слон и додал: — Одкуд јеси јавил се? — Јесм был в својеј коморє, а послє... ја ничего не паметају... — Ты даже не знајеш, како јеси оказал се на тутој пољанє... ты јеси изшел вот одтуд, минуту назад, — слон указал хоботом на стєну дрєв за котом и продолжил: — До момента вкушенја свєдомника ты јеси был котом и јеси одчувал себе котом. — Да, ја не помњу како ја јесм оказал се тут, једнакоже, знају кто ја јесм, и тутчасно ја повинен јесм быти совсєм в другом мєсту. Ты јеси обратил мене в кота? — Не, добры младче, — каже великан, гледечи на малењкого кота, — ја толико хочу помогти тобє. 15

— Одкуд знајеш, же ја јесм чловєк? Може быти, ты јеси чародєј? — удивил се Божидар. — Ја не јесм чародєј, а кључник, — такоже спокојно одповєдєл слон. — Кто ты јеси?.. Кључник?? — Да, ја витају всих, ктори проникајут в Чрнобор. — Но мнє не јест трєба в Чрнобор, мене чекајут в Бєлодољју! — зєнице кота сут разширили се до размєра очиј, он скривил хребет и возвысил хвост, срст на јего хребту најежила се, он грозно погледєл на слона: — Кде ја јесм?! Тутчас вєрни мене назадно, злы чародєју! — Допока ты не будеш успокојити се, ја ничего не буду смогти објаснити. — Добро, ја буду постарати се, — с тутыми словами кот наскочил на высокы камењ и смєста почул јего теплу поврхност: — Повєдај ты! Слон подшел ближе к коту и начел повєданје: — Туто мєсто јест зачаровано, и всакы, кто проникаје до тут, имаје три дни, да бы изступил од тут вон. Ако ли ты не будеш успєти — будеш заткнути се тут на долго. — Чему ја јесм повинен довєрјати тобє? — остражно запытываје Божидар. — Ты можеш не вєрити мене, але всечто ја буду сказати, јест много важно за твој повраток. Мысљу, ты хчеш вратити се до дома и снова стати чловєком, да ли? — Разумєје се. 16

— Тогда запаметај, что ја тобє буду повєдєти. Мене тут ты уже не будеш увидєти, кажды стрєчаје кључника једино раз — когда он проникаје в Чрнобор. — Изпрва рєчи, како јеси стал кључником? — Добро. Прєд давным часом мене одправил до тут једин злы чловєк. О правилу «трєх дњев» мнє повєдєл минулы кључник. На жалост, ја јесм упадл в огромну јаму, а когда, наконец, јесм излєзл, три дни уже прошли. Поколико јесм заткнул се тут, јесм рєшил, же буду помагати всим новакам. Буду повєдати јим об устројству тутого свєта, јего правилах. Како уже јесм изрєкл, туто мєсто јест заклето и одправити до тут чловєка може једино чародєј. Имајеш ли врагов или, можливо, знајеш нєкакого вєдмака? — Какобы не имају. — Ну, добро, како јест твоје послєдње возпомнєнје? — Јесм вечерјал с отцем и мачехоју. Мы добро јесмо једали, потом јесм легл спати, а пробудил се јесм уже тут. — А что вы јесте једали? — Стојка, мачеха моја, приготовила највкуснєјше бљудо — теле в вину. — Оно не показало се тобє необычным? — Да-а-а... вкус меса какобы был странны немного, але ја не јесм придал тутому значенја. — Највыше правоподобно јест, же тобє нєчто сут подсыпали. — Кто?! — с безумными очами пытаје кот. — Помысли, кому јест користно, ако ли ты быс пропадл? 17

— Отец? — прєдпокладаје Божидар и смєста одповєдаје: — Не, отец не буде тако поступати. Кто јешче? Славица? Але она не хоче разставати се со мноју. Љубомир в походу... Можливо Стојка? Кака јест јеј корист?.. — Гроше, власт? — прєдполагаје кључник. — Давај будемо помыслити... Мене уже нема... Љубомир је на војнє. Ако ли он не буде вратити се, стары отец буде остати сам једин. Без нас с Љубомиром избавити се од отца јеј буде выше просто. Тогда Стојка буде стати јединственоју наслєдницеју дома, тргового прєдпријемства и капитала отца... Направду ли она то замыслила? — А давно она живе у вас? — Не, она оселила се у нас једино пол лєта назад, когда отец оженил се. За то врєме мы јесмо не имали никакых злых прєдчуваниј. — Ну, знајеш, тихе воды сут глубоке... Тобє јест потрєбно довєдєти се. Но, јестли туто јест она — чувај се! Запаметывај, ако ли она буде узнати, же ты јеси вратил се из Чрнобора, буде старати се убити тебе. — Како мнє јест можно осилити ју, покорити? — Всакы чародєј имаје магичны прєдмет, кторы даваје јему силы. Јест трєба најдти тој прєдмет и унишчити јего, једино тако можно одбрати у чародєја силу. — Како ја буду узнати истинно, же именно Стојка изслала мене до тутого мєста? — О том ты можеш помыслити потом. Тутчас главно за тебе јест изојдти из Чрнобора и вратити се до својего свєта. — Заисто ли то можно? 18

— Да, але без сојузников за тебе туто буде проблемно, даже неможливо. И ја јесм твој првы помочник. Једнакоже ја могу толико разказати тобє о законах тутого свєта, а всечто выше буде зависєти једино од тебе самого. Подле камења растл высокы, красны цвєт. Божидар наклонил се и њухнул јего. Запах показал се јему какобы знајемым. Он зажмурил очи и њухнул цвєт поновно. Сладке њуансы в аромату хармонично мєшали се с пикантными. Он услышал жужанје пчелы и отворил очи. Она облетєла цвєт и полетєла даље. Кот побєгл во слєд пчелы, пробујучи изловити ју лапоју. Кључник погледал на туто и имєл мєшане емоције. Он сбраздил брви и од негодованја аж присєдл на ногах. Очевидно, нєчто јему силно не сподобало се. — Нехај внєшно спокојство не буде помыљати твоје очи! Чрнобор буде играти с тобоју и мамити тебе, да бы ослабити твоје чутје. Запаметај и никогда не забывај, туто мєсто јест зло. — Добро-добро... — настрашил се кот и наскочил на камењ назадно, — кто сут моји сојузники? — Никто туто не знаје. Могу једино изрєкти, же вечинство мєстных створов не буде настројено до тебе благосклонно. Выше другых острєгај се обрачников, они имајут способност обрачати се из једного звєра в другого. — Кым они сут? — Обрачники сут главни слуги Чрнобога, властника тутого свєта. Често јих јест можно узнати по силном желанју помогти тобє, але, направду, они имајут једин цєљ — изгубити тебе. Меджутым, ты одвлєкајеш мене од того, что ја јесм хтєл повєдєти тобє. Паметај, многи из обыватељев тутого свєта вообче не будут сразумєти тебе, зато же они не сут познали 19

свєдомника, ибо сјести јего плоды можно толико раз, когда сустрєчајеш се с кључником. Трава свєдомости расте једино на тутој пољанє. — Зачто ты не всим јего прєдлагајеш? — Прєдлагају всим, але многи бојет се, тому же они јешче мыслет како животины: видет они огромного звєра и с ужасом убєгајут. — Но кто они сут? — Кажды тут је жртва чрного чара. Зли чародєји заради својеј користи и мочности чинет мрзке дєла. Нєкогда они сут измыслили како избавјати се од људиј выше страшным способом, неж убијство. — Чему оказати се в Чрнобору јест горше од смрти? — смучено запытал Божидар. — Нормално, обычајно јест тако, же чловєк, когда уже буде умрєти, тогда јегова душа буде утєлесњати се поновно в другом тєлу, в новом чловєку. Але, ако ли душа јест тут, в Чрнобору, и јествује тут како животина, тогда она јест навєкы одкључена од того реинкарнацијного цикла. — Како давно јествује Чрнобор? — Чрнобор был всегда, даже тогда, когда на Земји јешче не были људи. Јего створил Чрнобог когда стварјал се цєлы всесвєт. — А како великы јест Чрнобор? — Никто не видєл јего границ. Он јест натолико огромны, же и помыслити неможно. — А начто он был створјены? 20

— Чрнобор јест изтворјены да бы в нєкакој будучности прєнести до тут вечинство добрых душ. В моменту, когда туто уже буде случити се — темност буде цєлком владати Земјеју. И потом все, что јествује, буде унишчено. Душе тут, в Чрнобору, ставајут се выше и выше зле. Оне даже не смогут увидєти и сразумєти туто, оне не примєчајут момента, когда починајут служити Чрнобогу. Але сут такове, кторе имајут выше силы, и оне могут одпирати се. Туте душе јест можно познати, затоже оне изгледајут друго: сут какобы депримоване или даже прєбывајут в невољи. — Чи нєкто изшел од Чрнобора? — Да, јест немного душ, кторе сут изшли. — Колико душ уже одведл Чрнобог? — Никто не знаје точно, але прємного, може быти даже десеткы милионов. — Како јих можно освободити? — Мысљу, мы јесмо замного слаби... За спасенје, избавјенје всих повинно се изгубити самого Чрнобога. По прєданју, он буде изгынути в послєдњеј битвє богов, але никто не знаје, когда она буде. Тому он и спєши множити зло по всеј Земји, вербујучи новых послєдоватељев. Јестли зло буде начети своје владанје на Земји до послєдњеј битвы богов, Чрнобог буде стати властником всего что јествује тутчас. Знајеш, в тутом моменту, бы было лєпје, ако ли ты быс помогл принајмење собє. Ако ли ты будеш изојдти одсуд, туто буде стати малењкым изигранјем за всих нас, затоже тогда ты будеш смогти продолжити бојеванје с помочниками Чрнобога уже в својем свєту. Не дај јему добыти јешче једну душу! — Добро. Что мнє јест трєба дєлати? 21

— Прєд всим, запаметај, имајеш толико три дни, не выше. Ако ли не будеш успєти изступити одсуд прєд заходом солнца третјего дња, будеш стати новым закључилником Чрнобога. Такоже знај ты, једин дењ в Чрнобору јест равны једному мєсецу в твојем свєту. — Како је можно изступити одсуд? — Изступити из Чрнобора можливо јест једино прошевши чрєз магичне врата. Јих отварјајут свєтле силы, борече се с тмоју. На жалост, никто не знаје, когда и кде оне будут отворити се поновно. Знај, же слуги Чрнобога слєдет за тутыми вратами, и брзо затварјајут јих. Обычајно, врата оставајут се отворјеными не выше неж једну минуту. — Кде мнє јест можно јих искати? — Тут, кромє сојузников, тобє никто не буде помогти. Примєчај всечто... Врата могут возникнути всекде: на земји, на водє, в воздуху... Буд велико вниматељным, чувај, гледај, слушај. И јешче: никогда не ходи в дом на горє, даже ако ли нєкто буде тебе там звати и прєдлагати, да быс ты туды пришел. Не ходи туды! А тутчасно иди, имајеш малы час. Кот соскочил с камења, обшел јего вокруг и огледєл се. — Скажи, чему на мнє тако много пруг? — Твоје зле дєла сут туте пругы и једино избавивши се од њих, будеш смогти изојдти од Чрнобора и почети жити инако. — Буду ли ја смогти туто? — с сумнєнјем изговорил Божидар и обрнул се назад. — Всечто можно изправити, доколє дуб не буде окрєпнути... — загадочно одповєдєл кључник. 22

Когда Божидар обратил се обратно, слона уже не было. На јего мєсту појавила се бєла скала. Вєтр је воздвигнул се. Кот обшел скалу, але кључника никде не было, он буквално изчезнул. Божидар одшел в бок и узрєл вузку стежку, окружену с двох стран лєсом. «Ну и чудеса сут...», — помыслил нешчестны путоватељ. Почело темнєти. «Дожд починаје се или првы дењ кончаје се? — мысљенно пытал себе Божидар, и, не имајучи одговора рєшил: — Ја јесм должен спєшити, направду имају силно малы час, абы бых могл изступити одсуд, а оставајучи на мєсту, не буду ја разгадати загадку». Одпхавши се од скалы, он живо побєгл по трасє. Божидар примєтил, же мєсто, по кторому он пробєгл момент назад, зарастло густыми зелеными растлинами и дрєвами. Притискнувши уши, кот ускорил бєг. 23

3 Лисица и птичка

Скоро Божидар примєтил, же двигати се на четырєх лапах је выше удобно, чем на двох ногах, а у малењкого раста јест много изгод и комфорта. Главна трудност тутчас закључила се в способу, в каком он види свєт, особливо, когда он јест в высокој травє. Тут на помоч сут пришли остры слух и силны њух. Тако Божидар шел нєколико часин. Наконец, избивши се из сил, он легл на траву. Од глада брјухо клокотало, а гледати было јему натолико тежко, же прєд очами всечто какобы плывло. Неочекывано он слыши: близко нєкто пискаје. «Вєројетно, то јест од глада», — помыслил кот. Он настражил се и пошел в страну, од кторој приходи звук. В миг ока прєд њим појавила се лисица огњеного колора.

— Куды спєшиш, коте? — лукаво запытала лисица.

— Ја ишчу магичне врата, — одповєдєл Божидар, угледєвши, же лисица не имала правого ока. Руда красавица зиркнула на Пругатого једным оком и одговорила пєвајучим гласом:

— Магичне врата? — лисица примєтила пругы на срсти кота и смєста додала: — Вєројетно, ты јеси много гладны од драгы? Она одступила немного в страну и пригнула высоке травы к земји. Божидар увидєл недалеко птичку кавкы, ктора изпадла из гнєзда. Она одкрывала малењкы кљун и одчајано звала маму. Мати кружила, не знавши како помогти јеј. Увидєвши лисицу и кота, она почела проникливо кричати. 24

Самица кавкы метнула се вниз, старавши се кљунути неочекываных гостев својим острым кљуном. — А вот и наш обєд је... — злорадно изговорила лисица. Брјухо кота вєроломно заклокотало. Он возвысил главу и увидєл гнєздо. — Одврачај мати, а ја буду зајети се птичкоју! — прєдложил Божидар. Лисица задовољено кывнула. Не минули и двє секунды, како кот уже држал птичку в зубах. Самица кавкы хтєла кљунути јего, але лисица кыднула се попрєчно. Да бы не оказала се в лапах рудој, кавка была принуджена одступити. Изкористывавши момент, кот брзо залєзл на дрєво и точно положил птичку в гнєздо. Кавка седла на вєтку и замрла. Она гледєла на њего малењкыми очами и не вєрила в то, что случило се. — Хеј, Пругаты, ты зачто влєзл на дрєво? — кричала снизу лисица. — Спушчај се радєје! Божидар гледнул на кавку и тихо сказал јеј, да бы лисица не могла бы услышати: — Не боји се мене, ја не буду једати твоје младе. Кавка никогда не стрєчала котов, знајучих птичји језык. А тутој кот не просто знал јеј језык, он такоже спасл јеј дєте, замєсто того, да бы јего сјести. — Не могу спустити се, привидно, јесм извихнул лапу! — крикнул кот рудој предаторкє. — Ну и сєди там, глупче, не потрєбно было туды лєзти! — незадовољено одповєдєла лисица, и, немного потоптавши ногами, одшла. 25

— Ка-ка-кја, ка-ка-кја... — спєвала шчестлива мати, — ты спасл моје младе, како ја могу тебе одблагодарити? — Другы дењ ничего јесм не једал. — На жалост, не имам за тебе никако једиво. Кот смутно обнизил главу. — Але, не тужи, знају ја, како тобє можно помогти, — домыслила се кавка, — јествује једна пєсња... когда ју пєвају, у всакого глад пропадаје. Кот наострил своје уши и почел с интересом слушати птицу. Она спєвала: Туто чувство тебе мори, како љуты хлад, Твоја мука изчезаје и ујде назад, Једин момент, другы момент — он пошел на спад, Не је страшны и не важны тобє выше глад! Толико кавка закончила пєвати, како Божидар јасно примєтил, же выше не одчуваје глада. — Како туто стало се? — зачудил се кот. — Туту пєсњу ја знају од својеј матери, она од својеј и тако даље, — одповєдаје кавка, — на жалост, она помагаје не на долго, за нєколико часин ты изнова пожедајеш јести. — Хвала тобє, добра кавко! 26

— Тобє хвала, ласкавы коте! — поблагодарила кавка и подлетєла ближе к коту: — Мимоходом, позри на себе, на тобє стало мење пруг. Кот огледєл се, и, заисто, угледєл, же пругы на њем разпореджене сут выше рєдко, неж рање. — И что туто означаје? — Означаје, же ты јеси на вєрном путу и јешче можеш успєти изступити из Чрнобора. Колико ты уже тут јеси? — Не знају, тут всечто јест много загадочно. Пока ја јесм шел до тут, свєтлост и темност нєколикократно мєњали једна другу, але обадва јавјенја были неполными. — Что ты имајеш на мысљи? — запытала кавка. — Ну, когда је починало темнєти, не је ставало се абсолутно темно и обратно, свєтлост такоже была неполноју. — Ах, разумєју... Понєкогда тут случајут се таке ночи. Вообче, Чрнобор јест достаточно чудно мєсто. Колико ја јесм сразумєла, ты тут прєбывајеш уже другы дењ. Тобє јест трєба поспєшити, затоже имајеш малы час! — Знају, что всакому сут дане три дни да бы могл изступити из Чрнобора, але куды мнє идти и како најдти магичне врата? — Иди до жолвиј, оне сут силно старе и много знајут. Мысљу, оне будут помогти тобє. — А кде оне живут? — Силно далеко... Ступај по тутој стежкє и никуды не поврачај се до момента увидєнја водопада. Од њего иди направо, и, мење чем за часину, 27

будеш выјдти на огромны отворјены простор без дрєв и кустов. Когда будеш минути и јего, будеш оказати се на брєгу морја, там и будеш стрєсти жолвиј. — Далекы пут јест... — Ако ли будеш идти быстро, будеш успєти к заутришњему свитанју. И острєгај се рудој лисице, затоже она јест обрачница, ктора буде учинити всечто, да бы изгубити тебе! — Ја буду вниматељным, хвала тобє, љубезна кавко! — Прошчај, добры младче! 28

4 Дом на горє и албатрос Уже нєколико часин шел Божидар, а стежка никако не кончала се. Сумркало се, а водопад, како и прєд тым, не был видимы. «Могут ли коти вообче тако много ходити?» — периодично пытал себе Божидар и облизывал изтрте до крви лапы. «Не знам, не вєм...» — одповєдал Пругаты сам собє, и, одпирајучи бољ и уморјеност, он продолжал пут. Наконец, кот вышел к водопаду. Он сєднул немного оддохнути, а заједно и пообдивјати јим, затоже никогда не видєл такых великых. Кот дргнул се, когда почул хлад цєлым тєлом. «Меджутым, мнє јест трєба спєшити: солнце уже зашло, а туто означаје, же ја имају мење неж двадесет четыри часины, да бых могл изојдти из Чрнобора» — помыслил кот и брзо покљусал напрєд. Он шел јешче часину, а огромны отворјены простор како и прєдже не был видимы. «То јест дивно... Вєројетно кавка нєчто замєшала или... Можливо оне с лисицеју сут обрачницами и замыслили мене изгубити? А епизод с птичкоју оне, вєројетно разиграли, абы ослабити моје чуванје. Мимоходом, не знају како кавкє удавал се тој трик, але тутчас ја поновно чују глад и какобы он стал јешче выше, неж прєд тым. О, говорил мнє кључник, же туто мєсто јест заклето...». Стежка возвышала се и кажды поновны крок давал се коту с вечшеју трудностју. Неочекывано Божидар увидєл спрєду нєкако свєтло. Чим выше он шел вгору, тым јаснєјше оно ставало се. Кот ступал тежко, из послєдњих сил, а стежка изгледала выше и выше тєсна, пока, наконец, не закончила се прєд великым камењем. Божидар задржал се. Тутој камењ блєскал хладным 29

сињим свєтлом. Правилнєје сказати, же блєскали литеры, изсєчене на њем. Он подшел совсєм близко и почел водити лапоју за литерами, како дєлаје чловєк, когда хоче нєчто сразумєти добро. «Ако ли јеси гладны, ступај вгору до крчмы». Толико он туто прочитал, како примєтил на камењу слєд од својеј крвавившеј лапы. Минуло нєколико моментов и лученје камења поступно стало мєњати се... Свєтлєје-свєтлєје... вот уже и свєтло-небескы колор, потом снова темнєје... или не — зеленєје... да-да... тутој колор јест сиње-зелены, а тутчас уже интенсивны зелены. Божидару јавило се, же было кратко загорєнје, послє кторого зелены почел жолтєти, допока не обратил се в јарко-жолты и тутчасно прємєшчал се в оранжевы... Туто блєсканје изгледало тако очароватељно, же Пругаты не могл прєстати гледєти. Прошло нєколико секунд и вмєсто оранжевого, камењ уже свєтил се в одтєнку минерала цинабарита. Поступно колор прєшел до алого, шкарлатного спектра, а даље чрвены одтєнок почел ставати выше интенсивны, допока не урвал се в глубокы кармин, а потом угаснул цєлком. «Что мнє дєлати тутчас? Може быти, ја јесм повратил не туды? Врнути се к водопаду или идти до крчмы? Спокојно-спокојно... ја потрєбују обдумати всечто! Очевидно, трєба бы вратити се... Из другого повода, в крчмє ја бых могл огрєти се и нєчто сјести». Тако он прємєшчал се выше и выше, доколє не соочил се с гусем. Огромны бєлы гус, увидєвши кота, замахал крилами. — Како ты тут оказал се? — спросил Божидар. — Ја скрывају се... — немного прєстрашено одповєдєл гус. — Од кого ты скрывајеш се? А ја, привидно, заблудил се... — смутно додал Божидар. — Не знајеш ли, далеко до крчмы? 30

— Крчма совсєм близко, приблизно десет минут пути и ты сам будеш увидєти ју. Гледи, малы огоњ на врху — то јест вєжа замка, а крчма јест акурат подле њеј. — А ты не будеш појдти со мноју? — Мысљу, крчмар буде силно рад увидєти мене поновно, — гус замолкнул, а потом продолжил: — Так рад, же он буде мене смажити на огњу тутдењ... — Ты од њего јеси убєгл? — Да, он јест мој властник. Вчера вечером ја јесм услышал, како јего жена наказала јему принести мене јеј заутра рано... зато же будут пријехати важни гости и потрєбно буде прострєти најлєпши стол... — Что в тутом моменту ты планујеш дєлати? — Не вєм, але мысљу лєпје пропасти в лєсу од лап предатора, неж быти сједаным близкыми људами... На твоје шчестје, коти за људи сут како нєкаки младши пријатељи, а мы — изкључитељно једиво. Божидар примєтил, же гус нєкако чудно тресе се. — Что је с тобоју? — безпокојил се Божидар. — Цєлы дењ ја јесм ничто не једал... — Ако ли говориш, же до крчмара пријехали гости, тутчас в крчмє должно быти много једива. Не безпокоји се, мы будемо нєчто измыслити... Оставај се тут, а ја буду постарати се принести тобє нєкако једиво. — Хвала тобє, љубезны коте, ја буду чекати тебе тут! И буд остражным! — крикнул гус уже во слєд убєгајучему коту. 31

— До видєнја! — одговорил Божидар, лєзучи до крчмы. ⁂ Чим ближе была крчма, тым вечше Пругаты чул запах смаженого меса. Много силно он притегал јего... Всечто тутчас он бы оддал, за кус шункы, а, ако ли буде удача, то и сочного рыбного филе. Минула јешче минута и он увидєл огромны замок. «Привидно, туто јест крчма» — помыслил Божидар, погледєвши на невеликы дом при замку. Кот размєстил се подле двериј. Минуло пет минут, потом десет, и, наконец, петнадсет, але двери оставали се затворјеными. Ваљана срст од долгого путованја зло грєла в прохладну ноч. Кот озебл и уж почел трести се, како двери отворили се и једин господин изшел на улицу. Божидар тутчасно вшел довнутра крчмы. Јему в нос смєста ударил непријетны запах: или кыслој капусты, или гнијучего меса. Внєшно тута крчма ничим особливым не одличала се од всих другых. При двох стєнах стојали столы с лавками, меджутым оне были пусте, једино за самым даљњим столом, поблизу огнишча, сєдєли гости. Божидар примєтил, же у лєвој стєны стојали коше, а немного даље, под стропом, висєло нєколико пустых клєток. Блєдо свєтло крчмы не дозваљало разгледєти лица гостев. Кот хтєл скорєје подступити к огнишчу, але немного острєгал се. Једнакоже глад и хлад принудили јего остражно појдти к далекому столу. Неочекывано двери скрипнули, кот обрнул се и угледєл на прагу гуса, тогоже, кторого он совсєм недавно увидєл у камења. Божидар хтєл јему сказати, да бы тој шел вон, але кричати тут было бы небезпечно. Једино кот собрал се идти в јего страну, како примєтил, же гус почел љуљати главоју и какобы он стал мєњати се цєлковито. То было выше сходно с нєкакым блєсканјем. Изпрва гус обнизил се, потом разпрострл се по подлогє, минуло 32

јешче нєколико моментов и вмєсто гуса в дверах стојала огњена лисица. «Нема правого ока...» — с ужасом угледєл Божидар, узнавши предаторку, ктора подговарјала јего спустити се с дрєва с птичкоју кавкы. Он побєгл к дверам, надєјавши се изступити из крчмы, але двери тутчасно затворили се, какобы самостојно... По хребту Пругатого пробєгл хлад. — Чуј себе како в дому! — сказала лисица тымже лукавым гласом, кторым прєдлагала сјести птичку. «Проклета обрачница... мнє смєста показал се чудным тој гус...» — помыслил собє Божидар и пошел взад к огнишчу. Чим ближе он подходил к даљњему столу, тым выше јасно он разпознавал фигуры, кторе сєдєли при огнишчу. С лєвој страны од Божидара сєдєл брјухаты створ и безпрєрывно нєчто једал. Он дєлал то много неелегантно: толстыми прстами он пхал собє в уста једиво, кторо уже не умєшчало се и изпадало на стол. Брјухаты подбирал јего и поновно пробовал запхати собє в уста, не забывајучи заједно с тым мљаскати и грохтати. Але највыше необычна была јего глава. Вмєсто чловєчјеј главы на Божидара погледала глава вепра, покрыта шчетиноју. Из врхној и нижној чељустиј стрчили до горы остре клы. «Кто је он: чловєк или вепр? — замрл Божидар и смєста собє одповєдєл: — Получловєк-полувепр». Ноздры кота јасно почули запах гнилости. В центру стола сєдєл малы субтилны створ, кторы изгледал како крыса, велика мыш. Он непрєстанно смєшивал нєчто в мискє, потом кыдал туто Брјухатому и говорил гнусным гласом: — Наш малењкы је повинен добро јести, затоже он много работаје! Чловєк-вепр, кторы цєлком не изгледал како малењкы, ничто не одговарјал, једино согласно мљаскал. Когда субтилны створ примєтил кота, 33

он, како правдива крыса, почел незадовољено пискати и тако силно притискнул се к столу, же стал изгледати јешче менше. По праву страну од Божидара сєдєла фигура, ктора была много подобна великој жабє. Она позирала на всечто одсутным и отупєлым погледом. Толико когда близко пролєтала муха, жаба изкыдала долгы језык, да бы сјести ју. Неочекывано разнесл се удар, а потом и сдавјены писк. — Жрєти! — приказывајучим тоном крикнул чловєк-вепр, когда крысоподобны створ концентровал се на мухє и прєстал давати јему једиво. Једино тој створ повратил главу в страну Брјухатого ненасытника, како достал од њего удар такој силы, же утратил свєдомост и завалил се на подлогу. Вси гледнули на Божидара. — О, јеси приведла до нас новака? — крикнул Брјухаты лисици. — Он искал крчму, привидно силно изгладовал се... — хытро одговорила руда предаторка. — Изпрва будемо показати јему јего комору! — чловєк-вепр со скрипєнјем одсунул стол од себе, да бы могл встати. Он взел једну из клєток и приказал коту: — Лєзи довнутра! — А јестли не буду? — с сумнєнјем запытал Божидар. Брјухаты подшел к несвєдомому створу, кторы лежал на подлогє, брзым движенјем сломил јему шију и разом проголтнул јего. 34

— Будеш послєдовати јего примєру! — нагледно објаснил чловєк-вепр и јего очи налили се кровју. Кот послушно залєзл в клєтку и Брјухаты затворил замок. Клєтка имєла непрозрачне стєны, и једино мале двери были из желєзных прутов, тутчас изкључно скроз њих кот могл видєти, что одигрываје се извнє. — Дост ловити мух, подимајте се до работы, паразити! — приказал Брјухаты жабє с лисицеју, и, с клєткоју в рукє, пошел к изходу из крчмы. Чловєк-вепр пошел к замку поблизу. — Докуд ты мене несеш? — запытал Божидар, видечи једино оддаљајучу се крчму. — Јест трєба показати тебе властнику, — одповєдєл Брјухаты, — он буде рєшити, како поступити с тобоју. Божидар пытал похытитеља, кым је властник и како он пријел Брјухатого на службу, але тој ничего выше не сказал. Кот примєтил, же тутчас всечто изгледало свєтлєје. «Привидно, ново дњенје јест... кторо уже: друго, третје?.. Не паметам, колико дњев минуло од того момента, како ја јесм оказал се в Чрнобору», — силил се припомнєти собє он. Брјухаты подступил к замку и взел клєтку в другу руку такым способом, же она оказала се обрачена на стоосмдесет ступњев. Зајмливы поглед јавил се Божидару: замок, освєтљены множством огњеных дрєвєных ламп и огромно чрвено ступенишче, кторо ведло на вторы етаж и терасу. — Тут јест много лєпо... — зауважил Божидар, он старал се нєкако разговорити похытитеља. 35

— То јест правдивы мрамор! — с обликом зналца потврдил Брјухаты, воздвигајучи се по ступњам. Чловєк-вепр вшел в замок и поставил клєтку с котом на подлогу. Божидар ничто не могл видєти, затоже брјухаты поставил клєтку дверами к стєнє, але услышал звук оддаљајучих се од њего кроков. Глад подступил с новоју силоју. Неочекывано до њего донесло се нєчто протежно, подобно гласному воздыханју. Божидар слушал тако вниматељно, же даже почел двигати ушами во все страны. Жалостно и глушимо стонанје повторило се. Вдох... другы... и кот јасно одчувал присутност нєкакого другого створа. — Кто тут јест? — гласно запытал он. Једино тихы плач разнесл се в одповєд. — Гледите, јешче једного схватили... — смутно задржал нєчиј глас издалека. — Спасите... — шептал нєкто. — Кто вы јесте?! — замотано прємолвил Божидар. — Одсуд ты уже не будеш изојдти, тебе будут смажити, а потом будут сјести, како и нас всих! — загрозил нєкто злобно совсєм близко. «Вєројетно, то јест од глада...» — прєдположил кот и притискнул се к клєткє. Чрєз нєколико минут Божидар поновно услышал знајеме крокы: похытитељ быстро схватил клєтку и јешче једин раз обратил ју на стоосмдесет ступњев. Брјухаты живо поступал впрєд, але из љуљајемој клєткы Божидар успєл увидєти огромну стєну, до врха уставјену клєтками с разными животинами: котами, псами, зајецами, птицами... «Кто они сут и 36

како тут оказали се? — размысљал Божидар. — Може быти, они и не животины сут? Једнако они разговарјали со мноју... Правилно, они сут точно такови, како и ја — нешчестни путоватељи од другого свєта! Чему јих држет в клєтках? Како ја могу помогти јим?». — Хеј, кто је был в тых клєтках? — спросил Божидар Брјухатого. — Не твоје дєло, глупче! — крикнул чловєк-вепр и тако силно ударил по клєткє, же у Божидара забренчало в главє. Они минули јешче нєколико врат и Божидар сразумєл, же пут иде вгору. Скроз желєзне пруты двериј клєткы кот увидєл, како извнє всечто кружило се. Стало се много хладнєје и темнєје. «Спирално ступенишче јест? — домыслил се Божидар. — Привидно, мы воздвигајемо се в вєжу, але начто?». — Тутчас властник јест силно зајеты, — похытитељ какобы прочитал мысљи Божидара. — Можно мнє хот бы нєчто сјести? — попросил Божидар. — Почекај, скоро мы будемо дојдти и ты будеш натєшити се вечерјеју закључилника, — малтретовал чловєк-вепр. Со всакым ступњем Брјухаты дыхтєл выше и выше гласно. Наконец, он задржал се, отворил двери, изјел кота из клєткы за хребет при шији и кыднул јего в комору. — Утром ја буду вратити се, а пока можеш сходити на проходку! — с насмешкоју стврдил похытитељ и затворил двери. 37

⁂ Божидар оказал се в малењкој и пустој коморє. Под стропом находило се вузко окно до кторого ведла наклоњена цегловка. Од глада кружила се глава и ногы уступали. Кот почел њухати. Он израбил нєколико кроков и наскочил на нєчто кругло. «Гнило јаблоко... — иззначил Божидар, — привидно, туто јест вечерја закључилника, о кторој говорил похытитељ». Недобро једенје за кота, але ничего лєпшего не было. Он много ослабєл и не имал силы думати о том, же, можливо, туто јаблоко јест зачаровано, и, ако ли он буде сјести јего, можно буде обратити се в јешче нєкого. Але глад был такы силны, же кот выше не могл противити се. Божидар хтиво одгрызл кусок и брзо проголтнул. Было неудобно: јаблоко непрєстанно одсувало се од њего. Тогда он, подобно чловєку, стискнул јего лапами с двох стран и стал одгрызати кус за кусом, допока не сједл јего цєлковито. Божидар јешче раз обгледєл темну комору. Он пробовал поновно воздвигнути се на окно, але у њего не доставало сил и всакы раз он слизгал на дол по наклоњеној цегловкє. Вслєд нєколико проб кот изнемогл и почел размысљати. «Ну, вот и всечто... Утром буде пријдти Брјухаты, и... буде однести мене до властника, а тој что буде израбити? Буде ли он приказати смажити мене? Можливо, не заутра, а в нєколико дњев. Или буде схранити мнє живот в обмєн на что?.. на вєрну службу? Во всаком случају, ја јесм проиграл и уже не буду изојдти из Чрнобора. Ја уже никогда не буду увидєти отца. Отче, колико ты јеси трудил, да бы ја ни в чем не знал потрєбы? И чим јесм одплатил тобє? По какому праву јесм смєл одрєкати се од твојих просб?! Ты всечто јеси издєлал за мене, а ја... ја јесм жил како истинны паразит: не хтєл јесм ни трудити, ни учити се. Једино пиры и лєнивост интересовали мене. Прошу, отче, смилуј, ја јесм не был добрым сыном. 38

Љубомире, брате, ты всакчас јеси помагал мнє. Когда мы јесмо хулиганили в дєтинству, често јеси брал вину на себе, да бы мене не карали, и что стало се к изходу? Ты јеси одшел на војну, а ја под оправданјем опекы о старом отцу остал се јесм в дому. По обычају, ја поновно јесм скрыл се за твојим хребтом... Ја јесм не был благодарным братом... Сбогом, Љубомире! Славицо... Мила, прєкрасна дєвчино, смилуј, же јесм странил се од тебе! Ја јесм не хтєл имєти сериозној свези с тобоју, јесм мыслил, же ја јесм јешче прємного млады и рано мнє женити се. Не притегали сут мене ни красота твоја, ни опека. Ја паметају, каку красну кошуљу ты јеси створила и јеси подарила мнє в дењ родженја! Често отец мнє говорил, же лєпшеј жены ја не буду најдти, але ја обратно јесм видєл в тобє једино нудну муху. Многократно ја напраздно јесм уражал тебе, але никогда јеси не одповєдала мнє тымже! Твоје очи небеского колора всакчас гледєли на мене с добротоју и разумєнјем. Заисто, ја негодны јесм за тебе! Сбогом, Славицо, сбогом отче и Љубомире... Сбогом вси и смилујте за всако зло, кторо ја нєкогда јесм учинил вам! Привидно, ја јесм достал то, что јесм заслужил. Сбогом, родны Благоград!». Од уморјености мысљи в главє почели замєшивати се и скоро Божидар заснул. Сон Божидара В лєсу јест дост облачны дењ. Божидар стоји на пољанє и чује хлад. Он гледи на своје рукы. Много быстро над њим пролєтаје незнаны створ... В темности јему је тежко различити, что то је. Једно јест очевидно — оно је абсолутно огромно... Неочекывано прєд њим појавјаје се Славица. Она стоји недалеко од њего, јеј очи сут обнижене. Божидар пробује подојдти к њеј, хоче објети њу и повєдєти, колико силно она јест потрєбна за њего, але не 39

може учинити ни једного крока. Ногы како бы сут врастли в земју. Јего љуба је совсєм близко! Але невєдома сила не даваје даже немного двигнути се. Божидар примєчаје, же по лицу Славице тече солза. Она воздвигаје на њего очи, он простираје руку до јеј страны и смєста, незнано одкуд, над њими појавјаје се огромны звєр, подобны чрному дракону, хватаје Славицу острыми ногтами на прстах у лап и одлєтаје с њеју тако брзо, како и појавил се. По нєколико моментов воздвигаје се вєтр такој великој силы, же подбираје и односи уже самого Божидара. Он возвышаје се и пролєтаје скроз бєлы пух огромного облака и оказываје се над њим. Јарко свєтло од звєзды принуджаје јего в миг затворити очи. Не успєла пројдти минута, како воздушны поток опустил јего обратно на земју. Божидар оказываје се в совсєм другом мєсту. Вокруг јест великы непоредок: на земји сут хаотично разкыдане изнишчена амуниција и обрывкы облєченја. Нєкде поблизу слышиме сут звукы стрєлб. Божидар поврачаје главу и види Љубомира, высокого и статного војина. Тој примєчаје Божидара и махаје јему рукоју. Божидар иде до брата, когда неочекывано разноси се свист и непријатељска стрєла рази војина в хребет. Силны бољ јест видны на лицу Љубомира, он падаје на колєна, а потом на бок. Издаваје се тежко воздыханје. Љубомир стараје се нєчто сказати брату и не може: из уст тече кров. Божидар опушчаје се на колєна и приближаје ухо к јего устам, але кромє хриплых звуков ничего не слыши. Лице Љубомира јест совсєм блєдо. Он починаје быстро и шумно дышати. Јего зєнице кружет се скорєје, разлегаје се страшно гласно стонанје. Стон, кторы неможно ни с чим замєшати. Глава Љубомира опадаје в бок и устанавјаје се тишина. Једино широко отворјене очи Љубомира продолжали гледєти нєкамо в даљ. Божидар закрываје очи брата. Неочекывано он чује, же брзо падаје в нєкаку диру. Вслєд великој быстрости паданја, из очиј почели изходити солзы, а уши прєстали слышати од шума. Он затварјаје очи, а уши закрываје руками. 40

Всечто стало тихо. Божидар одкрываје очи. Тутчас он јест в дому. Прєд њим јест јего стары отец на лежишчу. На челу отца видиме сут капје пота. Божидар подходи ближе и разумєје, же тој не угледаје јего. Кожа Голуба силно ожолтєла. Божидар примєчаје, же бєлкы очиј такоже сут жолте. Поглед отца изражаје велико страданје. Сын кладе длањ на чело отца и одчуваје мочны жар. Божидар тресе јего за рамена, хоче нєчто запытати, але Голуб како бы је в несвєдомости: ничто не види и не одзываје се. Однєкуд сврху разноси се гремєнје разбитого стекла. Божидар одкрываје очи, воздвигаје главу и види в окну нєкаку активност. — Кто тут јест? — прєстрашено спрашаје кот. — Не боји се, ја јесм прилетєл да бых могл помогти тобє! — одповєдаје загадочны гост. — А кто ты јест? — не разумєје Божидар. — Ја јесм албатрос. Божидар стараје се разгледєти в сумраку фигуру великого птака. — Како ты јеси оказал се тут? — Имајеш правду, моја природа јест морје и ја рєдко лєтају над земјеју. Але у птиц јествујут своје каналы за комуникацију. Тако ја јесм узнал, же једној свєтлој души грози смртна опасност. Борба с Чрнобогом не прєставаје се ни на минуту. Освободженје даже једној душе јест наш малы, але силно важны вклад в побєду над темными силами. — Чему ты јеси рєшил, же ја имају свєтлу душу? — Једино добра душа јест способна изпрва думати не о собє, а о другых! 41

— Не разумєју, что ты имєјеш на уму? — Ты јеси спасл птичку кавкы, когда јеси был силно гладным, а тако буде поступити совсєм не всакы. — В том моменту ја јесм не имєл сумнєниј како поступати. — Јеси млады и душа твоја јешче не успєла стати чрствоју, ты остро чујеш чуджу бєду. — А чим ты мнє будеш помогти? — не разумєл Божидар. — Влєзај мнє на хребет, ја буду однести тебе из вєже. Трєба спєшити, допока не јавила се охрана на звук разбитого стекла. Божидар с трудом влєзл на окно. — Ај! — крикнул кот и почел лизати лапу: — Привидно, ја јесм порєзал се о стеклєны одломок. — Тутчас нема можности мыслити о тутом, — албатрос указал долгым кљуном на рањену лапу, — јест трєба како можно скорєје изојдти одсуд! Медле крокы и тежко дыханје разлегајут се за дверами. — До тут иде Брјухаты, мој страж! — со страхом изрєкл Божидар. Кот потрєбовал дост силно постарати се, да бы сдєлати туто, але, наконец, он влєзл на хребет албатроса. — Легај на брјухо, прєдњими лапами обхвати моју шију, а задњими хвост, — поучил албатрос, — не боји се, моје крила не будут давати тобє завалити се в бок! 42

В дверах објавил се чловєк-вепр. Нєколико секунд је минуло и похытитељ, сразумєвши, что стало се, метнул се к окну. Албатрос одпхнул се од оконној рамы и, схвативши воздушны поток, почел слизгајуче лєтанје. — Јест удача, же воздвигнул се вєтр, за мене јест тежко лєтати в безвєтрје, — примєтил албатрос. — Ну и вышина! — возкликнул Божидар. — Једнакоже, јестли ја бых даже залєзл на окно ночју, ја бых не смогл освободити се. Привидно, одсуд до земје јест приблизно петдесет метров, не ли? — Не мење, — согласил се албатрос. Когда они пролєтали мимо ступенишча, по кторому вчера чловєк- вепр воздвигнул се с котом в клєткє, Божидар возкликнул: — Једнако много лєпо ступенишче јест. Вчера в темности ја јесм не сразумєл, како оно је красиво... и колор такы јаркы јест... мој похытитељ изрєкл, же оно израбјено једино из мрамора. — Да, оно цєлком је из мрамора, — потврдил албатрос, — а он не сказал тобє, чему оно имаје такы колор? — Не... — с недоумєнјем одговорил Божидар. — Нєкогда давно, туто ступенишче ослєпјало својеју бєлостју. Натолико, же в солнечны дењ јего можно было увидєти издалека. Але с того часа како до Чрнобора почели проникати душе, колор ступенишча стал поступно мєњати се. Изпрва не силно, скорєје непримєтно, оно почело немного розовєти, потом выше, допока не стало бордовым, а уже послє добыло порфиры колор. Туто дєјало се из того повода, же всакы дењ на њем чинет жртву Чрнобогу. 43

— А не јего ли тој замок је? — домыслил се Божидар. — Да, ты јеси был в дому самого Чрнобога. — Невєројетно! Такто о њем прєдупрєджал мене кључник, когда говорил, не ходити в дом на горє? — Да. — Изгледаје, же тутдењ то ступенишче бы стало јешче выше чрвеным од мојеј крви... — задумливо прємолвил Божидар. — Привидно, тако јест... — прєдположил албатрос, — тутчас тобє трєба помыслити о спасенју. Колико дњев ты јеси уже в Чрнобору? — Третји дењ. — Туто значи, же, ако ли тутдењ до захода солнца не будеш изојдти од тутого мєста, будеш остати тут навєкы. Колико добрых дєл ты јеси израбил? — Ја јесм спасл птичку кавкы и јесм хотєл помогти гусу, але направду он оказал се обрачником. — То не јест твој проблем. Сучност в том, что ты јеси одзвал се на јего бєду и јеси почел помагати јему. В тутом моменту, заисто, тобє јест потрєбно израбити јешче једно добро дєло, — сказал албатрос, — докуд ты јеси шел? — До жолвиј. Кавка сказала, же оне долго живут и зато силно разумне сут. Ја јесм хтєл запытати јих, како можно најдти магичне врата. — Оне живут в другој странє, ты јеси заблудил се. Ја мысљу, приблизно за једну часину мы будемо дојдти, држи се крєпко, друже! Албатрос немного наклонил торс вправо, повратил се обратно и полетєл в страну морја. 44

5 Жолви и козы Дењ оказал се достаточно јасны. Солнце уже возвысило се и силно нагрєло срст на хребту кота. Божидар не имал можности скрыти се од жара и једино струје воздуха сут освєжали јего. Скоро кот почул, что влажност брзо повышала се: вєтрик приносил капје мокроты, кторе пријетно охладжали. Он гледнул на дол и увидєл, же спрєду од њих протегнула се безгранична равнина. — Јест ли то морје? — запытал Божидар. — Да, мы уже без малого јесмо дошли, — одговорил албатрос и почел сниженје. Албатрос сєднул на невелику скалу на брєгу и кот с недоумєнјем спросил: — Начто јеси седл на скалу, а не на пєсок? Тут јест дост высоко и мнє буде трудно спушчати се. — Смилуј, але не могл јесм издєлати то инако. Да бы почети лєтанје, мнє јест трєба схватити воздушну струју. А вот и жолви сут! — могучи птак указал крилом вправо, кде в нєколико сот метров даље пасли се жолви и додал: — Тутчас мнє јест трєба оставити тебе. — Хвала тобє за помоч, добры албатросе, како ја можем поблагодарити тебе? 45

— Најлучше, что ты можеш израбити в тутом моменту — изојдти из Чрнобора. Паметај, имајеш на то мење неж једин дењ! Ако ли тобє буде потрєбна моја помоч — зови. — Како ја буду смогти призвати тебе? — Дља тутого встани на задње лапы, воздвигни главу к небесам, изговори туто заклинанје и ја буду прилетєти брзо: Не могу најдти другого, Помагај мнє, албатрос! Прошу силно, прошу много: Разрєши ты мој вопрос! Албатрос одгнул крила, одпхал се од скалы и почел лєтанје. Божидар возвысил главу к небу и јешче раз поблагодарил својего спаситеља. — Доброта всакчас врачаје се! — одповєдєл албатрос и направил се к морју. Глад поновно припомнєл о собє вєроломным клокотанјем в брјуху. Гнило јаблоко, кторо он сједл вчера вечером, очевидно јест скупо једиво, особливо при такых великых путованјах. Кот обозрєл се. «Заисто, буде непросто спушчати се, једнако одсуд одкрываје се прєкрасны обзор: цєлы невеликы залив можно разгледєти како на длањи», — помыслил собє Божидар. На жалост, вокруг он не угледєл никакого једива, але, прєд јего очами јавил се достаточно необычны вид. В једној странє размєстила се група гигантскых жолвиј, в другој — нєколико коз, а недалеко одтуд лежали разбите панцире жолвиј. Набравши се смєлости, он почел поступно сходити со скалы. Кот старал се идти впрєд остражно и помало, затоже обниженје 46

было силно стрмо. Уже ближе к земји он изгубил координацију и упадл на дол, добывши собє нєколико болєсных модрин. Кот встал, отресл се и пошел до жолвиј. Он непрєстанно везнул, а јего лапы опаљал нагрєты солнцем пєсок. Чим вече он приближал се к жолвам, тым выше чудил се јих размєрам. «Вєројетно, всака повинна имати масу принајмење триста килограмов», — прєдположил Пругаты. Наконец, он подшел совсєм близко к жолвам и сказал гласно: — Поздравјају вас! Како јесте? — Мы јесмо недобро, — смутно одповєдєла жолв с флекоју на панциру, — а ты кто је? — Ја... ја јесм свєтобєжник, — нашел нужно слово кот. — Свєтобєжник... — повторила жолв, — а начто ты бєжиш по свєту? — Уже выше двох дњев назад ја јесм оказал се в Чрнобору, и, сдаваје се мнє, за цєлы свој живот тако много не пробєгл јесм. — То јест шчестје за тебе, — закључила жолв. — Зачто ты тако мыслиш? — не разумєл кот. — Ты јеси брзы, и, ако ли буде потрєба, можеш просто убєгти, а мы јесмо... — А вы јесте? — спросил Божидар. — Мы јесмо силно медле, затом и не можемо убєгти аж когда наш живот јест в опасности. Чи видиш там одломкы панцирев? Прєдтым оне приналежали нашим сродникам. — Что с њими стало се? 47

— Тысечи лєт мы јесмо жили на тутом брєгу не знавши жаља, але нєкогда појавили се козы. Такоже како и мы, оне једајут траву. За нас крмы было досыта, але с појавјенјем коз, јеј стало недоставати всим. А когда јим недоставаје једива, оне нападајут на нас. Козы разбивајут копытами панцире и поједајут нас. Покромє, оне често разорјајут мєста за складованје наших јајц. Послє појавјенја тут коз, наша коликост скратила се не мење, неж десеткратно. Ако ли тако буде идти и даље, в концу мы будемо измрєти. — Ја думају, же знају, како можно вам помогти! — смєста домыслил се Божидар. — Але како ты будеш помогти, вєд ты јеси силно малењкы? — Ја владєју језыками всих животин. — Направду ли ты будеш умолити коз выше не нападати на нас? Ты даже не имајеш панцира, оне будут разтоптати тебе в миг ока! — Не, ја буду поступити инако. С тутыми словами кот остражно направил се к козам. — Поздрав! — бодро сказал Божидар. — Поздрав и тобє, пругаты котче! — одговорила једна коза тако љубезно, же никако неможно было помыслити, же она нападала на жолвиј. — Заисто ли вы умртвјајете жолвиј? — Мы умртвјајемо?! — без малого разом с негодованјем одговорили козы. — О, вєројетно, оне набајали тобє всакых глупостиј, а ты јеси повєрил! — А одкуд тогда туто јест? — кот указал лапоју в страну разбитых панцирев. 48

— Ну... — почела објасњати коза, — видиш ли, тут јест силно мало травы и понєкогда, особливо, когда мы очекывајемо појавјенје потомства, нам не доставаје једива и мы... — Вы немного мєњајете диету, да ли? — завршил рєченје Божидар. — Да... — потврдила коза и смєста поинтересовала се, — јеси ли ты гладны? — Чему ты запытывајеш? — подзрєно сбраздил брви кот. — Бє-є-є... — заблејала коза, — мимоходом, тутчас јест мало травы, а нам потрєбно добро јести, да бы у нас было млєко, иначе нам не прокрмити наших дєтеток! К њим подступила највелика коза и прєдложила својеј сродници: — Давај будемо взети ту жолв, с флекоју на панциру. Она јест много медла, ја давно слєджу за њеју. — Вы вєд не хчете сказати, же?.. — од недоумєнја кот не закончил рєченје, але једино скривил хребет, а хвост израбил пушистым, да бы хот немного казати се вечше. Тогда козы сут окружили јего и уже грозно сут изрєкли: — А такому малењкому, какым ты јест, а јешче без панцира, буде достаточно једного мочного удара прєдњими копытами, јеси сразумєл? Проч из драгы! — Не-не-не... — со сметенјем почел бєгати кот, — ја знају, како... ја бых могл... 49

Але козы уже не слышали јего, они направили се в страну жолвиј. Жолви угледєли јих и пошли проч, але тако помало, же то выше было подобно движенју на мєсту. Кот побєгл за козами. — Всечто можно разрєшити инако, послушајте мене, прошу!.. — увєрјал јих Божидар. Меджутым, козы дошли до жолвиј. Жолви, разумєјучи, же јим уже не скрыти се, втегнули главы и плавутнице в панцире. Тутчас всака имєла надєју, же тој момент она буде прєжити. Највелика коза без малого подшла к жолви с флекоју, и, одпхнувши се задњими ногами од земје, с силоју ударила прєдњими копытами в центр панцира жртвы. Панцир изтрпєл удар и не разбил се. Кот избрал момент, когда коза готовила се израбити поновны скок, он вскочил и схватил њу зубами за бедро. Гласны крик разнесл се по заливу. Прєстрашене козы разбєгли се в разне страны. Скоро Пругаты опустил хват и спадл на земју, але угрызена коза успєла ударити јего ногоју прєд тым, како он бы убєгл. Удар оказал се такым силным, же кот болєзливо влетєл в једну из убєгавших коз. Пријатељкы порањеној козы сут не сразумєли, что стало се, оне настрашили се јешче выше и побєгли како можно скорєје. Послє нєколико моментов омлєнја, свєдомост вратила се к коту и он увидєл, како на њего лихо бєжи угрызена коза. Она дєлаје обычајны скок заради удара прєдњими ногами и Пругаты једва успєваје уклонити се од страшных копыт. — Что ты хчеш од нас? — зло запытала порањена коза. Божидар примєтил, како по јеј бєлој ногє тече чрвена струјка крви. — Ја јесм пришел да бы добыти совєт, раду од жолвиј, але смєста јесм сразумєл, же оне выше неж ја потрєбујут помоч. — Травы тут мало јест, а нам јест трєба развести здраво потомство. 50

— Недалеко одсуд јест мєсто, кде травы тако много јест, же вы не будете смогти сјести ју за цєлы ваш живот и там никого нема: вам не буде потрєбно дєлити ју с кым-небуд јешче. — Одкуд ты туто знајеш? — с сумнєнјем запытала угрызена коза. — Не измыслил ли ты јеси туто, да бы изгубити нас? К њим подступили друге козы. — Не-не-не! Јесм видєл тој простор, летєвши на хребту албатроса. Ја знају кде то мєсто јест и могу вас довести туды. Ако ли мы будемо одправити се тутчас, будемо дојдти приблизно за три-четыри часины. Козы собрали се в круг заради дискусије. Скоро порањена коза, с хроманјем изступила напрєд и одповєдєла: — Мы јесмо сугласне, але имај на уму, јестли будеш омамити нас, тогда наши копыта уже не будут шчедити тебе. — Јесмо договорили се, — радостно потврдил кот, — але обєчивајте, же в путу вы будете крмити мене млєком. Пругаты встал во главє козјего стада и триумфално почел ступати в страну лєса. Он немного хромал, затоже удар угрызеној козы оказал се дост силным. Божидар был задовољены, затоже половина дєла была израбјена, тутчас остало се једино привести коз до новых паствишч и буде можно оставити Чрнобор. Когда они проходили мимо жолвиј, тамте од страха поновно скрыли се в панцирах. — Не бојите се! — успокојил јих кот. — Мы одходимо, од тутого момента травы буде достаточно всим! 51

Жолви остражно изсунули из-под панцирев главы и плавутнице и почели благодарити кота. — Хвала тобє, драгы коте, ты јеси наш спаситељ! Скажи, что мы быхмо могли израбити заради тебе? — Ја ишчу магичне врата, да бы изступити од Чрнобора. Јесм слышал, же всекратно оне појавјајут се в новом мєсту и много быстро изчезајут. — Твоја правда јест, але мы имајемо нєчто за тебе... Жолв с флекоју на панциру почела рыти пєсок и скоро Божидар увидєл малењкы кристал розового колора с недолгоју ниткоју. — Чим ближе ты будеш находити се к поновному мєсту појавјенја магичных врат, тым выше јарко тутој кристал буде блєскати, — објаснила жолв. — Ако ли он буде почети блєднєти? — уточнил Божидар. — Очевидно, то буде означати, же ты оддаљајеш се од тамтого мєста. Разумєје се, он не буде указати тобє точне координаты, але лєпје за тебе мы все једно ничто не имајемо. Возми јего! Заисто, коту потрєбно было силно постарати се, да бы повєсити тој кристал собє на шију. Он отресл се од пєска и изрєкл: — Велика хвала вам, добре жолви! Будте здравыми! — Мы желајемо тобє всечего најлєпшего, ласкавы коте! 52

6 Кот одводи козы до новых паствишч Кот и козы шли без малого двє часины. Солнце уже воздвигнуло се достаточно высоко, и то означало, же тутчас јест приблизно полдењ. Пут был тежкы: обниженја сут непрєстанно прємєњали се на возвышенја, понєкогда силно стрмыми. Козы строго наказали својим дєтам, да бы те не одходили од трасы, затоже они абсолутно не сут знали тутого мєста. На трасє было множство вузкых стежек, на кторых једночасно могла бы пројдти толико једна коза. А нєкторе из тых стежек размєшчали се паралелно безднє, точно на самом крају высокых скал. Силно уморивши се, козы постановили станути на постојку. В нєкакы момент оне не нашли једного козлика. Изпрва козы помыслили, же сут погрєшили, и счислили дєтиј јешче једнократно, але резултат был једнакы. Оне почели дискусију, како можно лєпје поступити тутчас, але, она достаточно быстро прєшла в крикы и спиранје. — Јест трєба обвезно најдти моје дєте! — тврдила мама утраченого козлика. — А зачто ты сама не слєдила за њим? Једино ты јеси виновата в том, ты јеси зла мати! — клела њу друга коза. — Ја... ја... — неувєрјено одповєдєла нешчестна мати, — привидно, нєчто мене одвлєкло... мысљу, ја јесм припомнєла собє... да, туто точно одиграло се недалеко одсуд, при бєлој скалє, јесмо шли при њеј пет минут прєд тым. 53

— Заисто ли ты прєдлагајеш вратити се? — пытала незадовољена коза. — Направду ли ты јеси забезпаметила, же коту је потрєбно довести нас до новых паствишч, и, что выше, тутдењ допока солнце не буде зајдти, јему јест трєба успєти најдти магичне врата и изојдти из Чрнобора? — Поступајте како вы хчете, але ја не буду оставити своје дєте, мнє јест трєба јего најдти, даже јестли вы не будете мене чекати! — с жаром одговорила мати утраченого козлика и додала: — Заисто ли вы, оказавше се в мојеј ситуацији, бы поступили инако? Једне козы гледнули на другых. — Послушајте, ја имају до вас пропозицију! — кот изступил напрєд и завршил спиранје коз: — Једна половина путованја уже пројдена и даље драга буде много легша. Мы с матерју заједно будемо појдти искати козлика, а вы можете тут оддохнути и нєчто сјести. Ако ли буде минути једна часина и мы не будемо вратити се, одправјајте се вы в пут самостојно. Ја буду објаснити, како вам јест потрєбно идти. Козы по својему обычају сошли се в круг заради дискусије. Послє краткых дебат највелика коза, та, ктору угрызл кот, обратила се до Божидара и одговорила: — Добро, Пругаты, повєдај, како нам можно дојдти до новых паствишч! Божидар дост детаљно објаснил козам, куды јим јест потрєбно идти даље и заједно с безрадостноју матерју пошел к бєлој скалє — искати утраченого козлика. — Можно с њим нєчто зло одиграло се?.. — безпокојила се нешчестна мати. — Највыше ја боју се нєкакого предатора... 54

— Не страши се, — успокајал ју кот, — привидно, нєчто притегнуло јего поглед. Ја мысљу, точно в такы способ он остал се взаду. — Да, имајеш правду, он јест дост пытливы и ја силно боју се, да бы не стало се нєчто недобро! — не прєставала безпокојити се мати, и, желајучи како можно скорєје најдти сына, побєгла тако брзо, же кот једва успєвал за њеју. За пару минут они дошли до бєлој скалы и мати почела звати козлика. Божидар не знал, же козы могут блејати тако гласно. На жалост, никто не јавил се на зов. Тогда они почели огледати мєсто, договоривши се, же коза буде продолжити блејанје, да бы коту было легше најдти ју. Скоро кот вратил се до козы с неочекываноју вєстју. — У взадној страны скалы јествује невелика дира. За тебе она силно мала јест, але твоје дєте вполнє бы могло туды пролєзти. Ја буду поискати јего внутри, а ты встани у входа и периодично давај глас, да бых ја потом простєје могл најдти изход. Они обшли скалу и кот хытро пролєзл довнутра. Абсолутна темност обложила јего. Он одбочил се вправо, але наскочил на оградженје, пошел в обратном смєру — влєво, але там было то само. Божидар без малого уже три дни находил се в Чрнобору в обличју кота и вполнє успєл набыти многе котје навыкы. Обњухывајучи всечто вокруг, он наскочил на стєну и лизнул ју. На језыку остал се сољены вкус. Скоро јего очи привыкнули к темности, и он угледєл, же кристал на јего шији слегка блєскаје. «То је добра помоч в темности!» — обрадовал се Божидар. В тутом моменту он уже могл различати обрысы стєн. Тутчас он сразумєл, же находи се в тунелу. Кот прошел немного напрєд и почул козји запах. «Хм, не добро разумєју, можливо моја срст абсорбовала запах козы, или... или козлик заисто был тут?» — размысљал Божидар. Чим даље он шел впрєд, тым мење јасно 55

слышал блејанје козы. Он продолжил идти, и, мало позднєје примєтил, же тунел иде с наклоном до дола. Понєкде он ставал выше тєсны, але потом разширјал се поновно и наопак. Је минуло јешче приблизно пет минут и тунел стал поступно разширјати се и в концу кот изшел до пустого простора. Тамтој простор изгледал како грот, пешчера. Божидар поновно лизнул стєну и јего домысл потврдил се: «То јест сољ, јесм тако и помыслил прєд тым. Ако ли, туто јест система карстовых, красовых пешчер, одсуд вообче можно не излєзти!». Привидно, он прошел достаточно далеко, затоже уже не могл слышати глас занепокојеној матери-козы. Обшевши пешчеру по кругу, кот одкрыл три изхода из њеј, кромє тутого, скроз кторы он вшел до тут. Да бы рєшити, в какы из трєх појдти, кот подходил ко всакому и слушал. Когда Божидар был у послєдњего изхода, он услышал однєкуд издалека приглушено ехо, кторо напоминало јему звук, подобны гласу. Кот живо пошел в ту шчрбу. По мєрє того, как он шел впрєд, коридор ставал се много вузкы, а звук дєјал се выше гласны. Наконец, Божидар уже добро разпознавал жалостно блејанје утраченого козлика. — Слышиш ли ты мене? — кот силил се сказати туто дост гласно, але не прємного. — Бє-є-є... — козлик заблејал јешче выше активно, — ја јесм тут! — Тихо! — наказывал јему кот. — В подземјах јест грозно кричати. — А в какы способ тогда ја бых могл призвати помоч? — не разумєл нешчестны козлик. — Добро, але ја уже јесм тут, прошу, не кричи даље, толико обрушенја нам не доставало, — успокајал јего Божидар и додал: — Јеси ли ты заткнул се? 56

— Да-а-а... — проблејал прєстрашены козлик, — не могу ја прємєстити се ни напрєд, ни обратно. Да бы развєдати ситуацију, кот пролєзл меджу ногами козлика и оказал се спрєду од њего. Даље тунел брзо ставал се много вуже. В тутом моменту кот, да бы такоже не заткнути се, повратил назад. — Попробуј идти взад, — прєдложил Божидар, подступивши к нешчестному младчику. — Никако ја не могу... — совсєм смутно заблејал козлик. Свєченје кристала увеличило се. Кот встал на задње лапы и гледнул точно в очи козлику. Јего зєнице разширили се од страха, оне, буквално, молили о помочи. — Прошу, прости мене за то, что ја тутчас буду учинити... — неочекывано изрєкл Божидар. — Заисто ли ты будеш оставити мене тут? — в паникє запытал козлик. — Мысљу, твоја мати не буде простити мнє тутого... — прєдположил кот. — Тогда начто тобє јест потрєбно моје смилованје?.. Само козлик завршил рєченје, како кот, набравши се храбрости, силно схватил острыми клами за груд младчика. Козлик крикнул најгласно и заједно с тым дргнул се назад с огромноју силоју. Од такого крика кот на краткы час аж прєстал слышати. Освободивши се од невоље, козлик како бы окаменєл. Тутчас он был без разумєнја, что јему дєлати даље. Кот стојал поблизу, јего уста полнил сољены вкус крви. 57

— Јест час изступити од тутого мєста, — уморјено молвил Божидар. — Иди точно за мноју, и, никуды, ты слышиш, никуды не поврачај. Козлик вышел из станја отупєлости и покорно пошел за котом, једино понєкогда хлипајучи од боља. Не успєло минути десети минут, како они изступили из пешчеры. — Ах! — возкликнула радостно мати и почела благодарити кота. Скоро мати-коза разгледєла обдрєне бокы својего дєтета, а когда гледнула на груд козлика — увидєла свєжу рану, ктора јешче крвавила. — Что с тобоју там стало се, сыне? — прєстрашено запытала коза. — Кто нападл на тебе в пешчерє? Козлик не одговорил ничто, але једино кратко гледнул на кота. — Тутчас нема врємене, ја буду изложити всечто в путу! — подгонил всих Божидар. — Нам јест трєба спєшити! Они шли дост брзо и скоро вратили се на то мєсто, кде они раздєлили се. Друге козы привитали јих одобритељным блејанјем. — То јест много добро, же вы не одшли одсуд! — радостно сказала мати најденого козлика. — Заисто, мы уже сбирали се одходити, — одговорила највелика коза и додала: — Вас не было тут без малого часину. — То јест всечто вслєд мојеј љубопытности, прошу смилованје! — виновато попросил козлик. — Најважно јест то, что всечто скончило се добро! — одповєдєли друге козы. 58

— Тутчас не всечто је докончено, в тутом моменту ја јешче должен довести вас до обєчиваных паствишч, — припомнєл Божидар. — Хеј, Пругаты, а кде сут твоје пругы? — запытала мати најденого козлика. Кот обозрєл се и сразумєл, же, заисто, на њем не остали се чрне пругы, једино срст сивого колора и закључил: — Привидно, ја јесм израбил три добре дєла и тутчас имају можност изојдти од Чрнобора. — Але ты не будеш ли оставити нас тут? — запытали козы с подзрєванјем. — Саморазумно, ја не буду вас омамити! — категорично одповєдєл Божидар. — Ја буду изполнити своје обєчанје! Кот наново встал во главє козјего стада и они заједно одправили се в пут. Скроз нєкакы час највелика коза примєтила нєчто особливо. — Хеј, Пругаты, — обычајно обратила се она к коту, хот пруг на њем уже не было, — твој кристал стал свєтити выше јарко или почело ставати выше темно? — Не вєм, ја јего не виджу, затоже он је на мојеј шији! — жартовал Божидар. Не успєли они пројдти нєколико минут и кот уже сам дост добро примєтил својими очами, же свєченје кристала стало силно выше. «Очевидно, магичне врата сут нєкде поблизу...» — домыслил се Божидар. Меджутым, они дошли до обширных пољан. Колико могли угледєти очи, до 59

самого хоризонта, сут разпрострли се горкы с сочноју зеленоју травоју. Увидєвши таке богате паствишча, вслєд удивјенја козы даже отворили уста. — Охо! — удивјено изкрикнули козы без малого заједно. — Заисто, јеси не омамил нас, Пругаты! — Имају надєју, же тут буде једива досыта за вас и ваших дєтиј, — с задовољенјем изрєкл Божидар и воздвигнул главу до хмуривших се небес: — Тутчас мнє јест трєба оставити вас, затоже моје заданје јест изполњено. — Велика хвала тобє, добры коте! — козы стали срдечно благодарити Божидара. — Мы желајемо тобє најдти магичне врата и успєти изојдти днес од Чрнобора! — Сбогом! — одговорил Божидар и пошел даље. Он спєшил, затоже не знал точно, колико часа остало се прєд заходом солнца. В тутом моменту Божидар уже не имал сумнєниј односно силы свєченја кристала. Јего интенсивно блєсканје јавно говорило о близкости магичных врат. Але такоже Божидар сразумєл, же заисто почело темнєти. В јего главє грозно звучали слова кључника: «имајеш малы час», за кторыми слєдовало острєженје албатроса: «ако ли тутдењ до захода солнца не будеш изојдти од тутого мєста, будеш остати тут навєкы». Меджуврєменно, Божидар дошел до огромној рєкы. Брєг, на ктором он находил се, был повыше обратного и тому он легко смогл оцєнити ширину рєкы, она изгледала како нєчто близ половины километра. «Вєројетно, там је страшно могутно теченје...» — помыслил собє Божидар. Кристал без малого был у земје, але свєтил се тако јарко, же принудил кота честично затварјати очи. «Привидно, мнє јест трєба дојдти до другого брєга» — рєшил Божидар. Једино он успєл помыслити о том, како над рєкоју како бы нєчто загорєло се и тутчасно угаснуло. «Что то было? Може блєскавица? — 60

пронесло се в јего главє. — Или не?..». Кратко блєсканје свєтла, кторо он успєл примєтити, возникнуло приблизно по центру рєкы. Божидар бојал се прєдположити, что та блєскавица совсєм не была блєскавицеју, а, можливо, заисто то сут магичне врата? Кот в паникє почел крутити се на једном мєсту, не знавши, что јему јест потрєбно дєлати даље. Страх објел јего од мысљи, же он навєкы буде заткнути се в Чрнобору, затоже шанс пројдти скроз таке врата был незначно малы. Тутчас кристал буквално ослєпјал јего својим свєченјем. Кот затворил очи и стал припоминати собє како можно призывати помоч. Прошла једна минута и Божидар изрєкл: Не могу најдти другого, Помагај мнє, албатрос! Прошу силно, прошу много: Разрєши ты мој вопрос! Он продолжал сєдєти с затворјеными очами, але уже не из того повода, же јего ослєпјал кристал, а тому, же јему было страшно отворити јих. Не минуло пети минут, како Божидар услышал знајемы глас: — Ты јеси призывал мене, друже? — одзвал се могучи птак, приземјивши се поблизу од кота. — Да, добры албатросе, ја прошу поможи мнє! — умољал Божидар. — Ја буду израбити за тебе все, что ја буду смогти. Говори ты! — Чи видиш ли там нєчто, над рєкоју?.. — кот указал лапоју в страну неба, приблизно всрєд рєкы и додал: — Изгледаје тако, же тутчас будут јавити се магичне врата. Момент тому ја јесм примєтил, како там нєчто блєскало. 61

— Заисто, врата могут појавити се все једно кде, кључник говорил тобє о том... — разумно почел одговарјати албатрос, але Божидар неочекывано прєрвал јего. — А! — једино смогл изрєкти Божидар, увидєвши в небу јаркы објект. — Оне воздвигнули се выше и дост силно! Колико од њих до воды, како ты мыслиш? — Мысљу, приблизно сто метров јест. Привидно, то, заисто, сут магичне врата, твој портал до дома. Нам неможно медлити, тутчас јест твој једины шанс да бы оставити Чрнобор. Брзо лєзи мнє на хребет! — приказал албатрос. Кот живо изполнил приказанје албатроса, кторому было дост тежко возлетєти: на равнинє не јест можно смєста схватити воздушну струју. В концу, послє серије неуспєшных проб, албатрос почел лєтанје. Заради возвышенја он мусєл активно трудити се крилами, и, скроз нєколико секунд, он уже смогл почети слизгајуче лєтанје. В тутом моменту албатрос потрєбовал немного оддыхати, затоже возлетєнје с брєменем на хребту забрало у њего много сил. По мєрє возвышенја, кот јаснєје и јаснєје разпознавал магичне врата. Тутчас оне уже не мигали, а засвєчали се непрєстанно силно јаркым свєтлом. Портал изгледал како вртајуче се спиралне кругы свєтла. Те кругы какобы разпрострањали се немного напрєд. Воздвигнувши се вєтр помагал албатросу в лєтанју, але периодично односил јих в другу страну од врат. Божидар примєтил чудну особливост: с какого боку од портала они бы с албатросом не находили се, он всакчас оказывал се поврачены к њим само једноју страноју. Можливо, тако было из того повода, же он имал форму сферы, але тутчас путники не имали часа, да бы изучати тутој објект. 62

— Држи се крєпко! — крикнул албатрос, когда почул, же Божидар ослабил хват. Кот обхватил шију и хвост птака тако силно како толико смогл. Когда они воздвигнули се над порталом приблизно на тридесет метров, албатрос приказал: — Одпхај се од мојего хребта и скакај до горы, да бых ја успєл нырнути на дол и охранити тебе в случају, ако ли врата будут затворити се. Срдце Божидара стукало тако силно, како бы хтєло изскочити од груди. Але он одолєл себе, и, избравши момент, когда они находили се највыше точно над порталом, одпхал се лапами од хребта албатроса и скочил до горы. Албатрос моментално тргнул се на дол, да бы брзо оказати се много ниже Божидара. Птаку трєба бы было изловити кота, ако ли тој не буде проникнути во врата или јестли оне будут затворити се прєрано. Окрєпнувши вєтр всечто отегчал. Заисто, Божидару было тежко проникнути в портал, а албатросу — изловити јего в случају необходимости. «Ако ли он не буде схватити мене, ја, направду буду разбити се о воду!» — бојал се Божидар. Кот с помочју хвоста помагал собє држати поправны смєр лєтанја, але вєтр всакы момент рвал се одсунути јего в бок. Божидару казало се, же он лети цєлу вєчност. Прєд јего очами проносили се епизоды из јего дєтинства и младости, але највыше зајмливо было то, что оне все одигрывали се какобы једночасно. Когда Божидар пробудил се од видєниј, до цєља оставало се совсєм мало. Вєтр принудил јего нєколикократно обрнути се. Наконец, кот израбил послєдње усилје за поправјенје смєра лєтанја и успєшно влетєл в портал. 63

7 Долгоочекываны повраток Когда Божидар отворил очи, около њего была једино велика лєсна пољана. «Зачто тут трава је така высока? — спрашал себе Божидар. — Ничто не јест можно видєти за њеју». Обозрєвши се, он сразумєл, же како и прєдтым прєбываје в обличју кота. «Проклетје! — гнєвал се он. — Привидно, нєчто не сработало». Он встал на задње лапы, да бы высока трава не мєшала јему огледати мєстност. Ничто необычно поблизу он не примєтил, толико спрєду видєло се невелико дрєво. Божидар пошел до њего. «Можливо, ја совсєм не јесм изшел од Чрнобора, једино јесм измєнил мєсто? — запытывал себе он. — Јесм был над рєкоју, а тутчас на пољанє». Дошевши до дрєвка, кот одкрыл, же то је малењкы дубок. Он обшел јего вокруг, и, не нашевши ничто зајмливо, рєшил, же бы было добро дојдти до најблизшего села. Може быти там он буде смогти добыти рєшенје? Кот избрал смєр на слєпо и покљусал в густје лєса. В путу Божидар примєтил дост много жолтых листов на земји, трава такоже не изгледала свєжеју. «Јесењ починаје се... — разсуджал Божидар. — Всечто је, како изсловил мнє кључник: за три дни, кторе ја был в Чрнобору, тут минули три мєсеце. Вєројетно, чрєз тако меджуврєме, тут дост много чего одиграло се... А ја... в таком случају ја уже был повинен вратити се из Бєлодољја. Можливо мене уже ишчут? Како там живут мој отец и Љубомир? А Славица? Ја тако силно бых хтєл увидєти ју! Але ја заисто не знам, како бых ја могл измєнити моје тутчасно обличје? Не јест страшно, ја всечто буду повєдєти јим и мы заједно будемо измыслити како то је можно поправити, да бых ја поновно стал чловєком». Тако размысљал Божидар, допока не 64

оказал се на знајемој стежкє, ктора ведла до јегового родимого Благограда. Скоро он увидєл прве домы на окрајинє града. «Хм, прєд тым како идти к дому, јест трєба развєдати ситуацију» — помыслил собє Божидар и пошел до трга. Почутје радости разширјало се в јего груди, затоже он шел уже по родных улицах и видєл знајеме домы. В путу он стрєчал другых котов, але всакчас старал се можно најскорєје разминути се с њими. Божидар дошел до трга и смєста оказал се в гушчи људиј. Он блудил меджу редами, гледечи на множство товаров. Тут можно было увидєти без малого всечто: обдымјены јесетр, сушена шчука, сољены лосос, след маринованы в дрєвєных барелах, посољено говедје месо, запечено месо свиње, шунка, колбасы всекаке, палачинкы с икроју, јаблочне колаче и даже нєколико коровајев... Божидар проголтнул слину. Од запахов всекакых једив он почул слабост и круженје главы. Силны глад напомнєл о собє с новоју силоју. Заисто, Божидар даже не паметал, когда он једал нєчто в послєдњи раз. Саморазумно, то было јешче в Чрнобору. С надєјеју добыти принајмење једну малењку рыбку, он пошел к трговцу рыбоју. Але подојдти близко оказало се непросто. Туто мєсто уже было зајето. Великы чрны једноокы кот недобро зиркнул на неочекываного госта својим јединым оком и скривил уста. За јего хребтом Божидар примєтил јешче четырєх блудечих котов. «С тутој бандоју лєпје бы было не контактовати!» — рєшил Божидар и пошел даље, в месны ред. Там он примєтил сзаду какобы знајему фигуру. Тој чловєк куповал шунку. Божидар обшел фигуру и увєрил се, же прєд њим находи се Голуб, јего отец. Тутчас сыну показало се, же отец јегов много постарєл: брада стала выше сива, а хребет силнєје сгрбил се. — Отче! Отче! — возкрикнул Божидар, але, примєтивши, же Голуб не одзвал се, додал: — Вот јесм ја, твој сын! 65

Скоро Божидар сразумєл, что когда он изговарјаје слова, из јего уст изходи једино котје мјауканје. В тутом моменту он не знал како јешче он бы могл схватити фокус отца и почел просто трєти се об јего ногу, како обычны кот. — Изгледаје тако, же ты какобы цєлу вєчност ничего не једал јеси! — чудил се Голуб. — Добро, држи кусок! Добывши кусок шункы, Божидар поблагодарил отца на котскы способ и в миг проголтнул вкусны крајец, без малого не жувавши. Когда Голуб увидєл туто, он попросил месара одрєзати јешче нєколико кусков од купјеној чести шункы и такоже кыднул јих гладному коту. — Господине, — одговорил трговец, — је не шчеджу вашу шунку, але такых хытрецев тут је много: даш нєчто једному и скроз минуту прикљусаје десетка. — Вси они сут божји створы и мы јесмо повинни догледати за њими, — одповєдєл Голуб и пошел до зеленинара. Голуб и зеленинар знали једин другого од давна и зато уже стали добрыми пријатељами. Они дост често обговарјали новины Бєлодољја, а такоже, личне, особне ствари. — Како јеси, Милославе? — запытывал Голуб зеленинара. — Јесм добро, како ты јеси? — одповєдєл Милослав. — Направду, дєла моје сут недобре. — Имајеш ли бољ в ногах? — поинтересовал се зеленинар, складавши обычајну за Голуба сбирку зеленин. 66

— Да... але то јест не тако важно... — одмахнул се Голуб и продолжал: — Мене выше непокоји друго... К тутому моменту Божидар уже унишчил шунку и поновно нашел Голуба на тргу, але тутчас он рєшил поступати тајно. Скрывши се поблизу, он почел вниматељно слушати разговор отца с зеленинарем. — Драгы Голубе, виджу ја, что ты имајеш нєкакы смуток в души, прошу изрєчи, зачто тако је? — Да... — тежко одговорил Голуб, — то јест вслєд тој одправы товаров до Бєлодољја. Всечто оказало се неуспєшно. До мене пришло писмо од једного из партнеров по тргованју в Бєлодољју. Он говори, же Божидар измамил јего односно товара и тутчас потрєбује солидну компенсацију. Ако ли ја не буду заплатити гроше, он буде повєдєти всим, да бы в будучности никто не имал с нами бизнесов. Одкогда вратил се мој сын из Бєлодољја, он много прємєнил се: характер стал јешче выше врєдны. Јестли прєдтым было дост тежко комуниковати с њим, то тутчас без малого неможно. Од недоумєнја зєнице кота разширили се до размєра очиј. Он не могл повєрити својим ушам. Јему хотєло се протестовати, сказати отцу, же он совсєм не был в Бєлодољју, а находил се послєдње три дни в Чрнобору, але једино все, что он смогл изрєкти — замєшано мјауканје. Једнако Божидар брзо припомнєл собє, же јему јест потрєбно сєдєти тихо и тутчасно замолкнул. — А ты јеси пытал Божидара, что он одговорил тобє? — интересовал се Милослав. — Да, але он од всечего одрєкл се... Можно то јест једино шантаж, како мыслиш ты, Милославе? 67

— Тож можно, а како ты сам думајеш? — Разумєје се, ја не знају, что там было направду, але једино могу изрєкти, же мој сын вратил се из Бєлодољја абсолутно другым чловєком. Јего какобы замєнили там. — Зачто тако говориш? — запытывал зеленинар, давајучи кош со свєжими зеленинами Голубу. — Ты знајеш, он никогда не давал много чуванја нам с матерју, але тутчас он вообче без малого со мноју не разговарјаје, а ако ли и говори нєчто, то силно мало и грубо. Божидар слушал диалог отца и зеленинара и не разумєл, что туто всечто бы могло означати: или он вратил се в нєкакы другы всесвєт, или јего мєсто направду зајел нєкто другы. В тутом моменту кот изходи из својего укрытја, подходи к отцу, тре се о јего ногы, а потом гледи јему в очи, старајучи се дати нєкакы знак, сказати, же само он јест јего правдивы сын — Божидар. Отец једино глади кота и рєче: — Ты јеси много красны кот... Прєдтым ја тебе тут не јесм видєл, привидно ты јеси не мєстны? Кот вставаје на задње лапы и с огромным чуванјем гледаје отцу в очи. Голуб глади јего главу, каже «до видєнја» Милославу и иде к својему дому. Божидар гледи жалостным погледом на уходечего в даљ отца. ⁂ Божидар походил по трговишчу јешче немного и взел пут к дому. Он не знал точно, что јест трєба израбити да бы обратно стати чловєком. Але јему казало се, же, може быти, в самом јего родимом дому могл бы скрывати се кључ к разрєшенју проблема, или, принајмење, нєкако указанје до того в 68

каком смєру буде лєпје нєчто дєјати. Главна улица од трговишча шла на дол. Всечто вокруг изгледало за Божидара знаным, и, меджутым, какобы чуджим. Неочекывано он услышал дост гласне говоры. Он подшел выше близко к пивници «У старого Грубана». Владатељем тој пивнице был Велибор. Старци Благограда говорет, же в младости он был абсолутно другым чловєком. Але многолєтно војеванје и свезане с њим тежкости и ограниченја, привидно, силно измєнили јего поглед до живота. Он стал много молчаливы, а в разговору рєкл всечто имал на мысљи, не бојечи се уразити субесєдника. С посєтитељами он поступал просто. Јестли гост из нєкакого повода был незадовољены, Велибор живо указывал јему на двери, зато људи нарєкли јего Грубан. Когда надпис над пивницеју «У Велибора» стал много стары, владатељ уже тако силно привыкнул се со својим новым именем, же даже не имал сумнєниј, односно содржанја поновној вывєскы. Од того момента, всакого госта привитаје добро знана на цєлы Благоград назва — «У старого Грубана». Посрєдну какост једы компенсовала низка цєна. Божидар не миловал туто мєсто, затоже у Велибора често сбирали се сумнливи људи и обговарјали своје темне дєла. Дењ издал се жаркы и окна пивнице были отворјене широко. Подшевши ближе, Божидар увидєл нєчто необычно. За столом при окну сєдєла компанија младых људиј, ктори дост гласно разговарјали. Једин из хлапцев, сєдєвши точно у окна, имєл лице сивовитого, земистого колора. Он спирал се с другыми и активно гестикуловал: — А зачто ја јесм был повинен возити се до Бєлодољја безплатно? Ја имају дост својих дєл! — Једнако, ты без дохода не остал се, — припомнєл јему сусєд с лєвој страны. 69

— Да, але заради того, ја јесм трєбовал појдти на хытрост, — сугласил се безпокојны субјект. — Ја прєдлагају изпити за наш малењкы успєх! — пропоновал хлапец напротив изнаходливого бизнесмена и вси троје возвысили чаше с вином. Како толико они изпили, безпокојны чловєк зиркнул на кота, а кот — на њего. Божидар окаменєл. На њего гледєл какобы он сам. Тој чловєк был дотолє подобны до њего, како двє капје воды бы могли быти подобными једна до другој. Разлика была једино в земистом колору јего лица. — Что тобє је нужно, паршивы? — гласно крикнул двојник Божидара в отворјено окно. В тутом моменту Божидар почул велико негодованје, он хтєл нєчто одповєдєти јему, запытати, чему он имаје с њим равнако обличје, але вмєсто слов из јеговых уст изходило једино мјауканје. — Вот, држи! — с тутыми словами бизнесмен злобно кыднул в окно велику кост и додал: — Иди проч, убогы! Кыднута кост дост силно ударила кота по главє. Од боља и из бојазњи за своје житје, Божидар побєгл одтуд тако брзо, како смогл. ⁂ Божидар шел впрєд много остражно, затоже не хтєл по пути до дома соочити се с поновными непријемностами. Он силил се продумати план за своје наступне дєјанја, але то не шло добро. Тутчас он все своје чуванје без малого тратил на надзор за ситуацијеју вокруг. Тако он шел, допока не увидєл дом, в ктором жила Славица. Божидар задржал се и седл у отворјеных врат, размысљајучи, јест потрєбно ли приступити довнутра. 70

Неочекывано в дверах дома јавила се Славица, она намєрјала се изојдти до драгы, але примєтивши у врат кота, задржала се. — Коте, котче... — нєжно обратила се она к Божидару, — ты јеси чиј? Божидар гледнул на њу, и, уже добро запаметавши котје привычаје, почел трєти се о јеј ногы. — Привидно, ты јеси гладны? — поинтересовала се Славица и прєдложила: — Хчеш ли да бых ја дала тобє млєко? Кот ничто не сказал в одповєд, једино даље трєл се об јеј ногы. Тогда Славица пошла в дом и чрєз минуту вратила се с невеликоју мискоју млєка и поставила ју прєд Божидаром. Он почел с пријемностју локати млєко. Не прєстававши гледєнје на кота, Славица сєднула на лавку. Кот излокал млєко полно и подшел к Славици. Он гледнул јеј в очи, и, увєривши се, же она была в добром разположенју, заскочил к њеј на колєна. — О, ты совсєм ручны јеси! — обрадовала се Славица. — Можливо, ты јеси пропадл? Кде јест твој дом? Кот потрєл се главоју о рукы, а потом и о подбрадок Славице. — Јех, ако бы Божидар был подобны до тебе хот немного... — смутно примєтила дєвчина. Услышавши туто, кот даже прєстал ласкати се и гледнул на Славицу огромными зєницами. — Но ја јесм Божидар! — с негодованјем одповєдєл он, але Славица услышала једино незадовољено мјауканје сивого кота. 71

— Зачто ты тако гледиш на мене? — не сразумєла дєвчина и израбила типичны гест, поплескавши себе по ногє: — Ако ли ты будеш легти спокојно, ја буду спєвати тобє пєсњу. Кот послушно легл на колєнах Славице. Она стала гладити кота од главы до хвоста, а послє почела много красно пєванје. В души давно имам идеју И всакы дењ ја помњу ју, Не обрви моју надєју, Не изгуби моју мечту. Зачто не хчеш остановити Мој непомочны давны бєг? Чему не хчеш ме пољубити И быти разом цєлы вєк? Моја мечта и глас љубовны Помогут нам свезати се. Убєгти можеш ты, но помни, Неможно скрыти се од се. Јеј тенкы и нєжны глас был за Божидара како колєбанка и он дост брзо уснул. Да бы не безпокојити кота, Славица продолжила сєдєти не двигавши се, когда завршила пєванје. Приблизно половина часины минула и по небу разлегл се удар грома. Божидар живо соскочил с колєн Славице на земју. Јего зєнице сут поновно силно разширили се. 72

— Не боји се! — попросила дєвчина. — То јест једино гром. Божидар настражил се и непрєстанно обзирал се. — Гром не је страшны! — продолжала успокајати кота Славица. — А јестли хчеш, иди в дом, изгледаје тако, же тутчас буде почети се дожд. Помысливши немного, кот пошел в страну врат, затоже он имал потрєбу дојдти до својего дома. Славица изрєкла во слєд Божидару: — Ако ли ты будеш гладны, приходи до мене всакчас, когда будеш пожелати. Или даже можеш остати се жити у мене. Јесм смєста сразумєла, же ты јеси добры коток! Ја мысљу, мы легко будемо споразумєти се. Сбогом, котче! ⁂ Пут до дома оказал се непросты и небезпечны. Изпрва, банда хлапчиков изловила Божидара и стала малтретовати. На своје шчестје, он смогл освободити се и убєгти од хулиганов. Кот добыл једино пару модрин и подпаљене вусы. Потом јавила се необходимост бојеванја с уличными котами. Чрєз туто Божидар достал раздрто ухо и силно укушенје в хребет. Ну, а в завршенје всих проблемов, на њего излили вєдро смрадных одпадов, когда он проходил при једном дому. Послє того, Божидар постановил повратити се к рєкє, да бы умыти се. В концу, когда он дошел до дома, уже настала темност. Кот пролєзл под оградоју, и, увєривши се в том, же близко никого нема, быстро подкрадл се к својему дому. Окно в коморє за једанје было отворјено, але свєтло внутри не горєло. Кот живо метнул се довнутра. Брзо прошевши скроз ту комору, он оказал се при входных дверах, але тутчас с внутрној страны дома. Неочекываны шум принудил јего скрыти се. В дверах појавил се двојник Божидара, именно тој, кторого кот видєл тутдењ в пивници «У старого Грубана». Без никакого опоздњенја, самозванец 73

тутчасно пошел до ступенишча. Божидар примєтил, же когда двојник проходил при мєсту јего скрыванја, он почел активно њухати, ако бы одчувал нєчто необычно. Божидара туто настражило, затоже, послє того епизода с одпадами, он умыл се в рєкє и потом јешче излизал своју срст. Меджутым, не-Божидар воздвигнул се по ступенишчу и кот јасно услышал звук затварјајемых двериј. «Тутој самозванец живе в мојеј коморє!» — гнєвал се внутри себе Божидар. Чрєз пару минут, кот послєдовал за њим. Воздвигнувши се по ступенишчу, кот притајил се прєд затворјеными дверами. Не успєла минути половина часины, како он услышал крокы — нєкто такоже воздвигал се по ступенишчу. То была Стојка, в руках она држала поднос, але Божидар не успєл разгледєти, что было на њем. В блєдом свєтлу Стојка не примєтила кота. Она постукала несилно, двојник отворил двери, а Божидар, поновно изкориставши котју хытрост, скрыто пролєзл в своју комору. Стојка затворила за собоју двери. — Ја јесм принесла тобє једиво, — обратила се она к не-Божидару, — гледи, тут јест все, что ты љубиш! — А зачто чрвеных прусаков, тараканов тако мало је? — гнєвал се двојник. — Тутдењ ја не јесм смогла најдти выше тых инсектов... једнако, погледај, како много чрвов јесм добыла! Стојка с гордостју показала содрживанје подноса самозванцу. — Добро, остави на столу! — грубо приказал не-Божидар с земистым лицем и додал: — Але заутра будеш принести чрвеных прусаков с излишеком, избытком, затоже ја уже не могу видєти тых проклетых чрвов! 74

Стојка покорно кымнула главоју, поставила талирку с вечерјеју на подлогу и собрала се уже изојдти из коморы, како двојник Божидара поклицал ју: — Хеј, не имајемо ли мы нєкакых гостев? — Не, тутчас в дому сут једино мы с тобоју и Голуб, але он уже легл спати, — одговорила Стојка. — Ја имају недобро прєдчутје... — не успокајал се не-Божидар. — Мысљу, тутдењ ты јеси поновно дост много вина изпил? — рєшила Стојка. — Не выше од обычној коликости! — не сугласил се самозванец и сказал: — Добро, ступај, чрєз десет минут буде настати полноч, днес ја бых хтєл вечерјати сам једин. Стојка изшла од коморы и затворила двери. Божидар с недоумєнјем гледєл на все, что одигрывало се. «Направду ли тутој... тутој створ буде једати то, что принесла Стојка?» — в мысљи пытал он себе. Меджуврєменно, не-Божидар обнажил се и легл на подлогу. Он периодично вртєл главоју и њухал воздух, како бы почул присутност инокого. Минуло јешче нєколико моментов, и с двојником Божидара почели дєјати се нєкаке чудне ствари. Изпрва, јего глава немного изтегнула се, а потом почела малєти. Кожа стала сивєти и покрывати се краткоју шчетиноју. Тєло цєлковито сменшило се, а сзаду израстл лысы хвост. На прстах појавили се остре ногте, а уста тутчас стали выше подобне до уст звєра с двома долгыми зубами на врху чељусти и с вечшими двома зубами на долу. Прошло јешче немного обрачаниј, и прєд Божидаром уже был не чловєк, а крыса, велика мыш, хтиво жруча тараканов и чрвов. Поддавши се инстинкту ловца, кот оставил своје укрытје. Самозванец примєтил кота и с ужасом побєгл в бок. На жалост, в коморє без 75

малого никде не было можно укрыти се. По нєколико моментов бєганја и борбы, кот изловил крысу и в миг ока прєгрызл јеј шију. Разлегло се проникливо писканје, од крысы почел изходити дым, потом послєдовал јаркы блєск и чудны створ совсєм изчезнул. Комору Божидара наполнила смрадна воњ од сєры. Једино он загрызл крысу, како и с њим такоже почели дєјати се нєкаке прєображенја, але в различји од крысы, он, обратно, стал расти. Једна минута не прошла, како Божидар поновно обратил се в чловєка. Он изкыднул в окно оставших се тараканов и чрвов и много задовољены легл спати в својем дому, в својеј коморє, на својем лежишчу. 76

8 Поновне иззвы Изпрва, послє того, како Божидар пробудил се на слєдујучи дењ, он почел прєгледати своји рукы. Не примєтивши на њих срст, он такоже провєрил и ногы. Он встал с лежишча и подшел к зрцалу. На њего гледєло тоже лице, кторо он паметаје уже выше неж двадесет лєт. Меджутым, в њем нєчто прємєнило се. Оно стало какобы выше уморјено. «Можливо туто всечто мнє једино привидєло се во сну? — запытывал себе он. — Чрнобор, кључник, козы, албатрос, магичне врата... а потом јешче была Славица, ктора пєвала мнє пєсњу и гладила, пока ја лежал на јеј колєнах... Не... туто изгледаје силно неправдоподобно...». Јего поглед упадл до флекы на подлогє од убитого чрвеного прусака. «Так или иначе, мне јест трєба познати, что тут заисто одиграло се, — помыслил собє Божидар». Умывши се и одєвши се, он спустил се по ступенишчу и вшел в комору за једанје. Домашњи слуги спєшно простирали стол всекакыми једивами. На прагу појавил се Голуб. Он кратко привитал сына и седл на своје мєсто. Скоро такоже јавила се и Стојка. Вси троје почели јести. Голуб и Стојка сєдєли молчно. Божидар силил се разговорити јих, але бесєда не шла. Завршивши снєданје, Голуб изшел вон. Тогда Божидар, желајучи потврдити своје прєдпоклады, запытал Стојку: — Что тутдењ буде на вечерју? — Ты сам знајеш то! — незадовољено изрєкла Стојка. — Смилуј, забезпаметил јесм... — наивно одповєдєл Божидар. 77

— Вчера ја уже јесм тобє сказала, же буду старати се добыти выше чрвеных прусаков... — проврчала Стојка и смєста додала: — А ты, прошу, постарај се принајмење тутдењ пријдти до дома не пијаны... затоже завчера ты позвал Славицу до нашеј днешњеј вечерји. Помни, нам јест потрєбно завербовати ју в служенје Чрнобогу! Божидар притворил се како бы он абсолутно ничему не зачудил се, једино с сугласјем кымнул главоју, встал и изшел вон. Он пошел на улицу, рєшивши при свєжем воздуху добро обмыслити план својих наступных дєјаниј. ⁂ «Саморазумно... то је то... — размысљал собє Божидар. — Стојка направду јест вєдма, але како ја бых могл доказати то отцу? Јест трєба обвезно најдти способ...». Божидар не гледєл куды он шел. Он тако интенсивно размысљал о том, како он бы могл разрєшити тутој проблем, же неочекывано дља самого себе примєтил како оказал се при дому Славице. Божидар дошел до врат и задржал се. Од јеј дома было слышимо пєванје. Хлапец прислушал се. Направду, она пєвала туже пєсњу, ктору он слышал вчера. Моја мечта и глас љубовны, Помогут нам свезати се. Убєгти можеш ты, но помни, Неможно скрыти се од се. Дєвчина завршила пєванје и изшла на двор. Увидєвши Божидара, она немного замєшала се. На јеј лицу појавил се румєнец. 78

— Поздрав, Божидаре! Давно ли јеси тут? — запытала она, стискајучи своје длањи. — Поздрав, Славо! Направду, јесм пришел прєд моментом, — одповєдєл Божидар и смєста запытал ју: — Зачто ја никогда прєд тым не слышал јесм твоје пєванје? Ты имајеш много красны глас! Она обнизила очи и јеј лице стало јешче выше чрвено. — Ја дост рєдко пєвају, але... — Славица поспєшила прємєнити тему разговора. — Прєдстави собє, вчера до мене приходил велми добры кот, много лєпы и ласкавы. — Был ли он пругаты? — поинтересовал се Божидар. — Совсєм не, он имал сиву срст, але без пруг. — А ты спєвала јему своју пєсњу? — хтєл увєрити се хлапец. — Не... але, направду, да... Спєвала јесм, але одкуд ты знајеш? — недоразумєла дєвчина. — Абсолутно одникуд, једино јесм прєдположил то. — А... добро, — сразумєла Славица и несмєло додала: — Тој коток јест много милы и ја имају надєју, же он буде пријдти поновно... — Саморазумно тако буде! Мыслју, же он скоро буде јавити се и уж выше не буде одојдти проч, — одговорил Божидар и взел дєвчину за длањи: — Будеш ли ты тутдењ вечерјати у нас? В тутом моменту Славица почула много быстро срдцебитје. Из повода силној конфузије она обнизила очи, старајучи се скрыти радост, ктора наполнила јеј душу. Она тихо одповєдєла: 79

— Да, буду. — То јест славно! — задовољено рєкл Божидар. — В таком случају, до видєнја вечером, мы будемо чекати тебе, Славицо! — До видєнја... — једино шептом повторила Славица, затоже од неспокојства у њеј стало сухо в грлу. Божидар пошел даље, а Славица какобы окриљена пошла в дом да бы собрати се к вечерји. ⁂ «Всечто можно изправити, доколє дуб не буде окрєпнути...» — Божидар поновно возпаметал послєдње рєченје кључника, идучи потопјены в размысљанја односно значенја тутој идеје, допока не оказал се при тојже пољанє на ктору проникнул смєста послє изхода из Чрнобора. Божидар задржал се. Спрєду од њего растл невеликы дубок. «Всечто можно изправити, доколє...» — јешче једнократно повторил он, але уже гласно. Хлапец подшел выше близко до того дрєвка, обшел јего вокруг, але не угледєл ничто необычно. «На врху всечто јест обычајно, — мыслил он собє, — можливо нєчто јест в долу?..». Божидар обозрєл се. Недалеко од дуба он нашел дост плоскы камењ и почел копанје. На шчестје, земја оказала се не густа и он довољно легко шел в глубину. Скоро он уже был в јамє, а вокруг њего растла коликост изкопаној земје. Мало дрєвко почело клонити се из того повода, же корењам оставало се мење и мење земје, да бы оне схрањали одпорност. В концу, Божидар наскочил на нєчто тако силно тврдо, же од удара камењем по тому прєдмету појавили се искры. «Привидно, јешче једин камењ...» — домыслил се он, огледајучи навал из камењев, кторе он уже извлєкл од земје в процесу копанја. Чрєз нєколико моментов Божидар сразумєл, что тој прєдмет, направду, не был камењем. Извлєкши 80

јего, он тутчасно пошел к потоку, да бы смогл добро очистити јего. Когда вса нечистота была смыта водоју, до погледа Божидара јавила се каменна шкатулка. На врху тој шкатулкы был изсєканы необычны надпис: «Ако ли нєкто с многогрєшноју душеју буде отворити туту шкатулку — буде умрєти в три дни». Хлапец повртєл находку и примєтил, же с јеј боков сут лобање, черепы и јешче нєкаке симболы, кторе он не могл сразумєти. Божидар помыслил. С једној страны, он саморазумно не хтєл умрєти, але каке јешче варианты он имал? В тутом моменту он припомнєл собє что кључник изрєкл односно Стојкы: «... ако ли она буде узнати, же ты јеси вратил се из Чрнобора, буде старати се убити тебе» и даље — «Всакы чародєј имаје магичны прєдмет... Јест трєба најдти тој прєдмет и унишчити јего...». Божидар поставил шкатулку на земју и почел разсуджати: «Ја јесм смогл изојдти из Чрнобора, такоже јесм смогл одолєти својего двојника... остала се једино тута вєдма — Стојка. А можно то цєлком не јест заклетје, а просто надпис да бы одстрашити пытливе особы? Ех... То, что имаје быти, не јест можно избєгти». Једва Божидар отворил шкатулку, како почул тако силно главовртєнје, же упадл, изпустивши ју. Слабост была така велика, же он, заисто, не могл помрдати принајмење прстом. Всечто не было бы тако страшно, ако ли он не лежал лицем в водє. Направду, поток не был глубокы, але достаточно, да бы хлапец утопил се. Минула приблизно једна минута, прєд тым како Божидар наконец смогл повратити главу. Божидар изјел лице из воды и почел брзо дышати устами. Јешче чрєз минуту он смогл одползти од потока, а потом сєсти. «Изгледаје тако, же тута шкатулка направду је заклета», — помыслил Божидар в час одпочинка. Он припомнєл собє, же прєд изгубјенјем свєдомости, отворивши шкатулку, он увидєл в њеј прозрачну сферу. Он пошел назад к потоку, да бы смогл најдти ју. На шчестје, тој поток был неглубокы, а вода — чистa. Божидар брзо нашел в водє шкатулку и сферу, изпадшу из њеј. Та сфера была дост тежка и 81

прохладна, из чего Божидар створил извод, же она јест израбјена из горского кристала. Стєнкы сферы были дост толсте, а внутри њеј Божидар узрєл нєчто подобно до капсулы. Сфера не имала никакого механизма за отворјенје и хлапец, желајучи познати что јест скрыто внутри, силно кыднул ју на камењ. Она разпадла се на множство малењкых одломков и посрєд њих Божидар угледєл тој невеликы продолговиты прєдмет, кторы был внутри сферы. Хлапец взел јего и тутчас почул хлад од камења из кторого он был створјены. Божидар повртєл јего в руках, але не смогл сразумєти чим он је. «Ја јесм повинен познати, что то је или буду умрєти в три дни» — сказал собє Божидар и пошел до Огњена, научника Благограда. Тој чловєк был много едукованы и могл бы разрєшити туту загадку. ⁂ Когда Божидар подходил к дому Огњена, уже почело дождити. Хлапец постукал в двери, але никто не одзвал се. Он постукал выше гласно и снова — тишина. «Ако ли он бы спал, тогда, привидно, услышал бы... Мнє јест трєба обвезно најдти јего!» — помыслил хлапец и пошел даље. Божидар мало комуниковал с Огњеном и, заисто, не знал, кде јего можно искати. Неочекывано дожд многократно окрєпнул. На шчестје, плашч Божидара имал капуцу. Он облачил се в њу, да бы скрыти главу од дожда, једнако все једно нужно было дост брзо најдти пригодно укрытје. Хлапец воздвигнул главу и увидєл знајему назву пивнице «У старого Грубана». Божидар силно не хтєл входити довнутра, затоже не имал желанја соочити се с пријатељами не-Божидара, ктори дост често бывали там. С њими он може изгубити час, а за њего в тутом моменту всака минута јест најважна. Вшевши, Божидар смєста обозрєл се: точно како он прєдпокладал, при огнишчу сєдєли пријатељи јего двојника и активно дискутовали о 82

нєчем. Божидар намєрно не обнизил капуцу, да бы они не примєтили јего. Он остражно подшел к Велибору, да бы запытати, можливо он видєл Огњена. Изпрва владатељ пивнице даже не узнал путника, затоже тутчас Божидар изгледал како нечисты жебрак, просјак. Дожд размазал на њем блато, кторо он добыл когда изкопывал магичны прєдмет. Једино драго облєченје Божидара свєдчило о том, же он не был бєдным чловєком. Велибор на свој обычајны способ, просто молчно указал главоју смєр до мєста, кде сєдєл сам научник. Божидар подшел к њему. — О, Божидаре, поздрав... — с недоумєнјем изговорил Огњен, затоже обычно Божидар смєста шел к својим пријатељам и никогда до њего. — Можно ја буду сєднути тут? — запытал Божидар. — Да, разумєје се, сєдај, просим! — одповєдєл научник послє краткој паузы. Не снимајучи капуцу, Божидар седл хребтом к непријемној компанији. Прєд Огњеном стојала без малого пуста глинєна чашка. Божидар почул густы аромат с њуансами печеного слада, чоколады и орєхов. — Что вы бысте желали? — немного строго запытал подшевши Велибор. — Ја бых изпил медовину с травами, — попросил Божидар. — А мнє јешче чашку темного пива, просим, — додал научник. Велибор забрал пусту чашку Огњена и пошел к бочвам с напојами. — Силно ли ты јеси промокнул? — поинтересовал се научник и смєста прєдложил: — Мы быхмо могли сєсти ближе к огнишчу, да быс ты смогл скорєје обсохнути, погледај, там јест свободно мєсто. 83

Не обрачајучи се до непријемној компанији, Божидар одрєчно помотал главоју: — Не... не јест трєба, дожд не успєл много намочити мене. Хвала тобє, Огњене, за чуванје. — Добро, — кымнул главоју научник. — Ја думају в тако врєме неможно ничто лєпје измыслити, неж изпити чашку пива в теплој пивници, гледечи на дожд за окном, не ли? — Да, але... Направду, ја трєбовал најдти тебе, Огњене... Велибор принесл напоје и Божидар почел излагати. Он повєдєл научнику о всих својих недавных пригодах: о путованју по Чрнобору и шчестливом изходу из њего, о разкрытју Стојкы, об унишченју не-Божидара и добытју тајемного прєдмета. — Ја вєм о Чрнобору, — рєкл Огњен послє голтка пива, — од недавного часа људи в нашем крају стали пропадати выше често... Туто значи, же темне силы усилили своју работу по изсељенју душ до Чрнобора заради служенја Чрнобогу. — Можемо ли мы в нєкакы способ противдєјати тому? — запытал Божидар. — Да... ја, напримєр, специално периодично ходжу в таке сумнливе мєста како туто, да бы слєдити за таковыми субјектами. Мимоходом, особы од тој шумној компаније при огнишчу, вєројетно сут прислужники Чрнобога. — Саморазумно! — потврдил Божидар и смєста поинтересовал се: — Чи јествује метода за јих невтрализацију? 84

— Тут всечто јест много индивидуално. С помочју физичној силы одстранити можно не всакого из њих, але каждого можно поразити с помочју ума. Из повода того, же вси они сут изтворјени од животин, растлин или даже камењев, они, на наше шчестје, обычајно, не имајут дост силны разум. Једных можно легко изиграти хытростју, вторых с помочју иных створов, а нєкторых можливо поразити толико користајучи особливе заклинанја... — Мимоходом, — изјаснил Божидар, — под дубком, кторы ја јесм изкопал тутдењ, ја јесм нашел много чудну каменну шкатулку с изсєкаными на њеј лобањами и надписом: «Ако ли нєкто с многогрєшноју душеју буде отворити туту шкатулку — буде умрєти в три дни». Внутри њеј размєшчала се сфера из горского кристала. Когда ја јесм разбил ју, прєд мноју појавил се дост необычны прєдмет. Вот, гледај ты... Божидар достал из кєшењи невеликы продолговиты прєдмет, кторы имєл форму цилиндра и долгост приблизно равну удаљености од запестја до законченја срєдњего прста рукы, а в обхвату был не выше двох прстов. Тој прєдмет изгледал како каменна капсула. Огњен слегка потресл јего и изрєкл: — Там внутри нєчто находи се... повинен быти нєкакы механизм за отворјенје... С тутыми словами научник натискнул прстами на два бокы капсулы једноврєменно. Првы елемент капсулы одсунул се од другого и Огњен извлєкл лист свитого папира. — Јесм уже видєл таке контејнеры, але будемо погледати, что тут је... Научник развил лист ожолтєвшего папира и јего погледу јавили се таке знакы: 85

Ⱄⰻⰹⰰ ⱀⰰ:ⰲⰰ ⱅⱆⱃⰰⰿ ⰲⰰⰾⱐ:ⱁ:ⱃⱅⱏ ⌘⌘⌘ Он нєколикократно прєгледєл те симболы и смєста скрыл папир назад в капсулу. — Что јеси увидєл там? — занепокојено спытал Божидар. — Изгледаје како заклинанје, але ја точно не знам, что оно означаје. — А какы то јест језык? — пытал даље Божидар. — Хм, то не јест наш днешњи меджусловјанскы... Је подобны до њего, але дост архаичны јест, можно то нєкакы прајезык? Туто писмо користало се нашими далекыми прєдками, але ја повинен јесм провєрити то выше точно в својих книгах, — одповєдєл научник сериозно. — Можеш ли ты прочитати туте знакы? — Приблизно, але, мыслим, туто не јест безгрозно. — Зачто? — не сразумєл Божидар. — Затоже, ако ли то направду јест заклинанје, оно може пошкодити всакому в пивници, а можливо даже и нєкому из нас. Знај, никогда не дозваљаје се читати на глас всекакы текст, допока не будеш добро разумєти чим он заисто је. То јест много ризично! Огњен воздвигнул главу и гледнул в окно. Дожд без малого прєстал и небо почело јаснєти. — Иди со мноју! — позвал он Божидара, — Ја живу поблизу, нужно разрєшити загадку. 86

Они встали и пошли к изходу из пивнице. Божидар намєрно не снимал капуцу, да бы пријатељи не-Божидара не узнали јего. Дост брзо они дошли до дома Огњена. Научник взел нєколико книг с полице, седл за стол и поновно извлєкл папир с чудными симболами. Божидар обозрєл се и увидєл соткы книг на полицах. Вгледајучи се в хребты стародавных книг, он почул особливы запах старој коже. Не прошло пет минут, како научник неочекывано изрєкл: — Готово! — возкликнул Огњен. — Гледај ты! Божидар подшел до научника и поновно увидєл загадочне знакы: Ⱄⰻⰹⰰ ⱀⰰ:ⰲⰰ ⱅⱆⱃⰰⰿ ⰲⰰⰾⱐ:ⱁ:ⱃⱅⱏ ⌘⌘⌘ — Прєд всим, ты јеси повинен знати, что то јест универсално и много силно заклинанје, кторому без малого неможно одпирати се. — А како оно работаје? — поинтересовал се Божидар. — Изпрва говориш нєчто, что ты быс хтєл одигрывати, потом рєчеш заклинанје и всечто буде изполнити се тутчасно. — А что означајут три једнакове симболы под рєченјем? — Божидар указал на дол папира. — Привидно, туто јест указанје на то, что заклинанје неможно изкористати выше неж трикратно. Что се тыче до самого заклинанја, ја не буду изговарјати јего на глас, затоже то не јест безпечно, лєпје буду записати јего нашими писменами. 87

Послє једној минуты писанја, Огњен дал Божидару лист папира с разумливыми за њего литерами: Сија на:ва турам ваљ:о:ртъ — Можно уже имајеш нєкаке помыслы, како ты быс могл изкористати туто заклинанје? — строго освєдомил се научник. — Направду, до тутого дуба мене приведли слова кључника из Чрнобора, кторы прєд самым својим изчезнутјем изрєкл: «Всечто можно изправити, доколє дуб не буде окрєпнути...». Немного прєдже, он такоже сказал, же јестли Стојка буде узнати, же ја јесм вратил се из Чрнобору, буде силити се убити мене. Од својего двојника ја јесм избавил се тутоју ночју и допока она не сразумєла что заисто стало се, мыслим, јест трєба невтрализовати и ју. — Добро. Имају надєју, же израбивши три добре дєла в Чрнобору, јеси очистил своју душу. Ако ли не, да бы не умрєти в три дни, тобє јест потрєбно в нєкакы способ оддати то проклетје нєкому другому. Можно то издєлати изкориставши туто заклинанје против темных сил Чрнобога, напримєр Стојкы. — Да, ја точно тако и хтєл јесм поступити. — В таком случају, потрєбујеш дєјати пока она тебе не разкрыла. — Имајеш правду, мнє заисто јест трєба идти, — сугласил се Божидар. — Велика хвала тобє за помоч, друже! — Нема за что, — одповєдєл Огњен. — Сбогом! Божидар положил папир с заклинанјем в кєшењ и пошел до својего дома. На улици почело темнєти. 88

⁂ При вратах својего дома, Божидар услышал лајанје псов, затоже они не привыкнули се к такым поздным гостам и оцєнили јего како чуджу особу. Једнакоже, почујучи знајемы запах, они разом замолкнули и почели радостно махати хвостами. Когда Божидар приступил до дома, он услышал гласы, кторе изходили од коморы за једанје. Једин глас јего много удивил, зато он рєшил војдти тамо. За столом сєдєли: Голуб, Стојка, Славица и Љубомир. — Љубомире! — возкликнул Божидар и побєгл до старшего брата тако скоро, како смогл. — Брате! — одговорил Љубомир и они долго стојали, силно обимајучи једин другого. — Сыне, кде ты јеси был? — наконец строго спросил отец. — Сам јеси призвал Славицу до вечерје, а тутчас вси чекајут тебе! — Смилујте вси, прошу! — одповєдєл Божидар. — Дєла задржали мене. — Кде ты тако силно измазал се? — пытал отец даље. — Ја... ја јесм упадл в јаму... в лєсу, — Божидар изрєкл прво, что пришло јему на ум и додал: — Ја буду измєнити облєченје и буду вратити се в пет минут, прошу почекајте јешче немного. С тутыми словами Божидар живо метнул се вон. Брзо воздвигајучи се по ступенишчу до својеј коморы, он једночасно обмысљал план за поступанје в часу вечерје. «Љубомир вратил се, — думал Божидар, — тако даже лєпје јест, вси разом будут познати кым је Стојка направду!». Быстро умывши се, он надєл своју лєпшу одєджу, ктору он обычајно користал једино в најуважных случајах. Такоже он не забезпаметил прєнести папир с 89

заклинанјем в кєшењ нового облєченја. Когда Божидар спушчал се по ступенишчу, он почул чарујуче ароматы всекакых једив, кторе домашњи слуги уже прєносили из кухње в комору за једанје. — О, сыне, начто ты облачил се в такы способ? — не сразумєл Голуб. — Заисто, тутчас мы не имајемо сватбу, не ли? — Днес јест великы дењ, — сериозно одговорил Божидар и сєднул на свободно мєсто при Славици: — Затоже мој брат вратил се од војны живым. — Имајеш правду, — сугласил се отец, — пропонују изпити прву здравицу за шчестливо повраченје Љубомира! Божидар обозрєл всих. Кажды с радостју воздвигал своју чашу и једино Стојка дєлала то како нєчто обвезно, јеј лице изражало непријемност. С каждоју поновноју здравицеју разговоры ставали выше гласне и оживјене. Љубомир разказывал о војенном походу и чуджих крајах. Славица слушала вниматељно и периодично гледєла на Божидара. Наконец, Божидар встал и изрєкл: — В тутом моменту ја бых попросил вас послушати мене! — обратил се он ко всим. Вси замолкнули и Божидар рєкл даље: — Тутдењ направду јест великы дењ и ја бых не хтєл јего затемњати, але... Всакы гледнул на њего. — О чем ты говориш, сыне? — смутивши се запытал Голуб. Божидар вдохнул вече воздуха и почел разказывати: 90

— В нашем дому живе злы дух. Стојка разсмєјала се: — Что ты рєчеш? Привидно ты много вина изпил јеси! Вси с недоумєнјем гледєли на Божидара. — Ја буду доказати вам то! — сказал он. Божидар повєдєл то, како он оказал се в Чрнобору и како вратил се одтуд. А когда он разказал о дубу, под кторым он тутдењ изкопал каменну шкатулку со сфероју из горского кристала, почул неочекывану слабост. Он прєнесл поглед до Стојкы и узрєл ход јеј уст — она читала заклинанје. — Ты јеси абсолутно блєды! — изкрикнула Славица, гледнувши на Божидара. — Воду јему, скорєје дајте воду! В миг ока срдце Божидара измєнило ритм битја. Прєд тым оно било се помалу, а тутчас стало се наопак — с ускорјенјем. Ритм срдцебитја увеличил се нєколикократно и Божидар помыслил, что тутчас срдце буде изскочити из груди. В ушах почело бренчати тако силно, же он уже ничто не могл слышати. Љубомир тресл брата, отец стојал поблизу и говорил нєчто, а Славица побєгла нєкамо. Ничто не примєчајучи, Божидар собрал все силы, одпхал брата, изјел од кєшењи папир с заклинанјем и изрєкл гласно: — Ако ли моја душа је чиста, наказывају јединој почетковој силє всесвєта тутчасно изгубити у прислужнице Чрнобога вољу ко шкодженју и лганју. Сија на:ва турам ваљ:о:ртъ! Поступно срдцебитје дошло до нормы и звон в ушах завршил се. Божидар возвысил главу: всечто было како и прєд тым, але уста Стојкы прєстали чинити всекаку артикулацију. 91

— Что с тобоју тутчас было? — занепокојено спросил Љубомир? Оддышавши се, Божидар изрєкл: — То чаровала Стојка, але од тутого момента, она никому не сможе пошкодити, затоже она выше не имаје своју вољу, ја јесм прочитал заклинанје за поддаванје. — Заисто ли мој сын јест чародєј? — настрашил се Голуб. — Не, отче, не јесм чародєјем. Твоја жена јест правдива чародєјка. Видиш ты, заклинанје сработало, а то означаје, что Стојка направду јест прислужница Чрнобога. — Како ты смєјеш говорити тако?! — закыпєл Голуб. — Спокојно, отче! Ако ли првы доказ не увєрил тебе, пропонују другы — спытај њу о всем, чем ты хочеш и она буде одговорити правдиво, затоже тутчас јеј воља ко лганју јест депримована. — Стојко, прошу, скажи, јест ли хисторија, ктору тутчас повєдєл нам Божидар истинноју или можливо он всечто измыслил, да бы оклеветати тебе? — освєдомил се Голуб. — Божидар повєдєл всечто абсолутно точно, — потврдила Стојка. Вси ахнули. — Означаје ли то, что до Бєлодољја возил се не мој сын, а јего копија, ктору ты јеси изтворила из великој мыши? — починаје разумєти Голуб. — Саморазумно, — одговорила Стојка. Голуб обнизил очи. 92

— А јест ли правда то, что ты јеси прислужница Чрнобога, и, одправивши мојего брата до Чрнобора, хтєла изгубити јего в такы способ? — изјасњал Љубомир. — Да, тако јест, — выше спокојно одповєдєла Стојка. — Изложи всим выше детаљно свој план! — приказал Божидар. — Освободивши се од Божидара, ја јесм имєла надєју, же Љубомир буде изгынути на војнє или можно буде остати се нєкде в чуджеј крајинє. Послє того, трєбовала јесм нєкако избавити се од Голуба, але затоже, он је дост стары, јегова смрт не была бы силно неочекывана за житељев Благограда. Ја бых могла легко јего отравити или убити в нєкакы другы способ. Ако ли мој муж бы умрл, ја бых стала јединственоју наслєдницеју тутого дома, тргового прєдпријемства и јего капитала. — И како ты быс изкористала туто всечто? — не прєставал разпытывати Љубомир. — Ја бых стала једноју из највливных граджанок в Благограду и тогда бых почела вербованје душ за Чрнобога на совсєм другом уравњу. — Достаточно! — прєрвал Стојку Голуб. — Ја выше не желају туто слушати! — Туто не јест конец, отче, — важно донесл Божидар. — Что јешче?.. — спытала прєстрашена Славица. — Вы повинни јесте знати, же Стојка даже не јест чловєк, једино — обрачница, зато всакы жаљ до њеј не јест умєстны! — удивил всих Божидар. — Что? Кым сут обрачники? — не сразумєл Голуб. — Јешче једин трик? 93

— Спокојно, отче! Дозволи, ја буду објаснити. — Прошу, сыне! — Обрачники не сут људи, они толико изгледајут како људи, то значи, же они имајут чловєчје обличје, а направду сут звєри, гледајте вы! — Божидар поновно достал кус папира из кєшењи и рєкл: — В тутом моменту наказывају јединој почетковој силє всесвєта врнути прислужници Чрнобога јеј истинно обличје. Сија на:ва турам ваљ:о:ртъ! Једва он закончил читати заклинанје, како Стојка в миг ока обратила се в змију. Вси одступили од њеј. — Не бојите се ју, — успокојил всих Божидар, — у њеј депримована воља и она не буде грызти никого, ако ли јеј не приказывати то. — Како нам тутчас јест потрєбно поступити с њеју? — запытал Љубомир. — Хвала нашему благоградскому научнику — Огњену, он помогл мнє разшифровати заклинанје, кторо ја јесм изкопал тутдењ под дубом и тутчас ја могу избавити наш свєт од Стојкы и всих јејиных помочников. — Что ты имајеш на уму? — занепокојено спытала Славица. — Заисто ли ты будеш убити ју? — Не, в третји раз ја буду изкористати заклинанје за оддаљенје јеј до Чрнобора навєкы! — разумно одповєдєл Божидар. Кажды гледнул на Голуба. Он сєдєл жалостно, обнизивши главу. — Смилуј, отче, то јест много смутно, але заисто потрєбно, — обратил се Божидар до Голуба и послє того изрєкл: — А тутчас наказывају јединој 94

почетковој силє всесвєта вратити слугу Чрнобога и всих јего помочников до својего властника навєкы! Сија на:ва турам ваљ:о:ртъ! Змија моментално загорєла се шкарлатным колором, але он брзо почел јаснєти допока не стал бєлы. Потом случило се блєсканје, послє кторого змија изчезнула цєлком, једино жолты смрадны дым наполнил комору за једанје. 95

9 Часова невоља — Прошу отворите, туто јест неодложно! — Огњен трикратно постукал в двери дома Голуба. Двери одкрыл Љубомир. — Поздрав, Огњене! Что стало се? Ты јеси јавил се тако рано. — Ја... — неспокојно одговорил Огњен и смєста запытал: — Можно ја буду приступити до дома? — Да, саморазумно, давај будемо појдти в комору за једанје. Голуб ушел на трг, а Божидар јешче одпочиваје. У входа в комору за једанје они соочили се с Божидаром, кторы момент прєд тым спустил се по ступенишчу из својеј коморы. — Добро јутро, Божидаре! Јест много добро, же ты јеси уже пробудил се! — живо сказал Огњен, — Бєда стала се! Вси троје сєднули за стол и научник почел казати: — Днес утром ја јесм пришел в пивницу Грубана да бы увєрити се, имєло ли успєх заклинанје и чи были заједно со Стојкоју изгнани од нашего свєта јеј помочники, пријатељи не-Божидара? — И что? — немного дрємливо запытал Божидар затоже јешче не полно пробудил се. 96

— Они там не были и тому ја имају надєју, же заклинанје всечто израбило правилно. — Ты јеси сказал о нєкакој бєдє, не ли? — напомнєл Љубомир. Огњен махнул руками. — Да, прошу, смилујте, ја јесм силно занепокојены, — сугласил се научник, изпил немного кваса из глинєној чашкы, стојавшеј на столу и продолжил: — Изненада в пивницу вбєгл путник и почел нєчто објасњати Грубану замєшано. — Что он говорил, можливо ты јеси слышал? — нетрпєливо запытал Божидар, кторы уже цєлком пробудил се. — Ја јесм сєдєл близко и тому всечто добро услышал јесм. Тој путник изрєкл, же возило, на ктором нєкака Весна јехала до Љубомира, заблудило. Оказавши се на злој трасє, воз сломил се. Тутчас вса јих екипа из пети људиј находи се в лєсу, в незнаној мєстности, а резерву једива имајут једино на нєколико дњев. Оставити возило они не хчут, затоже в њем јест много цєнных прєдметов. Посланник од того воза такоже рєкл, же он много блудил в лєсах, прєд тым, како смогл најдти пут до Благограда и то потрєбовало два дни. Вси с удивјенјем гледнули на Љубомира. Увидєвши обче замєшанје, он поспєшил изјаснити: — Прошу ваше смилованје, затоже не повєдєл јесм вам о том прєдже: вчера мы достаточно јесмо добыли емоције од Стојкы. Але, да, Весна јест моја невєста и она везла се до тут в Благоград да бы омужила се со мноју. Од неочекываности Божидар отворил уста. 97

— Ты јеси познал ју в војинском походу? — запытал Љубомира младши брат. — Да... Послє поновној битвы наше војско размєстило се в једном селу. Ја јесм был силно порањены, а она, буквално, поставила мене на ногы. Весна давала мнє различне лєкы, а својим чуванјем и добротоју она покорила моје срдце. Мы јесмо обєчали једин другому, же будемо осватити се, когда војна буде завршена. Нєколико дњев назад јеј воз одправил се и заутра уже должен был быти тут, в Благограду, але... — Добро, тутчас уже јест выше јасно, — сразумєл Божидар. — Знајеш, в таком паду, нам заисто јест трєба поспєшити, затоже прєбыванје в лєсу може быти небезпечно: дики звєри, зли људи... — Имајеш правду! — потврдил Љубомир. — Нужно готовити воз с оружјем, лєком и једивом. Мы јесмо повинни изјехати тутдењ прєд темностју. Прошу, Божидаре, огледи, да бы всечто было израбјено вчасно. Сам ја буду појдти сбирати дружину: буду позвати нєколико својих бојевых другарев, и, саморазумно, мы потрєбујемо мајстра за поправјенје воза. Ну добро, а ты, Огњене, будеш ли појдти с нами? — Да, ја бых пошел с радостју, тому же моје зналости такоже бы могли быти користне в тутој експедицији. Добро, в таком случају ја буду појдти до дома, да бы нєчто взети с собоју и буду вратити се до тут заједно с возным мајстром и посланником, кторы тутчас находи се в пивници «У старого Грубана». Вси разошли се по својим дєлам, а Божидар почел готовити воз за поход, думајучи о Славици. 98

⁂ Чрєз четыри часины уже всечто было готово к одправє: Љубомир вратил се с дружиноју, а Огњен, собравши все, что было потрєбно, пришел до дома Голуба с посланником и с возным мајстром. Голуб стојал при возу и давал слугам послєдње порученја. — Спознајте се... тути мужи сут Живан, посланник од воза Весны и Дєјан, кторы јест возны мајстр, — прєдставил Божидар другым својих супутников. — Поздрав, Живане! Поздрав, Дєјане! — одповєдєли вси разом. — А тути сут Војислав, Ратибор, Бојан и Гвоздан, — Љубомир с гордостју назвал својих бојевых товаришев и повєдєл выше: — Мы јесмо прошли заједно всу војну, они сут смєли војевники, на њих можно опрєти се полно. Вси људи поздравили једин другого и почели сєдати на коњев. — Брате, заисто ли ты рєшил идти с нами? — запытал Љубомир, увидєвши како Божидар залєзаје на мєсто возника. — Наше путованје може быти небезпечно. Помысли о Славици! — Что се тыче до мојего брата, такоже тыче се и до мене! — категорично одговорил Божидар и објаснил: — Ты јеси много помагал мнє в дєтинству и хлапству, а тутчас ја буду помогти тобє. Љубомир силно објел брата и Голуб благословил всих: — Сбогом, сыни! Врачајте се с Весноју како можно скорєје! Слуги отворили врата и дружина одправила се в пут. 99

⁂ Посланец увєрил дружину, же он точно запаметал пут, и, хвала тому, они будут дојдти выше брзо, неж он сам возил се. Нєколико часин уже јехали мужи. Коњи периодично ржали, а воз монотонно скрипєл. Почело темнєти. Неочекывано екипа угледєла прєд собоју вилицу: даље пут раздвајал се. Але, најзајмливо было то, что колико могли видєти очи, обыдвє трасы изгледали једнаково и шли паралелно, а меджу њими разпрострла се непроходна лєсна гушча. Вси гледнули на Живана. — Нам јест трєба идти лєвым путем, — без всакых сумнєниј стврдил посланник. Дружина пошла налєво. Траса опушчала се в дол. Прошевши приблизно једну версту, група примєтила спрєду невелико свєтло. Живан не стал очекывати момент, когда мужи будут запытати јего односно того свєтла и смєста изрєкл: — То јест таборны огоњ, кторы створила моја заблудивша екипа. Мы јесмо уже совсєм близко. Дружина почела ступати выше брзо и тутчас уже могла видєти обрысы људиј при огњу и слышати јих гласы. Љубомир услышал, же Весна нєчто рєче, але јешче не могл сразумєти слова, једино он разбрал великы смуток в јеј гласу. Чрєз момент она заплакала. В миг ока вса дружина оказала се в нєкаком другом мєсту и уже неможно было видєти тој таборны огоњ и обрысы људиј при њем. — Что... что стало се? — недоразумєл Љубомир. — Ја не знају... — с недоумєнјем изговорил Божидар. — Не јест ли туто мєсто почетком лєвого пута? — прєдположил Огњен. 100

— Да, оно јест много подобно до њего... — сугласил се Дєјан. Послє краткој дискусије, дружина поновно пошла напрєд, але тутчас они запалили выше дрєвєных ламп, да бы заблудивша екипа смогла бы легко примєтити јих издалека. Како и прєд тым, всакы был на коњу, а Божидар контроловал коњев при возу с резервами, на ктором такоже сєдєл Огњен. Послє једној версты ходженја, они поновно угледєли огоњ спрєду. И, такоже, подступајучи ближе к лагеру, они выше и выше јасно слышали гласы и различали обрысы фигур при огњу. Поновно разнесл се жалостны глас Весны и потом јеј плач. Чрєз момент вса група в нєкакы тајемны способ изнова прєнесла се до почетка лєвого пута. — Како то јест можно? Заисто ли мы јесмо поновно тут?! — гнєвно рєкл Љубомир и обратил се к Живану: — Куды ты приведл нас, пајацу?! — Спокојно, — флегматично одговорил Божидар. — Ја прєдлагају в наслєдној пробє учинити всечто инако: когда мы уже будемо слышати гласы људиј при огњу, мы будемо закричати много гласно и тогда они обвезно будут услышати нас. — То изгледаје како добра идеја, зачто не попробовати? — сугласил се Ратибор. — А јестли то не буде помогти, ја имају друго срєдство за сломјенје тутого зачарованого круга... — Гвоздан положил руку на држало својего тежкого двуручного меча и подзирливо гледнул на Живана. Екипа поновно пошла до заблудившеј групы и всечто створила како заплановала: когда мужи услышали гласы од лагерного огња, они почели кричати тако силно, како могли. 101

— Весно, ја јесм тут! — много гласно изкрикнул Љубомир. — То јесм ја, твој младожених! Не боји се, мы јесмо пришли да бы помогти вам. Меджутым, удивјенје кричавшеј групы было много велико, затоже никто од огнишча јим не одповєдєл. Фигуры такоже не стали говорити ни выше тихо, ни выше гласно, они просто продолжили зајмати се својими стварами даље тако како и прєд тым. Всечто изгледало тако, како бы људи од заблудившеј екипы абсолутно ничто не примєтили. Потом послєдовал смутны глас Весны, а послє — плаканје... Нєколико моментов прошли и вса дружина заједно с коњами и возом поновно оказала се на почетку заклетого пута. — Ну, добро, блазне! — огромны Гвоздан подшел к Живану, спхнул јего с коња на земју и грозно изрєкл: — Набавил се јеси и полно! Говори, како нам можно изојдти одсуд или мој меч не буде шчедити тебе! На лицу Живана јавило се нєчто. То не был усмєх, але цєлком јего лице изгледало прємного спокојно за таку грозну ситуацију. — Стој, Гвоздане! — вмєшал се Огњен. — Мы быхмо могли постарати се израбити јешче једну вєч. — Что? — запытала дружина без малого хором. — Мы јесмо должни вратити се назад, да быхмо избрали другы пут — правы. — Добро, давај, — сугласил се Љубомир. — Привидно, нема другого варианта... Вса група пошла назадно. И то было много дивно, затоже они шли и ничто не прємєњало се. Давно уже они были повинни оказати се прєд 102

вилицеју, але траса шла напрєд. Послє десети минут пута, они наново были у почетка пута, одкуд недавно изшли. Неочекывано за всих, Живан разсмєјал се гласно. — Вы никогда не будете смогти изступити одсуд, глупци! Направду ли вы јешче не сразумєли кде вы јесте? — Давај, посланниче, изјасни всечто! — приказал Војислав. — Мы вси јесмо затворјени в часовој невољи и односно заблудившеј екипы, мы егзистујемо какобы в другом свєту, затом они не могут нас ни слышати, ни видєти, — одговорил посланник. Гвоздан изјел меч из ножнице и пошел до Живана. Ратибор прєградил јему пут. — Да, храбры војевник, — дрзко стврдил Живан Гвоздану, — ты можеш убити мене в тутом моменту. Выше того, вы легко можете вси умртвити једин другого, але чрєз десет минут мы поновно вси будемо сојдти се на тутом мєсту! — Ты јеси из Чрнобора? — домыслил се Божидар. — А ты јеси не такы глупы, како изгледајеш! — подсмєхал се Живан. — Чи туто всечто створило се вслєд Стојкы, да?.. — почел разумєти Божидар. — Да, ты јеси изкыднул од тутого свєта једного из најглавных прислужников Чрнобога и како казњ, ты будеш навєкы затворјены в тутом мєсту. А твој одважны брат уже никогда не буде смогти избавити своју невєсту од лєсној невоље. Ха-ха! Заисто ли ты јеси думал, же всечто буде минути без послєдств, наивниче? 103

Гвоздан уже израбил мах мечем над Живаном, але Љубомир успєл размєстити свој меч попрєк меча Гвоздана, избавивши Живана од пораженја. В момент взајемного ударјенја мечев можно было видєти искры. Угледєвши недоразумєнје на лицу Гвоздана, Љубомир приближил до њего лєву длањ. В такы способ он безсловесно изјаснил, же буде завршити туто сам. Послє того како Гвоздан немного оддалил се, Љубомир хытро махнул мечем и с неправдоподобноју быстростју избил срдце из груди Живана. Чрєз нєколико моментов посланец упадл умрєлы, а на јего устах остал се једино злы усмєх. — Ну, тутчас имајемо можност провєрити твоју теорију, блазне... — уже дост спокојно изговорил Љубомир. Јешче једнократно дружина пошла до лагерного огња и всечто одиграло се једнаково. Послє того, како Весна почела плаканје, вси члени групы снова прємєстили се в одправны пункт. Але меджу њими поновно был Живан. Он был живы, како и ранєје, а на устах имал он злы усмєх. — Ну, имајете ли вы нєкаке нове идеје? — злорадовал се посланник. — Кторы из вас јешче хтєл мене умртвити? Ставајте в ред, идиоти! Живан подшел к Гвоздану и указал јему на рукојет јего масивного меча. Не размысљајучи долго, огромны војевник всесилно ударил посланца и сломил го хребет. Разнесл се гласны трєск костиј и тєло Живана бездышно завалило се на земју. — Нехај научник буде рєкти нам, како можно изступити одсуд, — разсудил Војислав, и, немного помысливши, додал: — Или мы напраздно јесмо взели јего в дружину? Вси гледнули на Огњена, кторы искал нєчто срєд својих прєдметов. 104

— Ја потрєбују выше свєтла! — приказал научник. Витези с дрєвєными лампами подшли выше близко к возу, да бы Огњен смогл најдти то, что јему было потрєбно. — Интересно, что буде, ако ли мы просто быхмо остали се тут и никуды не пошли? — прєдложил Бојан. — Ну, тогда просто ничего не буде стати се, — мнєл Огњен. — В таком паду, нам даже не буде потрєбно врачати се до тутого мєста. — Заисто ли мы јесмо заткнули се тут навєкы? — запытал Војислав. — В дому мене чекаје жена! — И мене такоже! — поддржал Ратибор и додал: — С двома дєтами! Отворивши једну из својих книг, научник почел декламованје: — Способ изступанја из часовој невоље зависи од рода тој невоље. Једне можно оставити когда будеш најдти и унишчити сам повод невоље, а друге — толико с привлєканјем постранных сил. Такоже изход јест можливы посрєдством разрушенја везкы причин и послєдств, стварјајучих се внутри самој невоље. Вси слушали Огњена молчно. — Ну, разумєје се, вот јест разрєшенје! — радостно сказал научник. — Ако ли мы быхмо изјаснили, како дєјанје всекратно пушчаје цикл нашеј невоље, тогда мы быхмо могли покусити одвратити јего. Чрєз то везка причин и послєдств буде изнишчена и поновны цикл уже выше не буде смогти начети се. — Како мы будемо познати то? — не разумєл Гвоздан. 105

— Направду, за туте десет минут стварјајут се не тако много дєјаниј, и, из того повода, наше заданје изгледаје како вполнє можливо за реализованје, — одповєдєл Огњен и гласно размысљал даље: — Прєдставите собє, мы вси изходимо из тутого пункта, идемо напрєд, потом видимо таборны огоњ и обрысы фигур, послє того слышимо гласы људиј од заблудившеј екипы, и, в концу — плач Весны. Ја думају, именно плаканје Весны поновно започинаје нашу невољу. — Але како мы быхмо могли принудити ју не плакати? — запытал Љубомир. — Никако... — кратко одповєдєл научник. — Она не слыши нас и не види, але јест потрєбно разумєти, же всако дєјанје в тутом мєсту јест свезано с другым. — Что ты хчеш сказати? — дознавал се Божидар. — Ја мысљу, мы быхмо могли раздрєти свез меджу тыми дєјанјами. Паметајете ли вы, что изрєкл Живан? Наш затвор, најпрво, јест кара Божидару, затоже он оддалил Стојку од тутого свєта. Чи појмајете вы, что ја имају на уму? Члени дружины гледнули једин на другого и толико покрчили раменами. — То значи, — рєкл Огњен даље, — Божидар јест свезаны с послєдњеју акцијеју, ктора одигрываје се точно прєд почетком поновного цикла нашеј невоље. А чим та акција је? Разумєје се, то јест плач Весны. Из того повода ја прєдлагају цєлој групє, кромє Божидара, поновно појдти к лагерному огњу. Конечно, Весна все једно буде заплакати, але, најглавно, Божидар уже не буде смогти услышати то и тогда везка причин и послєдств буде унишчена. 106

— Меджутым, когда мы јесмо ходили назад, Божидар не слышал плаканје Весны, једнако, мы нєкако јесмо вратили се до одправного пункта. Како в том паду работала та свез меджу причиноју и послєдством? Прошу, објасни ты! — не сразумєл Љубомир. — Там цєлком мы јесмо имали другу ситуацију, — силил се објаснити научник, — когда мы јесмо почели ход назадно, мы какобы даже не јесмо одшли из одправного пункта. По десети минутах ходженја, мы просто јесмо вратили се до того мєста из кторого јесмо изступили, то значи, буквално јесмо прошли по кругу. А с таборным огњем всечто јест обратно. Од њего мы всекратно јесмо прємєшчали се до одправного пункта трасы, не ли? Именно тогда активује се тој магичны ефект. Ход назад јест то само, какобы мы просто тут быхмо стојали и не ходили совсєм. Гледајте вы, мы прєбывајемо тут уже выше неж десет минут и никуды не прємєшчајемо се! — Добро, будемо прєдположити, же то је то, а что буде даље? — поинтересовал се Љубомир. — Ако ли цикл буде разрваны, тогда наша дружина, разумєје се, буде смогти досегнути заблудившу екипу при лагерном огњу, але... — прєдпокладал научник. — Але что? — повторил Љубомир. — Неможно увєрјено сказати, что стане с Божидаром когда цикл буде нарушены, затоже в тој момент он буде находити се оддєлно односно цєлој групы, — одговорил Огњен. — Что ты имајеш на мысљи? — недоразумєвал Љубомир. Научник гледнул на Божидара и изрєкл: 107

— Можливо с њим ничто не буде догодити се, и он, не увидєвши нас тут чрєз десет минут, буде спокојно дојдти до таборного огња и буде легко сјединити се со всими нами или... На жалост, јествује правдоподобност того, же при унишченју цикла, он такоже буде унишчены заједно с њим. — Такы вариант не годи се! — гнєвливо стврдил Љубомир. — Ја боју се, другого варианта нема... — мирно сообчил Огњен и изјаснил всечто выше детаљно: — Мы не можемо изнишчити жрло нашеј невоље, затоже оно јест внє јеј границ, изкористати постранне силы за помоч такоже не можемо, тому же заради того мы такоже јесмо повинни или изојдти одсуд, или, принајмење, одправити вон нєкакы сигнал, а в тутом моменту то за нас не јест доступно. — Брати, не застрашајте се, идите вы до огнишча, а ја буду остати се тут, — попросил Божидар. — Знајете вы, живот в невољи уже не јест живот, а тако мы, принајмење, будемо покусити всечто изправити. То је шанс за нас всих. — Что ја буду сказати отцу и Славици, ако ли ты будеш пропасти? — запытывал Љубомир. — Будеш повєдєти, же ја јесм погынул в боју. А тутчас ступајте вы. Дружина задрживала се. — Ступајте!! — категорично приказал Божидар. Всакы из групы подшел к Божидару и објел јего. Послєдњи подшел Љубомир. Јих погледы соочили се. — Ја јесм твој должник навєкы, — подековал старши брат. 108

— То не је тако, — ласкаво одговорил Божидар, — в тутом моменту мы јесмо квити, ја просто оддавају долг за все добро, что ты јеси створил за мене. — Највелика хвала тобє, брате! — одговорил Љубомир и силно објел Божидара. Они стојали молчно около минуты, доколє дружина не почела сєдати на коњев. Огњен седл на мєсто Божидара како кучер возила. Поступно екипа оддаљала се, а одважны Божидар гледєл јеј вслєд. Он силно стискнул уста, тутчас в јего мысљах была једино Славица. ⁂ Десет минут прошло и никто из дружины не вратил се назад до Божидара. Он гледнул на мртвого Живана и изрєкл: «Ну, Живане, выше ты уже не будеш живы». Божидар иде по добро знаному путу. Всечто вокруг какобы јест то само, что и прєд тым, але нєчто једнакоже јест друго. «Једино трудности, — размысљаје младец, идучи вгору, — давајут нам можност сразумєти, чим сут правдиве цєнности: доброта, вєра, храброст и... љубов, да, љубов, само она даваје нам силы на все велике дєланја». Он чује в души велику легкост, какобы ничто зло уже не могло бы догодити се. Божидар тако силно потопил се в своје мысљи, же изпрва даже не угледєл како спрєду од њего јавил се уже знајемы лагерны огоњ, а при њем сут фигуры, кторе активно прємєшчали се в разне страны, периодично прєкрывајучи пламењ. Он подшел ближе и увидєл, же коликост фигур там значно повысила се. В јего груди нарастало чувство задовољства. Божидар продолжал идти и мнєл, же он уже минул то мєсто, до кторого они доходили цєлоју дружиноју, а плаканје Весны никако не починало се. Примєтивши Божидара на путу, Љубомир изкрикнул много гласно: 109

— Брате! — Љубомир добєгл до Божидара тако брзо како смогл и објел јего тако силно, же тому даже стало тежко дышати: — Всечто створило се! Мы јесмо изшли од часовој невоље! — Поздрав, Љубомире! Кака велика радост јест! Мы јесмо с тобоју поновно заједно! Скажи, можливо тут сут рањени људи? — Да, але ничто сериозно не јест: нєктори имајут подрапану кожу и невелике модрины. На шчестје, в момент паданја воз јехал дост медло. Огњен уже обгледєл всих и тутчас даваје јим лєк. Љубомир кличе своју невєсту: — Душо моја, прошу, спознавај ты мојего младшего брата, Божидара, кторы пошел на смртељны ризик, да быхмо мы смогли сјединити се. Такоже Љубомир прєдставил Весну брату: — Божидаре, Весна јест моја невєста, мы јесмо спознали се в далеком крају. На Божидара гледєли очи небеского колора, наполњене теплом и добротоју. — Највелика хвала вам, господине, вы јесте много одважни! — скромно изрєкла Весна и наклонила главу. — Не јест трєба звати мене господином, Весно! Прошу зови просто Божидаром, — скромно одповєдєл младец. Весна сугласно кымнула главоју, и, добывши румєнец на лицу, брзо одшла в страну. 110

— Тутчас она јест много неспокојна из повода всечего створјеного, — објаснил Љубомир. — Разумєм, — одговорил Божидар, и, огледєвши табор, запытал брата: — Како иде поправа воза? — Направду, он имаје мале шкоды, главно, јест трєба замєнити сломјено коло, и, надєју се, утром Дєјан буде завршити работу. Гвоздан и Ратибор помагали Дєјану с поправоју воза. Они были таки могутни, же легко заједно возвышали јего, обрачали в воздуху и послє того ставили на земју колесами до горы. Бојан и Војислав готовили дрва и приправјали мєсто при огњу, да бы вси смогли размєстити се, затоже тутчас в табору уже было тринадсет људиј. Љубомир заједно с Божидаром помагали Веснє кухати вечерју. Огњен лєчил рањеных. Други члени лагера зајмали се коњами: раздавали јим воду и овес, прєподковывали и поправјали упреж. Когда всечто было израбјено, вси размєстили се при огњу и имали добру вечерју. Потом они разказывали о различных пригодах, кторе догодили се с њими в час путованја, а војевники такоже возпоминали хисторије из војенного похода, од кторого они недавно вратили се. Помало почело се свитанје и људи зајели се спакованјем. Тутчас можно было видєти водну пару, идучу од уст коњев и људиј. Божидар наклонил се и узрєл како капје воды на травах великолєпно блєстєли разными колорами на солнцу. Он обнизил рукы до трав, а потом умыл се хладноју росоју. Нєкде на врху разносило се птичје пєванје. Скоро вси много уморјени, але задовољени, наконец, изступили од лагера. Солнце вставало выше и грєло силнєје. Легкы вєтр периодично дул јим в лица. Всакы мыслил о нєчем својем, але кажды знал, же јего живот уже никогда не буде такым, 111

какым был прєд тым. Два воза и десет конников поступно шли в страну дома, в страну родного Благограда. 112

10 Послєдње трудности Сут минули два мєсеце послє повратка Љубомира, Божидара, Весны и всих осталых до Благограда. Божидар уже прєдложил Славици, да бы она омужила се с њим. Дєвчина одговорила «да», але вси сугласили се, же најпрво јест потрєбно провести сватбу Љубомира с Весноју, затоже он јест старши брат. Наконец, за младых настал најважны дењ. Отец благословил Љубомира, але Весна не могла добыти благословјенје од родитељев и то јест повезано с давноју хисторијеју. Направду, она родила се тут, в Благограду, але, когда она была малењкоју, јеј мати заболєла тежко и дост быстро умрла. Скоро, всечто такоже створило се с јејиным отцем. Научник града (тогда јим был отец Огњена) рєкл, же то изгледаје тако, какобы нечиста, демонска сила гонила се за јих родом и егзистовал само једин способ спасти дочерку — одвезти ју најдаље одсуд, затоже зли духи, ктори шкодет јим, сут привезани к тутој земји. Тогда тетка Весны изшла заједно с дєвчинкоју из Благограда. Оне оселили се при граници владства. Понєкогда там дєјали се војенне конфликты с сусєдноју крајиноју, але оне были невелике. Тетка дорастла Весну како родну дочерку, але сама не обранила се. Нєкогда, в час когда јих крај был под владоју непријатеља, в јих село заједно с војском јавили се всекаки сумнливи људи. В једин дењ, когда тетка врачала се до дома, на њу нападли злочинци в темној улици. Она обрањала се како могла, але то заисто был нечестны бој несилној жены с трєми дозрєлыми мужами. Неочекывано једин из злодєјатељев крєпко пхнул ју. Изгубивши баланс, она упадла и ударила се затылком о камењ. Злочинци забрали јеј гроше и скрыли се, а она остала лежати на хладној земји. 113

Когда државно војско пришло освобаджати село од непријатељев, был великы бој, в ктором изиграло војско Благограда. Многи бојевники погынули, а јешче вечша коликост добыла раны. Порањеных људиј размєстили в домах мєстных житељев. В дом Весны такоже принесли једного бојца в полусвєдомом станју. Он ничто не разумєл од боља, а чрєз нєколико дњев у њего почела се силна горечка, в час кторој он непрєстанно изрєкал всаке глупости. Весна дєлала все, что јеј прєдписал лєкар и скоро бојевник почел оздравјенје. В час долгых разговоров с Весноју, Љубомир припомнєл собє ју. Они узнали једин другого, возпомнєли своје обче дєтство в Благограду. Својим чуванјем и добротоју, Весна покорила срдце хлапца. К концу оздравјенја, Љубомир уже не мыслил свој живот без тутој дєвы. Весна такоже заљубила се в Љубомира. Војна завршила се и он прєдложил јеј вратити се до Благограда, да бы там омужити се с њим. Дєвчина много силно хтєла то учинити, але како прєдтым застрашала се старого проклетства, вслєд кторого умрл цєлы јеј род. Љубомир увєрјал ју не бојати се того, затоже главны слуга Чрнобога уже јест изгнаны од јих краја. Витез повєдєл хисторију о том, како Божидар изшел од Чрнобора, а потом послал туды Стојку заједно с другыми злочинцами. Нєколико дњев Весна размысљала, але на концу согласила се одправити се в пут, затоже послє смрти теткы, выше ничто не привезывало ју к тутому мєсту. В назначены дењ екипа Весны пошла до Благограда, але оказала се в часовој невољи из кторој ју освободила дружина Љубомира. ⁂ Из повода того, же Весна выше не имала в Благограду мєсто за прєбыванје, она оселила се в дому Славице. Настал вечер прєд дњем сватбы. Днес Весна проведла без малого цєлы дењ в сєдєнју за печју, обнизивши очи. Тутдењ она ничто не једала. Славица нєколикократно 114

силила се поговорити с њеју, але та одговарјала кратко и неохотно. Тогда Славица, сразумєвши, же Весна сбираје мысљи прєд дєвчинскым вечером, рєшила не безпокојити ју. Неочекывано с улице разнесл се нєкакы шум. На прагу појавили се пријатељкы невєсты, дружкы. Прва вошла Гордана, старша и најсериозна из всих, потом нєжна Милица, за њеју прєлєпа Јасна, даље — дєјатељна Драгана, а послєдња была најмлада, зато ју обычајно звали Цвєтанкоју, а не Цвєтаноју. Слава, Гордана, Мила, Јасна, Драгана и Цвєтанка добро знали једна другу јешче од дєтинства. Оне все возрастли в Благограду. Разумєје се, понєкогда оне спирали се, але цєлком были меджу собоју добрыми пријатељками. Славица поздравила пријатељкы и поведла јих к младоженкє. Дєвчета смєста угледєли, же Весна јест силно блєда. Гордана прєнесла поглед на Славицу, какобы запытывајучи њу без слов, всечто ли јест добро с невєстоју. Славица ничто не рєкла, једино сугласно кымнула главоју. Тогда дєвкы взели Весну за рукы и притегнули до центра коморы, кде усєдли њу на сєдишче. Гордана подшла к Веснє, и, давајучи јеј красну чрвену тасму, сказала: — Мєњајемо стару на нову, да бы живот был здравы! Весна смутно воздвигнула очи и једино тихы воздых изшел из јеј уст. Цвєтанка, најмлада из пријатељек, всекратно имала при собє невелику љнєну торбу с нєкакыми сладкостами, затоже потрєбовала много силы за своје веселе забавы. Именно она была главноју инициаторкоју во всих дєвчинскых играх. В тутом моменту она живо дошла до невєсты, изтегнула прник из торбы и прєдложила јеј. Весна никако не одзвала се и тогда дєвчины встали вокруг њеј, всака взела двє сусєдкы за рукы и оне почели небыстро ходити вокруг њеј круговым танцем, играти коло заједно с пєванјем: 115

Добра дєвицо, јасно солнечко Дары наше — к твојеј радости, Дај нам тасмочку, младоженачко, За успєхы наше и за мудрости! Весна невесело гледнула изпрва на пријатељкы, потом на прник, воздохнула и обратила главу в другу страну. Тогда Цвєтанка изтегнула из својеј торбы јешче нєкаке сладкости за невєсту и поновно дєвчета стали играти коло и пєвати: Ако ли тасму не будеш оддати, Вєтр косу буде разплести Тасму дєвчинску буде забрати И радости твоје буде однести. Поглед Весны наполнил се великым жаљем. Она сєдєла така смутна, како при погребу. Драгана подмигнула Јаснє и та вручила Веснє монету. Дєвкы в третји раз стали играти коло вокруг младоженкы, але тутчас уже выше весело: Тасмочка-сестрицо, в косє спати дост, Иде к тебе грошик како добры гост, На дєвчину красну выше не гледи, Будемо изјети акурат на «три»! С послєдњими словами дружкы в жартовы способ тегнули за конце тасмы во власах невєсты. Лице Весны стало изгледати выше привєтливо, 116

она с одобрјенјем усмєхнула се и пријела дары. Тогда пријатељкы почели разплетати косу младоженкы, ктора зачела пєвати жалостну пєсњу о прошчанју с дєвчинством: В послєдњи вечер В мојеј избици Пријатељкы-дєвкы Пєвајут как птице. Разплетајут косу И дєлет на двє, Ја плачу, а милы Мој даже не вє. Даље пријатељкы заједно пєвајут рефрен, колєбајучи се в ритму мелодије: Ој, вєтре-вєтриче, Не дми ты под праг, А солзы однеси За тридевет драг... Поновно пєваје Весна: Повинна јесм быти Под красным дубом, В бєлој кошуљи С чрвеным обрубом. 117

Печ пали се жарко, А в срдцу јест хлад И душа все хоче Вратити назад. Ја просим те, мати, Себе објави, Ты встани на прагу И благослови. Дєвчины низкым тоном одповєдајут какобы замєсто матери Весны: Ты, дєтетко, родно, Мене не зови, Давно уже јесм Во хладној земји. В концу, невєста кладе длањи на печ и говори: Дым — до неба, душа — ко богу Ја пријмају вољу строгу, Прошу, печи, буд ми шчитом До возвраченја в тутој дом. Все дєвкы заједно дунули на вугоље и в печи појавил се пламењ. В тутом моменту Весна имала на главє двє косы вмєсто једној, а в руках она држала своју стару тасму. То была дост долга тасма, должиноју приблизно в 118

једну сежењ. Пријатељкы с блєскајучими очами почели обрывати кускы од тој тасмы. Всака силила се урвати вечши кус, затоже было повєрје, же та, ктора буде добыти највеликы фрагмент, буде прва омужити се. Послє невеликого сметенја, дєвчины почели сравњати своје одрєзкы тасм. К обчему удивјенју, Цвєтанка достала најдолгы кусок. Дружкы незадовољено гледнули на пријатељку. Оне изгласили негодованје из повода того, же Цвєтана јест најмладша из всих и она, какобы, скочила до почетка реда. Але всечто завршило се мирно и дружкы поведли Весну спати. ⁂ В наступны дењ Весна заједно с пријатељками и Вєданоју, знахаркоју, здравотницеју Благограда пошла на обред очишченја. Сугласно старым повєрјам, невєста была повинна очистити се прєд сватбоју с помочју купанја. Когда возило дошло до лєса, возник транспорта задржал се и једино Вєда с Весноју сошли на земју и пошли до долу скроз густы лєс к Блатному језеру, да бы невєста смогла пројдти важну церемонију. Вєдана взела с собоју облєченје за прєодєванје Весны. Друге дєвчины остали се при возу, затоже тој ритуал очишченја было потрєбно чинити в најтихој атмосферє, да бы избыточно не безпокојити духов лєса и воды прєд такым сериозным обредом. Обычајно житељи Благограда не ходили до тутого језера, затоже они мнєли јего особливым. Даже своју назву оно добыло в достаточно самобытны способ. Људи прєзвали јего Блатным, затоже мыслили, же оно је способно очистити тєло и душу чловєка, забрати од њего блато, грез, нечистоту. Граджани Благограда односили се к тому језеру с великым поважанјем и једноврєменно с остражностју. Они вєрили, ако ли нєкто, кто не јест заслужены за очишченје, буде појдти до тутого ритуала, духи језера будут могти привластнити собє того чловєка. 119

Заради поправного изполњенја обреда было важно, да бы чловєк, кторы хтєл очистити се, самостојно, без употрєбјенја лодкы доплывл до центра језера и трикратно погрузил се под воду. В тутом моменту Весна заједно с Вєданоју спушчала се по вузкој стежкє к водє. Знахарка прочитала зашчитно заклинанје заради безпечного, безопасного изполњенја ритуала, и рєкла: — Ја просим, не плавај там долго, затоже днес мы имајемо јешче много ствариј за сдєланје. Одсуд мы будемо појдти до гробишча да быс ты добыла там благословјенје на сватбу од твојих родитељев. — Ја буду вратити се быстро, — одговорила Весна, — једино буду нырнути трикратно и конец. Весна вошла в воду и смєста почела плаванје. Скоро дєвчина дошла до срєдины језера, затоже оно было невелико. Она првократно погрузила се под воду и по нєколико моментов изплывла. Потом, повторила то поновно. И, наконец, Весна нырнула в третји раз. Когда дєвка отворила там очи, она увидєла нєчто дивно: около њеј была полна темност, але направду был солнечны дењ. Весна тутчасно изплывла на поврхност и обозрєла се. Вокруг всечто прємєнило се, мєстност изгледала цєлком друго. Дєвчина поплывла до брєга, из повода того, же абсолутно не разумєла, како јеј было потрєбно поступати даље. Пока она плывла, јеј сдавало се, же она слышала глас кукучкы, какобы нєкде далеко. Изступивши на брєг, Весна уже абсолутно јасно разпознала куканје. Мраз пробєгл по јеј хребту. Дєвчина почела призывати Вєдану, але никто не одзвал се. Весна настрашила се. «Можно ја јесм дошла до непоправного брєга и мене тутчас чекајут при другом концу језера?» — помыслила она. Але плывти до иного брєга она такоже бојала се. Обходженје брєга по крају такоже изјавјало се како небезпечна идеја, 120

затоже в темности неможно видєти, что јест под ногами: камење, корење... Она цєлком не знала тој пут. Избравши јего, она легко бы могла споткнути се, упасти и даже добыти нєкаке порањенја. — Добродошла, красна дєвчино! — неочекывано Весна услышала незнајемы глас. Однєкуд из темности, опирајучи се на дрєвєну палку јавила се скаредна бабка. Од неочекываности Весна одскочила в бок. — Поздравјају вас, бабицо... — несмєло одговорила Весна. — Ја не јесм бабица, једино изгледају тако! — незадовољено изрєкла стара жена и пљунула на земју, а потом хытро запытала Весну: — Ты, дєвицо, привидно, идеш на сватбу? — Да, — с недоумєнјем одповєдала Весна, — а кто вы јесте? — Ја јесм стражница тутого краја, невєсто! Дєвка поновно обозрєла се и спросила: — А како зове се туто мєсто? Бабка вниматељно погледнула на Весну и злорадно одговорила: — Ты јеси в Чрнобору, дєвче! Ја јесм Стојка и ја заткнула се тут навєкы, хвала усилованјам Божидара. Можливо ты знајеш јего?! — Смилујте, господжо... — Чи јеси уже забезпаметила, же тобє не јест можно возити се до Благограда? — прєрвала њу Стојка. 121

— Але ја... — несмєло почела одговарјати Весна, — ја не вєм в чем јест моја вина? — Ты лжеш, безстыдна дєвко! Јеси знала всечто, просто јеси тако силно хтєла омужити се, же утратила способност разсуджати логично и даже јеси прєзрєла все небезпечности! — од негодованја скаредна бабка топнула ногоју и Весна јасно почула како затресла се земја. — Але ја не... — покушала нєчто одговорити дєвчина, але Стојка абсолутно не слушала ју. — Забезпамети ты свој минулы живот, од тутого момента, ты будеш при мнє. Заисто, ја потрєбују доброго помочника. — Просим господжо, одпустите вы мене назад, затоже мене чекајут в Благограду! — изпрашала Весна. — Ах-ах... никто тебе не чекаје там, вси уже забезпаметили о тобє! — зло усмєхнула се стара жена и показала жолте зубы. — Не, то неправда! Ако ли даже тако јест, ја все једно повинна јесм быти там, затоже моје мєсто јест там, а не тут. — Кака тврдоглава дєвка јеси! Помысли лєпје, тут ты будеш имєти все, что будеш пожелати: богатство, владу, а мужев будеш имєти колико будеш пожедати! — Не сут нужне мнє ни гроше, ни влада, а мужа потрєбују само једного — Љубомира, господжо, — категорично одговорила Весна. — А ты быс осмєлила се ризиковати цєлым својим житјем, да быс изступила одсуд проч? 122

— Да, затоже прєбыванје тут за мене уже јест подобно до смрти! — без размысљанја одповєдєла Весна и смєста запытала: — Что јест трєба створити? — Ах, кака јеси брза... Изпрва, одстрани ты все вєтвы од того склона, једино потом будемо говорити даље! Весна пошла в страну, ктору указала Стојка и почела труд. Тежке огромне вєтвы драпали рукы дєвє и дрли јеј кошуљу, але она не фокусовала се на том. Приблизно чрєз једну часину работа была скончена и Весна угледєла три пары двериј в скалє. Подступивши, бабка изрєкла: — Вот сут три пары врат. Једне ведут до безконечного лабиринта из кторого нема изхода, там ты будеш добыти једино вєчну невољу. Друге будут обратити тебе в сирену и будеш ты самотно ходити по свєту и шкодити људам. А третје будут вратити тебе до Благограда, але прєд повратком ты будеш имати можност попросити благословјенје у својих родитељев, кторых ја јесм нєкогда забрала од тебе. Паметај, дєвко, ты имајеш само једну пробу, да бы избрати поправне врата. Годили се бы тобє моје условја? — Да, — потврдила Весна и почела огледанје врат. Прве врата изгледали много монументално. Оне были масивне коване металичне, чрного колора, с заокругљеными вуглами на врху. В срєдишчу размєшчало се држало за одкрыванје. Оно было изполњено в формє левјеј главы с великым прстењем в устах. Цєлковито, туте врата изгледали дост мрачно и Весна не пожедала входити в њих. Друге врата не были тако монументалне, како прве, але изгледали такоже дост крєпко. Оне были створјене из дрєва чрвеного сорта, нєчто близко до махагона. На поврхњи тутых двериј Весна разгледєла много зајмливы плетены орнамент, изгледавши како измысљена сбирка линиј и завитков, завртєных 123

елементов, в кторых угадывали се растлины, цвєты и нєкаке басњеве животины. Туте врата изгледали тако красно, же дєвчина смєста захтєла приступити до њих, але она задржала се и обратила поглед до послєдњих двериј. Третје врата изјавјали се абсолутно просто. Оне како бы были поспєшно сбите из обычајных досок, почрнєвших од долгого часа. Весна јасно почула запах плєсњи. Понєкде доскы были достаточно подгнивше и Весна помыслила, же, ако ли она буде попробовати отворити туте двери, можно оне моментално будут развалити се на чести. Весна почела ходити при тых вратах, не знајучи каке избрати за входженје. Ставало душно. Она с чуванјем гледєла на њих и даже дотыкала јих руками да бы добыти нєкакы знак. Стојка молчно находила се поблизу и непрєстанно огледала дєвчину. Небо стало мрачити се. Нєкде в даљу разнесл се удар грома. Весна схватила се рукоју за држало другых врат и смєста неочекывано почула необјасниму радост заједно с великоју легкостју. Јеј даже издавало се, же когда она дотыкала јих, оне започинали свєтити се пријемным жолтым свєтлом. Она уже хтєла тргнути држало до себе, како прєнесла поглед на Стојку. — Ну, зачто ты задрживајеш мене? — незадовољено спытала бабка, — Чи думајеш ја не имају выше зајетиј, неж просто губити час тут с тобоју? Тогда Весна изпустила држало двериј и јешче једнократно обшла все врата. Вторе двери, како и прєд тым, силно притегали ју, але она почула, же то притеганје јест илузорно и там она буде оказати се в пасти. Дєвчина потрєбовала учинити велико усилје, да бы не вошла во вторе врата, затоже оне притегали ју точно како магнет. Собравши всу вољу в грст, она быстро добєгнула до третјих двериј и отворила јих. Комплетна темност јавила се прєд њеју. Весна сдєлала крок до незнаного мєста и моментално почела долго паданје на дол. Она ничто не могла видєти, затоже вокруг, како и прєд 124

тым, был абсолутны мрак. Чрєз нєколико моментов дєвче сразумєло, же поновно стојало на тврдој поврхњи. Је минуло немного часа, како очи Весны привыкнули к темнотє и она угледєла нєкде спрєду блєду флеку, петно свєтла, але оно размєшчало се примєтно выше того уравња, кде она находила се тутчас. Дєвчина почела остражно идти впрєд до њего. Јеј прсты периодично дотыкали се до хладној каменној стєны, а ноздры почули влагу. «Привидно, ја јесм в гроту, в нєкакој јамє», — помыслила Весна. Направду, дєвка много скоро увєрила се, же стежка шла до горы. Наконец, она изступила из того грота и оказала се на солнечној пољанє. Спрєду, недалеко од њеј, стојали двоје младых људиј. Когда Весна подшла к њим выше близко, она примєтила, же тој јунак с дєвоју имајут приблизно једин с њеју вєк. Чрты јих лиц изгледали за њу добро знајемыми. Дєвчина силила се, але не могла припомнєти собє, кде она видєла јих ранєје. — Кто вы јесте? — спросила она в концу. — Мы јесмо твоји родитељи, — спокојным гласом одговорила прєкрасна дєвчина. Јеј главу покрывала чрвена тканина, ктора имала разшитје орнаментами в формє ромбов. Услышавши одговор, Весна почела разгледати ту пару јешче детаљнєје. — Але како то јест можливо?.. — једино смогла изговорити дєвчина. — Мы с отцем јесмо много радостни видєти тебе, дочерко, але что стало се, в какы способ јеси ты оказала се тут? — Направду, ја не знам... — замєшала се Весна, — ја јесм пошла до Блатного језера, да бых очистила се прєд сватбоју с Љубомиром... 125

— О, кака добра новост јест! — смєста одговорила мати Весны, ктора, заисто, изгледала выше младо, неж јеј дочера и додала: — То је абсолутно правилно, же ты јеси дошла до нас с отцем, иди ближе ты, не боји се! Все, что тутчас одигрывало се, Веснє изјавјало се дост дивным, але она подшла к матери, станула на колєна и обнизила очи. Мати опустила своје рукы на јејину главу и почела говорити сватбено благословјенје. В завршанје својеј рєчи, мама сказала: — Мы одсуд видимо всечто и знајемо, же Љубомир јест добры чловєк, и, из того повода, мы одобрјајемо твој избор. В тутом моменту, когда ты јеси добыла наше благословјенје, дочо, никто уже не буде смогти учинити вам с Љубомиром нєкако зло. А тутчас иди ты по тутој стежкє до рєкы, она јест тут близко. Там ты јеси повинна нырнути, скочити под воду и рєка буде прєнести тебе до твојего свєта. Але паметај, просим, всечто јест потрєбно израбити дост брзо, затоже, тобє неможно задрживати се тут! Сбогом! Весна поблагодарила родитељев и поспєшила в смєру, кторы указала мати. Скоро дєвчина услышала непрєстанны шум, але она ничто не видєла. Весна шла даље, а тој шум нарастал. Чрєз петнадсет минут она изступила из лєса до брєга. Широка и бурлива рєка с множством прагов изгледала много грозно. Дєвчина дотыкала воду ногоју и моментално одтргнула ју, затоже вода оказала се много хладна. Весна собрала всу своју вољу и почела входженје в рєку. Поток был такы быстры, же смєста понесл ју. Дєвка тежко дыхала и тресла се од хлада, але уже никако не могла то измєнити. Могутны водоток вртєл јејино тєло како дрєвєны одшчепок, периодично опушчал јего вдол, под воду, а потом поновно изкыдал вгору. В нєкакы момент Весна оказала се под водоју, але поток понесл њу в страну великого прага, кторы она прєд тым угледєла спрєду. Застрашивши се, она силила се обрнути се, измєнити смєр својего хода, але, направду, никако не могла совладнути с 126

тоју огромноју силоју природы. Тогда Весна рєшила принајмење изтегнути рукы прєд собоју, да бы не ударила се главоју о камење. Од страха она затворила очи. Неочекывано дєвчина почула, же поток ју уже не несл. Вода была абсолутно спокојна. Да бы вдохнути, Весна поплывла до горы тако быстро, како могла. Изплывши, она обозрєла се. «Всечто сдєлало се! — пронесла се мысљ в јеј главє. — Ја јесм вратила се!». В тутом моменту Весна находила се в Блатном језеру, точно в том мєсту, кде она прєд тым нырнула. Вокруг было јасно, како и тогда. Спрєду на брєгу дєвчина увидєла Вєдану. Весна достаточно быстро дошла до брєга. Изшевши из воды, она обгледєла ју, але не примєтила ничто необычно. — Долго ли вы јесте чекали мене тут, господжо? — спросила Весна знахарку. — Не, мыслим, же десет или петнадсет минут, не выше того, — одговорила Вєда и смєста додала: — Ты јеси доплывла до срєдины језера, погрузила се под воду трикратно, а потом јеси вратила се до мене. То, направду, не было долго. Весна повєдєла Вєданє о том, что с њеју створило се там, на центру Блатного језера. Знахарка изрєкла увєрјено, же всечто стало се много успєшно, затоже Весна совршила очишченје и достала благословјенје на сватбу од својих умрєвших родитељев, а тутчас уже выше не јест трєба идти до гробишча, како оне плановали то изпрва. Вєдана помогла Веснє прєодєти се и оне пошли вгору до возила, затоже настал час јеханја до мєста сватбы. 127

⁂ Послє успєшного очишченја и благословјенја невєсты, воз спокојно шел до мєста проводженја сватбеного обреда. Оно находило се на горє и пут до њего зајмал приблизно часину. Из повода замєшиванја темных сил, младожених повинен был пријехати туды оддєлно од младоженкы. В тутом моменту к сватбеному возу прилучил се Ратибор — дружба, пријатељ младожениха. На пагорку он был должны доручити невєсту правдивому младожениху. Ратибор јехал на коњу, прєд возом и в руках држал бич, кторым периодично бил земју, да бы одстрашати злых духов. Весна имала при собє невелику метлу, да бы такоже могла обрањати се од темных сил. Дєвчина немного непокојила се, можно из того повода, же она мусєла учинити најглавны крок в својем животу, а можливо, она просто јешче не до конца успокојила се послє того, что одиграло се на Блатном језеру. — Ми је страшно... — тихо рєкла она Вєданє. — Не боји се, — одповєдєла знахарка, — тутдењ јест твој највеликы дењ. — Ја думају о том, же послє того, како мы с Љубомиром будемо сјединити се, Стојка може поновно нам шкодити, — безпокојила се Весна. — Мыслју же не буде, затоже ты изиграла њу там, в Чрнобору. Знај, ако ли ты быс проиграла јеј, тогда ты просто не изшла быс одтуд, — увєрјено стврдила Вєда. Возило шло помало, затоже возвышенје до горы стало дост стрмо. Егзистовал другы, выше комфортны пут, не с такым екстремалным возвышенјем, але људи умыслно избрали тутој, выше долгы, с множством повратов, да бы обманути нечисте силы. Весна чула кожеју великы жар, 128

затоже солнце приближало се к зениту. Дєвчины пєвали пєсње и готовили тасмы за сватбены обред. — То јест добры знак, — закључила Вєдана, какобы прочитавши мысљи Весны односно жара и потом продолжила: — Гледај ты, когда мы јесмо возили се до Блатного језера, было облачно, а тутчас уже јест обратно, то значи, же даже солнце обсвєтљаје твој пут! Весна радостно усмєхнула се и прєнесла свој поглед до горы, затоже не могла гледати назад. Она хтєла обратити главу и гледнути до долу, але то разумєло се како зловєстны знак, ибо там взаду оставал се цєлы јеј минулы живот. В тутом моменту она была повинна разлучити се со всим старым навєкы за ново житје, кторо уже никогда не буде подобно до прєдходного. Меджутым, возило прибыло до стежкы, ведшеј до осталых, ктори уже чекали јих. Вси, кромє возника транспорта пошли в смєру групы људиј, стојавшеј недалеко. Весна примєтила посрєд њих Голуба, Божидара, Љубомира и всих јего пријатељев: Војислава, Бојана и Гвоздана, а такоже, Огњена, кторы был одговорны за охрањенје младожениха од дјаболскых сил. Једнакоже, не дошевши до скупины мужев, жены задржали се приблизно на половинє пута, једино Ратибор пошел даље. С другој страны к њему пошел само Огњен. Они имали краткы разговор, послє кторого објели једин другого и поклонили се изпрва в страну младожениха, потом в страну невєсты. То означало, же они не видєли никаке прєграды за сватбу и призывали младых сјединити се. Оддєливши се од својих груп, напрєд изступили Љубомир и Весна. Тутчас они трєбовали најдти дрєво дуба и трикратно заједно обојдти вокруг њего. Послє того они уже ставали ожењеным и омуженоју — супругами. Они потрєбовали избрати дорастло, але не старо крєпко дрєво, с густоју обширноју короноју. Млади пошли напрєд, а обєдвє скупины људиј сјединили се и помало пошли за њими. 129

Наконец, Љубомир с Весноју избрали добро дрєво и послє сполној молитвы, взели се за рукы и небыстро пошли по ходу солнца вокруг того дуба. А вси други, такоже взевши се за рукы пошли заједно вокруг њих круговым танцем, колом, против хода солнца. Једномоментно с ходженјем, младожених и невєста почели пєванје сватбеној пєсње. Под солнцем јасным, на природє Стојиш ты тут из вєка в вєк, Ты знајеш всечто о свободє Какој не вєдаје чловєк. Идемо вокруг, тепло наших рук Нас буде свезати тасмами пруг, Да буде навєкы наше житје Чистєјше и красно как твоје бытје. Дуб силны јест как муж пригодны, Как нєжна жена брєза јест, Наш пут до вашего подобны И јесмо мы из тутых мєст. Идемо вокруг, тепло наших рук Нас буде свезати тасмами пруг, Да буде навєкы наше житје Чистєјше и красно как твоје бытје. Будемо мы все прєвозојдти, Љубов и вєра — наша лод, 130

Трикратно будемо обојдти, Да бы створити једин род. Идемо вокруг, тепло наших рук Нас буде свезати тасмами пруг, Да буде навєкы наше житје Чистєјше и красно как твоје бытје. Когда ходженје было завршено, Љубомир с Весноју завезали на дрєву двє тасмы в такы способ, же оне сплетли се једна с другоју. Послє обреда вси вратили се до возов. Тутчас они повезли се к дому младожениха, да бы там учинити сватбену забаву. ⁂ У входа в дом Голуб стрєчаје младых со сватбеным хлєбом, коровајем и говори: — Нехај ваш живот буде такы сладкы, како тутој коровај! Првы кус одламываје Љубомир, а вси људи вниматељно гледајут. Весна бере наступны уломок, а гости силет се сравнити размєры јих кусов, затоже јест повєрје: кто сможе одломити вечши фрагмент сватбеного хлєба, тој буде главны в родинє, в сємји. Але тут створила се дост забавна ситуација. Весна тако силно бојала се одломити кус выше Љубомирового, же добыла много малы уломок и из тутого повода вси гости почели смєјати се. Даље вси заходет в дом. Весна, можно од неспокојства, а можно од уморјенја, починаје сєдати при краткој странє сватбеного стола. Але Слава заједно с Милоју быстро хватајут ју за врхы рук, при подпазухах и одводет до 131

особливых мєст в центру долгој страны стола, да бы вси гости могли видєти младых. Ратибор оглашаје: — Кнез и кнегыња повинни сєдєти на поваженых мєстах! На лавкє за њих уже была постлана шуба, обрачена мєхом до горы. Туто јест симбол богатства будучего заједного житја. Пара зајела своје мєста, Љубомир сєдл полєв од Весны. Голуб стави коровај на стол при младых. Когда вси гости сєдли, Голуб пропонује прву здравицу: — Да благослови вас бог, нехај љубов живе в вашем дому, хлєб никогда не кончаје се, а дєтиј ставаје быти выше! За здравје младых! — За здравје! — повторили заједно гости и почели стукати ложицами по столу, очекывајучи момента, когда изпрва Љубомир и Весна будут изпити медовину. — Не пијте до дна! — напомнєл младој парє Ратибор, кторы сєдєл полєв од младожениха. Житељи Благограда мыслили то како зловєстны знак, затоже новы род може оказати се праздны, без дєтиј. Млади вкусили сладкы напој, а потом вси гости возвысили своје чаше с медовиноју и такоже изпили прву здравицу. Гости продолжали једати и пити, славити сватбу. Ратибор живо нєчто обговарјал с Љубомиром. В нєкакы момент Вєдана гласно рєкла Веснє: — Хеј, младоженко, дєвчины призывајут тебе, хчут вручити тобє нєкаке дары! 132

Весна встала из-за стола и подшла к групє дєвок, кторе окружили њу и почели живо честитати. Љубомир с дружбоју трвали говорити једин с другым и младожених не примєтил како дєвчины стали поступно одсувати Весну к изходу из коморы за једанје. Неочекывано гости говорет: — Младоженише, а кде твоја млада јест? Никако она изникнула? Љубомир обозрєл се. Заисто, Весны никде не было. — Ты јеси спал, како суслик и тутчас јеси повинен најдти ју! — изведл строго Ратибор. Љубомир встал из-за стола, а Вєдана рєкла: — Ја буду појдти с тобоју, можно буду смогти помогти тобє в нєкакы способ. Такоже, заједно с њеју и Љубомиром, на исканје младоженкы пошли Ратибор, Гвоздан и Бојан, а за њими послєдовали и остали гости. Вси изступили на двор и увидєли, же там одигрываје се нєчто дивно: на лавкє сєдєло седм дєвчин, облаченых в абсолутно једнакове сарафаны, а јих лица затварјали повезане наопак наглавне шалы. — Ну, избирај, младоженише! — строго поучала Љубомира Вєдана: — Але паметај, ако ли будеш погрєшити, тогда будеш взети чуджу дєвку, а своју будеш утратити! Љубомира завртєли, да бы заблудил се. Немного колєбајучим се ходом подшел он к лавкє. Дєвчины умыслно сєдєли, а не стојали, да бы младожених выше тежко могл ориентовати се по јих расту. «Не јест страшно, буду узнати своју Весну по флекє, малому темному знаку на задњеј странє лєвој длањи» — помыслил собє Љубомир. Але когда подшел выше близко, узрєл, же рукы всих дєвчин сут обмазане пепелом. В Благограду был такы 133

обычај, да бы намєрно отруднити заданје младожениху. Тутој изпыт показывал, колико добро он познал своју љубиму. Прва дєвчина изгледала выше великоју неж друге и Љубомир легко признал в њеј Гордану и брзо прєнесл поглед на наступну. Фигуроју и растом она была много подобна до Весны, але когда она рєкла: «Ја јесм твоја, возми мене», јеј глас одкрыл њу и Љубомир пошел даље. Третја дєвка непрєстанно смєјала се и всакы момент силила се скрыти рукы в широкых сгыбах, фалдах својего сарафана. — Зачто ты скрывајеш своје рукы, дај гледнути, принајмење, једным оком! — просил младожених. Дєвчина никако не хтєла показывати своје рукы, она једино продолжала смєјати се выше, неж прєд тым, и Љубомир подзрєл Милицу, затоже она была дост веселоју дєвкоју. Четврта дєва была ниже осталых и Љубомир смєста рєкл: «Цвєтанка!» и подшел к петој дєвчинє. Она имала много елегантне рукы и то легко можно было угледєти даже скроз пепел. В тутом моменту он помыслил на Јасну, затоже она была много красна. Але, направду, јего младоженка такоже имала много лєпе рукы и тут он имал нєкако сумнєнје. Тако он дошел до шестој дєвчины, ктора сєдєла цєлком спокојно: не хихотала се, не вртєла се и не скрывала рукы. Обгледєвши јејине рукы, Љубомир добыл полно замєшанје, затоже, из јего гледишча, оне были абсолутно таке, како у прєдходној дєвкы. «Јешче јест трєба гледнути на послєдњу...» — мысљенно поучал себе Љубомир. Але, когда он гледал рукы седмој дєвчины, она мало драпнула јего длањ ногтем. «О, привидно, тута јест она!» — постановил Љубомир, увидєвши в том драпанју тајны знак. — Вот, тута јест Весна! — радостно указал на послєдњу дєвчину Љубомир. 134

В тутом моменту дєвчина одкыднула наглавны шал и прєд младоженихом поновно јавила се Весна, а гости заједно прокричали: — Вєрна љубов јест! Дружба стврдил: — Да ты ју по рукам узнал јеси, але тутчас с помочју ног докажи, же не напраздно нашел јеси! Веди, Љубомире, своју младоженку в круг на танец или мы будемо поновно одвести ју, а ты будеш поновно искати! Ратибор мигнул гуслару и тој стал играти жалостну мелодију. Она была такоју безрадостноју, же на лицах нєкторых гостев даже јавило се полно недоразумєнје, затоже тој напєв никако не годил се за сватбены танец. Чрєз нєколико минут, невєдомо одкуд, изскочили играчи на флејтах — дудари. Они смєста почели игранје в дуровы, веселы способ и моментално гусли замєсто кључној музикалној партије, стали акомпановати флејтам. По невеликој прєдигрє, вступил бубен, какобы призывајучи младых к првому танцу. — А вы вставајте в срєдишчу и покажите всим силу вашеј љубви! — призывала Вєдана Љубомира и Весну. Дружба веде младых до центра круга. Он иде првы, ударјаје бичем по подлогє и говори: «Кде мој бич буде плескнути — там демонска сила буде прскнути!». Љубомир с Весноју поклонили се једин другому, а гости взели се за рукы и окружили младых. Неочекывано разноси се звук јешче једного удара в бубен и починаје се сватбены танец. Изпрва он јест дост небыстры и млади плавно 135

приближајут се једин до другого, а потом, наопак — оддаљајут се. Гости в тутом моменту ходет вокруг младых в смєру хода солнца, играјут коло. Рукы Весны сут разставјене в страны. В такт музикы, она иде по кругу малыми кроками, какобы призывајучи Љубомира на танец. Он воздвигаје в гору лєву руку и бере Весну за праву руку. Љубомир веде младоженку, а она периодично врти се вокруг себе. Дудари ведут спокојну мелодију, але поступно ускорјајут темпо и гуслари такоже приспособјајут се до јих способа игранја. Послє всакого удара бубна, људи в круговом танцу измєњали смєр хода на противны. Гости в колу понєкогда подходили ближе к парє, воздвигали сједињене рукы до горы и скрачали круг, а потом поновно оддаљали се, разширјајучи рукы в страны. Наконец, музиканти уже дост силно ускорили темпо игранја и млади пустили се в много интенсивны плес. Весна бере под руку Љубомира, иде быстрыми и малыми кроками с ритмичными притопами, они прємєшчајут се в бок. Быстрост мелодије сменшаје се и младожених спокојно веде младоженку в обратну страну. Весна клањаје се Љубомиру в појас и они идут назадно. Она изтегне платок, малы кус тканины за танец. Идучи до Љубомира, Весна попрємєнно кладе рукы на своје бокы, а потом разставјаје јих в страны и периодично врти се вокруг својеј оси. Љубомир иде од њеј в присєданју, а даље, такоже крути се на једном мєсту. В тутом моменту музика поновно ускорјаје и пара починаје круженје в танцу с разширјеными в страны руками. Љубомир бере Весну за талију и в такы способ они продолжајут круговы плес. Тутчас она поновно кладе рукы на своје бокы и танцује на мєсту какобы колєбајучи се из једној страны в другу. Љубомир стоји на мєсту, и, стварјајучи скокы, живо ударјаје себе в воздуху прємєнно: изпрва по бедру, потом по голєњи. Гости в круговом танцу дєлајут притопы ногами в ритму музикы. Тутчас Љубомир одступаје в страну, а Весна врти се на мєсту вокруг својеј оси тако быстро, же у Цвєтанкы даже немного закружила се глава. Мелодија много ускорила се. 136

Коло такоже силно разиграло се: људи там стали ходити впрєд и в бок и даже задом напрєд. Млади уже плесајут много живо, с великоју охотоју и со всакым моментом чинет то јешче быстрєје. Једномоментно с послєдњими акордами, Љубомир вставаје на лєво колєно прєд Весноју и енергично разставјаје рукы в страны, а она, стојечи премо, једноју рукоју опираје се на свој бок, а другу — с платком, воздвигаје до горы. Послє танца вси вратили се обратно в дом. Гости сєдли на своје мєста и продолжили једанје и питје. Минул дост малы час и Вєдана рєче: — Настал час овиванја младоженкы! Але в тутом моменту Весну обступили пријатељкы и говорет: — Коса јест дєвчинска краса, без одкупа мы не будемо оддати ју! Љубомир изтегнул из кєшењи петдесет срєбрных монет и положил на поднос. — Млада не јест крава, давај јешче! — незадовољено прснула Гордана, затоже за петдесет срєбрных монет в Благограду можно было купити добру краву. Љубомир додал јешче десет монет, але пријатељкы једино незадовољено смршчили брви. — Купи косу, не шчеди гроше, затоже она буде ујдти к другому! — изкрикнул нєкто из гостев и обративши се к пријатељкам додал: — Берите выше драго! Младожених сыпал монеты јешче и јешче допока на подносу не појавила се горка из ста петдесети срєбрных монет, что составјало три 137

гривны. За туте гроше уже можно было купити прворедны меч за бојевника, коња за работы при земједєлишчу или просты дрєвєны дом. — Да бы сладко жило се, дај сладко вино! — додатно попросила Мила. Љубомир вручил јеј глинєны джбанок најдоброго вина и вниматељно гледнул на њу, мыслечи, же в тутом моменту тргованје јест завршено. Але, неочекывано за всих, Цвєтанка взела слово: — А јешче просимо кус од короваја! Младожених створил знак рукоју и дружба одломил добры кус од сватбеного хлєба и дал јего пријатељкам. Наконец, дєвчины, задовољене мєроју одкупа, разступили се и Вєдана поведла Весну в женскы кут, за завєсу, да бы учинити там ритуал овиванја. Знахарка снимаје с јеј главы легко тривуголно покрытје из тканины, развезываје власы и говори: — Косу разплетају — дєвчинску красу затварјају! Потом Вєда плете јеј двє косы и овиваје јих на врху главы в нєкаку подобност короны. Даље знахарка облачаје главу младоженкы в рогату шапку, како знак прєхода в омужены статус. Туто покрытје за главу симболизовало свез с мєсецем, како с женскым принципом. Житељи Благограда вєрили, же рога на тој шапкє подобно рогам кравы значили плодност, и, такоже, одстрашали бєсовске силы. По нєколико минут Вєдана веде Весну к столу и говори гостам: — Погледајте, драги људи, кака наша млада прєкрасна јест! Вси гости радостно честитајут Весну, а Љубомир цєлује в главу своју жену. 138

Пир шел уже выше, неж једин дењ: гости једали и пили, были јешче различне изпыты за младых, але в нєкакы момент дружба вставаје с возвышаноју чашеју и оглашаје послєдњу здравицу: — Пијемо за младых! Да буде јих живот такы звучны, како туте чрєпы! Изпивши медовину, он првы кыднул глинєну чашку на подлогу. Људи, силно разгрєти медовиноју и винами, такоже, једин за другым стали желати младым супругам всекаке блага, а послє того разбивали посуду. На подлогу летєло всечто: глинєне грнце, мискы и чаше. — Нехај в дому посуда не кончаје се, а бєда разбиваје се! — рєкла Вєда. — Колико чрєпов буде, толико буде радостиј! — поддржала Мила. — Чим выше одломков, тым выше дєтиј! — продолжила Цвєтанка и метнула своју чашку тако силно, же та долетєла до печи и разбила се на множство фрагментов. Јешче много добрых желаниј супругам говорили гости: «На здравје младых!», «На богатство рода!», «На шчестје!», «На мир!». — Биј грнец, не шчеди! — крикнул Бојан, имєвши на мысљи, же муж повинен быти рєшитељны. — Не јест можно жену како прстењ од прста одстранити! — припомнєла Јасна. — Старо разбивајемо, ново починајемо! — с тутыми словами Огњен хытро подмигнул Цвєтанкє и с хазардом кыднул своју чашку на подлогу. — Было горко, а стане сладко! — с усмєхом сказала Славица и метнула до долу малы грнец из-под малинового джема. 139

Гости ламали посуду с прєвеликым усилјем, затоже вєрили, же, чим выше буде чрєпов и чим даље оне будут разлетєти се, тым шчестливєјши буде живот младых. При столу можно было слышати много гласне возкликы, људи гледали на пару. Тогда младожених позрєл на Ратибора и тој једино кымнул главоју. — Како туте одломкы неможно сјединити, тако и нашу свез неможно порушити! — изрєкл Љубомир и заједно с Весноју кыднул на подлогу пусто бљудо из-под сватбеного хлєба. Голуб взел пусты глинєны джбанок из-под медовины, дошел до двериј и стврдил: — Конец коронује дєло, а к минулому нема повратка! Он силно метнул тој джбанок об праг, а потом сказал супругам: — Дєти моје, живите долго и шчестливо! 140